Садржај:
1. Увод………………………………………………………………………………………….. 2
2. Аријевци и њихова религија ………………………………………………………….. 2
3. Оригинална имена Бога у Старом Завету…………………………………………. 3
4. Судар Првога и Јединога………………………………………………………………. 6
5. Лепа заборављена реч Рави ………………………………………………………….. 8
6. Извориште Светог Тројства…………………………………………………………… 9
7. Тројанска култура ……………………………………………………………………… 10
1. Увод
Читајући задње Исусове речи на крсту у Јеванђељу по Матеји 27:46 :
„Или! Или! Лама савахтани? То јест: Боже мој! Боже мој! Зашто ме остави?“
увек сам се питао: Како је могуће да Исус Бога зове Илијиним именом? Јер наши су стари славили Бога Илију Громовника и пре Исуса. Па зашто се онда Илија са Хришћанством изгуби, када Га је и сам Исус тим именом дозивао?
Да не буде никакве недоумице о овим задњим Исусовим речима и Јеванђелист Марко исто сведочи, само што у његовом Јеванђељу пише: „Елои! Елои!“, што се опет преводи на наш језик као Илија.
Не треба ни наглашавати да оба Јеванђелиста потврђују да је Елои – Илија име Бога! Ако је то истина, како је могуће да ми данас славимо дан нашег Илије Громовника као дан Светог Илије? Свети Илија је био човек – светац, не Бог. На жалост, у даљем тексту ћемо видети да Свети Илија чак није ни достојан толике славе.
Где и како се изгубио Илија Громовник, Перун Силни, Бог кога наши стари највише поштоваше? Зашто Га ми данас не видимо и не препознајемо?
Да би смо открили тајну Бога Илије, морамо се окренути Старом Завету, али не према нашем преводу Старог Завета који прикрива Илију, већ према хебрејском оригиналу где је истина још увек видљива.
Свакако да Даничић, када је радио наш превод Старог Завета, није намерно скривао имена Бога. Он је једноставно следио друге преводе који су у латинском, а вероватно и у старословенском (преписаном са Грчког) преводили Његова имена као Бог, Господ или Господар Над Војскама, јер оригинална имена њима нису ништа значилa. А управо та оригинална имена Његова, као што ћемо у овом тексту видети, нама пуно говоре о вези српског језика са језиком којим је писан Стари Завет.
Под овим не мислим тенденциозно да тврдим да смо ми, Срби Балкана, „народ најстарији“, већ да смо на жалост бледи остатак, одјек старине, више сећање на велику аријевску масу народа која је себе радо препознавала под српским именом. А ти Срби (Сораби) јесу сигурно били „народ најстарији“, како је написао византијски историчар Лаоник Халкокондило.
2. Аријевци и њихова религија
Аријевци су били огромна маса народа која се простирала на целом подручју Европе, Азије, Индијског потконтинента и Блиског Истока. У почетку су се одликовали истим језиком, који се касније раслојио на дијалекте, а потом на потпуно одвојене језичке групе. Аријевци су се такође одликовали
истом религијом. Она се састојала из поштовања једног Бога кога су препознавали кроз различите појавне облике или карактеристике Његовог деловања. Те Његове појавне облике су такође звали Боговима, јер су Они били одраз Јединога. Сврставали су Их у Тројства. Велико тројство је, како стоји у Ведама, у себи садржало три основна појавна облика, ипоностаса: Створитеља, Одржитеља и Разрушитеља. Он је стварао, Он је одржавао створено, и на крају уништавао то што је створио.
Религија је била потпуно окренута ка Богу и духовности. Дозвољавала је људима да сами праве надградњу те једноставне Божје основе, већ према свом сопственом искуству и поимању Бога. Породице су имале своје породичне Богове – заштитнике, који су се код Срба у Хришћанству пресликали у Крсну Славу.
Такође се из постојећих докумената може видети да су делови те непрегледне аријевске масе, расуте на огромним просторима, почели да поштују различите Богове из Тројства као своје заштитнике. Страни су их путописци, неупућени у суштину аријевске вере, погрешно тумачили као врховне Богове и тако се полако уврежило мишљење о вишебожтву код Аријеваца. (У Европи су Аријевци примарно били Словени и Келти.) Због тога данас ко год жели да истражује стару словенску – аријевску религију наилази на непремостиве препрека мешавине имена Богова и Њихових важности. Али сва та имена су увек за Словене били и остали само препознатљиви делови, нарави, Јединог и Првог Бога у кога се никада није посумњало.
Треба рећи да је Хитлер, али пре њега и цела немачка историјска школа деветнаестог века, много учинила на превођењу аријевског имена са његовог пиједестала првотне висине у негативну конотацију. Називајући себе Аријевцима у најмрачнијем тренутку своје историје, Немци су бацили неправедну сенку на име аријевско. Хитлер је негирао аријевско порекло свим аријевским народима, јер је његов војно-политички циљ био да докаже да су само Немци Аријевци, па с тога да имају примарно право на све територије где су некада живели Аријевци. Да се разумемо, треба признати Немцима аријевско порекло али само због силне масе Словена које су при доласку у Европу поробили и силом увукли у своју нацију. Задњи историјски пример таквог поробљавања су Лужички Срби, чија се германизација још увек није у потпуности завршила.
(nastaviće se)