NAJSTARIJI MUZEJ NA SVETU – MUZEJ VAVILONSKE PRINCEZE ENIGALDI

.

Godine 1925., arheolog Lionard Vuli otkrio je zanimljivu kolekciju artefakata, dok je iskopavao vavilonsku palatu. Oni su poticali iz različitih doba i sa različitih mesta, a ipak su bili pažljivo organizovani i čak označeni etiketama. Vuli je otkrio prvi muzej na svetu.

Lako se zaboravlja da su ljudi antike takođe proučavali istoriju – Vavilonci koji su živeli pre 2500 godina su bili u stanju da gledaju milenijumima unatrag na pređašnje ljudsko iskustvo. To je uparavo ono što čini muzej princeze Enigaldi tako izuzetnim. Njena kolekcija je sadržavala kuriozitete i artefakte koji su za nju bili tako drevni, kao što je nama pad Rimskog Carstva. Međutim, to je takođe bio i strašan simbol umiruće civilizacije, koju je progutala sopstvena ogromna istorija.

…

Arheolog

.

Muzej princeze Enigaldi je samo jedno od značajnih otkrića Lionarda Vulija, koji se smatra jednim od prvih modernih arheologa. Rodio se u Londonu 1880. godine i studirao na Oksfordu, pre nego što je postao pomoćni čuvar u školskom Ashmolean muzeju.

Upravo tu je Artur Evans, takođe poznati arheolog, po svom radu koji se ticao Minojske civilizacije na grčkom ostrvu Kritu, odlučio da Vuli može biti od koristi na polju arheologije, te ga je poslao u Rim, da otpočne svoju profesionalnu karijeru. Iako je Vuli gajio višegodišnje insteresovanje za iskopavanja, imao je vrlo malo iskustva kako da ih zapravo sprovede.

Ostavljen je da proučava mnoge tehnike i pristupe do kojih je sam došao i koji su se pokazali veoma uticajnim medju budućim arheolozima. Neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata, iskopavao je drevni, Hetitski grad Karkemiš, zajedno sa svojim mlađim kolegom T. E. Lorensom, koji će kasnije zameniti svoju karijeru arheologa za mnogo poznatiju ulogu, ulogu Lorensa od Arabije.

Potvrda Vulijevog kredibiliteta je ustvari usledila nakon iskopavanja na mestu drevnog Mesopotamskog grada Ura. Počevši od 1922. godine, Vuli je pronašao ostatke ogromnog drevnog grada – države koja je trajala hiljadama godina, od drevne Sumerske civilizacije 3000. godine pre nove ere, pa do Novo-Vavilonskog carstva 500. godine pre nove ere. Jedno od najvećih otkrića, možete ga nazvati sumerskim ekvivalentom grobnice Tutankamona, bila je grobnica Šubad, žene koja je imala ogroman uticaj u 27-om veku Sumera, a čija je grobnica ostala netaknuta tokom 4600 godina. Upravo otkriće nečega sa samog kraja postojanja Ura, je ono što nas ovde konkretno zanima. Zbog toga ćemo preći pravo na reči samog Lionarda Vulija.

.

Otkriće

.

U svojoj knjizi ”Ur Haldejski” Vuli nabraja svoja iskopavanja kompleksa palate u Uru. Ova jedinstvena palata potiče sa samog kraj istorije ovog grada-države, neposredno pre prisvajanja njegove teritorije od strane Persijskog carstva i iznenadnog napuštanja grada oko 500. godine pre nove ere. To je bilo vreme Novo-Vavilonskog carstva i dok je Vavilon bio prestonica carstva, tadašnji grad Ur je bio još uvek važan kako zbog svoje strateške lokacije u blizini Persijskog zaliva, tako i zbog toga što je nekada bio moćna sila. Kao što je Vuli objasnio u svojoj knjizi, on i njegov tim su bili prilično uvereni da iskopavaju Ur iz njegovog poslednjeg perioda, zbog čega su artefakti koje su oni našli u jednoj poslednjoj odaji bili ”bez konteksta”:

”Iznenada radnici su okrili ovalni kamen sa crno obojenom gornjom površinom, koja je bila prekrivena reljefnim urezima, a njegove strane su nosile natpise; to je bio granični kamen, sudeći prema njegovom mestu nalaza, sa navodom kako je on po zakonu došao u ruke posednika i sa strašnom kletvom da bi onaj koji ukloni kamen svog suseda, znao da naj taj način uništava i briše značaj zapisa. Ovaj kamen je pripadao Kasitskom periodu iz oko 1400. godine pre nove ere. Veoma dirljiv je bio fragment statue, deo ruke ljudske figure, na kojoj je bio natpis pažljivo ukrašen, da bi se očuvao natpis. Ime na statui je bilo Dungi, koji je bio kralj Ura 2058. godine pre nove ere.

Zatim smo našli glineni kamen temeljac kralja Larse iz 1700. godine pre nove ere, kao i nekoliko glinenih tablica iste starosti i veliki votivni kameni buzdovan koji nije imao natpis, ali je bio stariji od 500 godina.

Å ta treba da mislimo?

Našli smo na desetine različitih predmeta koji su ležali na očuvanom podu popločanom opekom iz 6. veka pre nove ere, pa ipak je najmlađi od njih bio 700. godina stariji od popločanog poda, a najstariji je imao oko 1600 godina.” Samo u ovoj prostoriji Vuli je otkrio najmanje 1500 godina istorije, pomešane skupa nešto nalik kao kad bi ste vi u svom ormaru našli statuu iz Rimskog perioda i deo srednjovekovne arhitekture. Na neki drugi način ovi objekti nikada se ne bi našli skupa. NEKO je umešao svoje prste u poredak ovih artefakata? Arheolozi nisu mogli da pretpostave koliko davno i u koju svrhu se ovo premeštanje desilo.

.

Muzej – kustos i princeza

.

Ko je bio odgovoran za ovo antičko čudo prepuno još većih antičkih čuda? Ta čast pripada princezi Enigaldi, ćerki kralja Nabonida, posledljeg kralja Novo-Vavilonskog carstva. Kao što je bilo tradicionalano za ćerke mesopotamskih kraljeva, njene primarne dužnosti su bile religiozne prirode, budući da je ona bila Visoka Sveštenica boginje meseca Nane i nadzornica Škole za mlade sveštenice. Oko 530. godine pre nove ere princeza Enigaldi je izgradila svoj muzej. To je nažalost sve što znamo o ženi koja stoji iza prvog muzeja na svetu.

.

.

Лугалбанда, смртни херој невиђене храбрости, жудео је за Инанином наклоношћу да обезбеди своју судбину великог вође. Чувши његове молитве, Инана му је поставила низ немогућих задатака, од којих је сваки био осмишљен да тестира његову храброст и мудрост.

Прво је требало да преузме Златно перо са свете птице Анзу на врху највише планине. Попевши се на подмукли врх, Лугалбанда је надмудрио моћну птицу и преузео перо. Затим му је Инана наредила да донесе воду из Зачаране оазе коју чувају жестоке змије. Лугалбанда је, потајно и храбро, управљао змијама и напунио свој брод.

За коначни задатак, морао је да ухвати неухватљивог Белог јелена уклете шуме. Користећи стрпљење и домишљатост, Лугалбанда је успео, поклонивши јелена Инани. Задивљена његовим подвизима, Инана га је благословила божанском наклоношћу.

Оснажен њеним благословом, Лугалбанда се попео на престо Урука, његова владавина је постала легендарна. Под његовом влашћу град је цветао, а приче о његовим авантурама, које је водила Инанна, инспирисале су генерације.

.

Pri kraju postojanja Atlantide, inkarnirao se Belial i uzdigao kao harizmatični protivnik Sveštenstva koje je vladalo Atlantidom, i poveo politički pokret koji je vremenom preuzeo vlast na Atlantidi. Ubedio je mnoge da se priključe njegovom pokretu a i neki Inicijati Staze leve ruke su mu se pridružili, vodeći ljude u kršenje zakona Jednog. Tada je došlo do velikog sukoba između dve škole Inicijata. Inicijati mudrosti Zapada protiv Inicijata mudrosti Istoka. Sledbenici Beliala zauzeli su Atlantidu i započeli ratove u basenu Mediterana, sve do obala današnje Grčke. O ovome je svedočio Platon u “Timeju.”

U ovo vreme Inicijati Istoka napustili su Atlantidu zbog proročanstva o dolazećoj katastrofi i osnovali svoje škole mudrosti u Egiptu, u oblasti Heliopolisa, i na Jukatanu.

Kataklizmična propast Atlantide označila je kraj Trećeg Doba sveta, Bronzanog doba Leoparda sa četiri krila i početak mračnog Četvrtog doba sveta.

Sa padom Atlantide, oko 10.000 godine pne, Četvrto, Gvozdeno doba Moćne Zveri je počelo. U toku ovog perioda Bogovi su se udaljili od ljudi jer ovo je Doba nestajanja Bogova. To je vreme vladavine Inicijata Zapada nad svim kraljevstvima na Zemlji, a čovečanstvo je bačeno u tamu i neznanje. Belial vlada i preovladava i govori protiv Najvišeg a duše su izručene u njegove ruke. Ipak, dane njegove vladavine izbrojao je Bog. Računanje vremena Zapada bazirano je na periodu Mahayuga, od 12.000 godina.

Jedna Mahayuga=12.000 godina

Jedna Mahayuga godina=4.320.000 godina

Jedna Kalpa=1000 Mahayuga=4.320.000.000 godina

Zato će Četvrto doba trajati samo 12.000 godina. U jednom Mahayuga periodu postoje četiri doba:

Satya=4.800 godina, počelo 10.000 pne

Treta=3.600 godina, počelo 5.200 pne

Dwapaia=2.400 godina, počelo 1.600 pne

Kali=1.200 godina, počelo 800 ne.

Prorečeno je da će Belial doći kao Uništitelj na kraju Kaliyuge, da uništi svet i uspostavi Novo Satya doba. Кad na kraju Četvrtog doba prolećna ravnodnevnica Sunca padne u znaku Vodolije, počinje doba  BITKE  BOGOVA.  Bogovi će se vratiti i ponovo pojaviti na Zemlji. Jer na kraju Četvrtog doba završiće se i ropstvo i mučenje duša. Bog s nebesa razbiće u paramparčad sve kraljeve Gvozdenog doba i dovešće ih do kraja. Božanski sud zasedaće a dominion kraljeva Gvozdenog doba biće im oduzet i biće uništen. Slava i moć biće data sinovima Najvišeg i oni će vladati večno. Ovo će biti Novo zlatno doba, kada će se svo Stvaranje osloboditi stega propadanja i biće obnovljeno u Slobodi i ponovnom pojavljivanju Sina Božjeg.
…
Verujte u ovo, braćo na putu Božje Svetlosti, je nema druge istine.
(Milan Vidojević)

.

“Карафа је мирно седео и тихо говорио:

– Мене људи интересују толико колико су послушни нашој светој Цркви. Или неки посебни и необични умови. Али они се налазе, нажалост, веома ретко. Уобичајена гомила ме не занима уопште! Та гомила маломислећег меса, није добра ни за шта више, осим да извршава вољу других и налоге других људи, јер њихов мозак не може да разуме ни најпримитивнију истину.

Чак и знајући Карафу, осећала сам да ми у глави тутњи од узбуђења … Како је могуће живети, мислећи тако нешто?!.

– Па, надарени… њих се бојите, Ваша Светости, зар не? У супротном их не би тако брутално убијали. Реците ми, ако их увек на крају спаљујете, онда зашто их тако нељудски мучите пре него што их одведете на ватру? Зар није довољно за вас зверства, које чините, спаљујући живе те несрећнике? ..

– Видите, Исидора, човеку није нужан Бог, да би веровао – гледајући моје збуњено лице, Караффа се смејао срдачно. – Зар није смешно да чујете то од мене Исидора .. Али истина је – то је истина, али схватам да из уста Папе звучи више него чудно. Али понављам – правом човеку не треба Бог …њему је довољан други човек. Узмимо, на пример, Христа … Он је био само веома надарен, али и даље човек! И он је могао да хода по води, да оживи полумртве, показао је неке од “трикова”, па смо га – прогласили сином Божјим (и затим – готово Богом), и све је било управо онако као и увек – гомила, после његове смрти, срећно иде за својим Спаситељем… чак и без разумевања, што је он то стварно окајао за њих … Као што сам рекао раније, људи нису у стању да управљају и исправно је њима управљати, Исидора. Тек тада се у потпуности могу држати под контролом.

– Али никада нећете бити у стању да контролишете читаве народе .. За то је потребна армија, Светости! А чак и под претпоставком, да сте народе некако подредили себи, сигурна сам, опет би било храбрих људи који би повели за собом остале да поврате своју слободу.

– Потпуно сте у праву, мадона – Карафа климну главом. – Народи се не покоравају добровољно – они морају бити покорени! Али ја нисам ратник, и не волим да се борим. То ствара велике и непотребне непријатности …

Зато, како би се покорили мирно, ја користим врло једноставан и поуздан начин – ја уништавам њихову историју … Човек без историје је рањив … изгуби памћење предака ако нема прошлост. Тада је, збуњен и несигуран, он постаје “чисто платно” на којем могу да напишем било коју историју ..

И верујте ми, драга Исидора, људи се томе радују … јер, понављам, људи не могу да живе без прошлости (чак и ако они сами не желе то да признају). А када не постоји, они узимају било коју, да не би “висили” у неизвесности, што је за њих много горе, него било која страна, измишљена “историја”.

– А да ли стварно мислите да нико не види шта се стварно дешава .. Уосталом, у свету има толико паметних, талентованих људи?! – са индигнацијом сам узвикнула.

– Па, како не виде? Изабрани – виде, па чак и покушавају да то покажу другима. Али ми их с времена на време “сустигнемо” … И опет све долази на своје место.

– Као што сте “сустигли” онда породицу Христа са Магдаленом? Или данас – надарене .. . Каквом се то “богу” молите, Ваша Светости? Каквом монструму, коме су потребне све ове жртве!?

– Ако говоримо искрено, ја се не молим боговима Исидора … Живим разумом. А Бог треба само беспомоћним и сиромашним духом. Људи га користе да га моле – за помоћ, за предности … да … за све могуће! Само да они сами не би морали да се боре… То су људи, Исидора! …

Ја сам у шоку гледала Карафу, схватајући да је он на делу много опаснији него што сам раније замишљала. И знала сам да, он нема право да настави да постоји. Карафа је Папа који не верује у Бога свог !!! Било је горе него што сам могла да замислим! .. На крају крајева, могу покушати некако да разумем, када човек чини зло због својих идеала. То се не може опростити, али некако сам могла да разумем … Али Карафа је и о томе лагао! .. Лагао је о свему….”

“… (Карафа) Коме треба ваша “истина”?.. Људи је никада нису тражили …

Не, драга моја, истина је потребна само шачици мислилаца, а гомила једноставно “верује”… Свет се увек држао на лажима, видиш … Главна ствар је да је та лаж прилично занимљива, да би могла да поведе за собом “затуцане” умове … И верујте ми, Исидора, ако почнете да доказујете истину, побијате им “веру”, небитно какву, и вас ће разбити у комаде, та иста публика …

 

(Исидора) – Не могу да вам помогнем, једноставно зато што, живећи дуже него што је суђено, ви убијате бољу половину човечанства. То су они који су најинтелигентнији И најнадаренији. Донели сте превише штете, Светости … и немате право да живите дуго. Извините … – и после мале паузе, веома тихо, додала сам – Наши животи се не мере увек само бројем година живота, ваша светости, и ви то добро знате … – Немам шта да вам кажем, Светости, осим да сте најгори криминалац који је икада живео на овој Земљи..”

…

Прочитајте:

ОТКРОВЕЊЕ – Светлана Левашов

https://drive.google.com/file/d/0B5azmLZlwoopcVVVYUJreFAyejQ/view

Ујгурска фреска из 8.века

.

,,Велико Ујгурско царство” је читаво поглавље у књизи Jamesа Churchwardа – ,,The Children of Mu” (,,Деца Му”, Џејмса Чечварда).  Исти писац је аутор и чувеног дела ,,Изгубљени континент Му” .

По његовој тврдњи, Ујгурско царство је било вероватно прво, и несумњиво највеће, најважније и најмоћније од свих колонијалних царстава која су припадала древном потонулом континенту Му.

Кинеска легенда каже да су Ујгури били на врхунцу своје цивилизације пре око 17.000 година. Главни град Ујгура са читавим његовим становништвом уништен је великом поплавом која се проширила на источни део царства, уништавајући све пред собом.

Ујгурско царство, на врхунцу своје моћи, простирало се од Тихог океана преко централне Азије до источне Европе и Каспијског мора. То је било у времену пре него што су се Британска острва одвојила од континента Европе.

Јужна граница Ујгурског царства била је дуж северних граница Кине, Бурме, Индије и Персије. Њихова северна граница протезала се до Сибира, али колико далеко нема записа. Остаци њихових градова пронађени су у јужним деловима Сибира,  у Таримском базену ( Тарин базен).

Легендарна историја каже да су се Ујгури проширили на многе делове Европе. Књига МАНУ, древна хиндуистичка књига, каже: “Ујгури су имали насеља на северној и источној обали Каспијског мора.” Населили су се у северној Шпанији, северној Француској и далеко доле на подручје БАЛКАНА. Касна археолошка открића у Моравској су такође остаци Ујгура.

Теорија каже да су Ујгурци у различитим деловима света различито именовани, да би се идентификовали од осталих.  Можда је неко време реч Ујгур постојала не као име народа / нације, већ као нека врста најјачег, најсилнијег племена?

Историја Ујгура је историја племена Аријске расе,  јер они генетски припадају Аријској раси.. Ујгурци су у терцијарним временима формирали ланце насеља широм централних делова Европе. Након што им је Царство уништено великом катаклизмом, преживели или њихови потомци поново су формирали насеља у Европи. То је било током плеистоцена. Словени, Тевтонци, Келти, Ирци, Бретонци и Баски су сродници Ујгура.. Древни кинески записи са датумом од 500г пне. описују Ујгуре као ,,људе плавих очију.” “Сви су Ујгури су били светлог тена, млечно беле коже, различитих боја очију и косе. На северу су превладавали људи плавих очију и светле косе. На југу су пронађени и они са тамном косом и тамним очима.”

Ујгурске  девојке

.

Ујгури су достигли високи степен цивилизације и културе. Познавали су астрологију, рударство, текстилну индустрију, архитектуру, математику, пољопривреду, писање, читање, медицину, итд. Они су били стручњаци за украсну уметност на свили, металу и дрвету, и израђивали су статуе од злата, сребра, бронзе и глине, и то је било пре него што је започела историја Египта.

Историја Централне Азије је историја Ујгура. Ујгурски народ је препознатљив, живописан културни елемент централне Азије. Било да истражите улогу ујгурских учењака на двору Џингис-кана, или проучите уметничка чуда њихових архитектонских достигнућа која укључују будистичка, хришћанска или исламска раздобља, или читате преводе бројних писаних дела о медицини, историји или само њиховом хумору, не можете да не схватите јединствени и витални допринос Ујгурског народа светској историји. Постоје такође древни писани документи који могу доказати ујгурску музику и плес …

 

Ујгуркa

.

У време када је Ујгурско царство било на врхунцу, планина још није била уздигнута и садашња пустиња Гоби (ТаклаМакан) била је равница богата водом. Овде се налазио главни град Ујгура, јужно од Бајкалског језера.

1896. године, група истраживача, по информацијама добијеним у Тибету, посетила је место древног града Хара Хота. Речено им је да се главни град Ујгура налази под рушевинама Хара Хота. Копали су кроз ове рушевине, а затим кроз слој громада, шљунка и песка дебљине педесет метара и коначно наишли на рушевине древног главног града Ујгура.

У Кини постоји око 100 пирамида које су западном свету скоро непознате. Њихово постојање је дуго скривано и налазе се у забрањеној зони,  јер нису повезане са кинеском цивилизацијом, већ су повезане са ујгурском цивилизацијом. Велика пирамида висока је око 1000 до 1200 стопа, а у основи око 1500 стопа, што је чини двоструко већом од било које пирамиде у Египту, а чак су и старије од египатских пирамида.

.

Данас Ујгури живе у кинеској провинцији Источни Туркистан (кинески XINJIANG)

Тренутно већина Ујгура живи под репресивном владавином Kинеске владе. Стара култура овог народа је под константним нападом. Уџбеници ујгурског језика забрањени су у школама, а спаљивањем књига је уништено хиљаде њихових књига, само да би им се избрисала  историја.

…

Пор-Бајин: Увид у напуштени, 1.300 година стар комплекс Ујгурских острва у Сибиру откривен радиокарбонским датирањем

…

Извор:

Џејмс Черчворд – ,,Муова деца“

https://www.academia.edu/37435880/The_Children_of_Mu_-_James_Churchward.pdf

https://www.youtube.com/watch?v=49f_kOCA050&feature=share&fbclid=IwAR1t3ZvlfgDDwwoLTT_Rv40EmiFfsho6vD1xVxTEGpBtpRQ8KUx4mOXSbxQ

.

Сасвим случајно, при реновирању куће 1963. године, испод темеља, један становник покрајине Невшехир у области Кападокије,  открио је неколико просторија које су водиле до мреже тунела.
Експерти су се окупили, наложили даље истраживање и утврдили да је реч о читавом ПОДЗЕМНОМ ГРАДУ у којем је некад живело чак 20.000 становника!

Подземни град који су изградили ФРИГИЈЦИ, наши преци који су са Балкана дошли у Анатолију, сад носи турско име ДЕРИНКУЈУ, и садржи гробнице, оружарнице, просторије за становање, тргове и бројне тунеле. Према неким претпоставкама и тврдњама, ова подземна метропола требало је да послужи као склониште у случају природних катастрофа или рата.
И даље трају истраживања подземног насеља који се налази око 18 спратова испод површине земље и чији су вентилациони отвори удаљени километрима да би се спречило одавање положаја града непријатељима.
Деринкују  је вековима својим именом наглашавао ТАЈНУ коју крије ( деринкују – тур. ДУБОКИ ИЗВОР). Налази се у провинцији Невшехир, која, заједно са области Кајсери крије преко 200 насеља са најмање два подземна нивоа. Међу њима, око 40 градова има три или више оваквих етажа који сежу и неколико десетина метара у земљу. До данас је само десетина ових градова доступна туристима у потпуности или делимично. Најбољи представници су подземни градови Деринкују и Кајмакли.
По до сада доступним подацима први градитељи у вулканској стени у Кападокији били су ФРИГИЈЦИ, у VIII и VII веку п.н.е, тј. пред крај своје државе, која је претходних пет векова важила за најснажнију у Малој Азији. Најстарији запис о подземним градовима у овој области потиче из IV века п.н.е. и оставио га је Ксенофонт (око 430-354. п.н.е).
У ,,Анабази”, свом делу које описује пут Кирове војске од малоазијског приморја ка унутрашњости Азије, Ксенофонт пише о људима у Анатолији који су укопали своје домове довољно простране да приме породицу, домаће животиње и залихе хране.
Вековима касније, у ове градове су се усељавали хришћани у III и IV веку, пре него што је 313. Миланским едиктом проглашена неутралност Римског царства по питању религија и заустављен прогон хришћана. У доба Византије знатно су проширени њихови капацитети услед потребе да се становништво заштити од упада арапских племена која надиру од VII века н.е.
Подземни град Деринкују налази се на 29 км од Невшехира, на путу ка месту Ниџде. За посетиоце је отворен тек од 1969. године.  Посебна знаменитост овог града је засвођена пространа одаја на другом нивоу која је служила као Богословска школа, а са стране се налазе мање просторије за учење. Између трећег и четвртог спрата су стрме степенице које воде даље до Цркве са крстастом основом на најнижем нивоу.
Снадбевање града водом обезбеђивала је подземна река ( ДУБОК ИЗВОР, по коме је град и добио име). Извлачење ваздуха из подземних нивоа спровођено је кроз укупно 52 вертикална канала чија функционалност и данас представља предмет истраживања многих инжењера.
На површини ови отвори имали су облик бунара, а познато је да су Арапи кроз ове отворе покушавали да затрују воду и истерају становништво на површину. Многи канали високи су и по 30 м, а највећи вентилациони канал висок је 55 м, силази до саме подземне реке и вероватно је био коришћен и као бунар за воду (из подземне реке) која се у мирнодопским временима кроз њега извлачила на површину.
Дуг боравак, до престанка опасности, омогућавале су и бројне просторије за смештај породица, складиштење хране и стаје за домаће животиње. Поред најосновнијих функција град је становницима пружао и друге погодности: школе, цркве, винарије и просторије за цеђење уља…

Недавно истраживање турског историчара Омера Демира, аутора дела ,,Кападокија: Колевка цивилизације”, развило је идеју да је овај огромни подземни градски комплекс пројектован и изграђен на крају палеолитске ере, непосредно пре потопа који се спомиње у Библији, пре 12,5000 година и да су ФРИГИЈЦИ тек открили и проширили ову већ мегалитску подземну структуру. Због проблематичне способности археолога за датирање чврстих вулканских стена, не може се одредити дефинитивно доба за његову изградњу.

Његова локација у близини планине АРАРАТ, тамо где се Нојев Ковчег одмарао након поплаве, близина мегалитске грађевине ГОБЕКЛИ ТЕПЕ, и чињеница да се сваки спрат могао запечатити  од оног изнад њега са пола тоне и водо-непропусна врата од чврсте стене указују на то да је дизајниран и саградили су га архитекти да би у великом обиму издржао поплаве.

Можда је овај градски комплекс осмишљен и изграђен у време Нојеве барке и ‘потонућа АТЛАНТИДЕ‘ како би човечанство преживело надолазећи потоп који је очигледно била добро позната чињеница. Ноје не би био у стању да дизајнира и изгради Ковчег (подморницу) димензија о којима пише у Библији без напредног знања и високе техничке помоћи. Стога није немогућа претпоставка да би се могао градити градски комплекс у размерама америчких подземних војних база , извесно је да је то било дело високо развијене цивилизације…

…
Коришћен текст са линка:

https://www.gradjevinarstvo.rs/tekstovi/970/820/podzemni-gradovi-kapadokije-malo-poznat-gradjevinski-fenomen-video

.

Гластонбершко брдо Тор на југу Енглеске, где је смештено геомантско келтско (галско, гетско, хетско) светилиште и мегалитска опсерваторија, чува Легенду о краљу Артуру.

То је лавиринт, са седам тераса на седам нивоа (хетитски свети број или рај седмог неба у србском предању), где је некада на врху био округли камени храм са 12 стубова за који предање каже да је улаз у Нав (доњи свет) или Авалон (гел. Аnnwn, Валхала).

Ова концепција градње је идентична Вавилонској кули (Зигурат), гробници Кира II краља Персије и њеној копији Споменику незнаном јунаку на београдској Авали. Митолошки је упоредна дугодневици, за коју А. Бајић наводи једну велшку легенду, у којој краљ Артур лови јелена на летњу дугодневицу (вел. sul gwin, “дан светог (белог) Сунца).

У Вавилону постоји Иштар-тор капија која семантички стоји у вези имена Артур, односно АРТОR са једне глинене посуде из Гластонберија, на протописму Лепенског Вира које се у Британији назива “староенглеске руне”, иако Енглези тада нису постојали. Очигледно је “тор” овде израз за капију у асирско-келтском “дур”, тврђава, од ариј. двара, препрека, РВ 1,52 (србски дувар, зид), па је име Артор кованица од ариј. ару, Сунце + двара, препрека, у значењу “сунчана врата”, која су представљала улаз у Зверокруг (Звездокруг) земаљске констелације Кола небеског у астралној архитектури Тора.

Тор етимолошки стоји у вези аријског тавура, сазвежђе Бик, одакле је лат. Taurus и нордијско Thor, име за Громовника. Почетна астрална архитектура Тора у циклусу године потврђена је открићем Катарине Мелтвуд, која је у области Тора открила 1929. године огромне земљане конфигурације Кола небеског, појединачно представљене астролошким знацима хороскопа у обиму круга од 50 километара (С. Османагић)!

За Тор је везана легенда о краљу Артуру, где је он по предању имао утврђење, али Хришћанство је на Тор доселило Исуса и Св. Патрика, за кога кажу да је овде проводио време у посту и молитви. Црквена прича даље износи, да је Исус као дечак (од 12 година) посетио Гластонбери, са својим ујаком Јосипом од Ариматеје и тамо направио прву хришћанску цркву изнад земље. Након распећа, ујак се вратио са светом посудом, из које је Исус пио на последњој вечери, а у њој донео његову крв са распећа, те закопао на улазу у Нав.

Тако је света посуда Грала која је нестала „због људског греха“, доспела на Тор, а Артур је „кренуо“ у потрагу за светом посудом, заједно са 12 витезова „округлог стола“ (оличења 12 месеци године) који су се придружили своме краљу.

.

Свето брдо Тор и легенда о краљу Артуру очигледно су мистеријски, хиљадама година старији од распећа које симболише крст Кола небеског, али се може помоћу симболике српског мита, делимично реконструисати христијанизована тројанска прича о Артуру, јер, потомци Келта или Гала имају легенду о свом тројанском пореклу.

У историји Велсa стоји да је Артур погинуо у боју код Кампуана 537. године, а појављује се у ирским и велшким сагама из VII века у вези мистерија и чуда. Историјски подаци за „краља Артура“ кажу да је по одласку “Римљана” он био вођа Брита против англо-саксонских освајача (Ненијус, 9 век). До 1600. године сви писани извори о Артуру су из Галије, на старофранцуском (гaлски, енг. galic) или келтском (хетском, гетском) језику.

Етимологија имена Артур везује се за келтску реч „медвед“, што има директну аналогију са сазвежђем Медведа, у коме се налази пупак неба, од кога почиње небески рај. На аријском грахад’āра је пупак неба < грáха, хватач, Велика змија (= Змај) + д’āра, ношење, подупирање, на врху митске планине Алатир, која је по изговору идентична имену Артур. Ова кованица је име за Грал свету посуду, која је уствари поређење за златно васељенско јаје, из кога проистиче животни принцип који је повезан са пупком неба и распећем Исуса, симболом за Коло небеско. Велики Медвед је митолошки чувар улаза у рај и стоји у директној вези са новим даном у ротацији земље. То га карактерише као божанство Рата (Арата, Арета), чија је постојбина Рашка (Тракија), а један од његових бројних облика је Ован, енг. Aries.

Он је главно и опште божанство свих античких Срба, а његово обележје је мач, који је приношен у паљеницу. Отуда се чудесни Артуров мач, Екскалибур, „вади из камена“, јер, небески свод је у српској митологији од камена, као што је то и престо божији.

Духовни мач има две оштрице, које симболишу јутарњу и вечерњу светлост, па Артур добија чудесни мач Госпе од Језера, односно богиње Зоре, јер, вода граничи поље сила делећи Јав од Нава. То је исти онај мач који Девана даје Велесу (А. Бајић).
Сада је сасвим јасно пророчанство чаробњака Мерлина, да ће британски престо (Пендрагона) добити онај ко „извади мач из камена“, који је горео као 30 бакљи, што је дванаести део круга или једна ротација сунца. Вађење мача симболизује рађање јутарње светлости у ротацији земље, а митску потврду ове песничке слике даје сам Артур, који враћа свој легендарни мач поново у језеро (вечерња светлост).

Други Артуров атрибут је штит са крстом. Света посуда Grail (Sangreal) Артурове митологије (=сумерски грахл, симбол Змаја), описана је у мисирском, феничком и јеврејском предању као суд са водом, украшен црвеним крстом у кругу, па се она пореди са извором Тора који даје црвекасту боју воде. Како је крст магнетни фокусатор и симбол вечности, он је у микро свету поређење, замена и једнакост за човека, посуду у коју Господ „улива воду живота“. Месец је краљ Медведа, а последње Артурове речи биле су да иде у Авалон, у црном чамцу, како би се излечио од задобијених рана а пратиле су га три даме (виле). Црни чамац очигледно припада Наву, јер се у њему возе ноћно Сунце или мртве душе. Три виле су тројна Зора или богиња Месеца, која је тројака и у изведеним митовима. Артур је сахрањен на острву Авалону (< аријски áвара, богиња Нава), које је „окружено ланцем плавих вода“, што одговара опису рајских степа Сварогових, „на небу плавом“ (Велесова књига).

Етимологија имена аријске богиње подупире претпоставку сер Џона Риса у Студијама, који је повезао Авалон са Abalach келтском богињом Нава. Један облик њеног имена носи сестра Артурова, Морган ла Феј или Морана, један од облика имена српске богиње Смрти.

У сумерским таблицама стоје кругови као магијски симболи, чија величина одговара значају појединих богова, у којима је Апсолут обележен тачком. Пупак неба наше галаксије је митско оличење тачке небеског пола, у лику „краља Артура“, аналогно нордијском Тору и громовнику Перуну господару сва три света, који у пупку неба окреће Сварогов точак или Коло небеско. Отуда, на Артуровом споменику пише: „Овде лежи Артур, краљ који је био, краљ који ће бити“.

С. Филиповић и Н. Миливојевић

 

.

Антигон I Монофталм  “Једнооки” (382. п. н. е.– 301. п. н. е. ) био је први међу наследницима Александра Великог, и прогласио се краљем 306. п. н. е.. Антигон је намеравао да поново уједини цело Александрово царство, али није успео у том покушају.

 Када је краљ Антигон освојио целу Сирију и Феникију, решио је да зарати на земљи Арабљана познатих под именом Набатејци или Неботејци. Проценивши да овај народ смета његовим плановима, изабрао је војсковођу Атенеја, дао му четири хиљаде лако наоружаних војника и шест стотина коњаника способних за брзи марш, и наредио да изненада нападне варваре и отме им сву ситну стоку.

2. За оне који ο томе нису обавештени, корисно би било рећи нешто ο обичајима ових варвара, који им, како се верује, трајно обезбеђују слободу:

Они живе на отвореном, називајући домовином пустињу без реке и обилних избора са којих би непријатељска војска могла да се снабдева водом.

3. Код њих је закон да не сеју жито нити саде икакво дрво које носи плод, да не користе вино, нити граде куће. За кога се нађе да поступа супротно овом закону, кажњава се смрћу.

4. Увели су овај закон зато што верују да они који све ово чине лако пристају да се покоравају јачима од себе, само да би задржали оно што имају. Неки међу њима гаје камиле, други овце, напасајући их у пустињи. Многа арапска племена користе пустињу за испашу, а ови су много богатији од других, иако их нема много више од десет хиљада.

5. Многи међу њима превозе на море тамјан, мирту и најскупље мирисе, преузимајући их од трговаца из такозване „Срећне Арабије”

6. Изузетно воле слободу, а када им се приближи јака непријатељска војска, беже у пустињу, користећи је као тврђаву: она је безводна и за остале непремостива, а њима, захваљујући томе што су испод земље ископали резервоаре за воду и обложили их смолом, јединима пружа безбедност.

7. Тле је на неким местима глинасто, а на другима саздано од меког камена, погодног за копање великих резервоара: отвори резервоара су сасвим мали, а како иду у дубину, све су шири, да би на крају достигли величину од једног плетра на свакој страни.

8. Ове резервоаре напуне кишницом, затворе им отворе и поравнају их са околним тереном, остављајући знаке које само они знају, а који другима не значе ништа.

9. Стоку напајају свака три дана, да им у бегу кроз безводне области не би стално била потребна вода. Хране се месом, млеком и корисним биљкама које саме успевају на земљи.

10. Kод њих успевају бибер и у изобиљу такозвани дивљи мед са дрвећа, који помешан са водом користе за пиће. Има и других арапских племена: нека обрађују земљу, мешајући се са људима који плаћају порез и у свему поступају исто као Сиријци, осим што не живе у кућама.

Такви су, дакле, арапски обичаји.

…

Град Петра, који су подигли Набатејци

Како се приближавало време за вашар на који околно становништво долази да продаје разну робу и да купи нешто од корисних ствари, Набатејци су се упутили у том правцу, пошто су претходно на једној стени оставили своју имовину, старце, децу и жене. 2. Ово је место изузетно чврсто, премда неутврђено, а од насељене територије удаљено је два дана хода.

Атенеј је чекао да дође време за вашар, а онда је са растерећеним трупама кренуо према стени. Изашавши из Идумејске епархије, стигли су за три дана и три ноћи, преваливши две хиљаде шест стотина стадија. Пошло им је за руком да остану неопажени и да око поноћи заузму стену. 3. Од људи које су тамо затекли, једне су одмах убили, друге заробили, а неке оставили рањене; узели су већи део тамјана и мирте и око пет стотина таланата сребра. Задржали су се само до ране јутарње страже и одмах истим путем брзо кренули натраг, очекујући да ће их варвари гонити. Прешавши две стотине стадија, подигли су логор, уморни и нерасположени да обезбеде праву стражу, као да су мислили да непријатељи могу стићи тек за два-три дана.

 4. Арабљани су од неких људи сазнали да је на њиховој територији примећена војска, па су се одмах сакупили, напустили вашар и дошли до стене: од рањеника су чули шта се одиграло и сместа кренули у потеру за Хеленима.

1. Атенејеви људи су се улогорили без посебног обезбеђења и дубоко су спавали опхрвани умором, тако да су неки заробљеници успели да се неопажено искраду. Набатејци су од њих сазнали каква је ситуација у логору и напали су га око треће страже; било их је најмање осам хиљада. Већину војника су побили на спавању, а оне који су се пробудили и потрчали ка оружју изболи су копљима. На крају су страдали сви пешаци, а спасло се само педесет коњаника, већином рањених. Тако је Атенеј прво постигао победу, а онда због сопствене несмотрености на описани начин пропао.

 Уопштено говорећи, небрижљивост и несмотреност прате победе, па зато неки исправно мисле да је лакше спретно се извући из несреће него мудро издржати велику срећу. Заиста, несрећа страхом од будућности приморава људе да буду опрезни, док успеси због претходне добре среће наводе на општи немар.

more »

У првом реду, ТОДИ уопште не умеју лагати. У њиховом језику чак ни не постоје такве речи као што су „неистина“ или „лаж“. Варање, или чак и једноставно присвајање нечега што им не  припада, посве су им непознати.

.

Размишљајући о Аријевцима, сетих се приче о древном племену из књиге Ð¥.П.Блаватске  “Тајанствена племена на Модрим планинама у прашумама Индије“

Постоји, или је било у њено доба, неко тајанствено племе врло светле пути , високи, с моћима лечења, никад нису одали своје тајне западњацима нити им открили своју културу. Древно племе ТОДИ. Не личе ни на једно друго племе.

Они су  засигурно потомци Аријеваца тј. потичу још од ратника који су се борили у ратовима описаним у ,,Махабхарати”.

Три су племена која највише описује у књизи: Тоди, Бадаги и Курумби.

Ево пар одломака из књиге „Тајанствена племена…“ Блаватске;

 „ Тоди имају савршено неотуђиво право на Модре Планине као на своје вековно власништво. Они објављују, а сусједи што су поред њих стољећима живјели и потврђују то право старине као право искључивог власништва. Једнодушно тврде да су Тоди владали планинама у време када су онде долазили први насељеници других племена, Мулу- курумби, а за њима Бадаги и Ерулари.

Сва су та племена молила и од Тода, који су ту раније живели сами , добила дозволу да се населе у планинама.

 Свих ових пет племена изразито се разликују једни од других, како ћемо то касније видети. Њихови језици, религије, обичаји, као и сами типови немају ништа заједничко. По свој су прилици сва та племена последњи трагови преисторијских раса домородаца Јужне Индије;

Ако се, међутим, понешто и сазнало о Бадагима, Хотима, Курумбима и Еруларима, о Тодима повест ћути у потпуности. Судећи по древним гробницама на „брежуљку“, као и понеким рушевинама храмова и светилишта, нису само Тоди, већ и Курумби већ у претповесно време морали достићи значајан облик цивилизације; код Тода сасвим сигурно постоји нешто налик писму, становити облик знакова који су налик клинастом писму древних Персијаца.

Колико Тоди уистину живе у далекој прошлости, у толикој су мери патријархалан народ чији је цијели живот усредоточен на свете бикове.“

 „Тоди који се називају и Тодувари. деле се на два велика сталежа. Први је сталеж оних који приносе жртве боговима, а називају се Терали; Тоди који припадају овом сталежу посвећени су служењу биковима, њихови свештеници су дужни спроводити целибат и вршити непознате обреде које врло помно скривају од Европејаца, па чак и свих оних домородаца који не припадају њиховом племену.

Други сталеж, Кути, обични су смртници. Колико нам је познато, први сталеж представља аристократско племе. У том невеликом племену пребројали смо 700 људи и судећи према њиховом свједочењу, њихова бројност никада није прелазила ту бројку.“

 „Тоди не користе никакво оружје, изузев кратке палице од бамбуса која никада не напушта њихову десну руку. Настојања током многих година да се проникне у њихову прошлост, језик и религију, остала су посве безуспешна.

То је најтајанственије племе од свих осталих народа Индије.“

*

„Као што се Енглези разликују од Кинеза, тако се Тоди разликују од било којих других домородаца“. Када, их се боље упозна, постаје  јасно зашто Бадаги на Тоде гледају као на вишу, готово божанску расу…

Тоди заиста наликују на богове, како су их замишљали древни Грци. Од неколико стотина младића тог племена нисам видио ниједнога који би био нижи од 6 ¼ стопе (1 стопа = 0,30 м, 6 1/4 стопа = око 190 цм).

Стас им је неверојатно леп, а црте лица класичне лепоте… К томе додајте и црну, сјајну и густу косу, полукружно ниско ошишану на челу изнад обрва, док иза ушију пада на леђа у тешким коврџама и замислит ћете барем приближно њихову лепоту. Брада и бркови, које никада не брију, исте су боје. Велике смеђе, а понекад и тамносиве и сиве очи, посматрају вас дубоким, нежним, готово женским погледом…осмех им је кротак и радостан, готово младеначки у својем изразу. Чак и сасвим остарели старци, имају чврсте, беле, често врло крупне зубе. Боја лица светлија им је неголи у северних Каназара. Одевају се једнако: врста римске беле тоге од платна са једним узлом који је испрва затакнут испод леве руке, а затим позади, иза левог рамена.“

*

С практичне тачке гледишта, дакако, Тоди нису ништа више од дивљака, који ништа не знају о првим и основним правилима цивилизације. Ствар, међутим, није у њиховом спољашњем изгледу, већ у унутрашњем, духовном свету тога народа.

 У првом реду, Тоди уопште не умеју лагати. У њиховом језику чак ни не постоје такве речи као што су „неистина“ или „лаж“. Варање, или чак и једноставно присвајање нечега што им не  припада, посве су им непознати.“

 „Када су научници почели установљавати и прикупљати податке за статистичке извјештаје о новим племенима, етнолози су наишли на отпор каквог нису могли очекивати. Сусрели су се с питањем о пореклу Тода и у њему наишли на неочекиване потешкоће. Након двадесет покушаја није им успевало да сазнају ништа што нису сазнали наком првог покушаја, те их нису могли нигде сврстати, нити повезати с другим племенима Индије. „Лакше се пробити на Северни пол неголи у душу Тода“, пише мисионар Метзе.  „Једини податак којег смо успели добити након толиких година састоји се у следећем: Тоди тврде да потичу из давног времена када им је „Цар Истока“ (?) даровао ове планине, да на њима живе и никада се нису од њих одвајали, нити силазили с њихових врхова.

У какво се раздобље, међутим, може сврстати непознати Цар Истока? Одговарају нам да живе на Модрим планинама већ сто деведесет и седми нараштај! Ако се изброји да три нараштаја спадају у свако столеће (иако можемо утврдити да су Тоди изразито дуговечни) постаје очигледно, ако им можемо веровати, да су се ту населили приближно пре 7.000 година!

Уверавају нас да су њихови праочеви доспели на оток Ланку (у чему, као и у осталим именима, очигледно нема никакве грешке) са Истока, „са стране излазећег сунца“, те су служили праочевима Цара Раване, мистичног цара-демона којег је надвладао не мање мистични РАМА пре приближно двадесет и пет нараштаја; значи, бројећи према прихваћеном бројењу, око 1.000 године што, ако се прва бројка приброји другој, чини њихово родословље старим 8.000 година! „

*

„…Код Тода ни у речнику њиховог језика ни у њиховим мислима не постоје речи као што су Бог, крст, молитва, религија, грех или неки сличан израз који би могао подсећати на монотеизам и деизам, да се о хришћаниству ни не говори. Тоде не ваља називати ни идолопоклоницима јер се сами не клањају никоме и ничему изузев својим биковима, и то само властитима, јер други бикови, који припадају другим племенима, не уживају никакво поштовање.

Само млеко, уз додатак плодова и јагода из њихових шума чине њихову једину храну.

Пре ће и умрети од глади него дотакнути млијеко, сир или маслац других крава изузев њихових властитих, Светих Хранитељица. Никада не једу месо, као што нити сеју нити жању, и сваки рад сматрају нечим бешчасним, изузев муже крава и старањем за стада.“

*

„…Тоди нису нимало глуп народ што доказује њихова запањујућа способност да говоре на многим разним језицима, те су довољно паметни да скривају свој властити, само себи разумљиви језик.

Научник Саливан у својим ,,Записима” пише да с њима може разговарати читаве сате, а да је притом могао само ширити руке у дубоком запрепашћењу слушајући како су Тоди савршено разумевли Енглезе, „како су верно и одмах схватали наш национални карактер и у нама разабирали све наше недостатке.“

Ево легенде Тода која нешто говори о њиховом пореклу: ради се о епу ,,Рамајана”, а Цар  Истока уствари је Рама, који у том епу има пуно различитих имена.

Цитат:

“То је било у она времена када је Цар Истока, без људи-мајмуна (очигледно војске Сургиве и Ханумана) пошао у бој с Раваном, дивовским али злим демоном, царом Ланке. Његов се народ састојао само од демона (Ракшаза), дивова и моћних чаробњака.

Тоди су били у својем двадесет и трећем нараштају у то време на Ланки. Ланка је земља која је са свих страна окружена морем (Сри Ланка). Цар Равана био је у души Курумба (тј. зли чаробњак), и он је велики део својих поданика, Ракшаза, учинио злим демонима. Равана је имао два брата: Кумба – дива међу дивовима, који је преспававши стотине година убијен руком цара Истока, и Вибју – доброга и вољеног од свих Ракшаза.”

Зар није очигледно да су “Кумба” и “Вибја” из тодске легенде Кумбхакарна и Вибхешана  Рамајане?

Кумбхакарна који је био проклет брахман и заспао у том проклетству до самог пада Ланке, онај је див којег је убио Рама накаон напада беса, магичном стрелом Брахме, “стријелом  непобедивог који је плашио и саме богове” на коју је сам Индра гледао као на скиптар смрти.

“Вибја – приповедају Тоди – добри је Ракшаз, који је био принуђен одрећи се Раване због његовог злочина против Истока (Раме) којем је украо жену, те је Вибјана са четири верне слуге прешао море и помогао да се врати Царица, за што је цар Истока поставио Вибју за цара Ланке”.

То је од речи до речи приповест о Вибшехани, савезнику Раме и његова четири министра, Ракшаза.

Тоди откривају да су те слуге били четворица Терала, анахорета и добри демони. Они се

нису хтели борити са браћом-демонима, па чак ни са злима. Зато су након свршетка рата, током свег времена у којем су се заклињали за успех оружја Вибје, напустили све и кренули на пут. Сакупивши са собом седам других анахорета и стотину људи Ракшаза – световњака с њиховим женема и децом, заувек су отишли из Ланке.

Желећи их наградити, цар Истока је на бесплодној површини “Модрих планина” створио Вечно Царство за њих и њихове потомке. Тада је седам добрих анахорета, желећи проводити живот у храњењу бикова и онемогућавајући чари злих демона, претворило сву стоку у бикове; четири слуге Вибје остали су у облику људи и живе невидљиво за све остале, изузев посвећених Терала у шумама Нилгирије и посвећеним местима “Тирира”.

Закључак:

По свему у књизи, сигурно је да су Тоди били “специјални” међу другим племенима…

Извор:

https://books.google.rs/books/about/Tajanstvena_plemena_na_modrim_planinama.html?id=iWmUAAAACAAJ&redir_esc=y

…

ТОДИ  у  Италији

.

Град Тоди  у Италији основан је у периоду од  VIII и VI  века пре нове ере, у региону Умбрије, у провинцији Перуђа , на брду које се налази на левој обали Тибра , на око 400 метара надморске висине, у непосредној близини територије коју су насељавали Етрурци , име Тутере , што значи” погранични град “ .

Развио се нарочито између петог и четвртог века пне , примивши јаке утицајне утицаје комшија Етрураца, који су га вероватно и припојили, како је изнео историчар Стефан од Византије . У трећем веку пре нове ере почео је процес романизације, поштујући локалне аутономије, укључујући и право на ковање сопственог новца. Добили су римско држављанство (после 89. пне. )

Након варварских инвазија и готског рата (535-553) , Тоди је постао са остатком Италије део Византијског царства . Остаће Римско-источно, такође, након инвазије Ломбарда , постајући део са Перуђом и другим умбријским центрима тзв. Византијског коридора .

У средњем веку  то је била слободна заједница, а затим госпоство, пре него што је постао део папске државе године 1067. .

…

Извор:  https://it.wikipedia.org/wiki/Todi

.

KАКО ЈЕ НАСТАЛА БАЈКА О ПЕПЕЉУЗИ …

Родопија (грчки Родопис), живела је у  шестом веку пре нове ере, и била је Трачанка, рођена на Балкану, под именом Дориха. Као дете била је отета и продата у ропство на острво Самос. Када је стасала у прелепу девојку, господар је одводи у Египат, у богати египатски град Наукратис, где је за баснословну своту новаца откупљује и дарује јој слободу винарски трговац Харакс, брат надалеко чувене песникиње Сапфо са Лезбоса, која му је много замерала ”што се одао милосници Дорихи у Наукратису египатском”.

Легенда каже да је Харакс својој миљеници Родопији или Дорихи поклонио  красну кућу, бројне слушкиње и разне поклоне, па и сјајне златне ципелице које су симболизовале одсјај њене златно-црвенкасте косе на сунцу. Све јој је пружио, али је био љубоморан и није је пуштао нигде да иде, желећи је само за себе.

У граду у ком је живела Родопија, организован је фестивал на који су могли ићи сви робови осим ње. Она је остала код куће, због чега се бог Хорус у лику орла сажалио над њом, украо је њену златну ципелицу и и донео је у Мемфис, и бацио је у крило фараона Амасиса /570-526.г./, последњег великог владара Египта пред рат са Персијанцима.  Ципелица је била толико мала да нога ниједне Египћанке у њу није могла стати,  Остало је прича преточена у савремену бајку о ПЕПЕЉУГИ.  С временом је Рходопис постала фараонова жена. Прича има бајковитих елемената, али верује се како је Рходопис била удата за фараона Амазиса II, а све Египћанке на двору су биле  љубоморне на њу због њене светле косе , коже и очију, док су оне биле црне и тамније коже.

.

.

…Но, ово је тек почетак бајковитог живота некадашње Дорихе, сада већ назване Родопис (Rhodopis), по некима због румених образа и лепоте.

Ево шта је Херодот записао о Родопији у својој Историји, Књига 2, 134-135:

,,Блудница Родопија  134) и Кеопсово син Микерин су саградили пирамиду, али она је била много мања од пирамиде његова оца; била је четвороугласта, широка са сваке стране три плетра мање двадесет стопа, и до половине од Блетиопског камена. Неки Хелени кажу да је то пирамида блуднице Родопије, али то није истина. Изгледа ми да нису ни знали ко је била та Родопија, јер јој не би приписивали да је подигла такву пирамиду која је, тако рећи, коштала безброј хиљада талената; а крај свега тога, Родопија је живела за време фараона АМАЗИСА, а не за време ових владара; дакле, много година после краљева који су сазидали ове пирамиде.

Родопија је била родом из Тракије, и робиња Јадмона, сина Хефестополијева са Сама, и другарица у ропству са баснописцем Езопом. 135)   Родопија је дошла у Египат са Ксантом са Сама, који ју је овамо довео да помоћу ње направи добар пазар. Њу је, међутим, откупио за велику своту новца Харакс, син Скамандронима из Митилене, брат песникиње Сафо. Тако је ослобођена, па је остала у Египту и зарадила много новца, јер је била изванредно лепа; то значи много новца за једну Родопију, али још увек недовољно да тим новцем подигне једну пирамиду. Па и данас може свако, ко год хоће, да види десети део њеног имања, и не треба мислити да је јако много новца поклонила храму. Хтела је, наиме, да остави у Хелади неку успомену, и на крају је измислила нешто што дотле још ником није пало на памет, те је послала у Делфе поклон једном храму да се, као успомена на њу, постави у Делфе као заветни дар. За десети део свог имања дала је да се направи много железних ражњева, довољно великих да се на њима може испећи један во, и послала их је у Делфе, где и сада леже на гомили иза олтара који су подигли становници Хија, баш прекопута самог храма.

У Наукратији египатској  је радо вршило свој ,,најстарији занат” више ванредно лепих блудница, пре свега ова о којој је овде било говора, а која је била тако чувена да је у Хелади свако знао за име Родопије, а после ње је била нека Архидика, о којој се такође много говорило у Хелади, али ипак мање него о оној првој.”

Гај Плиније Старији /23-79.г./ у ”Историји Природе” бираним речима финализује импресије изазване сликом фасцинантних египатских пирамида: ”…Ето такве су чудесне пирамиде али је највеће чудо од свега то да је најмању пирамиду која истовремено изазива највеће дивљење- а не нека од оних које показују краљевско богатство- саградила Родопија, куртизана! Ова жена је својевремено била робиња заједно са Езопом, филозофом и баснописцем, и са њим је делила постељу, али оно што највише изненађује је то да је једна куртизана могла, путем њеног заната, да стекне тако невероватно богатство”.

Код тумача античке историје ипак преовлађују мишљења да је у легенди о пирамиди Родопис помешана са Нитокрис, дражесном египатском краљицом и јунакињом многих легенди записаних од стране Јулија Африканца и Еузебија, за разлику од Страбона и Елијана који у Трачанки виде краљицу Египта. Према Хеородоту, кћер фараона Кеопса захваљујући легализованој проституцији обезбедилa ја новац за оконачње изградње импресивне пирамиде, да би недуго затим и себи саградила споменик сличне врсте на начин да је ”сваки њен посетилац био обавезан донети по један камен”. Чини нам се да између имена краљице Нитокрис и назива града из којег је Родопис доведена пред фараона- Наукратиса, има подударности довољних да назив места одакле је Хорус донео знамен фараону Амасису о будућој миљеници, буде предзнак краљичин. Овај антички град из седмог века п.н.е. налазио се у делти Нила и био културне и трговинске размен Египта и Грчке, бачен у засенак оснивањем Александрије  332.п.н.е.

.

.

Смелији тумачи легенди могли би повући и паралелу по питању ”географског порекла” измена имена најлепше Трачанке, јер је име спомињано после њене еманципације откупом од стране брата песникиње Сафо – ”Родопис” идентично огромном планинском ланцу РОДОПИ који захвата, изузев пространстава данашње јужне Бугарске, део Македоније, и значајни сегмент североисточне Србије, укључујући планину Црни Врх. Овде треба знати да је у антици постојао обичај да се робовима дају имена по крају одакле потичу. С тим у вези, Родопис би могло бити ”ропско” име лепе Трачанке, задржано и по њеном ослобођењу из неког разлога. Штавише, у митологији старе Грчке, Родопис може бити и невеста Хема /Црвене планине/, сачуваног у називу планинског масива, данас знаног као Балкан.

. Аутор: Ранко Јаковљевић