Blog Archives

Maja Zlatogorka, poslednja vladarka Atlantide…

.April | 2012 | Vesna Radojlović Zaveštanja predaka

.

Prema učenju Aleksandra Asova, Maja Zlatogorka je nekad zaista postojala, i ona je, po njemu, bila poslednja vladarka legendarne Atlantide. Njenim roditeljima smatraju se Svetogor i Plenka a njenim mužem, bog sunca Dajbog.

Maja Zlatogorka  ili Zlata Maja, zamišljena je kao ratnička kraljica, koja vlada Atlantidom pre njenog potonuća. Asov ovu boginju povezuje sa sazvežđem Device, a eru u kome je postojala legendarna Atlantida naziva erom Device. Ta era trajala je, po Asovu, od trinaestog do jedanaestog veka pre nove ere, o čemu, naravno, nemamo nikakvih pisanih izvora niti bilo kakvih materijalnih dokaza.

.

 

Опис фотографије није доступан.

.

Zlata Maja je još jedno od netradicionalnih božanstava slovenskog vedizma. Ona se ne spominje u tradicioanalnim izvorima o slovenskoj mitologiji, a pored toga, nisu pronađeni ni kipovi koji ovu Boginju prikazuju, kao ni hramovi u kojima se ona mogla slaviti. O Maji Zaltogorki, koja je drugi lik Zlate Maje, takođe nemamo nikakvih pisanih tragova već se oba ova božanstva spominju kao boginje tek u novijoj literaturi koja se bavi slovenskim paganizmom.

Aleksandar Asov i Jurij Miroljubov, koji prvi uzdižu Zlata Maju i Maju Zlatogorku kao božanstva, smatraju da su obe Maje deo slovenske duhovne tradicije i da se to očituje i njihovom pojavljivanju u Slovenskim bajkama. Bilo kako bilo, ove dve “boginje” postale su neizostavni deo slovenske astrologije koja je formulisana na osnovu staroslovenske i indijsko-vedske religijske tradicije. Kao što smo već spomenuli, slovensku astrologiju konstruisao je Aleksandar Asov kao dopunski element učenju o Slovenskom vedizmu a ovo učenje nastalo je kao Asovljeva i Miroljubovljeva nadgradnja Velesove knjige.

Zlata Maja u novostvorenoj Slovenskoj astrologiji igra ulogu rimske Venere, odnosno egipatske Isis i sirijske Astarte. Ona je, dakle, Boginja ljubavi i plodnosti koja omogućava rast i razvoj biljaka i koja je vezana za celokupni prirodni ciklus plodnosti. Pod imenom Zlate Maje krije se sama Boginja Majka koja stvara svet po uzoru na ideje koje je zamislio Tvorac sveta- Svevišnji. Ova Boginja stvara nebeski svod posut zvezdama a njen sin Koledo pomaže joj u tome. Važno je napomenuti da ovakva rodovska veza ne postoji u sitemu tradicionalne Slovenske mitologije jer, kao što znamo, Koledo u toj mitologiji igra ulogu duha Božića, a ne  stvaraoca Univerzuma. Na realnom planu Zlata Maja pojavljuje se kao Maja Zlatogorka.

 

Boginja Zlata Maja, Maja Zlatogorka – Savremena veštica.

Dok je, na nebeskom planu, muž Zlata Maje Višnji (Svevišnji) na zemaljskom planu njen je partner Dajbog. Odnos Maje Zlatogorke tj. Zlate Maje i Dajboga zapravo je odnos Zemlje i Sunca koji je oličen u prirodnim ciklusima plodnosti. Zlata Maja, tako, kao supruga Dajboga, na realnom planu prolazi kroz razne faze ciklusa plodnosti a ove faze su povezane sa dvema slovenskim boginjama- Moranom i Živom. Aleksandar Asov smatra da su Morana i Živa samo različiti oblici Zlate Maje, odnosno, njene božanske manifestacije. Morana, boginja smrti, zimski je oblik Zlate Maje a ona u ovom obliku označava prirodu u svojoj najneplodnijoj fazi. Prema mitu koj spominje Asov, a koji je nama nedostupan, Zlata Maja umire i biva sahranjena u kamenom kovčegu što zapravo simbolizuje polaganje semena biljke u zemlju. Morana tada vlada umesto Maje sve dok, u proleće, boginju zime ne zamnejuje Živa, boginja života i uskrsnuće Zlate Maje.

Kao što vidimo, slovenski vedizam svodi sve boginje na jedno božanstvo, Boginju Majku, a isti slučaj stoji i sa slovenskim bogovima. Muška božanstva su po ovom učenju manifestacije Svevišnjeg koji se, po prvi put, ovaplotio kao Rod. O ovome, naravno, nema ni reči u tradicionalnim izvorima o slovenskoj mitologiji već  se ovakvo učenje pojavljuje u svom začetku za vreme perioda dvoverja. Još jedan netradicionalni momenat pojavljuje se u filozofiji slovenskog vedizma- to je učenje o muškim i ženskim formama božanstva koje je preuzeto iz vedskog religijskog suistema stare Indije. Indusi su, kao što znamo, verovali da svaki bog ima svoju ženksu formu, koja predstvalja ženski aspekt tog božanstva a ova forma naziva se šakti. Većina indijskih bogova ima svoju šakti tj. svoju žensku polovinu: Šivina šakti je Kali, Višnuova Lakšmi, Jamina Jama itd. Slovenska bognja majka- Zlata Maja u slovenskom vedizmu postala je tako ženski oblik Svevišnjeg, odnosno, njegova šakti. Na ovaj način, kroz učenje o Zlati Maji vidimo kako slovenski vedizam ima sve karakteristike monoteizma a ovaj monoteizma karakteriše i shvatanje o dva različita pola božanske energije- muškom i ženskom.

Zlata Maja se u hrišćanstvu identifijuje sa Bogorodicom koja je, kao bogomajka, i sama “šakti” hrišćanskog boga. Praznik Pobede Bogorodice Marije slavi se u Rusiji za vreme jesenja ravnodnevnice a ovaj praznik Aleksandar Asov smatra zapravo hrišćanskom verzijom praznika u čast Zlate Maje.

Autor:  Vesna Kakaševski

www.starisloveni.com

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Dr Olga Luković Pjanović o Herodotu i Tračanima

Prvi pomen imena Tračana nalazimo u Homerovoj ,,ILIJADI” gde su opisani kao saveznici Trojanaca u ratu protiv Grka

(što i nije čudno, s obzirom da su i Tračani i Trojanci bili drevna srpska plemena).

Dr Olga Luković Pjanović o Herodotu i Tračanima:

“Narod Tračana je posle Hindusa najmnogobrojniji. Kada bi njima vladao jedan čovek i jedna misao, bili bi nepobedivi i jači od svih   naroda – PO MOM MIŠLjENjU..Imena imaju mnoga i različita prema oblastima, ali su im OBIČAJI u svemu kod svih ISTI… ” Herodot, V, 4-
Naučnici zapadnog sveta su sve što se odnosi na njih same, pa na Grke, Rimljane i Egipćane obradili do najvećih tančina.Međutim, sve ono, za što su naslućivali, da bi se moglo odnositi na Slovene, komentarisali su – ili s nepridavanjem važnosti,ili su to pak potpuno odbacivali, što je upravo slučaj i s gornjim Herodotovim tekstom, o kome su izrečene tek samo neke pretpostavke i misao, da se Herodot verovatno prevario. No nemoguće je, da bi taj čovek, koji je toliko putovao, videvši i lično doživevši veliki broj stvari, o kojima je pisao, uz neko izmišljeno tvrđenje stavio “… κατα γνωμην την εμην…”, tj.: “… po mome mišljenju… “.

Jer njegov gornji navod nalik je na zavet – napisan, potpisan i zapečaćen; drugim rečima, Herodot je morao upoznati bar neke od tračkih oblasti, kako one u Maloj Aziji, tako isto i u Evropi (što – uostalom – tvrde Miloš Milojević i Sima Lukin -Lazić), zapazivši njihove zajedničke običaje (od kojih su se izvesni održali do naših vremena). Osim toga, premda sam verovatno nije ni malo naučio jezik starih Tračana, ipak je kao istraživalac mogao zaključiti, da im je jezik svima isti, što izričito i kaže.

Budući, da se Herodotova svedočanstva uzimaju uopšte vrlo ozbiljno, da se izvesna od njih još uvek potvrđuju, zahvaljujući neumornom radu predanih arheologa, mi nemamo nikakvog razloga, da proizvoljno odbacimo jedna, prihvatajući druga! U svakom slučaju, to ne bi odgovaralo naučnom stavu. Jer, ako se Herodot na jednoj strani smatra razumnim čovekom i “ocem istorije”, kome se veruje, zašto on ne bi bio isto tako “otac istorije” i kada se radi o drevnim Srbima, koje su Grci (po prvom njihovom plemenu koje su upoznali oko reke Marice, kraj koje su se još na prelazu između dva poslednja veka nalazile razvaline grada RASA) nazvali THRAKOI, u nemogućnosti da izgovore RAŠČANI, ili RAŠANI, budući da ne poseduju ni konsonant Š, niti Č,, pa je ostao naziv TRAČANI…Ovakvo izobličavanje od strane Grka nije ništa neobično; mnogi ljudi od pera su konstatovali, da u njihovom načinu pisanja tuđih imena postoji izvesna neizbežna nestabilnost i nepouzdanost. U odeljku o Šafariku rečeno je nešto više o tome, koliko se taj izvanredni naučnik ljutio na Grke i na njihovo potpuno nepoznavanje jezika stranih naroda, o kojima su oni ostavili svedočanstva, zbog čega su i nastali mnogi zbrkani pojmovi, neraščišćeni do danas; u tom pogledu Rimljani su im bili verni sledbenici.

Тракија у Херодотово доба

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Ко је фалсификовао и забранио праву србску историју?

Важност историјe, као науке, по живот сваког народа и по односе међу народима, толико је велика да је њојзи тешко поставити одреднице. У античком добу, то јест у времену високог културног уздигнућа човечанства, историја је постављена на прво место међу наукама и она је то место задржала за сва времена. Баш због таквог њеног положаја, важности, њене улоге судије да сваком призна шта је чије, она је била изложена тешким нападима с намером да се подчини схватањима појединих народа или центара утицаја. Име ове науке – историја, је србиског порекла и највероватније оно потиче од Сирбина Кандавлова, из Сарда, оца историје, Херодотовог претходника и узора, који је живео у другој половини 6-ог и првој половини 5-ог века с.е. Сирбинова позната дела су Људејка и “Магика”. Грци помињу Сирбина под именом “Ксантос” и о томе ће бити говора у овој књизи. Историја је истрага и подразумева истраживање истине У античком времену историју су одвајали, као истину, од разних прича, скаски и поведа о нестварним, измишљеиим догађајима. Од средњег века па до данас историја је толико преличена и извитоперена да су многи словесници почели да сумњају у њену улогу као науке. Ово дело има улогу, поред осталог, и одбрану историје као науке, где се она поново ставља на прво место међу наукама, те јој се као таквој враћа смисао истине какав је она имала у античком времену. Овде се ради о једном потпуном ослобађању историје од робовања политичким циљевима појединих нација. Први удар на историју извршен је од стране Ватиканске Цркве, када је она постала моћна у Европи и деловала попут снажног покрета у правцу стварања поретка према њеним потребама и назорима. Други удар на историју извршен је од марксистичког покрета, у последња два века, желећи да створи поредак према својим назорима. Па пошто њихови назори, у оба случаја, нису били природан наставак историјског развоја, него његово насилно скретање, и једни и други су се окомили на историју као препреку на путу ка остварењу њихових идеја. more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Срби у Библији…

 

Свето писмо (Библија) служи као темељни извор, не само за овај текст,  него и за многе књиге. Поред огромног уважавања и верског значаја, Свето писмо има и улогу веродостојног историјског извора. Зато је оно за нас најважнији сведок – стони изворник. Овде се ради о потпуно новом приступу историји, заправо о открићу једног великог дела старе историје коме се све до сада није приступало као саставном делу националне историје.

Међу неколико библијских народа, и Срби своју историју могу да темеље на Светом писму.

У Светом писму (Књига Постанка – Изород) земља коју оличава Јован, помиње се као Јаван, то јест онако како се код неких народа на Блиском Истоку и у Азији ово име изговарало.

Гомер и Јован су два важнија Јафетова сина, од којих први има три своја сина, а други четири, што нам говори да је Јован, четврти Јафетов син, најважнији од свих.

Јован се исказује као најважнија земља у Европи и у тада познатом свету.
Сви источни неаријевски народи називали су Аријевце – Јованима, следствено томе и све народе који су долазили из Европе и Мале Азије. То нам, на првом месту, говори да су Јовани сачињавали главнину Аријеваца и то нас упућује где да тражимо земљу Јован.
Category: Zaveštanja predaka  Comments off

ИЛИРСКА СРБИЈА

Јован И. Деретић:

ИЛИРСКА СРБИЈА ПРЕ РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ

.

 Велика античка српска држава Србија простирала се дуж источне обале Јадранског мора,

неколико векова пре римског освајања. Њена престоница био је град Сарда, данашњи Скадар.

Ту Србију, дуж јадранске обале, називамо Јадранском Србијом или Илирском Србијом, да би смо правили

разлику између ње и друге две Србије: једне у Дакији, у данашњој Румунији и друге на северу, на

Сарматском мору које данас називају Балтичким морем.

Илирска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Аргона, од

240. до 230. г. п.н.е. Аргонову државу Зонара назива ”Српском империјом” (192.Том. 134, стр. 690).

Илирска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору,

Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву, Кварнер и Истру, Цела

јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије.

Илирска Србија је освојена од Римљана постепено у неколико ратова од 229. до 168. г. п.н.е,

да би римска власт била коначно утврђена тек 9. г. н.е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка.

 

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Цар Душан Силни

 

Цар Стефан Душан Немањић

.
Цар Стефан Душан Немањић био је први и последњи цар у историји Срба.
По лику и делу остао је упамћен под надимком – Силни.
Оправдано! Стварно је био – Силни.

Шта рећи о владару који је за непуних двадесет и нешто година (1331-1355) издигао српску државу до мере велике и поштоване силе у Европи. Његова моћ се огледала и у томе да је сам подигао прву српску патријаршиу и сам себе прогласио царем. Можда због тог чина, истина, није успео да уђе у ред светаца, али ће засигурно у српским главама остати упамћен!
Владавина Стевана Душана почиње 1331.године и као краљ он влада до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар – највећи војнополитички успон Немањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопље је 16. априла 1346. године, Стеван Душан свечано крунисан за “ЦАРА СРБА И РОМЕЈА” уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира.

Државни сабор је на Спасовдан, 29. маја 1349. године усвојио “ДУШАНОВ ЗАКОНИК” који је допуњен, такође, на Спасовдан, 1354. године. Владари из лозе Немањића су по правилу умирали у монашком звању и проглашавани су за свеце, цар Душан је у овом погледу изузетак.

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Arkaim – drevna opservatorija

ARKAIM – DREVNA OPSERVATORIJA NA URALU
Arkaim je otkriven u leto 1987. godine, a teritorija spomenika je već 1991. godine proglašena zabranom (sa statusom filijale Iljmenskog nacionalnog parka). Kako god okreneš – jučerašnja senzacija. Međutim, zanimanje za njega ne jenjava, već se štaviše bezuslovno širi: tragom arheologa, istoričara i etnografa krenuli su ekstrasensi, proroci, hodočasnici, članovi raznih verskih sekti, ljudi koji žude za isceljenjem i prosvetljenjem – rečju, svi oni koji žele da lično vide To Mesto…
Već su se pojavili članci – strogo naučni i naučnopopularni, snimljen je film (istina, to su učinili Francuzi); sa referatima o Arkaimu nastupaju naučnici na ozbiljnim i uglednim konferencijama. Najzad je izašla i prva knjiga (Arkaim. Istraživanja. Traganja. Otkrića. – Čeljabinsk, 1995); oni koji su prvi otkrili, prvi istraživali, rečju, najupućeniji stručnjaci su ispričali, obraćajući se ne samo kolegama-naučnicima, već i najširoj publici («Naučnopopularna serija» – piše na naslovnoj strani) sve ono što su i sami do tog trenutka uspeli da verodostojno saznaju o južnouralskom arheološkom čudu. Na žalost, tiraž je uvredljivo mali: zamislite samo kako će se brzo rasprodati 5.000 primeraka, kad Arkaim svakog leta prima po 3-4.000 posetilaca. Koliko ih je tamo već boravilo, koliko njih tek smišlja maršutu!
Pa i neka je tiraž mali, ali je šteta koliko malo su naučnici uspeli da saopšte čitaocima. Ipak ne bih da im bilo šta prebacim: iznenadan proboj kroz nezamislive slojeve vekova u nepoznati i neočekivano složeno ustrojeni svet podstiče novinare na senzacionalizam, ali ozbiljne istraživače primorava na oprezno iznošenje sudova. A međutim, javno mnenje je već raspaljeno: ta zapravo smo svi mi postali svedoci najređeg čuda! I to ne u nekakvoj tamo egzotičnoj Mikroneziji, ne usred biblijskog kamenja Bliskog Istoka, ne u tropskim šumama Južne Amerike, već je bukvalno kod kuće, pred nosom, u Čeljabinskoj oblasti otkrivena «Zemlja gradova» – ostatak jedne od najstarijih civilizacija čovečanstva: originalne građevine koje ne liče ni na šta uobičajeno, moćne zidine, složene odbrambene konstrukcije, topioničke peći, zanatske radionice, jasan sistem komunikacija… Sada se već priznaje: tu je praotadžbina drevnih Arijevaca koju su naučnici tako dugo tražili na opširnoj teritoriji od podunavskih stepa do Irtiša; tu je na razmeđu III – II milenijuma pre n.e. došlo do podele Arijevaca na dve grane – indoiransku i iransku, što su lingvisti već odavno ustanovili… A poneki među naučnicima toliko uzdržanim u pretpostavkama već ta mesta proglašavaju otadžbinom Zaratustre, stvaraoca svetih himni «Aveste», podjednako legendarnog kao Buda ili Muhamed. Kako vam to zvuči:  Zaratustra je žitelj Urala, naš zemljak?!
Ali ako zauzdamo uobrazilju i smirimo osećanja, čak i tada južnouralsko otkriće arheologa graniči sa čudom. Ta to je jedno od onih otkrića koja naučnike primoravaju na preispitivanje desetlećima – ako ne i vekovima – uspostavljanog sistema pogleda na opširnu i svetonazorno važnu oblast istraživanja. Pojava Arkaima navela je istoričare da promene predstavu o bronzanom dobu na teritoriji Uralsko-Kazahstanskih stepa. Sada već ispada da to nije bio zapećak sveta koji tek ulazi u epohu civilizacije: visoki stupanj razvoja metalurgije obezbeđivao je tom regionu veoma istaknuto mesto u kulturnom prostoru koji se proteže od Sredozemlja sve do sadašnjeg Kazahstana i Srednje Azije. I pojedini istovrsni metalni predmeti čudesne izrade, pronalaženi čas negde na obali Egejskog mora, čas na Južnom Uralu, kao svedočanstva opsežnosti prostora obuhvaćenog kulturnim vezama, kako se ispostavlja, skitali su se karavanskim putevima «odavde tamo», a ne «odande ovamo» kako se oduvek smatralo… Očito je izlišno dokazivati važnost ispravne predstave o usmerenosti takvih tokova ne samo za zadovoljavanje lokalpatriotskih ambicija. Do sličnih otkrića dolazi uistinu retko – možda jednom u stoleću.
Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Троја – србска престоница Скадар …

.

На почетку своје књиге, Милутин М. Јаћимовић, схвативши да ће читалац с неповерењем прихватити – да је античка Троја била уствари град Скадар, те да је Скадар и потоња престоница античке и средњевековне Србије, скреће пажњу на Волтерово упозорење:
„Ако је веома тешко да се открију нове истине,  још је теже, да оне буду примљене и прихваћене. Јер, према некој немилој тежњи људског духа и по речима не знам ког мудраца, лакше је веровати у лаж, која се чула хиљаду пута, него у једну потпуно нову истину“.

Јаћимовић нам пружа потпуно нову истину о Антици. Ломи њоме ту окошталу лењост људског духа – о којој изнесе свој уверљиви суд славни песник Волтер. Истина у књизи Јаћимовића није везана за неки (мање или више важан) садржај историје једног народа или једне области на неком од континената, него је везана за целокупни антички садржај Цивилизације. Садржај који краси уџбенике – од основне школе до универзитета.

Јаћимовић нам каже, да „Одисеја“ и „Илијада“ нису поеме о грчким државама, грчким краљевима, грчким јунацима… него да су то поеме о српским државама, српским краљевима и српским јунацима

Међу античким ликовима из времена славне Троје је и Ахил, плавокоси Србин, о којем је сачуван податак – да је јахао расног коња „Шарца“, онога којег је српски гуслар новијег доба (у десетерачким епским песмама) даровао Марку Краљевићу. Срби чувају још једну одлику јуначког Ахила, а и она упућује на Ахилову припадност српском народу. Археолози су нашли више керамичких посуда, на којима је угравиран лик Ахила – с мушком античком хаљином. А та Ахилова хаљина је окићена крстом с четири оцила!

Само су Срби у Европи сачували четири оцила и уградили га у своје државне и ратничке грбове.

Наравно, Јаћимовић није једини истраживач који доводи у питање историјске чињенице из времена другог и трећег миленијума пре Нове ере. Тројански рат је био око 1200. године пре Христа и та чињеница је подстакла многе писце, да одбаце тумачење о грчком освајању Троје, јер постоје поуздани извори, да су Грци населили јужни део Балканског полуострва у 7. или 8. столећу пре Нове ере – 400, или 500 година после Тројанског рата. Само ова чињеница је била довољна за преиспитивање европске античке историје, и била је драгоцен путоказ за извођење нових закључака о Тројанском рату. А та преиспитивања су и на страницама књиге Милутина Јаћимовића.

Треба признати М. Јаћимовићу, да је, с правом, посумњао у извештај приученог немачког археолога, Хајнриха Шлимана. Шлиманово уверавање света, да је открио место античке Троје на територији Турске, Јаћимовић је довео у везу с програмом Бечко-берлинске историјске школе у 19. столећу. А та школа је прилагођена суштини немачких империјалних планова према словенским земљама и словенским народима. Прогласила је Словене недржавотворним племенима, која нису овладала писменошћу и другим цивилизацијским достигнућима до 9. столећа, када ће их, наводно, описменити Грци, Романи и Германи. Овоме је придодата и подвала да су Словени на Балканском полуострву и у Панонији придошлице из Русије и да су узурпирали власништво над земљом других народа. На тај начин, Германима се пружа право на историјску „правду“ – да уклоне Словене са отете земље. Ова империјална најава о Словенима на туђим земљама не би могла опстати, да нису: Германи, Романи и Ватикан обавили две подвале: 1) Ахејци, Дардани, Илири, Трачани, Дачани, Мизи, Далмати, Пеони и они с другим именима – а насељени у Антици на Балкану нису преци Срба (Словена) и 2) Хомерова Троја се није налазила на Балкану.

Географске одлике Троје су око Скадра

Јаћимовић је оповргао оба кривотворења Бечко-берлинске историјске школе. У својој невеликој књизи: „Троја, српска престоница Скадар“, објављена на српском и руском језику, уверљиво доказује да је Тројански рат, опеван у Хомеровој „Илијади“ и „Одисеји“, био обрачун српских државица никлих на морским обалама Средоземља и у дубини Балкана. Он упућује читаоца, да није могуће пронаћи планину у Хисарлику (где је Шлиманова Троја), која би се могла видети – заједно с Тројом и морском обалом, како је то све посматрао, с Трачког врха (на Шар планини), Бог Посејдон:
„Цела се отуда Идска планина могла да види,
Видио се Пријамов град и ахејске лађе“.

Милутин Јаћимовић каже, да се са Шар планине, или с Кораба, могу видети: Проклетије, Троја и морска обала Јадрана – како то описује и овај стих „Илијаде“, а такве слике нема на Хисарлику. На Хисарлику нема ни реке, која би представљала, водом богату, Скамандар, која, пре него што се улије у море, носи воду и осам својих притока. А на Хисарлику, поред Шлиманове Троје, тече једна мала река, више поток. И кад су летње жеге, она пресуши. Аутор нас упућује још на једну бесмислицу у вези с природном околине наводне Троје на Хисарлику. „Илијада“ спомиње, у близини стварне Троје, поред реке Скамандар, још једну реку – ни налик потоку на Хисарлику. Реч је о реци Симонети, коју је Јаћимовић препознао као реку Дрим, а сигуран је – да је антички Скамандар данашња река Бојана. Дрим и Бојану спаја и данас један водени рукавац, који се спомиње и у „Илијади“.

Ево описа Троје и те две реке с рукавцем у „Илијади“, што ниједан истраживач, осим оних из Бечко-берлинске историјске школе, не би могао везати за географску слику на Хисарлику:
„А кад стигну до Троје и двеју тамошњих река,
Онде где Симонет и Скамандар здружују вале,
Ту заустави коње белорука Богиња Хера,
Од кола испрегне њих и маглом покрије густом,
А Бог Симонет њима амбросије даде да једу“.

Поуздано сведоче стихови „Илијаде“ – да је Јаћимовић у праву, а да то Шлиман није. У једном од њих се каже да Ахил разби Тројанце и једну групу гоњаше низ поље, кад је прешао мост (брод) на једној од 8 река, Ксанту, између града и поља:
„Кад напослетку стигну до брода лепотеком Ксанту,
Реци вировитој, што Див је бесмртни роди,
Онде раздвоји Тројце Ахилеј, те гоњаше једне“.

Још једну одлику реке поред Троје, уочава Милутин Јаћимовић. Налази је у стиху „Илијаде“. Нема речи, да би се она могла налазити на Хелеспонту. Препознатљива је та одлика у реци Бојани. Зна се да морске јегуље, кад полажу икру, то чине у рекама Средоземља, па и у Бојани. То не би могле чинити у потоку на Хелеспонту, у којем вода често пресушује.

Погледајмо, јегуље пливају у Бојани, поред Троје (Скадра) – у aнтици, као и данас:
„Метиљке почну да горе и брестови, а с њима и врбе,
Лотос горети стане и сита, а с њима и кипир,
Све што уз лепу је реку на брегу у обиљу расло.
Јегуље и друге рибе у води стану да гину,
Што су овуд и онуд у лепој пливале води“.

Стихови „Илијаде“ су с драгоценим садржајем, уверава нас М. Јаћимовић. Они откривају и најприсутнију одлику реке Зете у Црној Гори. Верује да се Зета, у време Тројанског рата, звала Есеп, а долина кроз коју је текла – Зелија. Стих каже, да Есеп протиче поред најниже стране Идске планине, а Јаћимовић види, да је реч о Проклетијама, јер се према Зети надноси најнижа страна ове планине. Још једна особина Зете се препознаје у стиху „Илијаде“ – вода јој је тамна (црна) због изобиља алги, које су условљене њеним спорим током.

Погледајмо:
„Који од Зелије беху, од Идске најниже стране,
Имућни људи што црну Есепову пију воду,
Те Тројанце син Дикаонов вођаше светли,
Пандар, кога је сам Аполон обдарио луком“.

Стране света у „Илијади“ упућују на Скадар

Ако се зна да су Пеони живели око средњег тога Вардара, онда је тачно да им је Скадар био на северозападу, како се у „Илијади“ одређује положај Троје. Пеонски вођа је био Астеропеј и он је своје војнике водио до Троје пешке. Да је Троја била у Турској, како тврди Шлиман, онда би Пеони морали да преплове Егејско море и не би путовали само пешке, како то пише у „Илијади“. Јаћимовић наводи и студију о Троји Аристида Вучетића, у којој је упозорење, да је Дарданија, којом је владао Пријам, имала излаз на источну обалу Јадрана, у данашњој Далмацији. Према томе, тешко је поверовати у Шлиманову тврдњу, да је главни град те Дарданије био на Хисарлику. Била би то огромна држава и онда се на Балкану и Малој Азији не би налазиле толике државице – учеснице у Тројанском рату.

Српски погребни обреди у „Илијади“

У „Илијади“ су описани српски погребни обреди – они којих се Срби придржавају и данас и један упражњаван до Средњег века. Препознају се у стиховима о погибији највећег тројанског јунака – Хектора. Као и данас, жене су се, после смрти рођака или супруга, облачиле у црно. Први обред је нарицање, или тужаљка, за покојником. Једна жена гласно нариче, а друге је, плачом и тишом кукњавом, прате. Данас је тај обичај присутан код Срба – највише у Црној Гори, Херцеговини и Босни. У овим покрајинама би и данас жене плакале за Хектором, као што је то чинила његова мајка Хекаба – пре више од три миленијума:

„Тужњаву болну Хекаба међ’ женама тројански поче:
‘Сине, јадне ли мене! А зашто да несрећно живим,
Кад ми погибе ти? У граду, дању и ноћу, ти ми бејаше понос…’
Тако тужећи рече, а за њом су ридале жене,
Тако ридајућ’ рече и тужењу подстакне другу.
Кад већ мрца увезу у дворове славне, на одар,
Метну га пробушени, а поставе уз њ певаче,
Тужњаве зачињаче, и запеваху они
Запевку болну, а жене иза њих стану да плачу.
Од њих белорука Андромаха прву тужаљку почне,
Хектора рушивојске у рукама држећи главу…“

Хекторова супруга Андромаха, што се чини и данас за умрлим супругом, наставља тужаљком:

„Млади ми изгуби живот мој војно! Удовицу мене
У кући остављаш овде! А луђан још нам је синчић,
Којег несретно родисмо ми, а не мислим да ће он
До коња дорасти; с врха пре ће се овај срушити
Град, јер неста бранича му – тебе, а ти га брањаше,
Честите жене му брањаше и луду му децу!…
Хекторе! А највећи бол ће остати мени,
Јер ми ниси руке са самртног пружио одра,
Ни реч ми рекао мудру и утешну, да бих се увек
Сећала ње, обдан и обноћ ронећи сузе!“

Поред тужаљки, при сахрани Хектора се описује још један савремени обред код Срба – даћа. Она је, знамо, незаобилазна. Упражњава се данас, као и у Средњем веку у Србији. А ето, о томе сведочи „Илијада“ – упражњавана је даћа и у античкој Троји. „Илијада“ нам открива и начин сахрањивања у доба Тројанског рата. И то сведочанство упућује на начин сахрањевања код Срба од 4. до 6. столећа после Христа. У „Илијади“ је описана Хекторова сахрана, после које је споменута и даћа. Био је спаљен, па су остаци његовог тела сахрањени у громилу (гроб):

„А кад се искупе већ и сви се заједно нађу,
Најпре руменим вином угасише ломачу целу,
Свуда куда је снага силовитог допрла огња,
Потом беле, браћа и другови, сакупе кости,
Ридајућ’ и сви грозне низ образе роњаше сузе.
Кости, када их скупе, у златни сместише ковчег,
Гримизним покровима и танким покрију ковчег,
У раку ископану тад спустише њега, а озго
Камења крупног, они навалише – један на други.
Надгробни наспу хум и поставе свугде стражаре,
Да их не нападну пре Ахејци с назувком лепим.
А кад подигну хум, тад враћат’ се стану и потом
Лепо се искупе сви и славном се чашћаху чашћу
Онде у дворима Диву драгога Пријама краља.
Тако су они погрербли коњомору Хектора борца“.


Проф. др Ђорђе Јанковић је овакво сахрањивање препознао испод громила у околини Грахова и Книна. Написао је књигу о томе и тврдио да су то српски гробови, од 4. до 6. столећа после Христа. Али, то се није свидело званичним српским интелектуалцима, па су га удаљили с Филозофског факултета у Београду, с образложењем да Срби нису у 4. и 5. столећу живели на Балкану.

Хомeров језик је пун српских речи

Треба одати признање Милутину Аћимовићу што је у старогрчком језику „Илијаде“ препознао српске речи. Тиме је потврдио, да је др Олга Луковић – Пјановић била у праву, кад је у свој докторски рад на Сорбони унела податак, да су многе речи у грчком језику позајмљене из српског језика:

Хомерове речи српске речи:

1. видо, виде види
2. воле, волило воља, волети
3. вионо, воино вино
4. веидо, веиден видео, виђен
5. доко мои доказ мој
6. дао, тхао дао, дај
7. доине дојење
8. зала, зазли жалост, жалити
9. котуле котао
10 миликос мио
11. меиес месец
12. мили мили, мио
13. омилиа омиљен, мио
14. плими плима
15. проселео преселио
16. подарки дарови
17. свиниа свиња
18. свекуро свекар
19. свекура свекрва
20. треси трести
21. тета тетка, тета
22. тлао тло
23. хромос гром, громови

Скадар – српска средњевековна престоница

Јаћимовић је с правом навео, да званична историографија потпуно занемарује српску историју пре Немање, који се појављује тек у 12. столећу Нове ере. Званично се следи само оно што је о Србији писао Константин Јиречек, један од најамника Бечко-берлинске исотријске школе. Он оспорава српско староседелаштво Срба на Балкану, па зато није спомињао Србију – основану 490. године, с престоницом у Скадру. У овом античком српском граду, који се звао и Троја, и Илиј, столовале су српске династије: Свевладовићи, Светимировићи и Оштривојевићи, од 490. до 1171. године. Занимљиво је, да је о преднемањићком Србијом писао и католички свештеник Андрија Качић-Миошић у 18. столећу, али се југословенска историографија оглушила о ту чињеницу. А он је, у својој књизи: „Присвитлом господину“, навео већину српских владара у Скадру.
Да не бисмо читаоце ставили у недоумицу, обавестићемо их да је на Међународном конгресу историчара: „Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура“, у Санкт Петербургу, од 12. до 14. маја 2008. године, италијански историчар Ђанкарло Томацоли Тицијано прочитао реферат о дешифровању линеарног А и Б писма са Крита – помоћу словенских језика. Закључио је, да је Минојска држава (основана 2000 година пре Нове ере на Криту) српкса, а не грчка – како се то у свету учи на свим нивоима образовања. Ово је било изненађење, али више није. Све више научника се слаже са српским (словенским) староседелаштвом на Средоземљу и у другим деловима Европе.
Милутин Јаћимовић је, на основу свог рада о Троји у Скадру, прочитаном на конгресу историчара у Санкт Петербургу – 2009, проглашен дописним чланом Руске академије наука у Санкт Петербургу.

Izvor: http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13336

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Na Kapiji Kraljevstva

 

Nijedan simbol ne izražava rečitije ovu zamršenu tajnu prirode i čoveka od Sfinge, koja se u pradavna vremena pojavila u Egiptu. Ljudska misao, narodi i religije isprobavaju svoju snagu nastojeći da odgonetnu ovu tajnu, koju su nam ostavili drevni ATLANTIĐANI.

Pre dvanaest hiljada godina, tj. od postanka prvih kultura, koje se javljaju pre nego nama poznate civilizacije, ogromna sfinga u Gizi isklesana i postavljena nasred pustinje, nudi prolazniku svoju tajnu izazivajući ga da je pokuša odgonetnuti. Sa njenih usana se oglašava neki govor, koji se čoveku prikazuje jačim od svih jezika sveta.

,,Gledaj me”, veli ona, ,, Ja sam Sfinga. Anđeo, orao, lav i bik. Imam uzvišeni obraz kao u Boga, a telo krilate zveri koja riče. Ti čoveče nemaš takve bokove, ni kandže, ni krila, ali tvoji su prsti slični mojima. Ko si ti? Od kuda dolaziš? Kuda ideš? Da li si nastao iz Zemlje ili silaziš sa Sunčeve sjajne ploče, koja se diže nad pustinjom ovom? Ja jesam, vidim i znam od početka vremena. Jer ja sam jedan od večnih arhetipova, koji žive u svetlu, koje nije stvoreno, ali zabranjeno mi je da govorim drukčije do samo svojom prisutnošću. A ti prolazni čoveče, neznani putniče, seno koja nestaješ, traži i nagađaj, odgonetni tajnu ili očajavaj!”

Na to pitanje ili bolje zapovest krilate zveri odgovarahu razne mitologije, religije i filosofije na hiljadu različitih načina tokom ljudske istorije. Ti odgovori ublažiše ovu žeđ za istinom, ali ipak nisu zadovoljili, te ona i dalje izjeda ljudsko srce. No uprkos različitim dogmama i obredima, sve se religije slažu u jednom bitnom pitanju. Svojim kultom, simbolima, žrtvama, službama i obećanjima, duhovne vođe neprestano govore čoveku: “Ti dolaziš iz božanskog sveta i u njega ćeš se vratiti, ako želiš. Ima u tebi nešto što je prolazno i nešto što je večno, te ne može umreti. Ne služi se onim prvim drugačije, no tako da razrešiš i obogatiš ono drugo”.

 

Otkako je zapadnim svetom, a indirektno celim, zavladalo hrišćanstvo, koje je obećalo istinu i onim najbednijim i najsitnijim otvorivši čovečanstvu nadu, legenda o izgubljenom raju, krivicom prvoga čoveka, i nauka o spasenju čovečanstva žrtvom božjom, uspavala je u slatki san bezbrojne duše tokom dve hiljade godina. Ali ova priča kakvu narodi vole ne može više da zadovolji odraslog i zrelog čoveka, koji je postao gospodar prirodnih sila, Čoveka koji bi hteo da svojim razumom prodre u sve tajne i koji veruje samo u ono što može opipati.

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Od kud su se pojavili Sloveni Аrijevci?

Професор Анатолиј Кљосов, својим генеолошким истраживањима коначно срушио мит о измишљеним ,,Индоевропљанима” као зачетницима евроазијске цивилизације:

.
ПРАПОСТОЈБИНА СЛОВЕНА, АРИЈЕВАЦА, „ИНДОЕВРОПЉАНА“

Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе Међународног генеалошког бироа.Професор је биологије Харвардскогуниверзитета. У СССР је био доктор хемијских наука, професор Московскогдржавног универзитета.За истраживања у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна награда СССР (1984). Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Живи у Њутону, Масачусетс.

ПРАПОСТОЈБИНА СЛОВЕНА, АРИЈЕВАЦА, „ИНДОЕВРОПЉАНА“

,,У ком смеру се кретао аријевски, прасловенски ток – на запад, у Европу, или обрнуто, на исток ? По регионима – пре више или мање од 4.500 година? Индију, како смо видели – мање, од 4.500 до 3.850 година. Значи да се ток са територије садашње Русије кретао на исток.
А западно? И ево ту наша прича излази у сасвим неочекивани, такорећи, ракурс.

Прикупио сам хаплотипове од 25 маркера рода R1a1 из свих земаља Европе, и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне популације, и када је тај предак живео. И испоставило се да је у готово читавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био исти !
Другим речима, потомци су своје хаплотипове као штафету преносили сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог историјског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине „Индоевропљана“, прапостојбине Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан.

И то не просто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих хаплотипова родаR1a1. И доба када је живео прапредак, на које указују најстарији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније, пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не знају за такве прецизности у толикој давнини.

ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 година наши прасловенски балкански преци живели у тим крајевима, никуда се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хаплотиповима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни остали.
Aли пре око 6.000 година је започела Велика сеоба народа –изгледа, у вези са преласком на нове облике привређивања и потребом за освајањем нових територија.

Прво померање је било на северне Карпате, на територију источне Буковине. Тамо где је пронађена загонетна Трипољска култура, која је по мишљењу археолога исто тако загонетно и нестала. А она није нестала. Потомци Трипољаца исто тамо и живе. Њихов заједнички предак је, по локалним хаплотиповима, живео пре 6.000 година иприпадао роду R1a1. Прасловен. И хаплотип тога претка нам је сада познат. Он је исти као и хаплотип претка Источних Словена. Иста породица.

И даље су кренули да се разилазе таласи миграција рода R1a1 на све стране,са Балкана (археолошка култура Винча и њој сродне) и из Буковине (трипољска култура). Практично на све стране – пре 4.000-5.000 година, треће-четврто хиљадулеће пре наше ере.
Izvor: Руски весник, бр. 21, 2008
Kompletan tekst na:

https://www.scribd.com/doc/53093311/Anatolij-Kljosov-Otkud-su-se-pojavili-Sloveni

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off