Archive for the Category » Zaboravljena istorija Zemlje «

Грци и Набатејци (Хелени и Арабљани)

 

.

Антигон I Монофталм  „Једнооки“ (382. п. н. е.- 301. п. н. е. ) био је први међу наследницима Александра Великог, и прогласио се краљем 306. п. н. е.. Антигон је намеравао да поново уједини цело Александрово царство, али није успео у том покушају.

 Када је краљ Антигон освојио целу Сирију и Феникију, решио је да зарати на земљи Арабљана познатих под именом Набатејци или Неботејци. Проценивши да овај народ смета његовим плановима, изабрао је војсковођу Атенеја, дао му четири хиљаде лако наоружаних војника и шест стотина коњаника способних за брзи марш, и наредио да изненада нападне варваре и отме им сву ситну стоку.

2. За оне који ο томе нису обавештени, корисно би било рећи нешто ο обичајима ових варвара, који им, како се верује, трајно обезбеђују слободу:

Они живе на отвореном, називајући домовином пустињу без реке и обилних избора са којих би непријатељска војска могла да се снабдева водом. 3. Код њих је закон да не сеју жито нити саде икакво дрво које носи плод, да не користе вино, нити граде куће. За кога се нађе да поступа супротно овом закону, кажњава се смрћу. 4. Увели су овај закон зато што верују да они који све ово чине лако пристају да се покоравају јачима од себе, само да би задржали оно што имају. Неки међу њима гаје камиле, други овце, напасајући их у пустињи. Многа арапска племена користе пустињу за испашу, а ови су много богатији од других, иако их нема много више од десет хиљада. 5. Многи међу њима превозе на море тамјан, мирту и најскупље мирисе, преузимајући их од трговаца из такозване „Срећне Арабије“ 6. Изузетно воле слободу, а када им се приближи јака непријатељска војска, беже у пустињу, користећи је као тврђаву: она је безводна и за остале непремостива, а њима, захваљујући томе што су испод земље ископали резервоаре за воду и обложили их смолом, јединима пружа безбедност. 7. Тле је на неким местима глинасто, а на другима саздано од меког камена, погодног за копање великих резервоара: отвори резервоара су сасвим мали, а како иду у дубину, све су шири, да би на крају достигли величину од једног плетра на свакој страни132.

8. Ове резервоаре напуне кишницом, затворе им отворе и поравнају их са околним тереном, остављајући знаке које само они знају, а који другима не значе ништа.

9. Стоку напајају свака три дана, да им у бегу кроз безводне области не би стално била потребна вода. Хране се месом, млеком и корисним биљкама које саме успевају на земљи: 10. код њих успевају бибер и у изобиљу такозвани дивљи мед са дрвећа, који помешан са водом користе за пиће. Има и других арапских племена: нека обрађују земљу, мешајући се са људима који гшаћају порез и у свему поступају исто као Сиријци, осим што не живе у кућама.

 Такви су, дакле, арапски обичаји.

Како се приближавало време за вашар на који околно становништво долази да продаје разну робу и да купи нешто од корисних ствари, Набатејци су се упутили у том правцу, пошто су претходно на једној стени оставили своју имовину, старце, децу и жене. 2. Ово је место изузетно чврсто, премда неутврђено, а од насељене територије удаљено је два дана хода.

Атенеј је чекао да дође време за вашар, а онда је са растерећеним трупама кренуо према стени. Изашавши из Идумејске епархије, стигли су за три дана и три ноћи, преваливши две хиљаде шест стотина стадија. Пошло им је за руком да остану неопажени и да око поноћи заузму стену. 3. Од људи које су тамо затекли, једне су одмах убили, друге заробили, а неке оставили рањене; узели су већи део тамјана и мирте и око пет стотина таланата сребра. Задржали су се само до ране јутарње страже и одмах истим путем брзо кренули натраг, очекујући да ће их варвари гонити. Прешавши две стотине стадија, подигли су логор, уморни и нерасположени да обезбеде праву стражу, као да су мислили да непријатељи могу стићи тек за дватри дана.

 4. Арабљани су од неких људи сазнали да је на њиховој територији примећена војска, па су се одмах сакупили, напустили вашар и дошли до стене: од рањеника су чули шта се одиграло и сместа кренули у потеру за Хеленима.

  1. Атенејеви људи су се улогорили без посебног обезбеђења и дубоко су спавали опхрвани умором, тако да су неки заробљеници успели да се неопажено искраду. Набатејци су од њих сазнали каква је ситуација у логору и напали су га око треће страже; било их је најмање осам хиљада. Већину војника су побили на спавању, а оне који су се пробудили и потрчали ка оружју изболи су копљима. На крају су страдали сви пешаци, а спасло се само педесет коњаника, већином рањених. Тако је Атенеј прво постигао победу, а онда због сопствене несмотрености на описани начин пропао.

 Уопштено говорећи, небрижљивост и несмотреност прате победе, па зато неки исправно мисле да је лакше спретно се извући из несреће него мудро издржати велику срећу. Заиста, несрећа страхом од будућности приморава људе да буду опрезни, док успеси због претходне добре среће наводе на општи немар.

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Тајанствено племе Тоди …

У првом реду, ТОДИ уопште не умеју лагати. У њиховом језику чак ни не постоје такве речи као што су „неистина“ или „лаж“. Варање, или чак и једноставно присвајање нечега што им не  припада, посве су им непознати.

.

Размишљајући о Аријевцима, сетих се приче о древном племену из књиге Х.П.Блаватске  „Тајанствена племена на Модрим планинама у прашумама Индије

Постоји, или је било у њено доба, неко тајанствено племе врло светле пути , високи, с моћима лечења, никад нису одали своје тајне западњацима нити им открили своју културу. Древно племе ТОДИ. Не личе ни на једно друго племе.

Они су  засигурно потомци Аријеваца тј. потичу још од ратника који су се борили у ратовима описаним у ,,Махабхарати“.

Три су племена која највише описује у књизи: Тоди, Бадаги и Курумби.

Ево пар одломака из књиге „Тајанствена племена…“ Блаватске;

 „ Тоди имају савршено неотуђиво право на Модре Планине као на своје вековно власништво. Они објављују, а сусједи што су поред њих стољећима живјели и потврђују то право старине као право искључивог власништва. Једнодушно тврде да су Тоди владали планинама у време када су онде долазили први насељеници других племена, Мулу- курумби, а за њима Бадаги и Ерулари.

Сва су та племена молила и од Тода, који су ту раније живели сами , добила дозволу да се населе у планинама.

 Свих ових пет племена изразито се разликују једни од других, како ћемо то касније видети. Њихови језици, религије, обичаји, као и сами типови немају ништа заједничко. По свој су прилици сва та племена последњи трагови преисторијских раса домородаца Јужне Индије;

Ако се, међутим, понешто и сазнало о Бадагима, Хотима, Курумбима и Еруларима, о Тодима повест ћути у потпуности. Судећи по древним гробницама на „брежуљку“, као и понеким рушевинама храмова и светилишта, нису само Тоди, већ и Курумби већ у претповесно време морали достићи значајан облик цивилизације; код Тода сасвим сигурно постоји нешто налик писму, становити облик знакова који су налик клинастом писму древних Персијаца.

Колико Тоди уистину живе у далекој прошлости, у толикој су мери патријархалан народ чији је цијели живот усредоточен на свете бикове.“

 „Тоди који се називају и Тодувари. деле се на два велика сталежа. Први је сталеж оних који приносе жртве боговима, а називају се Терали; Тоди који припадају овом сталежу посвећени су служењу биковима, њихови свештеници су дужни спроводити целибат и вршити непознате обреде које врло помно скривају од Европејаца, па чак и свих оних домородаца који не припадају њиховом племену.

Други сталеж, Кути, обични су смртници. Колико нам је познато, први сталеж представља аристократско племе. У том невеликом племену пребројали смо 700 људи и судећи према њиховом свједочењу, њихова бројност никада није прелазила ту бројку.“

 „Тоди не користе никакво оружје, изузев кратке палице од бамбуса која никада не напушта њихову десну руку. Настојања током многих година да се проникне у њихову прошлост, језик и религију, остала су посве безуспешна.

То је најтајанственије племе од свих осталих народа Индије.

*

„Као што се Енглези разликују од Кинеза, тако се Тоди разликују од било којих других домородаца“. Када, их се боље упозна, постаје  јасно зашто Бадаги на Тоде гледају као на вишу, готово божанску расу…

Тоди заиста наликују на богове, како су их замишљали древни Грци. Од неколико стотина младића тог племена нисам видио ниједнога који би био нижи од 6 ¼ стопе (1 стопа = 0,30 м, 6 1/4 стопа = око 190 цм).

Стас им је неверојатно леп, а црте лица класичне лепоте… К томе додајте и црну, сјајну и густу косу, полукружно ниско ошишану на челу изнад обрва, док иза ушију пада на леђа у тешким коврџама и замислит ћете барем приближно њихову лепоту. Брада и бркови, које никада не брију, исте су боје. Велике смеђе, а понекад и тамносиве и сиве очи, посматрају вас дубоким, нежним, готово женским погледом…осмех им је кротак и радостан, готово младеначки у својем изразу. Чак и сасвим остарели старци, имају чврсте, беле, често врло крупне зубе. Боја лица светлија им је неголи у северних Каназара. Одевају се једнако: врста римске беле тоге од платна са једним узлом који је испрва затакнут испод леве руке, а затим позади, иза левог рамена.“

*

С практичне тачке гледишта, дакако, Тоди нису ништа више од дивљака, који ништа не знају о првим и основним правилима цивилизације. Ствар, међутим, није у њиховом спољашњем изгледу, већ у унутрашњем, духовном свету тога народа.

 У првом реду, Тоди уопште не умеју лагати. У њиховом језику чак ни не постоје такве речи као што су „неистина“ или „лаж“. Варање, или чак и једноставно присвајање нечега што им не  припада, посве су им непознати.“

 „Када су научници почели установљавати и прикупљати податке за статистичке извјештаје о новим племенима, етнолози су наишли на отпор каквог нису могли очекивати. Сусрели су се с питањем о пореклу Тода и у њему наишли на неочекиване потешкоће. Након двадесет покушаја није им успевало да сазнају ништа што нису сазнали наком првог покушаја, те их нису могли нигде сврстати, нити повезати с другим племенима Индије. „Лакше се пробити на Северни пол неголи у душу Тода“, пише мисионар Метзе.  „Једини податак којег смо успели добити након толиких година састоји се у следећем: Тоди тврде да потичу из давног времена када им је „Цар Истока“ (?) даровао ове планине, да на њима живе и никада се нису од њих одвајали, нити силазили с њихових врхова.

У какво се раздобље, међутим, може сврстати непознати Цар Истока? Одговарају нам да живе на Модрим планинама већ сто деведесет и седми нараштај! Ако се изброји да три нараштаја спадају у свако столеће (иако можемо утврдити да су Тоди изразито дуговечни) постаје очигледно, ако им можемо веровати, да су се ту населили приближно пре 7.000 година!

Уверавају нас да су њихови праочеви доспели на оток Ланку (у чему, као и у осталим именима, очигледно нема никакве грешке) са Истока, „са стране излазећег сунца“, те су служили праочевима Цара Раване, мистичног цара-демона којег је надвладао не мање мистични РАМА пре приближно двадесет и пет нараштаја; значи, бројећи према прихваћеном бројењу, око 1.000 године што, ако се прва бројка приброји другој, чини њихово родословље старим 8.000 година! „

*

„…Код Тода ни у речнику њиховог језика ни у њиховим мислима не постоје речи као што су Бог, крст, молитва, религија, грех или неки сличан израз који би могао подсећати на монотеизам и деизам, да се о хришћаниству ни не говори. Тоде не ваља називати ни идолопоклоницима јер се сами не клањају никоме и ничему изузев својим биковима, и то само властитима, јер други бикови, који припадају другим племенима, не уживају никакво поштовање.

Само млеко, уз додатак плодова и јагода из њихових шума чине њихову једину храну.

Пре ће и умрети од глади него дотакнути млијеко, сир или маслац других крава изузев њихових властитих, Светих Хранитељица. Никада не једу месо, као што нити сеју нити жању, и сваки рад сматрају нечим бешчасним, изузев муже крава и старањем за стада.“

*

„…Тоди нису нимало глуп народ што доказује њихова запањујућа способност да говоре на многим разним језицима, те су довољно паметни да скривају свој властити, само себи разумљиви језик.

Научник Саливан у својим ,,Записима“ пише да с њима може разговарати читаве сате, а да је притом могао само ширити руке у дубоком запрепашћењу слушајући како су Тоди савршено разумевли Енглезе, „како су верно и одмах схватали наш национални карактер и у нама разабирали све наше недостатке.“

Ево легенде Тода која нешто говори о њиховом пореклу: ради се о епу ,,Рамајана“, а Цар  Истока уствари је Рама, који у том епу има пуно различитих имена.

Цитат:

„То је било у она времена када је Цар Истока, без људи-мајмуна (очигледно војске Сургиве и Ханумана) пошао у бој с Раваном, дивовским али злим демоном, царом Ланке. Његов се народ састојао само од демона (Ракшаза), дивова и моћних чаробњака.

Тоди су били у својем двадесет и трећем нараштају у то време на Ланки. Ланка је земља која је са свих страна окружена морем (Сри Ланка). Цар Равана био је у души Курумба (тј. зли чаробњак), и он је велики део својих поданика, Ракшаза, учинио злим демонима. Равана је имао два брата: Кумба – дива међу дивовима, који је преспававши стотине година убијен руком цара Истока, и Вибју – доброга и вољеног од свих Ракшаза.“

Зар није очигледно да су „Кумба“ и „Вибја“ из тодске легенде Кумбхакарна и Вибхешана  Рамајане?

Кумбхакарна који је био проклет брахман и заспао у том проклетству до самог пада Ланке, онај је див којег је убио Рама накаон напада беса, магичном стрелом Брахме, „стријелом  непобедивог који је плашио и саме богове“ на коју је сам Индра гледао као на скиптар смрти.

„Вибја – приповедају Тоди – добри је Ракшаз, који је био принуђен одрећи се Раване због његовог злочина против Истока (Раме) којем је украо жену, те је Вибјана са четири верне слуге прешао море и помогао да се врати Царица, за што је цар Истока поставио Вибју за цара Ланке“.

То је од речи до речи приповест о Вибшехани, савезнику Раме и његова четири министра, Ракшаза.

Тоди откривају да су те слуге били четворица Терала, анахорета и добри демони. Они се

нису хтели борити са браћом-демонима, па чак ни са злима. Зато су након свршетка рата, током свег времена у којем су се заклињали за успех оружја Вибје, напустили све и кренули на пут. Сакупивши са собом седам других анахорета и стотину људи Ракшаза – световњака с њиховим женема и децом, заувек су отишли из Ланке.

Желећи их наградити, цар Истока је на бесплодној површини „Модрих планина“ створио Вечно Царство за њих и њихове потомке. Тада је седам добрих анахорета, желећи проводити живот у храњењу бикова и онемогућавајући чари злих демона, претворило сву стоку у бикове; четири слуге Вибје остали су у облику људи и живе невидљиво за све остале, изузев посвећених Терала у шумама Нилгирије и посвећеним местима „Тирира“.

Закључак:

По свему у књизи, сигурно је да су Тоди били „специјални“ међу другим племенима…

Извор:

https://books.google.rs/books/about/Tajanstvena_plemena_na_modrim_planinama.html?id=iWmUAAAACAAJ&redir_esc=y

ТОДИ  у  Италији

Резултат слика

.

Град Тоди  у Италији основан је у периоду од  VIII и VI  века пре нове ере, у региону Умбрије, у провинцији Перуђа , на брду које се налази на левој обали Тибра , на око 400 метара надморске висине, у непосредној близини територије коју су насељавали Етрурци , име Тутере , што значи“ погранични град „ .

Развио се нарочито између петог и четвртог века пне , примивши јаке утицајне утицаје комшија Етрураца, који су га вероватно и припојили, како је изнео историчар Стефан од Византије . У трећем веку пре нове ере почео је процес романизације, поштујући локалне аутономије, укључујући и право на ковање сопственог новца. Добили су римско држављанство (после 89. пне. )

Након варварских инвазија и готског рата (535-553) , Тоди је постао са остатком Италије део Византијског царства . Остаће Римско-источно, такође, након инвазије Ломбарда , постајући део са Перуђом и другим умбријским центрима тзв. Византијског коридора .

У средњем веку  то је била слободна заједница, а затим госпоство, пре него што је постао део папске државе године 1067. .

Извор:  https://it.wikipedia.org/wiki/Todi

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Родопија, египатска Пепељуга са Балкана …

.

KАКО ЈЕ НАСТАЛА БАЈКА О ПЕПЕЉУЗИ …

Родопија (грчки Родопис), живела је у  шестом веку пре нове ере, и била је Трачанка, рођена на Балкану, под именом Дориха. Као дете била је отета и продата у ропство на острво Самос. Када је стасала у прелепу девојку, господар је одводи у Египат, у богати египатски град Наукратис, где је за баснословну своту новаца откупљује и дарује јој слободу винарски трговац Харакс, брат надалеко чувене песникиње Сапфо са Лезбоса, која му је много замерала “што се одао милосници Дорихи у Наукратису египатском“.

Легенда каже да је Харакс својој миљеници Родопији или Дорихи поклонио  красну кућу, бројне слушкиње и разне поклоне, па и сјајне златне ципелице које су симболизовале одсјај њене златно-црвенкасте косе на сунцу. Све јој је пружио, али је био љубоморан и није је пуштао нигде да иде, желећи је само за себе.

У граду у ком је живела Родопија, организован је фестивал на који су могли ићи сви робови осим ње. Она је остала код куће, због чега се бог Хорус у лику орла сажалио над њом, украо је њену златну ципелицу и и донео је у Мемфис, и бацио је у крило фараона Амасиса /570-526.г./, последњег великог владара Египта пред рат са Персијанцима.  Ципелица је била толико мала да нога ниједне Египћанке у њу није могла стати,  Остало је прича преточена у савремену бајку о ПЕПЕЉУГИ.  С временом је Рходопис постала фараонова жена. Прича има бајковитих елемената, али верује се како је Рходопис била удата за фараона Амазиса II, а све Египћанке на двору су биле  љубоморне на њу због њене светле косе , коже и очију, док су оне биле црне и тамније коже.

.

.

…Но, ово је тек почетак бајковитог живота некадашње Дорихе, сада већ назване Родопис (Rhodopis), по некима због румених образа и лепоте.

Ево шта је Херодот записао о Родопији у својој Историји, Књига 2, 134-135:

,,Блудница Родопија  134) и Кеопсово син Микерин су саградили пирамиду, али она је била много мања од пирамиде његова оца; била је четвороугласта, широка са сваке стране три плетра мање двадесет стопа, и до половине од Блетиопског камена. Неки Хелени кажу да је то пирамида блуднице Родопије, али то није истина. Изгледа ми да нису ни знали ко је била та Родопија, јер јој не би приписивали да је подигла такву пирамиду која је, тако рећи, коштала безброј хиљада талената; а крај свега тога, Родопија је живела за време фараона АМАЗИСА, а не за време ових владара; дакле, много година после краљева који су сазидали ове пирамиде.

Родопија је била родом из Тракије, и робиња Јадмона, сина Хефестополијева са Сама, и другарица у ропству са баснописцем Езопом. 135)   Родопија је дошла у Египат са Ксантом са Сама, који ју је овамо довео да помоћу ње направи добар пазар. Њу је, међутим, откупио за велику своту новца Харакс, син Скамандронима из Митилене, брат песникиње Сафо. Тако је ослобођена, па је остала у Египту и зарадила много новца, јер је била изванредно лепа; то значи много новца за једну Родопију, али још увек недовољно да тим новцем подигне једну пирамиду. Па и данас може свако, ко год хоће, да види десети део њеног имања, и не треба мислити да је јако много новца поклонила храму. Хтела је, наиме, да остави у Хелади неку успомену, и на крају је измислила нешто што дотле још ником није пало на памет, те је послала у Делфе поклон једном храму да се, као успомена на њу, постави у Делфе као заветни дар. За десети део свог имања дала је да се направи много железних ражњева, довољно великих да се на њима може испећи један во, и послала их је у Делфе, где и сада леже на гомили иза олтара који су подигли становници Хија, баш прекопута самог храма.

У Наукратији египатској  је радо вршило свој ,,најстарији занат“ више ванредно лепих блудница, пре свега ова о којој је овде било говора, а која је била тако чувена да је у Хелади свако знао за име Родопије, а после ње је била нека Архидика, о којој се такође много говорило у Хелади, али ипак мање него о оној првој.“

Гај Плиније Старији /23-79.г./ у “Историји Природе“ бираним речима финализује импресије изазване сликом фасцинантних египатских пирамида: “…Ето такве су чудесне пирамиде али је највеће чудо од свега то да је најмању пирамиду која истовремено изазива највеће дивљење- а не нека од оних које показују краљевско богатство- саградила Родопија, куртизана! Ова жена је својевремено била робиња заједно са Езопом, филозофом и баснописцем, и са њим је делила постељу, али оно што највише изненађује је то да је једна куртизана могла, путем њеног заната, да стекне тако невероватно богатство“.

Код тумача античке историје ипак преовлађују мишљења да је у легенди о пирамиди Родопис помешана са Нитокрис, дражесном египатском краљицом и јунакињом многих легенди записаних од стране Јулија Африканца и Еузебија, за разлику од Страбона и Елијана који у Трачанки виде краљицу Египта. Према Хеородоту, кћер фараона Кеопса захваљујући легализованој проституцији обезбедилa ја новац за оконачње изградње импресивне пирамиде, да би недуго затим и себи саградила споменик сличне врсте на начин да је “сваки њен посетилац био обавезан донети по један камен“. Чини нам се да између имена краљице Нитокрис и назива града из којег је Родопис доведена пред фараона- Наукратиса, има подударности довољних да назив места одакле је Хорус донео знамен фараону Амасису о будућој миљеници, буде предзнак краљичин. Овај антички град из седмог века п.н.е. налазио се у делти Нила и био културне и трговинске размен Египта и Грчке, бачен у засенак оснивањем Александрије  332.п.н.е.

.

.

Смелији тумачи легенди могли би повући и паралелу по питању “географског порекла“ измена имена најлепше Трачанке, јер је име спомињано после њене еманципације откупом од стране брата песникиње Сафо – “Родопис“ идентично огромном планинском ланцу РОДОПИ који захвата, изузев пространстава данашње јужне Бугарске, део Македоније, и значајни сегмент североисточне Србије, укључујући планину Црни Врх. Овде треба знати да је у антици постојао обичај да се робовима дају имена по крају одакле потичу. С тим у вези, Родопис би могло бити “ропско“ име лепе Трачанке, задржано и по њеном ослобођењу из неког разлога. Штавише, у митологији старе Грчке, Родопис може бити и невеста Хема /Црвене планине/, сачуваног у називу планинског масива, данас знаног као Балкан.

. Аутор: Ранко Јаковљевић

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Муршили (Миршило), ратнички краљ Хетита

.

Хетити су до пре отприлике 120 година били готово посве непознат  народ. У Библији се спомињу на неколико места, али углавном само при набрајању разних народа и племена Блиског истока, и то под различитим именима – Хитим, Хетејци или Хетити. Лепа Бет-Саба (Вит-Cава или Видосава) у коју се заљубио краљ Давид, била је супруга неког Хетита. Постоји и спомен да је хетитска војска била равноправна војсци египатског фараона, што је јасан показатељ њене моћи.

ВИШЕ О ХЕТИТИМА: 

http://vesna.atlantidaforum.com/?p=2181

 

Археолошка истраживања код Богазкалеа у средишњој Турској показала су да су хрпе камења код којих су пастири водили овце на испашу заправо остатци Хаттуше, импозантне прјестонице великог Хетитског царства. Престоница Хетита налазила се на стеновитом терену и више је личила на велико утвђење него на антички велеград.

Хетити су дошли у контакт с Египћанима у 16. в. пр. Хр., и од њих су преузели краљевску титулу ,,Моје сунце“. За разлику од фараона,  хетитски краљеви нису сматрани Боговима током живота, већ тек након смрти. Стога хетитски текстови не бележе податке о томе када је неки владар умро, већ када је постао Бог. Сачувани су записи из тог времена о краљевском  двору. Највише положаје – заповједник краљеве страже, коморник, пехарник, ризничар, жезлоноша, дворски мештар и отац куће – преузели су краљеви рођаци.

 Иако је тако држао државну власт чврсто у рукама властите породице, стари хетитски краљ Хатушили (Хатушило) I  био је незадовољан сином Лабарном,  јер је у краљевој одсутности обављао верске обреде који доликују само краљу, па је уместо њега именовао своју кћер као наследницу. То је изазвало нереде у земљи, па је напокон одредио свега унука као наследника. Када је ступио на престо, споменути унук узео је име Муршили (или Миршило) I .

.

Освајач Вавилона

 Ratnički kralj Muršili i uspostava hetitskog carstva

.

Муршило I  је био добар избор за новог владара. Није оставио анале о својој владавини, али то није било ни потребно – био је велики освајач о чијим су делима писали како његови наследници тако и владари других народа.

Освојио је Халафу (данашњи Алеп), важно трговачко средиште и престоницу моћне државе Јамхад (у данашњој Сирији), а 1595. и Вавилон, највеличанственију метрополу тадашње Месопотамије, па и света. Међу баснословним пленом који је Муршило понео натраг у своју државу био је и велики кип Мардука. Кип, међутим, није стигао на своје одредиште у Хатушу – вероватно су га отела нека локална племена. Можда је то био наговјештај будуће краљеве зле коби.

..

За време Муршилове одсутности, његова неверна супруга и један од његових најмоћнијих дворјана сковали су заверу која је Муршила стајала главе. После његове смрти, настало је раздобље унутарње политичке нестабилности хетитске државе, током којег је много владара дошло на власт пучем или убиством претходника.

Овај мотив о издаји неверне жене и убиству владара имамо и у србској народној песми из преткосовског циклуса ,, Женидба краља Вукашина“, где је неверна жена Видосава сковала заверу са краљем Вукашином да убију њеног мужа војводу Момчила:

Књигу пише жура Вукашине
у бијелу Скадру на Бојани,
те је шаље на Херцеговину
бијеломе граду Пирлитору,
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави, љуби Момчиловој;
тајно пише, а тајно јој шаље,
у књизи јој овако бесједи:
„Видосава, Момчилова љубо,
шта ћеш у том леду и снијегу?

Већ ти отруј војводу Момчила,

ил’ га отруј, или ми га издај,
ходи к мени у приморје равно
бијеломе Скадру на Бојану,
узећу те за вјерну љубовцу,
па ћеш бити госпођа краљица,
прести свилу на златно вретено,
свилу прести, на свили сједити,
а носити диву и кадиву
и још оно све жежено злато;
а какав је Скадар на Бојани!

 

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Hazarska princeza Ateh

.

Crvena knjiga (Hrišćanski izvori o hazarskom pitanju)

ATEH (IX vek) – hazarska princeza čije je učešće u polemici oko hazarskog pokrštavanja bilo presudno. Njeno ime se tumači kao naziv za četiri stanja svesti kod Hazara. Na svakom kapku nosila je tokom noći po jedno slovo ispisano poput onih što se konjima ubeležavaju na kapke pred trku. Slova su bila iz zabranjene hazarske azbuke u kojoj svako pismeno ubija čim se pročita. Slova su ispisivali slepi, a ujutru su pre umivanja dvorkinje služile princezu žmureći. Tako je ona bila zaštićena od neprijatelja dok spava. A to je za Hazare značilo vreme kada je čovek najneotporniji. Ateh je bila veoma lepa i pobožna, slova su joj savršeno pristajala, a na njenom stolu stajalo je uvek sedam vrsta soli i ona je pre no što bi uzela komad ribe umakala prste uvek u drugu so. Tako se molila. Kaže se za nju da je imala i sedam lica, kao sedam soli. Prema jednom predanju, ona je svako jutro uzimala ogledalo i sedala da slika: jedan rob ili robinja, uvek novi ili nova, dolazili su da poziraju. A ona je svakog jutra od svog lica stvarala novo, dotad neviđeno lice. Prema drugim pričama Ateh uopšte nije bila lepa, ali je svoje lice pred ogledalom uvežbala da uzme takav izraz i da tako rasporedi crte da stekne lep oblik. Ta uvežbana lepota iziskivala je od nje ogroman fizički napor i čim bi princeza ostala sama i opustila se, njena lepota bi se rasula kao njena so. U svakom slučaju, jedan romejski (vizantijski) car nazvao je u IX veku „hazarskim licem“ čuvenog filosofa i patrijarha Fotija, što je moglo značiti ili srodničke odnose patrijarhove sa Hazarima ili licemerje.

Prema Daubmanusu nijedno nije slučaj. Hazarskim licem nazivana je osobina svih Hazara, pa i princeze Ateh, da svakoga dana osvanu kao neko drugi, pod sasvim novim i nepoznatim licima, tako da imaju muke i s najbližim srodnicima da se prepoznaju. Putnici beleže, opet, da su hazarska lica sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda dolazi do teškoće i zabuna. Bilo da je ovako ili onako, stvar izlazi na isto i hazarsko lice je pojam lica koje se teško pamti. Tako se može objasniti i legenda prema kojoj je princeza Ateh imala drugo lice za svakog učesnika u hazarskoj polemici na kaganovom dvoru, ili da su čak postojale tri princeze Ateh – jedna za islamskog, druga za hrišćanskog i treća za hebrejskog misionara i tumača snova. Činjenica je, međutim, da njeno prisustvo na hazarskom dvoru nije zabeležio onovremeni hrišćanski izvor pisan na grčkom i preveden na slovenski jezik (Žitije Konstantina Solunskog – sv. Ćirila), ali je prema Hazarskom rečniku jedno vreme u grčkim i slovenskim monaškim krugovima postojalo nešto kao Kult princeze Ateh. Taj kult nastao je u vezi s verovanjem da je Ateh u polemici porazila hebrejskog teologa i primila hrišćanstvo zajedno sa kaganom, za kojeg se opet ne zna je li joj bio otac, suprug ili brat. Sačuvane su u prevodu na grčki i dve molitve princeze Ateh, koje nisu nikada bile kanonizovane, ali ih Daubmanus navodi kao Očenaš i Raduj se, Marijo! hazarske princeze. Prva od te dve molitve glasi:

Na našem brodu, moj oče, posada mili poput mrava: oprala sam ga jutros kosom i oni puze po čistim katarkama i svlače u svoj mravinjak zelena jedra kao slatke listove loze; dumendžija pokušava da izvali krmu i uprti je na leđa, kao plen od kojeg će jesti i živeti čitava sedmica; oni najslabiji potežu slanu užad i nestaju s njom u utrobi naše ploveće kuće. Samo ti, moj oče, nemaš pravo na njihovu vrstu gladi. U tom proždiranju brzine, tebi, moje srce, koje si mi jedini otac, pripada najbrži deo. Ti se hraniš raskomadanim vetrom.

Druga molitva princeze Ateh kao da objašnjava povest njenog hazarskog lica:

Naučila sam napamet život svoje majke i kao neku pozorišnu ulogu svako jutro jedan čas glumim majčin život pred ogledalima. To traje iz dana u dan, godinama. To činim odevena u majčine haljine, noseći njenu lepezu i očešljana kao ona, jer kosu sam splela u obliku vunene kape. Glumim je i pred drugima, čak i u postelji mog dragog. U trenucima strasti ja i ne postojim više, nisam ja nego ona. Jer tada, tako je dobro glumim da moja strast iščezava, a ostaje samo njena. Drugim rečima, ona mi je unapred ukrala sve ljubavne dodire. Ali, ja joj ne zameram, jer znam da je i ona bila svojevremeno opljačkana na isti način od strane svoje matere. Ako me ko sad upita čemu toliko glume, odgovoriću: pokušavam da rodim sebe još jednom, ali na bolji način…

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Događaji pre Potopa

Veliki potop je bio restartovanje Zemlje, ali šta je bilo pre toga?

.

Šta ako su ljudi zaista vrste sa amnezijom? Šta ako nismo u mogućnosti da se setimo našeg pravog porekla? Kakve su šanse da zaboravljeni vremenski perod postoji u našoj istoriji?

Mnogi veruju da je napredna civilizacija postojala na Zemlji pre Velikog potopa koji je preplavio zemlju. Mnogi veruju da je Veliki potop na neki način bio restartovanje Zemlje.

Prema mišljenju mnogih, Velika poplava je zauvek promenila civilizaciju kakvu poznajemo.

Veliki potop ima svoje korene kod drevnih Sumera. Odatle, priče o kataklizmičkoj poplavi se šire među kulturama širom sveta. Bez obzira gde pogledamo, u Aziju, Afiku, Ameriku ili Evropu, naći ćemo dokaze priča koje opisuju kataklizmičku poplavu koja je preplavila zemlju.

Eridu Postanak, za koji se veruje da je sastavljen oko 2.300 p.n.e., je najraniji iskaz o Velikoj poplavi, koji prethodi popularnijoj Velikoj poplavi koja je opisana u biblijskoj knjizi Postanja.

Ali, da li ste se ikada zapitali šta se desilo na Zemlji pre poplave? Mnogi veruju da su na Zemlji postojale napredne civilizacije pre Velikog potopa koji je preplavio zemlju. Mnogi veruju da je Veliki potop na neki način bio restartovanje Zemlje.

 Zaharija Sičin opisuje iskaze pre i posle Velike poplave u svojoj knjizi Kosmički kod: Šesta knjiga Zemaljske hronike.

 

Događaji pre Potopa

Pre 450.000 godina

Na Nibiru, dalekom članu našeg solarnog sistema, život se suočava sa sporim istrebljenjem kako atmosfera planete propada. Svrgnut od strane Anua, vladar Alalu beži u svemirskom brodu i nalazi utočište na Zemlji. On otkriva da Zemlja ima zlato koje se može koristiti za zaštitu atmosfere Nibirua.

Pre 445.000 godina

Predvođen Enkijem, sin Anua, Anunaki je sleteo na Zemlju, uspostavio stanicu I Eridu-Zemlja – za vađenje zlata iz voda Persijskog zaliva.

Pre 430.000 godina

Zemljina klima se popravlja. Više Anunakija stiže na Zemlju, a među njima i Enkijeva polusestra Ninhursag, šef medicinskih usluga.

Pre 416.000 godina

Kako proizvodnja zlata posrće, Anu stiže na Zemlju sa Enlilom, naslednikom. Odlučeno je da dobiju vitalno zlato miniranjem u južnoj Africi. Enlil dobija komandu nad Zemaljskom misijom; Enkiju je dodeljena Afrika. Na odlasku sa Zemlje, Anua izaziva Alalov unuk.

Pre 400.000 godina

Sedam funkcionalnih naselja u južnoj Mesopotamiji uključuje svemirsku luku (Sipar), komandni centar misije (Nipur), metalurški centar (Šurupak). Rude stižu brodovima iz Afrike; prefinjeni metal je poslat gore orbiterima, a zatim prebačen u svemirske brodove koji periodično stižu sa Nibirua.

Pre 380.000 godina

Dobijanjem podrške Igigija, Alaluov unuk pokušava da preuzme vlast nad Zemljom. Enliliti dobijaju rat starih bogova.

Pre 300.000 godina

Anunakiji koji naporno rade u rudnicima zlata se bune. Enki i Nnhursag stvaraju Primitivne radnike kroz genetsku manipulaciju Ape žene; oni preuzmaju ručne poslove Anunakija. Enlil napada rudnike, dovodi Primitivne radnike u Edin u Mesopotamiji. S obzirom na njihovu sposobnost razmnožavanja, Homosapiensi počinju da se množe.

Pre 200.000 godina

Život na Zemlji opada tokom novog ledenog doba.

Pre 100.000 godina

Klima ponovo greje. Anunaki (biblijski Nefilim), na Enlilovo sve veće nezadovoljstvo, se ženi ćerkom Čoveka.

Pre 75.000 godina

“Gašenje Zemlje“ – počinje novo ledeno doba. Regresivne vrste Ljudi lutaju zemljom. Kromanjonac preživi.

Pre 49.000 godina

Enki i Ninhursag uzdižu ljude Anunaki porekla da vladaju u Šurupaku. Enlil je besan. Kuje zaveru da uništi čovečanstvo.

Pre 13.000 godina

Shvativši da će prolaz Nibirua u blizini Zemlje izazvati ogromnu plimu, Enlil traži od Anunakija da se zakune da će predstojeću nestreću zadržati sakriti od čovečanstva.

11.000 p.n.e.

Enki krši zakletvu, nalaže Ziusudri/Noju da izgradi brod. Potop se širi Zemljom; Anunakiji svedoče razaranju iz svojih orbitirajućih letelica.

 

 

Događaji nakon Potopa

Enlil pristaje da dodeli oruđa i semena ostatku čovečanstva; poljoprivreda počinje u brdima. Enki pripitomljava životinje

10.500 p.n.e.

Nojinim potomcima su dodeljena tri regiona. Ninurta, prvi Enlilov sin, pregrađuje planine i prazni reke kako bi Mesopotamiju načinio naseljivom; Enki privaja dolinu Nila. Poluostrvo Sinaj je zadržao Anunaki; osnovan je kontrolni centar na planini Moriah (budući Jerusalim).

9.780 p.n.e.

Ra/Marduk, Enkijev prvi sin, deli vladavinu nad Egiptom između Ozirisa i Seta.

9.330 p.n.e.

Set zatvara Ozirisa i nastavlja samostalnu vladavinu nad dolinom Nila.

 8.970 p.n.e.

Horus osvećuje svog oca Ozirisa i počinje “First Pyramid War“. Set beži u Aziju, zaplenjuje poluostrvo Sinai i Kanan.

8.670 p.n.e.

Protiveći se kontroli nad svim svemirskim stanicama na Zemlji od strane Enkijevih sinova i kćeri, Enlilovi naslednici pokreću “Second Pyramid War.“ Pobednik Ninurta prazni Veliku piramidu i odnosi opremu.

Ninhursag, polusestra Enkija i Enlila, vodi mirovnu konferenciju. Vladavina nad Egiptom prelazi sa Ra/Marduk dinastije na Tota.

8.500 p.n.e.

Anunaki uspostavlja ispostave na ulazu u svemirske objekte; Jerihon je jedna od njih.

7.400 p.n.e.

Kako se era mira nastavlja, Anunakiji daju neke nove prednosti čovečanstvu; počinje neolitsko doba. Polu-bogovi vladaju Egiptom.

3.800 p.n.e.

Urbana civilizacija započinje u Sumeru kako Anunakiji ponovo tu uspostavljaju stare gradove, počevši sa Eridu i Nipurom.

Anu dolazi na Zemlju. Novi grad, Uruk, sagrađen je u njegovu čast; on gradi hram u čast njegove unuke Inane/Ištar.

 

Izvor -

http://www.svettajni.com/da-li-ste-znali/kosmicki-kod-veliki-potop-je-bio-restartovanje-zemlje-ali-sta-je-bilo-pre-toga/

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Наследници Атлантиде из Агарте

.

Током једне совјетске експедиције у Монголском Алтају, у близини реке Амил, једно монголско племе пронашло је улаз у подземље. На неприступачној стени, био је уклесан древни натпис који није нико умео да протумачи. Тек много касније, један лама пред крај свог живота схватио је његово право значење. Тамо је, словима ватанан азбуке, било исписано: ,, Ово су двери Агарте`.“

Ово је прича коју је лама испричао маладом археологу Јефремову:

„Пре извесног времена (а реч је о десетинама хиљада година, не о столећима)“, наставио је лама спокојним гласом, „после катастрофе која је погодила ондашње човечанство, потонућа Атлантиде, неки древни народи су нашли уточиште дубоко испод површине земље. Предање каже да је то било после потопа, најстрашнијег од свих који су погодили Земљу, праћеног разорним земљотресима и пожарима. То је онај потоп о коме говори филозоф Платон.“

„Они су се сасвим разликовали од данашњих људи, отприлике онако како се данашњи људи разликују од животиња; ти древни људи беху више налик на богове, или беху њихови потомци: `Кћери земаљске`, кажу свете књиге, `у то давно доба мешаху се са боговима и с њима изродише синове и кћери`. Узалуд је трошити речи на њихову физичку снагу, која им је омогућавала да се носе и са најснажнијим зверима; а у то доба, постојале су звери које су својом величином надмашивале све што данас корача земљом.

Њихов животни век био је неизмерно дуг, неупоредиво дужи од века модерног човека. Шта могу да кажем о снази њиховог ума? Сваки од њих беше обдарен за нас управо непојмљивим моћима. Телепатија је била једна од њих – у то време тако обична као што је за нас дар говора. Они су познавали и заборављени језик птица, којим се данас служе једино анђели. Језик који и данас живи у поезији, поезији у њеном најузвишенијем значењу, и наслућује се у ритмовима и сазвучјима речи светих књига.“

„Али, изнад свега, ти људи су поседовали ЗНАЊЕ, које их је чинило много мудријим од наших савременика. Дубоко у подземљу, наставили су да негују науке које су данас највећим делом изгубљене. Колико год то чудно звучало савременицима, све данашње науке извиру из Агарте, макар у свом изобличеном, профаном виду. Нешто од тог знања још се може пронаћи у разноврсним предањима и тајним учењима на површини земље, учењима које ми називамо традицијом. Кажем: тајним учењима, не због тога што су она намерно скривена од данашњег човечанства, већ зато што данас велика већина људи више није у стању да их препозна и разуме. То су они бисери бачени пред свиње који се помињу у Јеванђељу. Не говори ли о томе и апостол Павле у својој Посланици Јеврејима: ‘О тој ствари морамо још пуно тога рећи и многе потешкоће објаснити јер сте постали спори у разумijевању’ ?

Агарта и народи који је настањују и сада располажу високоразвијеном технологијом, наслеђем цивилизације Атлантиде, која је ишчезла пре више од десет хиљада година.“

„Агарта, међутим, није само краљевство, већ и спиритуални Центар – центар који је постојао одувек, премда је данас тај центар постао скривен. Предање каже да је сада скривен негде на Истоку, у неприступачним и удаљеним пределима, у забити до које не води ниједан пут. Тај пут могу пронаћи само одабрани.

Археолог му на том месту постави једно питање:

„Како је све то остало непознато данашњем човечанству, које не престаје да говори о напретку науке и увећању својих знања? Како то да су толике древне и сакралне цивилизације без трага ишчезле са лица Земље, не остављајући за собом барем неку ископину која би била доступна научницима Запада и најзад постала предмет њиховог интересовања?“

„Откривајући древне цивилизације, извлачећи њихове остатке на светлост дана“, одговори лама осмехујући се. „данашњи археолози ослобађају силе којима су у сваком погледу недорасли. Они и не знају ништа о њиховом постојању. Силе којима се обраћају надилазе њихове скромне моћи; они нису свесни значаја оног што поново износе на светлост дана. То нису само артефакти старих цивилизација, мртви остаци претходних историјских епоха; то су и душе мртвих, мртвих предмета и људи, које могу постати моћно магијско средство, поготову у рукама чаробњака, оних који су упућени у магију. Чак и када их скривају или уништавају, они служе циљевима који их надилазе.“

„Нажалост, данашњи научници тога нису уопште свесни, као што немају никакво знање о томе шта су заправо пронашли. Пирамиде се, на пример, упорно приписују египатској цивилизацији, а савремени научници у њима виде једино њихове краљевске гробнице. Ништа није неистинитије и погрешније од тога. Пирамиде су сакрални објекти древне цивилизације Атлантиде и расејане су по готово читавом свету. Они и не слуте да се под шапама Сфинге крију кључеви заборављене историје човечанства.“

„Сфинга, тајанствени чувар надљудске снаге, звер са телом лава и главом човека, не престаје да нам се осмехује и да нам задаје своје загонетке; њен злокобни смех је својевремено зачуо краљ Едип. Мало је познато да се она јавља и у хиндуизму, у храмовима посвећеним богу Шиви, где је знана као `пурусхамрига`, као `људска звер`. Њене шапе сакривају подземне одаје у којима се налазе у гранит уклесане библиотеке, књиге које разоткривају најстарију прошлост човечанства. То је тајна Дворана Записа. Чудно је да је то промакло свим наводним истраживачима древног Египта и мистерија старог света…“

 

„Како је то уопште могло да се догоди? Треба имати на уму да је од најдавнијих времена до данас свет неколико пута променио своје обличје. То није случајна промена на површини, узрокована некаквим спољашњим узроцима, како верују научници Запада, већ промене у дубини, нешто што задире у само устројство света. Променили су се не само његови спољашњи услови, већ се мењао свет у самој својој основи. Исто можемо рећи и за људе; и једно и друго стоји у непосредној вези. Припадници старих раса нимало не личе на модерно човечанство. Чак и у физичком смислу, модерни човек је само жалосна карикатура древних. Грешка модерних је у томе што свуда траже, а на концу и проналазе сличне себи.“

„Отуда се на прошлост спушта непровидна завеса. Шест хиљада година – то је, отприлике, граница иза које поглед научника више не продире. То је почетак завршног периода четврте и последње југе, гвозденог или мрачног доба. Над човечанством се данас надвија уништење. То је епоха владавине Антихриста, о којој говоре хришћанске свете књиге, ваше Свето писмо, које смо изучили с највећом пажњом.“

Лама на час застане, прекривајући високо чело кошчатим длановима, а онда дода још неколико необичних напомена:

„Некад, у давно доба, тврде легенде, драго камење беше расуто свуда по земљи, а дијаманти беху нешто посве обично, баш као што је данас најгрубљи шљунак. Али, те исте легенде нас упозоравају да се благо у рукама непозваног претвара у угаљ, ђубре или обичан камен, и да му доноси најстрашнију несрећу.“

„Народи Агарте ће једном изаћи на површину. Да би се то догодило, да би народи Агарте опет изашли на површину, свет се мора променити, и то променити у својој најдубљој основи. Уосталом, када би данас изашли на површину, становници Агарте би били развејани у прах и пепео. Свет је, наиме, у међувремену огрубео, док су њихова тела остала суптилна и финотварна. Драго камење је ишчезло са површине земље, преостао је тек најгрубљи шљунак; ипак, оно није нестало и у њеној дубини. Само огрубели човек модерног доба може поднети услове који моментално владају на Земљи, на њеној површини.“

Поглавље књиге „Свет Агарте“ Максимилијана Руперта Дитриха Сикорског, Москва, „Демијург“, 1994.

Link:  https://hiperboreja.blogspot.rs/2015/10/razgovor-s-ucenim-lamom-boris-nad.html

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Crni magovi sa Atlantide

Zašto je potonula Atlantida i uništeni Slavni gradovi?

.
U drevna vremena Zlatnog Doba Atlantide, kraljevi i sveštenstvo Atlantide poštovali su Kult Sunca.
Jednom godišnje, a i više puta ako je bilo potrebito, sastajali su se kraljevi Slavnih gradova u Gradu Prozirnih sjena Atlantide, da bi na miran način riješili nastale nesuglasice i probleme. Prije te mirne rasprave kraljevi iz Slavnih gradova pili bi iz zlatnih pehara vodu prožetu miomirisima najrjeđih cvijetova koji su tada rasli i cvali. Taj napitak bio je nazvan ‘nektar Bogova‘ i trebalo je da označi zajedničko nadahnuće svim kraljevima koji bi nakon ispijanja ‘nektara Bogova’ utonuli u san. Ujutro bi svako od njih ispričao svoj san. Na kraju kralj iz Grada Prozirnih sjena pokušao bi donijeti zajednički zaključak s kojim bi svi ostali tada trebalo da se slože. Bio je to blagoslov Božanstva koji se dugo slivao na Atlante, baš poput reke koja je tekla iz planina prema Gradu Prozirnih sjena, obavijajući ga nekakvom mističnom koprenom.

No, razvoj materijalnog bogatstva napokon je doveo do kobne reakcije. Razvojem bogatstva rasla je i razvijala se osobnost, a s osobnošću razvijala se i oholost i žeđ za vlašću. Upravo ova oholost i žeđ za vlašću najveći je zamah dobila kod četvrte podvrste Atlanta. Bila je to rasa Helakhty (Hladne vatre – po Athumanunhu) koji su bili mješanci Belanmunga i ostalih Atlanta. Bila je to rasa blijedo-žućkaste puti. Helakthy su svoja kraljevstva razvijali na područjima kontinenta MU (Lemurija).

Uporedo s njihovim kraljevima razvijalo se i njihovo sveštenstvo, odnosno, Crni magovi koji su se počeli baviti Crnom magijom. Ta Crna magija suštinski se razlikovala od Bijele magije koju su razvili Beli magovi Belanmunga. Tako dok Bela magija djeluje u skladu s Božanskim, Crna magija doziva u pomoć niže sile i nagone.

Helakhtyski kraljevi poželjeli su gospodariti, pa su odlučili osvojiti cijeli Svijet i pokoriti sve svoje susjede. Prekršili su savez i bratski dogovor Slavnih gradova. Uveli su Žrtvu krvi i umjesto ‘nektara Bogova‘ pili su krv ubijenih životinja, najčešće bikova.

Helakhty su prekinuli božansku hijerarhiju i okrenuli je naopako. Tako su oni umjesto sa silama odozgo sklopili savez sa silama odozdo, pa je tako nastala i prva organizacija Zla na Zemlji. U toj organizaciji Zla svatko je želio uništiti onoga drugoga, svi su ratovali protiv svih, a carovale su zavist, zloća, zloba, strah i nasilje.

Crni magovi ne samo da su surađivali sa štetnim silama, već su razvijali i nove opasne sile, pa su misli Crnih magova ubrzo postale i njihovi tiranini. Grade se i niču Crni hramovi u kojima se obožavaju monstrumi, nemani i još uvijek živi pterodaktili koji proždiru ljude, a ljudi su prisiljavani da obožavaju i njeguju kult osobnosti tirannina.

Tako Čovjek postaje tiranin, muškarac traži od slabijih (žena, starci i djeca) da mu postanu robovi i da ga obožavaju. Žena Muškarcu postaje sredstvo tjelesnog užitka, pa se strahovitom brzinom razvija seksualna mahnitost. Pojavljuje se poligamija i ljudska je vrsta spremna na degeneraciju.

Bogataši u hramove stavljaju svoje likove od ORIHALKA, zlata i bazalta (slike i kipove), pa traže od siromašnih i slabijih da ih obožavaju. Čak su se pojavili i posebni sveštenici koji su sprovodili obrede obožavanja tih izopačenih kultova ličnosti.

Svemoćni proroci, egoizam, anarhija i ostala slična zla uzimaju maha cijelom Atlantidom i Atlanti su napokon prisiljeni da se podijele na dva tabora.      Oni koji su ostali vjerni staroj tradiciji okupljali su se u Slavnim gradovima oko svojih kraljeva (Slavni ili Slaveni), ali su ubrzo postali tek MANJINA, jer je velika većina prihvatila mračnu religiju Hladnih vatri.

Rat je bio neizbježan, a Atlantida postaje pozornica strašne borbe između Crne i Bele magije.

U strašnom ratu Hladne vatre zauzmu grad Prozirnih sjena, pa prvobitna kultura i civilizacija Atlanta počinje nepovratno propadati. Prokletstvo Naxyrh uzdrma napokon i savez Slavnih gradova, a Kult Krvi napokon potisne Kult Sunca.

Crna magija odnela je pobjedu nad Belom magijom, te nastanu VELIKE SEOBE NARODA.

Sve se ispremiješa i započinje katastrofa napokon, nakon strašne bitke, nazvane po Athumanunhu, ‘Bitka iza Tamne strane Mjeseca‘,  a posle nje uslijede još neke u određenim razmacima. Evo, to je po Athumanunhu uvod u potonuće Atlantide i propast Slavnih gradova.

Izvor:

http://blog.dnevnik.hr/enhu/2008/01/1623943957/athumanunhova-legenda.html

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

АТЛАНТИДА ( ЦАРСТВО СЕНКИ )

АТЛАНТИДА (ЦАРСТВО СЕНКИ)

.

Пространо острво, или можда чак континент, које одједном израња из зеленог мора, из џиновског светског океана с оне стране Хераклових стубова, како би, исто тако неочекивано, опет у њему потонуло. То се десило у неко неодређено, далеко време; његова пропаст, према Платону, пада у годину 9.600 пре Христа.

Та је пропаст била последица гнева богова, самог Зевса у ствари. Нестаће у ватри, у небеском огњу који ће се сручити на острво, потом ће се таласи склопити над једним у суштини већ посусталим, окамењеним светом. Катастрофа ће се одвити током само „једног јединог дана и једне једине ноћи“ (Платон, на основу египатских предања). Али ће море на том месту, по тврдњама помораца, миленијумима потом остати непловно: један Платонов савременик говори о „дванаест дана пловидбе иза Хераклових стубова“ (Гибралтарског теснаца), коју отежавају пешчани спрудови, муљ, морска трава и пловућац (последица вулканских ерупција), што подсећа на неку врсту проширеног, џиновског Саргашког мора.

Један картагински морепловац (Химилко), морској трави која „подсећа на грмље“, додаје и „морске немани које се стално крећу тамо-амо“ те „дивље звери (што) пливају међу успореним бродовима који као да гамижу“, морем без дашка ветра. Сећање на острво, међутим, живеће дуже: хиљадама и хиљадама година, у мрачним и магловитим легендама безбројних народа о Земљи мртвих или Зеленој земљи, која почива негде на Западу, у безмерном Океану (отуда и име Гренланду, „Зеленој земљи“). Али, то су забрањени светови мртвих. Пловидба иза Хераклових стубова остаће још задуго забрањена, не само из разлога феничанског монопола над мореузом. Једна енглеска мапа, из 1500., приказује Атлантиду спојену са Лабрадором и Гренландом, као да још увек постоји.

Патуљци и дивови

Њени становници, према Рене Генону, дошли су са Севера у сам освит људске историје, из земље која је исто тако напречац нестала у космичкој катаклизми, али овог пута у катаклизми изазваној залеђивањем.

Овде, на том рајском острву-континенту, избеглице из Хипербореје, истински људи-богови, створили су нову људску расу – кромањонца, са својим савршеним особинама, расу која је познавала поморство, земљорадњу, магију и вештину обраде метала. Тим вештинама научио их је сам титан Атлас, за кога старо предање тврди да је носио свет на својим плећима. Диодор Сицилијански каже да је то само митски израз за чињеницу да је Атлас био познавалац астрономије и да је изумео сферу.

Управо по титану Атласу добила је име цивилизација која је, према Платону, неговала обичај жртвовања бикова, (који је у Алантиди култна животиња), а према другим ауторима, и ритуалном једењу свежег биковског меса и испијању његове крви – обичај који ће се веома дуго задржати на Медитерану, и то понајвише у његовом западном делу. Корида је остатак древног ритуала свете игре с биковима, а тај исти култ се, како сведочи археологија, дуго одржавао и на Криту. Траг о томе дошао је до нас у виду мутне легенде о Минотауру коме су жртвоване девојке и младићи у лавиринту у коме је, тобоже, био заточен. Данас Атласово име носи Океан и једна планина у Африци.

Атлантиђани су познавали метал – тајанствени ОРИХАЛК, астрономију и навигацију, те вештину грађења бродова и писмо. Ако је веровати Платону и његовом египатском извору, њихова војна сила, у тако давно доба, није имала достојног такмаца у свету. Отуда колоније расејане широм Старог али и Новог света – Америке. Та се колонизација генерално одвијала у смеру северозапад-југоисток, широм земљине кугле, од северозападног Атлантика све до Пацифика, остављајући за собом бројне трагове, а један од најупечатљивијих је онај у виду имена афричких Мавара, библијских Аморејаца, пацифичких Маора… – свих у истом значењу, „народа који је пристигао са Запада“. Археологија ће овом миту дати неочекивану потрвду, у виду тзв. загонетке КРОМАЊОНЦА. Кромањонац се појављује одједном и без прелазних облика. Појављује се на северозападу Европе, потискујући неандерталца, патуљка високог нешто преко једног метра, најпре у планинске забити, које су, тада као и касније, прибежиште свих архаичних раса.
.

Атлантида и Амазонке

.

Други поклоници атлантских митова додали су овој причи, самој по себи фасцинантној, нове и ништа мање чудесне детаље. Диодор Сицилијански, у трећој књизи своје Историјске библиотеке, у којој описује географију источно-алтантског региона, износи сложену повест ратова које су АМАЗОНКЕ, а потом још један народ „жена-ратница“, ГОРГОНЕ, водиле са атлантским колонистима у северозападној Африци.Пошто су освојиле све градове на острву Хесперији, Амазонке су потукле суседне Либијце и сва околна номадска племена и основале велики град Херсон. Одатле су напале становнике далеке Атлантиде, најцивилизованији народ западно од Нила.

Кад је Амазонска краљица Мирина заузела и разорила Керну, један од најзначајнијих градова Атлантиде, остали градови су се предали без борбе.

Амазонска краљица је према пораженим становницима Атлантиде поступила врло часно; склопила је с њима пријатељство, а да би им надокнадила губитак Керне, на месту разореног града подигла је нови град — Мирину, који је населила заробљеницима и свима онима који су желели ту да живе.

Отада су становници Атлантиде дуго времена указивали Амазонкама божанске почасти.

Извор:
Диодор са Сицилије: III, 52—3;
Диодор са Сицилије: III, 54;
Диодор са Сицилије: III, 55.

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Зенобија, славна краљица Палмире

ЗЕНОБИЈА, КРАЉИЦА КАМЕНА И ПЕСКА

.

,,Када би знали каква је то жена, колико је разумна у доношењу одлука, одлучна кад издаје наређења, строга према војницима, а опет дарежљива када то околности захтевају, ипак непопустљива када то изискује стега… Ова жена задала је такав страх Египћанима и источним народима да ни Арапи, ни Сарацени, ни Јермени нису смели да јој се супротставе.” (Луције Домиције Аурелијан (270–275)

Зенобија, краљица Палмире,  према мишљењу многих, била је најплеменитија и најлепша жена Истока.  Дух јој је био божански силан, а лепота невероватна.

 ПАЛМИРА (грч. Παλμυρα) је антички град у централном делу данашње Сирије. Његово оригинално име потиче из арамејског језика и значи БЕЛМИРА (Б је у изговору прешло у П), јер је град био посвећен богу Белом, чији храм је био најимпозантнији део града. Локално становништво данас користи назив Тадмор. Налазила се у оази на пола пута између Еуфрата и средоземне обале и била је прво веће насеље на које су наилазили трговачки каравани на познатом Путу свиле. Ако су долазили с Истока, пут им се ту рачвао на северо-запад према Малој Азији и даље према Европи, или на југ према Египту. У повратку, Палмира је била најважније место за утовар робе продаване на истоку. Било да су долазили или одлазили, трговци су тамо морали да плате различите намете неопходне за наставак путовања. Датум припајања Палмире Римском царству није тачно утврђен, али се њен процват поклапа с временом римске владавине. Основно занимање становника Палмире, људи мешаног арамејског и арапског порекла, била је трговина која им је с временом донела завидно богатство.

Средином 3. века наступила је највећа криза у римској историји. Хроничар Оросије забележио је да су народи који су до тада боравили на границама напали Царство са свих страна: „Германи су нагрнули преко Алпа, упадајући у Рецију и сву Италију западно од Равене. Алемани су похарали галске провинције, па су и они прешли у Италију. Навала Гота разрушила је Грчку, Понт и Азију, прекодунавска Дакија заувек је изгубљена. Квади и Сармати харали су панонским провинцијама. Остали Германи опљачкали су Хиспанију и освојили је. Персијанци су запосели Месопотамију и сасвим опустошили Сирију. У бројним провинцијама сада су на рушевинама великих градова преостала само бедна и безначајна станишта која још носе њихова имена и спомен на њихову несрећу.”

.

Храм богу Белом, Палмира, Сирија ( Temple of Baal )

July 2006 Temple of Baal-Shamin Temple of Baal-Shamin, the Lord of the Heavens in Semitic pantheon, responsible for rain and fecundity. Temple was dated ca. AD 17 and its cella dated AD 130. It was completelly restored in 1954-6 by Swiss archeologists.:

more »

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off