Archive for the Category » Strani i domaći istoričari i pisci «

Последња исландска принцеза …

Годвард Созерцание

.

ПЈЕСМА О ГУДРУН

“…ал тако лијепу,

мудрошћу и добротом бесмртним богињама налик,

и тако племениту, каква беше несретна Гудрун,

Гинтера, доброга краља кћи,

такву девојку свет више никад упознати неће…”

(Саемунда Едда)

На југу Исланда, на једној големој, вртоглаво високој, сурој клисури, што се окомито издиже из мора, још и данас могу се видјети остаци, некада великог и моћног дворца Скулдегарда. Из њега је, у давнини, над цијелим Исландом и морима која су га окруживала владала династија Wормс. Утемељитељи су јој били освајачи што су бродовљем дошли из далеких Теутонских земаља у потрази за новим животним простором. Искрцавши се, поразили су домородце, завладали Исландом и саградили неосвојиви, високи дворац, тако да сваки дошљак или пролазник, већ издалека, са пучине може видјети моћ и величину Теутонске владарске куће и крви.

Овом приликом, нећу вам причати о сјајним временима, кад је династија Wормс владала свим морима и отоцима до којих су могли допловити брзи дракари, са својим легендарним посадама, него о времену када се та моћна династија већ гасила и давала своје посљедње изданке.

Као што је сунце најљепше баш онда кад залази, тако и са другим стварима често бива; да оно што нестаје или умире, баш у тим својим задњим тренутцима даје најљепше цвјетове и најслађе плодове.

“И Минервина сова, која је утјеловљење најдубље мудрости – говораху Теутонци – узлијеће тек у сутон”.

Тако је било и са владарском кућом Wормс.

У времену о којем говори ова прича, тј. “Пјесма о Гудрун” Исландом је владао њен посљедњи владар, Гинтер III, Добри, син Гарамхалдов.

Већ доста дуго прије Гüнтеровог ступања на пријестоље, власт династије Wормс свела се само на дио Исланда. Гунтер није ни помишљао на обнову моћи династије, нити на освајања и поновно ширење краљевства, него је са својим поданицима и сусједима живио у миру и у добрим односима, и био им попут оца, па су га поданици најчешће и називали оцем.

***

Овај, посљедњи владар династије Wормс живио је са својом малом кћерком јединицом, Гудрун у једном удобном дијелу Скулдегарда који је био добро очуван. У онај пуно већи и старији дио замка ријетко је тко икада залазио. Тако је он у достојанственом миру и тишини чувао успомену на славне претке који су били освојили голем дио сјеверног свијета.

Гüнтер је био човјек који се према свему и свакоме у краљевству, а и изван њега односио с доброхотном пажњом и бригом. Но, ни о коме, и ни о чему, па можда чак ни о самом краљевству, није толико бринуо колико о Гудрун. Њена мајка, Гунтерова жена Брüнхилда, из куће Wарсенар умрла је недуго након што је родила Гудрун, своје прво и једино дијете. Како је Гüнтер веома волио своју жену, након њене смрти није се хтио поново женити, па је – и поред тога што је често био заузет и презаузет државничким пословима – преузео на себе још и бригу о малој Гудрун, и био јој добар, пажљив и њежан попут мајке. Бригом о Гудрун, пажњом и њежностима, он је лијечио тешку рану на души и несрећу коју му је задала женина смрт, и, што је Гудрун љепше напредовала, бивао је, доиста све ведријим и све мање несретним.

Знао је, додуше, да мора бити и строг у одгоју своје мале јединице и мезимице и покушавао бити таквим кад је требало, али Гудрун је, трептањем својих великих лијепих трепавица, осмјесима и шармантним, заводљивим знаковима кајања топила ту његову строгост и претварала ју опет у њежну љубав. Рођена владарица, већ је одмалена владала својим оцем.

Истинито, пак, говорећи, Гудрун и није била дијете које је требало некакву строгост, јер је, зачудо, од најранијих дана знала што се смије, а што не смије чинити. Осјећај за добро, племенито и праведно као да се родио с њом, и управо је с њим, у најранијим данима знала задивити свог оца и друге људе на двору и освојити њихове симпатије, љубав и наклоност.

Но, то је можда био њен, особени начин да, оставши без мајке, онако крхка и нејака, осигура себи заштиту и потпору, не само од оца, него и од осталих људи на двору, али највише од оца, којему се увијек утјецала кад се нечега плашила.

Тако је, често, за олујних ноћи, кад је Скулдегард подрхтавао под ударима силних громова, узимала свој јастук, одлазила у одају у којој је спавао њен отац и пењала се на његов големи кревет. Како у мраку ништа није видјела, својим је босим ножицама газила и по оцу док није нашла мјесто у његову крилу. Гüнтер би се тада будио и покушавао ју строго корити, али Гудрун је на то одговорала привијањем уз њега и мазним тражењем његове заштите и покровитељства. То је одмах разоружавало доброга Гüнтера, тако да ју је он, само тобоже гунђајући, остављао да спава у његову крилу.

Схваћао је да се дијете плаши олује и грмљавине и да му је потребна пажња и заштита, и није ју тјерао да у таквим страшним ноћима сама спава у својим одајама.

” Уосталом – мислио је у себи – није она дјечачић и неће бити мушко кад одрасте, па се и не треба толико вјежбати у храбрости.”

***

Већ врло рано, Гудрун је почела показивати велик интерес, готово глад за књигама и причама. Да би задовољио ту њену неуобичајену глад, Гüнтер јој је дао учитеља. Овај се, у самом подучавању мале принцезе, није морао много мучити, јер је Гудрун учила брзо и лако, но зато јој је непрестано морао рецитирати приче и пјесме које је знао, а није их знао ни издалека толико колико их је Гудрун тражила, па је Гüнтер морао потражити још једног учитеља и потрошити много новаца на књиге које су тада биле врло ријетке и скупе.

Видјевши да та њена страст за знањем и књигама с временом постаје све већа, Гüнтер, дубоко у срцу, по некој леденој зебњи осјети да то није добро и уплаши се. Но како својој мезимици није могао одбити ни једну молбу за неком новом књигом или рапсодом који би јој рецитирао пјесме које још није чула, удовољавао јој је, али озбиљно уплашен и тешка срца, кукајући и говорећи јој да није добро за њу што толико чита, јер јој то може донијети неку велику несрећу.

Но, с друге стране, сироти је Гüнтер био сретан и пресретан кад је могао још нечим обрадовати своју паметну и умиљату кћер, па се често и сам распитивао о књигама које је она жељела читати и куповао јој их, не питајући за цијену.

И друге наваде мале Исландске принцезе биле су другачије него у осталих дјевојчица њене доби. За лутке није марила, а за игру врло мало. Вољела је друштво старијих људи, а изнад свега старијих мушкараца који су знали лијепо причати. И док би јој они нешто говорили гледала их је тако као да разумије све о чему год причају, а људи су, у она два њена лијепа, жедна ока, што су били права слика бистрине и дубине духа, налазили суговорника који је у њима самима будио дух и снажну вољу да буду истински паметни и дубоки, мудри.

И питања које им је постављало то дијете пūтила су их на то да јој те ствари о којима су говорили објасне најбољим ријечима. Али Гудрун је ријетко када постављала питања. Обично је својим погледом пуним разумијевања и жељним знања, или пак погледом који је изражавао чуђење и неразумијевање, своје суговорнике наводила на то да и њој и себи самима откривају истину ствари о којима су говорили и да ју искажу најбоље и најјасније што су могли.

***

Будући да је био краљем, Гüнтер је често, до дуго у ноћ морао водити дугачке државничке разговоре са својим чиновницима и страним поклисарима који су долазили на двор. Гудрун се у том друштву често знала тако притајити да ју отац не примјети и слушати што се говори све док ју он ипак не би примјетио, па ју уз чуђење, негодовање и опаске: да такви разговори нису за дијете, и уз благе пријекоре послао у кревет.

Но каткада би Гудрун од оца измолила дозволу да настави слушати те разговоре, па кад су државници завршили с оним обавезним питањима, она би их замолила да причају о својим земљама, о знаменитостима, јунацима, великим догађајима, и којечему другоме. Посланици би се тада распричали, а надахнути њеним лијепим очима и жедним погледима, причали су тако занимљиво и краснорјечиво, да су их сви, а не само Гудрун, слушали без даха и отворених уста.

Такви би разговори, на крају, најчешће скретали ка питањима о нарави небеса, о постанку и усуду свијета и смислу човјекова постојања, и често потрајали све дотле док дневно свјетло новога дана њиховим учесницима не би показало да је крајње вријеме да их прекину и иду на починак.

И тада би Гüнтер – не зато што би се љутио на своју кћер , него онако, ради реда и показивања свог очинског ауторитета и положаја – прстом гротескно припријетио Гудрун и спочитавао јој да их је опет завела и преварила. При том се, наравно, сасвим јасно видјело да му није нимало криво што су тако пробдјели цијелу ноћ и да је поносан на своју кћер која их на то навела.

Захваљујући баш тим разговорима, глас о њој почео се ширити по свијету и допро је до великих краљевстава на јужном крају свијета. На њиховим, сјајним и знаменитим дворовима причало се о мајушном краљевству на далеком сјеверу, на чијем двору живи невјеројатно лијепа и паметна принцеза дјевојчица, која је највеће благо што га има њен отац, краљ Гüнтер, а и цијело то Исландско краљевство. Већ тада су по цијелом свијету почеле настајати пјесме и приче о њеној љепоти и племенитости.

***

Године су пролазиле. Гудрун је расла и израсла у прелијепу дјевојку. Два слапа тешке црне косе уоквиривала су јој лијепо лице какво се није могло наћи ни на сликама. И тијело јој је било савршено складно. Склад му није могла сакрити нити једноставна, скромна, готово сиромашка одјећа у какву се, на ужас свог оца најчешће одијевала. Није ју наружило нити то кад је на себе стављала праве дроњке или облачила старе, преголеме, али топле и удобне очеве огртаче које је јако вољела, него су те ствари, ма како неприличне, старе или подеране биле, на њој, одједном, неким чудом постајале лијепе. И не само то. Умјесто да наруже и сакрију Гудрунину властиту љепоту, још су више, на неки несхватљив начин истицале и откривале, и њену изнимну нарав, и замамну, божанску љепоту и склад њеног тијела.

Но више од свега пажњу су привлачиле њене лијепе и паметне црне очи што су сјале попут звијезда. Због њих су ју, док је још била малена, назвали Милоока, а касније – кад је већ била одрасла – Звјездоока Гудрун.

Дјевојка Гудрун више није само читала и слушала пјесме и приче, него их је и сама писала, а страни изасланици који су долазили на двор њеног оца преписивали су их и разносили по свијету. Глас о њој допро је до великих махараџа и мудрих калифа, који су његовали и чували многа знања, мудрословље и пјесме. Они су се с махараџама, а и са другим владарима такмичили у томе ко ће јој послати вреднију књигу или сакупити љепше пјесме и послати их њој на читање.

Разговори на владарским дворовима често су се водили и о томе за кога ће се удати ова лијепа принцеза. Већина оних људи који су водили политику тадашњег свијета вјеровала је да ће ју Гüнтер удати у неку моћну владарску кућу како би поново ојачао своју државу и пријестоље.

На Гüнтеров су двор стали долазити и млади принчеви, витезови и синови великодостојника да јој се удварају, да заслуже њену руку, или да барем виде принцезу о којој се толико говорило.

.

***

Насупрот свим тим младим, храбрим, славним и богатим младићима са сјајном пратњом, Гудрун је за свог будућег мужа одабрала једног младића којег је познавала још од дјетињства.

Био то је Исландски племић Хилдебранд, из куће Тхорwалд, син Гунтерова пријатеља Харалдура.

Хилдебранд је био тек годину или двије старији од Гудрун, али врло стасит и за главу виши од ње. Плава коса падала му је на широка рамена и раскошно се расипала и излежавала на њима. И мада је имао пуно разлога за истицање, јер је био врло лијеп и наочит, Хилдебранд је био је повучен и шутљив младић.

Сам Гüнтер, који никада није имао никаквих планова за Гудрунину удају, поштовао је њен избор као нешто најприродније. Штовише, јако се радовао баш том избору, јер је младића познавао још од малена и видио да ће израсти у разборита и поштена човјека, у којега ће се свако добронамјеран моћи поуздати. Већ и прије зарука са Гудрун, Хилдебранд је често проводио вријеме на Гüнтерову двору, а Гунтер га је ословљавао са “сине”. А након зарука, нехотично је у то “сине” уносио пуно више топлине него прије.

Будући Гудрунин муж почео је ускоро са Гüнтером обављати државничке послове, и убрзо показао да има добрих способности и стрпљења за обављање тих дужности. Гüнтер се веома радовао томе, јер његова насљедница, Гудрун није нимало марила за ту врсту посла, па је то била уистину велика срећа што ће их моћи повјерити њеном будућем мужу, који је све више показивао и потврђивао те способности, а и своју промишљеност и разборитост, која је неопходна у владарском послу.

“Тако ће, и његова Гудрун и краљевство, ипак остати у добрим рукама “- мислио је у себи сретни Гüнтер и захваљивао боговима што су му кћер напутили на такав избор.

***

Гудрун је, како сам већ рекао, познавала Хилдебранда још од малих ногу и често су се заједно играли и дружили, а кад се задјевојчила, радо је вријеме проводила с њим, али није осјећала љубави према њему, а нити према неком од осталих младића који су живјели на двору или долазили у посјету.

Тек кад су Гудрун почели стизати просци из далеких земаља, све млади принчеви и витезови, она је Хилдебранда почела успоређивати с њима и видјела да тим младићима најчешће њихово богатство, добар одгој, елеганција и учтивост дају неку вриједност, и то ону извањску, док је Хилдебранд баш у дну душе, то јест по урођеној нарави био једноставан, искрен, разборит и добар, и није био потребан никакав вањски сјај да би га учинио привлачним и пожељним. Оно посебно, што јој се највише свиђало код њега било је то што је видјела да се, иза Хилдебрандове благости, повучености и скромности јасно назире да је он:

“… велик и поуздан као клисура на којој дријема Скулдегард…”

Тако је записала у једној од својих пјесама о Хилдебранду.

За разлику од Гудрун, Хилдебранд није толико марио за књиге и ученост. Ријетко је када узимао ућешћа у расправама које су се водиле на двору и то само у онима које су се тицале практичних питања. А и тада би, готово преко воље рекао једва коју ријеч, најчешће пословицу. Но те су његове ријечи, иако ријетке и шкрте, обично смиривале и зближавале успламтјеле страсти и духове.

Гудрун је пак одувијек имала некакво природно повјерење у Хилдебрандово мишљење и никад јој није било ни близу памети да сумња у њ или да му протурјечи. И, некако је, одувијек, и не бивајући свјесном тога, унапријед подразумијелвала да он никако не гријеши у ономе о чему говори или одлучује.

***

Вријеме је полако пролазило. Гудрун је сазријевала, а Гüнтер је почео размишљати о њеној и Хилдебрандовој свадби.

***

Једнога дана, већ је сјеверно љето било кренуло своме крају, у пратњи сјајне свите, на Гüнтеров двор дође изасланик Ирскога краља и његов главни савјетник, Адам Диабел.

Био је то тамнопут и маркантан старији мушкарац. Успркос малко поодмаклим годинама, витак, висок и снажан, једноставно и елегантно одјевен, лијепог, мужевног лица и мало подуже косе прошаране сјединама.

Диабел, како се види већ из самог имена, није био Ирац, него је однекуд дошао у Ирску и за кратко вријеме постао краљевим савјетником. Моћ му је била врло велика. У народу се с правом говорило да је он тај који влада Ирском, а не краљ.

Нитко га није волио, а људи су га се и веома плашили, иако се није могло рећи да је он икоме икада учинио какво зло. Због тог страха, о њему се мало, сасвим неодређено, и шапатом говорило и људи су најрадије избјегавали спомињати га или било што говорити о њему, тако да се није знало нити тко је, нити одакле долази.

Но у његово вријеме Ирска се, како је познато, почела уздизати и јачати невиђеном брзином. На краљевски двор дошли су многи учени људи. Цвала је култура, а и цијели народ почео је живјети знатно боље него икада до тада.

На Гüнтерову двору, Диабел је стекао респект показивањем свог врло великог знања. О себи самоме никад није рекао ни ријечи. Гудруни је донио и поклонио врло вриједне књиге и један пар златних наушница, за које је рекао да о њима постоји легенда која говори да нису израђене људском руком; да су врло, врло старе и да их је носила најљепша, а вјеројатно и највећа жена Старога свијета. С Гüнтером и његовим савјетницима разговарао је о сасвим неодређеним темама, а био је врло пажљив кад је нетко говорио о стварима Исландског краљевства. Пуно времена провео је у разгледавању напуштеног дијела дворца и ствари у њему и пажљиво слушао предања што су говорила о славним данима Краљевства и минулим освајањима. Увечер је радо слушао пјесме које је спјевала Гудрун и веома их хвалио. Све је изненадио казивањем цијеле једне пјесме коју је она била саставила прије много година и на коју је већ била готово заборавила.

Великој већини дворјана Диабел се није нимало свидио и улијевао им је страх. Гüнтер се напрезао да проникне тог човјека и његове намјере, али узалуд.

***

За Гудрун, Диабел је био нешто сасвим ново – отјелотворење нечег тајновитог, неземаљског, нечег што ју је одувијек привлачило попут каквог магнета, свјетла или усуда. Упознавши га, толико колико га је могла упознати за вријеме његова посјета, препознала је у њему лик из својих снова, лик којег је сањала цијелог живота. Па, иако јој се чинио некако мрачним и тајновитим, а и старијим од оца јој, она му је безглаво и самоубилачки, потпуно отворила своју душу, и међу њима се убрзо развила тајна симпатија и веза о којој нитко ништа није ни слутио.

Ствар се открила тек након што је Диабел отпловио својим брзим бродом, а с њим, потајно и Гудрун.

У њеним одајама нашли су једно кратко писмо којим их је обавијестила да добровољно одлази с Диабелом и да ће се у Ирској удати за њега. Написала је још како зна да им тим својим чином свима наноси велику бол и моли их да јој опросте.

***

Сви на двору били су пренеражени тим догађајем. Нитко од ње није очекивао неки такав чин, нити ишта слично томе.

Гüнтер напросто није могао схватити да је отишла, а кад је ипак схватио, почеле су га раздирати недоумице.

Осјећао је да би Гудрун требао вратити кући, на Исланд, али то што је она отишла с Диабелом, својом вољом везивало му је руке и није могао учинити ништа.

Да је била отета, одмах би саставио момчад и бродовљем кренуо у потјеру за отмичарима.

Вијест о Гудрунином бијегу најболније је погодила Хилдебранда.

Многи су очекивали да ће он осудити Гудрун због невјере и бијега, али он то није учинио ни једном рјечју нити гестом, а његова љубав према невјерној принцези није се, нити смањила, нити промијенила.

Но -“будући да је завољела другога – мислио је – и да је својом вољом отишла с њим, једино што могу учинити јест то да ју заборавим.”

Гüнтер је зашутио и повукао се у самоћу. Хилдебранд такођер.

На двор се спустила чама, шутња и тама.

***

Диабел и Гудрун сретно су стигли у Ирску. Он је одмах, само за њих двоје, дао уредити просторије у једној малко издвојеној кули краљевског дворца, која је стајала на литици понад мора и са које се лијепо могла видјети морска пучина. Кула је имала раван кров, грудобран и звоно којим се давала узбуна у случају напада гусара, који су тада – због порасле моћи Ирског краљевства – били већ врло ријетка, готово ишчезла појава. Испод сводова куле било је оно удобно гнијездо у којем су сада обитавали Диабел и Гудрун.

У том новом стану Гудрун је постала Диабеловом женом и започела један нови живот.

Диабел се бринуо да јој све на новом двору буде на услузи и располагању. Једина “обавеза” била јој је да пише, чита и разговара са другим ученим људима, којих је тада на Ирском двору било веома много. И у томе се Диабел побринуо да све буде прилагођено њој и њеним духовним потребама и да јој нитко не додијава или злопораби њено вријеме и стрпљење. Чак је и послугу уклонио из њихове куле, и сам удовољавао њеним жељама, и то тако као да је унапред знао што ће јој требати или што ће зажељети, па она готово никада није требала ни изрећи своје жеље.

Одвео ју је у краљевску књижницу и скренуо пажњу на многе вриједне књиге, а за њу је из свих дјелова свијета стао наручивати оно што би ју могло занимати или јој користити. У тој књижници проводила је пуно времена, а да не би кварила свој вид, Диабел је наредио да јој се пјесме и приче читају, и да их читају најбољи рапсоди, који су то умјели уистину лијепо чинити.

Вечери су често проводили у једној великој дворани поред библиотеке у којој су се сваке вечери водили разговори и препирке међу учењацима. Гудрун је све то радо и са великим занимањем слушала, али је врло ријетко узимала учешћа у њима, и то углавном онда кад је, на Диабелову молбу, читала своје пјесме.

Но она је радо, чак пуно радије читала у својој кули и тражила од Диабела да што више времена проводи с њом. Он јој је удовољавао што је више могао. Причао јој је о свему што ју је занимало и био јој занимљивији од било које књиге. Никад јој није било доста да га слуша и гледа.

Диабел јој је чинио и оно што није могла ни једна књига нити учитељ – откривао јој је њу саму и жену у њој, и често је то чинио након страственог љубавног заноса, кад су им душе, ослобођене окова земаљских, тјелесних жудњи тражиле да се вину у висине, или стрмоглаве у таму властитих дубина, и тако још једном, барем на трен заживе пуним животом.

Док јој је Диабел тако откривао њу саму, Гудрун се чинило да и она открива њега. Али, то је она, и не знајући, кроз њега откривала нарав самога духа. И што га је више откривала и упознавала, увиђала је да је он све дубљи и тајанственији и био јој све занимљивијим, па га је, сваким новим даном све га је више вољела и предавала му се. Захваљујући тој његовој неисцрпној тајанствености и његовом вођењу, пред Гудрунином су се усхићеном душом почели отварати нови, до тада непознати и неслућени свјетови, а и сам тамни бездан свеукупног постојања.

Баш из тог времена потиче онај њен гласовити стих којег и данас често понављају многи велики пјесници и мислиоци:

“…Свјетлост је само пјена безданих тмīна…”

Својим великим интересом за њен рад и дивљењем које је исказивао њеним пјесмама, њен невјенчани муж и заштитник стално ју је изнова потицао да пише нове и све љепше и љепше пјесме и веома их пажљиво и често читао, нарочито оне које су говориле о тајнама неба и времена, о крају свијета; о усуду људског рода и његовој будућности. Молио је Гудрун да их чита и оним учењацима који су боравили на двору, давао их преписивати и разашиљати по свијету, а многе је примјерке похрањивао и у краљевску ризницу.

Диабел – да о њему кажемо још и то – није био створ који би, попут осталих људи показивао своје осјећаје и поводио се за њима, па је био хладнокрван и надмоћан у било којим и било каквим околностима у којима би се затекао. Људима који су га познавали чинио се отјелотворењем неког неизвјесног, мрачног усуда, који не зна, ни за узмак, ни за милост. Он је, међутим, дубоко у себи био уистину праведан и доброљубив, па чак и милосрдан, али, и поред тога, на свијету није било ћари, лукавства или вјештине која би могла преварити и отворити, а камо ли завести и заробити његово срце, и чини се да је баш то било разлогом што га се већина људи толико плашила.

Гудрун га, међутим уопће није ни намјеравала заводити нити завести, или га посвојити само за се, него је сву, цијелу себе дала њему – свој је живот и свој усуд напросто повјерила у његове руке с повјерењем које је било налик повјерењу дјетета у властиту мајку, и, Диабел напросто није могао остати равнодушан и индиферентан према тако великом повјерењу и дару, па ју је настојао учинити што сретнијом, а убрзо ју је претпоставио и себи самоме и постао спреман на било какву и било коју жртву која би њој омогућила да настави живјети свој сјајни живот и окруни га заслуженом срећом и бесмртном славом.

Стога се он – иако јој је био истинским мужем, а она њему женом – према Гудрун односио као према неком дражесном али нејаком, дјетету којем је дао сву слободу, али над чијом је судбином зато вазда бдио и стрепио, попут оштрооког орла, који нетремице и пријетећи, стално бдије над сигурношћу гнијезда и животом своје младунчади.

Вријеме је пролазило. Диабел и Гудрун живјели су у екстази која се све више разбуктавала и за коју се чинило да неће имати краја.

На вјенчање су били потпуно заборавили.

***

Далеко на сјеверу младоме су Хилдебранду споро и тешко пролазили сиви и мрачни дани и мјесеци, а годишња доба отезала се и растезала до у недоглед. Стално се изнова, и на разне начине довијавао и трудио и да заборави своју Гудрун, али узалуд. Жеља за њом све му је више мучила душу.

Већ је било почело ново љето, и у његову бићу пробуђена природа разбуктала је ћежњу за Гудрун до те мјере да јој се више никако није могао опирати. Не имајући више куд, одлучи отићи по њу. Вјеровао је у исправност те одлуке и у то да би му се она могла вратити, тим више што до њих није допро никакав глас о њеној удаји за Диабела.

Са чврстом одлуком у срцу оде на двор ка Гüнтеру, изложи му своју намјеру и заиште од њега брод којим би отишао у Ирску. Гüнтер га саслуша, одобри његов наум, замоли га да се чува и савјетује му да никако не заподијева неки бој, ако баш не буде морао.

Хилдебранд је сакупио момчад састављену од самих јунака и момака вјештих пловидби. Међу њима је био и страшни Хаген од Троyа, чувен са своје одважности, лукавости и доброг знања ратне вјештине; стријелац Ланцемунд, чија стријела не промашује циља; Дитерицх од Xсантена, ненадмашив у боју са ратном сјекиром, а били су ту и гласовити гусари сјеверних мора, браћа Таулант и Гентиан, вјешти копљу и мачу. Та племенита и одважна браћа већ су за живота била опјевана у многим пјесмама, јер су сиромашним рибарима и другим људима у приморским селима често били једина заштита од силника и разбојника. И спретни Хундолд био је с њима, јер он је дуго живио на Ирском двору, добро га познавао и имао вјерне пријатеље на њему. Било је ту још гласовитих јунака, али сада их не могу све поименце набрајати.

Окупљеним ратницима Гунтер је дао свој најбржи брод. Испловили су с првим повољним вјетром.

***

А какав је био Хилдебрандов план?

С неколико најспретнијих и најхрабријих ратника канио је потајно ући у замак Ирског краља. Затим, уз помоћ Хундолдових пријатеља, пронаћи Гудрун и молити ју да му се врати. Најбоље вријеме за овакав, потајни улаз на двор била је ноћ. Пун мјесец отежавао је донекле тај подухват, али Хилдебранд није имао могућности чекати ноћи без мјесечине, па се за потхват одлучио оне исте ноћи кад су се били дохватили Ирских обала подно краљевскога замка.

***

У то љетно вријеме Гудрун је често ноћу излазила на кулу да се наужије љепоте што ју је стварала и откривала сребрна мјесечина.

Каткада, кад је имала среће, могла је проматрати игре китова. Знала је да су китови добродушне животиње, но увијек кад би их проматрала чинило јој се да испод мирне, сребрне површине оцеана вребају и неке големе и страшне немани, и те би мисли застрашиле њену, још увелике дјетињу душу. Плашила се чак и онда кад је била свјесна да је потпуно сигурна на својој високој кули и повлачила даље од грудобрана.

Баш те ноћи кад је Хилдебранд одлучио ући у двор, она никако није могла заспати, па се, пазећи да не пробуди Диабела, дигла из кревета, и изишла на кулу уживати у мјесечини и проматрати тајанствену пучину оцеана. Занесено је гледала како се површина оцеана љеска као некакво живо сребро и пребирала по мислима. Није ни слутила да се одоздо, уз литицу и зидине њене куле пење Хилдебранд с неколико врсних ратника и да тражи управо њу.

***

Спазила их је тек кад су се попели до врха зидина и хтјели прећи преко грудобрана.

Мислећи да то проваљују гусари, уплаши се опасности која је пријетила Дијабелу што је спавао доље у кули. На себе није ни помислила. Опасност и страх за Дијабела дадну у јој крила и она хитро скочи и потрчи ка звону за узбуну.

Ратници ју тек тада опазе, а Таулант одмах и врло снажно хитне копље на њу, како би ју спријечио да позвони.

Истог трена опази ју и Хилдебранд и препозна, и видећи да ју Таулант гађа копљем, ужаснут крикне што га је грло носило…

“Неее…!!!”

Међутим, било је касно. Копље је већ било полетјело и више га ниједан бог није могао зауставити.

Чувши Хилдебрандов глас и препознавши га, Гудрун застане и погледа према њему. У тај час копље ју погоди у леђа, а његов оштри вршак избије јој ван на груди. Она безгласно стисне усне од бола, објема рукама ухвати оштрицу копља и стисне ју, као да ју је тим својим нејаким стиском хтјела одгурнути и отклонити смрт коју јој је она доносила, и при том је, свеједнако и нетремице, погледом пуним питања и бола, гледала у Хилдебранда, који је и сам, ужаснут и окамењем стајао на мјесту и гледао у њу.

Тако су се гледали неколико тренутака, све док сироту дјевојку не свлада смрт и она клоне на кољена, а потом се сруши напријед, на прса. При паду удари о оно звоно и óно зазвони неколико пута.

***

На звук звона Диабел се тргне из сна, видје да нема Гудрун поред њега, па попут муње скочи, пограби огртач и мач и устрча уз степенице на врх куле.

Хилдебранд и остали ратници још се нису били прибрали, кад је он истрчао на кулу. Спазивши га, одмах су се освијестили и хитро се сврстали у бојни ред.

Отпоче бој.

Диабел, који је имао другачијег учитеља борбе, био је неуспоредиво вјештији борац од свих њих и брзо је убијао или рањавао једног по једног Хилдебрандовог човјека.

Кад је препознао Хилдебранда, у свијести му сијевну спознаја о томе ради кога и ради чега се води овај сабласни ноћни бој, и чим је то схватио, устреми се право на Хилдебранда. Овај одбије неколико његових насртаја, и баш је био подигао мач да му зада један страховити ударац, кад му Диабел, некаквим, несхватљивим, ђаволски вјештим маневром прислони врх свог мача на грло и свима који су се још борили довикне да одбаце оружје, или ће га погубити. Након кратког оклијевања, Хилдебрандови људи одбаце оружје. Једино сам Хилдебранд не хтједе одбацити мач, него му одговори:

“Можеш ме слободно погубити, јер након њене смрти ионако више не желим живјети.”

Диабел га упитно погледа.

Нато му Хилдебранд руком покаже према звону.

Ради сигурности, Дијабел појача притисак мача на Хилдебрандово грло, опрезно се окрене и угледа Гудрун како, поред звона лежи прободена копљем.

***

Његово срце, које је било свједоком многих ужаса и страхота, те, успркос њима, остало крепко и снажно, сада се у трену сломи, скрха и престаде бити истинским мушким срцем.

Но његов моћни дух оста непољуљан и прибран.

Окренувши се полако Хилдебранду, запита га гласом из којег је нестало сваке жестине, боје и страсти, а остао само некакав ледени, гробни мир:

“Како је погинула?”

” Овај овдје – рече Хилдебранд и покаже руком на Тауланта, који је мртав лежао до њихових ногу – мислио је да је она стражар и убио ју је, како не би позвонила на узбуну.”

Тада Диабел јасно увидје све размјере несреће коју је изазвао.

Због њега је погинула дјевојка чији је живот требао чувати више и пажљивије него свој властити и чији му је живот постао и дражи од властитог. Сада је пак, ту, пред њим, с мачем и са смрћу под грлом стајао и овај храбри и племенити млади човјек којем ју је он отео и чији је живот такођер уништио.

“Нисам се смио умијешати у живот ових људи”

– рече у себи – а његов оштровидни дух који се ничим није дао заварати и неумољива савјест одмах потом изрекну му пресуду.

Он повуче свој мач и обори га врхом према земљи, па у том ставу, остаде непомичан пред Хилдебрандом, дајући му прилику да њихов двобој оконча другачије, него што се очекивало да ће се окончати.

Хилдебранд се изненади и остане тако, затечен који часак, али не искористи прилику и не замахну мачем, него се окрене и оде до Гудрун.

Полако је и с пиететом клекнуо поред ње, гледао ју неколико дугих тренутака, а онда њежно помиловао њено лијепо, блиједо лице и тешку црну косу коју је толико волио. Затим окрену мач врхом ка прсима, погледа још једном лијепо лице своје драге и прошапће једва чујно:

“Опрости.”

А онда, свом снагом коју може имати младост, здружена с љубављу и очајем, и, прије него се итко од присутних могао и помакнути – страховито прободе своје груди.

Док је падао, и он, попут Гудрун, удари о оно звоно што се неколико пута огласи звуком који је више личио на јецање, грцање, или кукање него на звоњаву.

***

Сутрадан, ујутро, одмах након свитања, Диабел нареди да се тијела Хилдебранда и Гудрун, те осталих ратника који су погинули прошле ноћи пренесу на Гüнтеров брод. Лађу даде опремити црним, жалобним једром и она, уз почасти које се одају само јунацима, исплови из луке и отплови према Исланду.

Након тога Диабел се затворио у своје одаје и није излазио одатле, нити је кога пуштао к себи.

За неколико дана вријеме се над Ирском поквари и једне ноћи настане страшна олуја. Муње су парале небо и претварале ноћ у дан. Понад краљевског дворца и понад града појавила су се нека непозната свјетла и дуго су тамо остала. Људи су се веома уплашили и посакривали у куће и подруме и молили. Сутрадан, кад се олуја смирила, Диабела више није било на двору, а нити игдје у граду.

Не зна се када и како је отишао, али у народу је остала легенда: да је те олујне ноћи Ђавао дошао по њега, и да га је баш Он, Ђавао, и нитко други, прије много година био послао у Ирску.

***

Горе на Исланду, Гüнтер је, на своју несрећу, дочекао брод са тијелима Хидлебранда и Гудрун. Кад је видио црно једро, срце га је зазебло, јер је схватио да се догодила несрећа. Није, међутим, очекивао нити погибију Хилдебранда, а камо ли погибију своје Гудрун. А кад је несретни краљ сазнао истину, она га погоди` попут ударца неког тешког маља и смрви сву његову снагу.

За свега неколико дана постао је старцем.

Гудрун и Хилдебранда сахранио је у заједничкој гробници.

Након тога, очајни старац више није говорио и повукао се у потпуну осаму. Све државне послове препустио је својим секретарима.

Сваког дана, кад је год то вријеме дозвољавало, одлазио је на Хилдебрандов и Гудрунин гроб и тамо остајао до вечери. Људи који су туда пролазили често су чули како старац, с времена на вријеме, у очају вапи:

“Гудрун, Гудрун, несретна кћери моја!” –

“Хилдебранде, сине мој. !” –

Тако су му пролазили задњи дани.

Хилдебрандов отац и Гüнтеров пријатељ Харалдур, који је и сам био тешко погођен синовљевом смрћу, покушао га је утјешити и вратити ка животу, али узалуд.

Једне вечери није се у уобичајено вријеме вратио у двор, па су га дворјани отишли тражити. Нашли су га мртвог на Гудрунину и Хилдебрандову гробу. Умро је, сиромах од туге за њима, а и од тога што му живот више није имао никаква смисла.

Сахрањен је у једној новој, великој гробници, заједно са Хилдебрандом и Гудрун и својом покојном женом.

На гробницу би` уклесана молитва боговима да им допусте да барем онкрај гроба стално буду заједно и да никад ништа не растужи њихове сјене.

***

Тако се угасила Династија Wормс, а с њом и Исландско краљевство. Моћни, неосвојиви Скулдегард с временом се урушио у себе, а много од онога што је вријеме сатрло у прах, смрт је завила у таму и заборав.

***

Но Гудрунине пјесме и приче о њој остале су живјети и вјеројатно ће живјети заувијек. Нису уткане само у Едде, одакле сам их и ја узео и препричао за Вас, него живе и у народу, заједно с бројним легендама које, на свој начин говоре о њој и величају ју. И данас је Гудрун најдража хероина свих народа далеког сјевера.

 

Тамошњи људи с неком посебном, неуобичајеном њежношћу и љубављу његују успомену на њу – као да је она дијете које још увијек, некако невидљиво живи међу њима. Многи од њих сањају о таквој дјевојци каква је била Гудрун, али само име “Гудрун” ријетко дају својим кћерима, из страха да и њих не би задесила онако несретна судбина каква је задесила посљедњу Исландску принцезу.

Код тих народа, Гудрунин лик није само симбол љепоте, даровитости и трагичног усуда, него такодјер и симбол несретне љубави. И кад тамо, код њих, нетко оде у смрт због љубави, кажу да се тај опростио од овога свијета и замолио допуштење за улаз у Небо – позвонивши о Гудрунино Звоно.

( Петар Боснић Петрус )

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Диодор са Сицилије

.

Диодор Сицилијански  је рођен у Агирију на североисточном делу Сицилије. Био је Помпејев, Цезаров и Августов савременик. У тим бурним временима, Диодор се посветио сакупљању историјске грађе и писању обимне светске историје.

Извори о Диодоровом животу оскудни су јер се није укључивао у политички живот Рима. Антички писци га ретко спомињу, али је код хришћанских аутора постао прворазредни историографски ауторитет. Сам Диодор у своме делу даје неке податке о својим путовањима.

Посетио је Египат под Птолемејем XII. Ту сазнајемо да је започео са писањем свог дела пре 56. године п. н. е. јер наводи да је то била 276. година након Александровог освајања Египта (331. године п. н. е). Последњи догађај који Диодор описује јесте протеривање грађана Тауроменија.

Диодор казује да је 30 година провео у писању свога дела. Путовао је у највећи део Европе, у Азију, Египат и Рим. На основу ових података се може утврдити да је рођен око 100. године п. н. е. а да је своје дело писао између 60. и 30. године п. н. е.

Дело

Историјска библиотека (грчки: Ἱστορικὴ Βιβλιοθήκη) – историја света од митских времена до Цезаровог првог конзулата (60/59. година п. н. е.) или до Цезаровог освајања Британије.

Дело је написано у 40 књига од којих су сачуване 1, 3. и 4. пентада тј. књиге под бројевима 1-5 и 11-20. У прве три књиге, Диодор се бави историјом варварских народа.

.

Диодор Са Сицилије Историјска Библиотека

https://www.scribd.com/document/226980629/Diodor-Sa-Sicilije-Istorijska-Biblioteka

 

Прва књига посвећена је историји и култури Египта,

Друга књига је посвећена АсиријиВавилонуМедијиИндији и Скитији.

Трећа књига се бави историјом Етиопије, земаља Персијског залива и Црвеног мораЛибијом и Атлантидом.

Четврта књига је преглед грчке митологије и увод у Тројански рат.

Пету књигу Диодор назива „острвском“ и у њој описује земље и народе западног Медитерана (Сицилија, МалтаКорзикаСардинијаБританијаКелтиИбериЛигуриЕтрурци).

Књиге од 6. до 10. сачуване су само у фрагментима и описују период од Тројанског рата до 481. године п. н. е. Трећа и четврта пентада описују период од 481. до 301. године п. н. е. Почињу завршетком прве фазе Грчко-персијских ратова, а завршавају приказом зараћених страна у Четвртом рату дијадоха, непосредно пред битку код Ипса. Остале пентаде описују период од 301. до 60/59. године п. н. е.

Извор:

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Град Лука у Тоскани

Град Лука у Тоскани

У Италији, у регији Тоскане и залеђа Тиренског мора, налази се град Лука (Lucca) истоимене провинције. Настао је у периоду Виланове, културе Гвозденог доба, приближно од Илионске војне ( Тројанског рата) па до митског настанка Рима. Лука је позната по обради гвожђа, кремирању и урнама типа “канопе” са обавезним символом за вечност, који је истоветан знаку “нула”.

 Тоске су велика грана Сарда (Срба) са североистока Сардиније, која је добила име по Сарду сину Сербоновом. Сарди, Сикели и Корзиканци су острвски Лигури, особени још у старом веку. Насељени су у расенску (“етрурску”) регију Апенина која је по њима добила име Тоскана. Етничка група Тоске (Тосканци) припада расенским (“етрурским”) Лигурима а једна њихова грана се населила у хелмску (балканску) Албанију. Створили су посебан етнос у оквиру Расеније (“Етрурије”), и још од средњег века њихов административни и културни центар је Фиренца (Вл. Марковић).

 Лука је стари град близу Фиренце, којим су владали Д’есте, наследници династије Балшића, која почиње од Аце (Azzo) Балшића 900. године а завршава се 1774. године.(1)

Орбини је знао за Балшиће у Француској, Шпанији, на Апенинима и Средоземљу, али није писао о њима. Чак и данас, када се на Апенинима расправља о старости неке породице, постоји изрека: Кажите само да сте старији од Балшића!

 Град Лука је познат по средњевековном урбанизму ренесансе, који је староиталско наслеђе у провинцији Тусцији или “Етрурији”, на којој су обитавали Расени или Венети, обухватајући Лигурију, Умбрију, Лацио… данас регија Витерба. Из ове регије потичу Атестинске таблице, најстарија позната граматичка правила венетског језика, са данашњег локалитета Есте (Атесте) код Падове.

Постоје бројни трагови богате и дуге прошлости града Луке, међу којима је и антички амфитеатар. Луком је владао Одоакар, краљ Рутена (Расена) и касније Лангобарди. После Наполеонових ратова и Великог војводства, Лука је као други апенински град по величини, припојена краљевини Италији половином 19. века.

Једна улица града Лука зове се Србска улица, али и један од тргова Луке носи име Србски трг. Поред тога, једна група брегова код Луке зове се Cerbaie, Србкиње. У србском језику, лука је њива поред реке, што обредно стоји у вези луга, по коме носе име Луги (Лужани) или Лигури најстарији староиталски свештеници.

Србску ономастику која је честа на Апенинима, потврђује и предање о настанку КАНЦОНЕ. Монаси избачени из православних манастира Италије у средњем веку, одлазили су у народ који је прихватио монашки начин певања заснован на Канону православне цркве, који је свуда исти у оквиру православља. Помен о њима, сачувала је канцона (canzoniere) као облик народног певања преузет из канона православног појања.

Велики историчар Милош М. Милојевић записао је у 19. веку:

Довољне су нам данашње потврде, да су у старини у данашњој Италији живели Срби чак до 17.-18. века када су их претворили у Италијане (Ист. 21). Њихови трагови постоје и данас, а скоро сваки град на Апенинима има нешто из србске ономастике.

(1) Име династије Д’есте потиче од речи “исток”, јер су њени родоначелници дошли у Провансу са Истока. Наследили су их Хановери, чији је последњи владар био принц пререстолонаследник Фердинанд.

Слободан М. Филиповић

http://www.vaseljenska.com/vesti/grad-luka/

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Ислам је створио Србин (Словен)

    .

Данашњи прилог о кривотвореној историји света је о  стварању Ислама у седмом столећу Нове ере. Творац ове вере је Србин с Кавказа (тад није коришћена за наше претке реч „Словени“Сергеј Калачедо, монах у хришћанској цркви у граду Меки, у Саудијској Арабији. Мухамед му је био први сарадник.

Исо Калач је познати новинар и књижевник. Једно време је живео у Сарајеву. Кад је ирански владар Реза Пахлави прогнан 1979, склонио се у Каиро, где га је Исо Калач интервјуисао. Тад је од Пахлавија добио записе творца ислама, Сергеја Калачеда – Србина с Кавказа, на основу којих је објавио књигу „Роман о Мухамеду“ – објављен у Сарајеву, у НИП „Ослобођење“. Убрзо, Исо Калач је пао у немилост код државних органа Босне и Херцеговине, па се морао вратити у родну Црну Гору.

Реза Пахлеви је обавестио Ису Калача, да је Мухамед био само сарадник творца Ислама, Сергеја Калачеда, који је у литературу Ислама унео наводне везе Алаха и Мухамеда. Занимљиво је и то што је Калачедо изгладњивао једног белог голуба и хранио га само зрневљем на Мухамедовом рамену. И кад би се Мухамед нашао на говорници пред великим бројем људи, онда је пуштан гладни бели голуб, који му је слетао на раме. Наравно, то је објашњавано за анђеоску поруку Мухамеду од Алаха.

Сергеј Калачедо је радио као хиршћански монах у Меки. Био је млад, згодан и неодољиве лепоте. У таквог момка су се заљубљивале монахиње и љубавне везе је имао с многима од њих. Због овога га је надлежни хришћански великодостојник, са седиштем у Риму, осудио на шкопљње. Кад је Калочедо остао бе своје мужјачке одлике – изговорио је: „Створићу веру која ће уништити Хришћанство“.

Оно чиме је даровао вернице нове вере (муслиманке) су њихове мараме. Унео је у верску литературу обавезу да муслиманке марамом покривају косу и лице – желео је да буду онакве како су изгледале његове љубавнице, хришћанске монахиње у Меки.

Књига Исе Калача је крцата подацима из живота Мухамеда и Сергеја Калачеда, а, такође, и подацима о ширењу муслиманске вере на подучја око Саудијске Арабије. Право је чудо, како њени садржаји нису нашли места у друштвеним наукама, а и у верским текстовима. Књигу су оценили као велику вредност и познати српски интелектуалци, који су о њој написали предговоре. А то су: Милован Витезовић, Мирослав Тохољ, Радомир БарС поштовањем,

Слободан Јарчевић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Кривотворена историја

.

          Претходних дана су новине у Србији биле засићене чланцима о „првом српском краљу“, Стефану Првовенчаном Немањићу. „Новости“ су то објавиле 26. октобра 2017, под насловом „Стефан Првовенчани – темељ српске државе“, чиме су унаказиле сваку представу о Србији Средњег века, јер је Србија до династије Немањића имала 40 краљева и трајала је око 700 година, основана 490. године, с престоницом у Скадру. Државне темеље Србији није могао градити Стефан Првовечани у 13. столећу! Види се – ово накарадно (кривотворено) представљање српске повјести (историје) подржавају у Србији и државници, и Академија, и научне установе, и новинари… а ово кривотворење повјести српског народа може уочити и ученик основне школе.

          Државници и научници не спомињу садржај књиге Павла Ритера Витезовића, с почетка 18. столећа. Живео је у Сењу и ту се дружио с војницима – Србима Крајишницима. Оставио је нештампано дело „Сербиа илустрата“, које се налази у Хрватској академији знаности и уметности у Загребу. Наводим текст Павла Ритера Витезовића о једном од 40 српских краљева пре Немањића (Бодину) – из 11. столећа. У њему се помиње српска престоница – Скадар и Бодинова супруга, краљица Јацинта (кад би ово прочитао ученик основне школе, лако би закључио да први српски краљ није Стефан Првовенчани Немањић – реч је о борби за престо српских племићких породица):

          „Кад је, међутим, Бодинова жена – Јацинта видела колико има Бранислављеве деце и да расте број јунака, побојала се да, после смрти Бодинове, краљевство не преотму од њених синова, јер је краљевство отео Бодин од њихова оца, па се та веома подла жена посветила размишљању како да невини принчеви буду побијени. Можда баш оног дана када су Бранислав, брат му Градислав и син Предиша отишли у Скадар, немерни да, захваљујући краљевској милости, виде Бодина, он је, по наговору Јацинте, кршећи изнова заклетву, заповедио да они буду бачени у тамницу, године 1082.

Када су то сазнала остала браћа и синови Бранислављеви, забринути за сопствене животе, са 400 одабраних војника су пребегли у Дубровник… Бодин удари на Дубровник с војском, ужасно запретивши граду – уколико не преда принчеве. Али, ови (Дубровчани) су непрестаним нападима многе штете и погибије наносили Бодиновим логорима. Између других људи великих имена, убијени су Кочапар и Косар – највољенији од краљице Јацинте. Потресена њиховом смрћу, краљица је полудела – у изливима туге и сузама, рашчупане косе, образа изгребаних ноктима, доведена је пред мужа, прича се…“

          Не треба подсећати да ове чињенице о српском краљу Бодину нису унесене у школске и универзитетске уџбенике (Бодина су Срби звали и царем, мада Грци и Римљани нису признавали Србима царску титулу).

          *******

          Књигу Павла Ритера Витезовића је приредио и штампао Роман Мулић из Београда, Дечанска 5 пп 8, тел. 064/188-57-49, r.mulic@gmail.com Књига је ауторско дело и господин Мулић би радо прихватио спремност неке издавачке куће – да је штампа у већем броју примерака.

          С поштовањем,

          Слободан Јарчевић,

Члан Српске развојне академије (РАС) у Београду

Члан Удружења књижевника Србије

Члан Петровске академије наука и уметности (Русија)

11160 Београд, Радивоја Марковића 12/5

Београд, 30. октобар 7526 (2017)

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ЛИКА ИЗ МАЛЕ АЗИЈЕ

О ЛИКИ МАЛОАЗИЈСКОЈ

.

Некадашња Ликија (Лика) је данас југозапад турског полуострва у регији града Карија. Кроз малоазијску Лику протицала је река Србица са истоименим градом који вероватно настао у осмом веку ст. ере, мада се ту живело још у бронзано доба. Река и истоимени град Србица су претворени у Ксантос, намерно или случајно, по „грчом“ обичају да наше називе прекрштавају јер „име Србин не годи грчком уху“.

Рашански Солуми из малоазијске Лике су заједно са Аморитима градили Јерусалим. Личани нису међусобно ратовали већ се удруживали и помагали. Песник Илијаде наводи да је у тројанском рату ликијски принц Сарпедон био на страни Тројанаца. По легенди, Лика је име добила по Лику, сину Сарпедоновом, а Личани су се око 1400 године ст. ере са осталом браћом Србима, Хетима и Хетитима борили у бици код Кадеша.

Истраживања су показала, да им је језик ближи хетском него јелинском. На ликијском, реч “лада“ од ариј. рад’а, Венера а значи жена, док „ликос“, од ариј. врика, означава вука-тотемску животињу код Срба. У науци се име малоазијске Лике изводи управо по овој речи, а Лика хелмска је планински регион у данашњој Хрватској који је познат по великом броју вукова. Реч “лика“ означава слој (белине) између коре и дрвенастог дела биљке, али, семантички овај назив за регију, ороним, лично и водоиме долази од ариј. лика, „опасан“, придевак за злодуха чије је станиште или обитавање у кори дрвета.

Азијски Личани су своје порекло рачунали по мајчиној линији, а жена је могла да председава и народном Скупштином. Ако је жена живела са робом њихово дете је било слободно, што је свакако податак из суживота са другим народима, јер су Срби ропство од искона сматрали недостојним човека. Момир у Илијади назива Аполона „просветљеним“ или „чувеним ликијским стрелцем“, јер су Личани били „просветљен народ који је живео у земљи светлости“, а луч је србска реч за светло. Једна србска изрека гласи: „Светла лика и образа чиста“. За лик човечији, ако је он поштен Срби и данас кажу да је „светао“, док „оличити“ значи очистити до сјаја.

Јелини су безуспешно хтели да покоре мирољубиве Личане. Када су 540. ст. ере Персијанци напали Ликију, а Срби видели да се не могу одбранити, окупили су жене и децу на Акропољ у Србици и запалили их, а затим кренули на јуриш и сви изгинули до последњег. Жртвовање је било можда узалудно, јер су Персијанци у владавини били врло благи. Србицу су обновиле породице које су биле у то време ван града, у летњиковцима у брдима.
Плиније је написао да је у Ликији у савезу било 70 градова, али да је у његово време у првом веку тај број пао на 36. Највећи су били Србица, Мира, Тло, Патара, Лето, Пинара, Олимп, Кекова… Ришћански Свети Никола је рођен у Мири, био је њен владика и ту је и сахрањен а касније пребачен у Костур. Већи град је у „Скупштини савеза“ имао по три гласа, а мањи градови два или један. Државе које су биле многољудније имале су три представника, а малобројније по два или једног. Овај србски скупштински систем, узет је за модел Устава САД, при давању одређеног броја представника у федералним државама.

Ликијци су били мајстори у тесању гробница у стенама. Клесали су и велелепне саркофаге које су постављали уз море јер по србском веровању душа одлази на “онај свет“ воденим путем а односе је птице-демони. Нађено је 95 саркофага у 950 гробница уклесаних у стене. Најлепша гробница је „Нереидина“ из Србице која се налази у Британском музеју.

 

Гробнице у древном граду Мира  у античкој Ликији

.

Када су 42. г. ст. ере „Римљани“ под вођством Брута освојили Ликију, Србичани су опет уместо ропства изабрали масовна самоубиства спаљивањем. Ужаснути Брут, обећао је војницима награду за сваког Личана којег спасу, али је само 150 људи преживело.
Данас се град Србица зове Есенида, по преименованој реци Есениди раније Sirbes, Србица, која се улива у Средоземно море.

Поред Троје, у Тројади је постојао још један град Србица на реци Србици (Скамандар). У Бригији (најзападнијој покрајини мале Азије) такође је постојао је град Срб. Он је био у „великој“ Бригији, алијас Фригији око извора река Сангрије и Србице (данас Сарабада) до језера Тата.

У данашњој Хрватској, у Лици постоји град Срб на реци Уни која се звала Србица али су јој Млечани променили име. У Немачкој, у покрајини Лужичка Србија је градић Срб, на реци Србици. Поред места Пела (Бела) где је рођен Лесандар Македонски постоји град Србица, који се на турском зове Серфиџе. Такође, постоје град и река Србица на Косову.

Ликијску стелу или белег познатији као “Ксантос стела“, са натписом на каменој стени помиње Херодот у својој „Историји“ као „врло знаменити уметнички споменик“. Стела је сада знатно оштећена. Текст је на ликијском писму које је врло слично азбучном писму из Винче, док у потпису стоје „Зрби“. На њој је уписано 320 речи, а стара је око 2800 година. Светислав Билбија је превео на србски запис који носи наслов: „Порука Србима уклесана на обелиску у престоници Ликије“. Срби се помињу у порукама под бројевима 9 и 13: „Жалопојке матере Срба, бол велики овде оплакују, покој највише очевима да одузму; Срби да се крве за циму (врхове) да спрече Комеју да оде-воћке посађено зрно сазежите нека ништи…“

Када је Лесандар Велики победио Персијанце у Малој Азији и ослободио Личане, они су се придружили Лесандровој војсци и учествовали у походу на Индију. Хроничари су забележили, да су се Личани споразумевали са Лесандром на његовом језику. Када су пали под власт Рима њихово стање се није много погоршало, али јесте под »Византијом« која их је „погрчила“ и одузела им србско обележје. Ствар се погоршала с Арапима, који су опустошила Лику. Остала је, скоро ненасељена до доласка Турака у 13-ом веку.

+ Синиша Јаконић,
приредио С. Филиповић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Крушедол и два Ђорђа Бранковића

.

Постоје два Ђорђа Бранковића који се историјски повезују са манастиром Крушедол – гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711), и деспот Ђорђе Бранковић (1461-1516).

.

ГРОФ ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ

Гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711) је родом био из Јенопоља, а од раних почетака био је припреман за дипломатску службу коју је успешно и започео код ердељског кнеза. Томе је највише допринео његов старији брат, ердељски митрополит Сава II..Ђорђев  посао је био одржавање веза са Турском па се тако упознао са стањем у тој империји. Због веза са опозицијом у Ердељу, посао је морао напустити те је прешао у Влашку где је као посланик влашког кнеза радио на учвршћивању веза између Влашке и Аустрије, због чега ће од цара Леополда I на крају добити титулу барона Угарске. Упоредо, радио је и на решавању свог личног питања- успостављање слободне илирске краљевине под врховном влашћу Аустрије, у којој би он био деспот.О томе је поднео представку аустријском цару који његово мишљење није делио. Цар није желео да на јужним освојеним границама ствара словенску државу.

20.септембра 1688.године Бранковићу је издана диплома којом му је додељена титула грофа. Преко његових захтева о посебној територији прешло се на тренуак ћутке, а грофовска титула дарована му је због тога што се рачунало на његове услуге приликом дизања на устанак православног народа у Турској, јер је Аустрија намеравала да изврши продор ка југу, уништи царство Османлија и загосподари њиховим земљама у Европи. Бранковић се упутио на ратиште у уверењу да не ради супротно споразуму који је, чинило ми се, постигао у Бечу, па је из Оршаве упутио народу проглас, назвавши себе наследним деспотом и законитим господаром “отачаства својих предака“.

У међувремену су аустријске власти сазнале за Бранковићеве везе са Русијом. Крај његовог подухвата био је тиме предодређен. Цар, као што је напред напоменуто,  није желео да на јужним освојеним границама ствара словенску државу, а како су му сметале и Бранковићеве везе са Русијом, он је наредио да Бранковић буде ухапшен, што се и догодило, у Кладову, 29.октобра 1689.године. Несрећни гроф је затворен у Сибињу, потом у Бечу, да би 1703.године био интерниран и послат у (данас) чешки град Хеб, где је и умро 1711.године. Године проведене у Бечу, неважно што су то године под надзором аустријских власти, биле су пресудне за грофа Бранковића, јер управо тада успоставља контакте са српским старешинама, као што се и боље упознао са тешкоћама у којима су живели Срби, у периоду око Велике сеобе и након ње. У својим Хроникама писаће о тим догађајима и сусретима са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем и српским намесницима.

Немају право они који те власти (аустријске) бране да су затварањем Бранковића склонили из јавног живота једног непоштеног мистификатора, оне у то нису улазиле, непоштено је било све у оном времену, обележеном најдубљом кризом људске савести.

Oпширну биографију грофа Бранковића најпотпуније је дао Јован Радонић који има неколико књига који се баве животом и делима грофа док је најоштрије о грофу писао Иларион Руварац. Иларион Руварац и Јован Радонић су једини који су о самом грофу Бранковићу, као и о његовим наследницима, знали нешто више из разлога јер су располагали породичном архивом Бранковића.

Живот грофа Бранковића је свакако инспиративан, пун необичних преврата, и приказује га као човека са циљем, са визијом, који је стремио ка испуњењу своје визије до краја живота. Његова визија започиње утврђивањем сопственог порекла, у циљу да докаже да је легитимни наследник последњих српских деспота. Нетачно се приписује Ђорђу Бранковићу да је сам смислио ону лозу својих предака која га је повезивала са династијом последњих српских деспота средњег века: он је, сасвим извесно, само преузео породично предање о пореклу, заједно са документима, стварним или лажним, који су сведочили о томе и на тој основи истакао своје владарске претензије – Бранковић је само покушавао да нагомилавањем разних доказа, међу којима има и  очевидних измишљотина, његових или наслеђених, докаже своје родословље, и тиме је наговестио почетке модерне историјске критике код Срба. Може се, заједно са тим, истаћи претпоставка да Бранковић није био свесна лажа и варалица, и да је он одиста веровао у своје порекло. Он не оставља само утисак мистификатора него и човека занесеног својом идејом, каквих је било у том периоду. Он је на крају постао свестан мученик за своја уверења и за права свог православног народа, и у томе је, као заточеник, издржао више од две деценије. Сматрао је себе “трагичном личношћу која страда и пати за општу ствар. Тешио се у затвору тиме да су и Немањићи страдали док су се прославили и да, уопште, нема славе без страдања.“

Овај моменат је кључан за културу сећања, за колективно памћење, то је почетна тачка од које се даље, одмах након грофове смрти,  развија култ грофа Бранковића, а култ се заснива на његовим писањима и извођењима порекла од светих деспота Бранковића (последњих средњевековних деспота), а тиме и од светородне лозе Немањића, што ће у перцепцији Срба 18.века, у оквирима Хабзбуршке монархије, бити сасвим довољно да га схвате као легитимног световног поглавара, постављајући га на важно место у српској историји. Тај култ ће, почевши од момента његове смрти, расти и достизати свој врхунац физичким преносом грофовог тела и похрањивањем у Крушедол, да би одатле настављао свој развој, све до кулминације у 19.веку, који можемо сматрати и веком трагања за националним колективним идентитетом, трагањем за херојима прошлости и херојима пожртвованости за народ, где се живот и смрт грофа Бранковића савршено уклопила. Од тог тренутка, ствар је била на принципима културе сећања да сачувају од заборава овакву историјску личност.

КРУШЕДОЛ КАО МНЕМОТОП

 

Два су кључна питања зашто манастир Крушедол, и на који начин  се успоставља култ грофа Ђорђа Бранковића?

Како наводи професор Тимотијевић у свом тексту[66], после смрти патријарха Чарнојевића, на иницијативу јенопољског митрополита Исаије Ђаковића, долази до стварања црквене организације Срба у Хабзбуршкој монархији. За средиште новостворене митрополије изабран је манастир Крушедол, док је по његовом имену новостворена црквена организација добила назив Крушедолска митрополија. Избор уопште није био случајан јер је Крушедол почетком 18.века уживао статус водећег фрушкогорског манастира и сматран је за најугледније верско средиште Срба у подунавским областима. Овакав статус је манастир стекао одмах по оснивању, а његов историјски значај друге Студенице могуће је потпуније сагледати само у контексту јасно схваћене намене коју су му одредили оснивачи јер иза ктиторског чина подизања манастира откривају се сложени верско-политички разлози и условљености историјским околностима, које су одредиле водећи статус манастира у подунавским областима. Наиме, идеја ктитора била је да Крушедол буде култно и митрополијско средиште, и та идеја је негована кроз читав 16. и 17.век и била је основа препорода до којег долази након Велике сеобе у 18.веку[67]. На традицији некадашње крушедолске митрополије и политичког тумачења култа сремских деспота Бранковића, чији култ у време турске владавине Сремом по популарности превазилази и стари култ Срба светитеља из светородне куће Немањића, брањене су идеје самосталности и верског идентитета новоосноване Карловачке митрополије. Дакле, сагледан у својој двојној светлости, Крушедол је један од кључних споменика српске културе у првој половини 16.века, а као маузолеј последњих деспота из куће сремских Бранковића везује се за средњевековну традицију гробних цркава. Он је и последњи владарски маузолеј и њиме се закључује традиција српских династичких гробних цркава средњег века, док, са друге стране, као прво митрополијско средиште српске православне цркве у угарским земљама, постаје чврсто упориште верско-политичког програма новоосноване Карловачке митрополије у 18.веку.

Поставља се питање на који начин је гроф инкорпориран у овај контекс?  Који је то легитимни чин који једну фигуру уздиже на виши ниво, актуелизује је и поставља на јасно одређено место у верско-политичком програму? Једноставно, сахраном у манастиру, односно шире гледано преносом његових посмртних остатака и полагањем истих у манастир Крушедол. То је чин којим гроф Ђорђе Бранковић на велика врата, након своје смрти, улази у историју Срба. Наравно, томе је допринела и живописна биографија и његово дело Хронике, које су се одлично уклопиле у верско-политички програм црквених првака.

Средином 18.века проширен је меморијални карактер Крушедола када је у главну манастирску цркву положено тело грофа Ђорђа Бранковића. Заточени гроф преминуо је у Хебу 19.децембра 1711, а као шизматик сахрањен је ван католичког градског гробља. Није му била испуњена ни последња жеља да буде сахрањен свечано и по православном обреду.

У време аустријског рата за наследство, који је избио по ступању на престо царице Марије Терезије, петроварадински оберкапетан Атанасије Рашковић, потомак старе племићке кнежевске породице иѕ Старог Влаха и зет патријарха Арсенија IV Јовановића, доспео је у Хеб и његовим настојањем су током октобра 1743. земни остаци грофа Бранковића пренесени у Карловце, где их је дочекао патријарх са народом. Они су прво положени у карловачку Саборну цркву, где су очитане молитве, а потом су свечано испраћени до Крушедола. Поводом преноса гробних остатака грофа Бранковића у Крушедол, трудом кнеза Рашковића и уз благослов патријарха Арсенија IV, у северозападном делу припрате ископана је нова гробница. Неколико година касније посмртни остаци грофа извађени су и пренети у костурницу, где су се налазили приликом генералне визитације 1753.

Пренос посмртних остатака грофа Бранковића из Хеба и њихово полагање у Крушедол одраз су идеологије новог времена и најављују уобличавање култа световних великана – хероја, који ће међу Србима добити пун замах тек у  19.веку, а како овде видимо, гроф Бранковић је први пример тога.

Гробница грофа Бранковића је ископана тачно наспрам гробнице владике Максима, или деспота Ђорђа Бранковића пре замонашења, сина Стефана Слепог, тако да су оне и формално постављене паралелно. Десни део припрате, са гробницом владике Максима намењен је сахрањивању црквених великодостојанственика док је леви део припрате, са гробницом грофа Бранковића намењен световним великанима.

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ПРОКЛЕТИЈЕ, ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ

.

Вила јесте на горама српским,
На горама – Тројанским планинама,
А то име – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ,
Народ јесте баш заборавио,
Јер то име вредније од злата,
На сву жалост, Србин променио,
Баш чувени Јоване Цвијићу.
Немци њега јесу преварили,
Рекли су му да га саветују,
Кобајаги за добробит српску.
На сву жалост послуша их Цвијић,
Избрисао име тих планина -
То чинио на почетку века,
На почетку века двадесетог.
Тим горама, дао ново име,
Мучно име, ето, ПРОКЛЕТИЈЕ -
Како би се са земаља српских,
Избрисале све ознаке древне,
Које беху сигурни подаци,
О повјести српскијех предака.
Тим се сакри да је ТРОЈА српска
А била је где је СКАДАР данас,
Па се зато те оближње горе
И прозвале – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ.

Вид Маливук, одломак из песме
Невесиње, 3. септембар 7525 (2017)

Слободан Јарчевић:

ЦВИЈИЋ МЕЊА ИМЕ ТРОЈАНСКИХ ПЛАНИНА

 ПРОКЛЕТИЈЕ (планине у Црној Гори, Србији и Албанији) су се раније звале ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ, али је 1907. картограф Јован Цвијић занемарио то древно име  Тројанске планине и убележио у картографију Југославије да се те планине зову: Проклетије.

Јован Цвијић (Лозница, 11. октобар 1865 — Београд, 16. јануар 1927) је био српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.

Чудо је на чудима, да овако образован српски интелектуалац занемари најпознатије географске мапе европских нароа и држава, штампане у Венецији 1690. године, у којима се Проклетије зову – Тројанске планине! Урадио је те мапе најпознатији европски картограф.и теолог, Коронели Винћензо Мариа, рођен у Равени 16. 8. 1650. Реч је о 400 европских мапа, међу којима је и мапа српских земаља – под насловом: „Мапа Илирукума“ („Мапа Илирије“). На њој је убележено, да су се данашње Проклетије звале: „Монти Троиана“ („Тројанске планине“). Те мапе су биле преведене на све западноевропске и словенске језике и немогуће је да Јован Цвијић није видео те мапе и да није схватио да је име српских планина везано за најпознатији рат из другог миленијума Старе ере и за најчувенија књижевна дела о том рату – поеме: „Илијада“, „Одисеја“, па и поема римског књижевника Вергилија: „Енејида“. У њима су, управо, описане Тројанске планине и данашњи град Скадар, на чијем месту је била историјска Троја (Илиј).

Но, наш академик Цвијић се одлучио – да Тројанским планинам да име Проклетије, а те планине су тако звали Шиптари на свом језику, који су стигли на Хелм (Балкан) тек 1043. године, кад им је српски краљ Војислав уступио део територије у данашњој Албанији. Занимљиво је да су ове планине почетком 20. столећа, носиле још неколико имена, али је један њихов врх имао непромењено историјско име – звао се ТРОЈАН.

Фотографија корисника Немања Вујковић Палалић

Ни то није упутило Цвијића да убележи у југословенску карографију право име овог горја око легендарне Троје (Скадра): Тројанске планине. Вероватно је подлегао колонијалној стратегији Аустрије, која је, често, у договору с Турском, брисала српске трагове из историје, па и српско име. Српско име јој је сметало из још научно не објашњених разлога, мада јој нису сметала имена других Словена: руско, полјско, украјинско, чешко, словачко, хрватско, словеначко, бугарско…

Ево како је тај Цвијићев поступак објаснила наша наука:

„.Проклетије су у прошлости различито називане: „Бериселди“, „Северноалбански Алпи“, „Алпи на југу Европе“, „Црногорски Алпи“ и др. [2] Данашњи назив у множини – Проклетије, јер означава већи број планинских венаца, први је увео чувени географ Јован Цвијић. Истражујући ову планинску групу, он је приметио да овдашње српско становништво назива Богићевицу, Гребен, Бјелич, Каранфиле и Тројан заједничким именом Проклетије, што значи проклете планине. Овај назив Цвијић је у својим радовима проширио на читав планински венац почев од Скадарског језера, па све до Ибра и Метохије. Назив је данас прихваћен у општој терминологији и топонимији. Албанско становништво Проклетије назива (алб. Бјесхкëт е Немуна) што у преводу значи „проклете“ или „забрањене“ планине. Назив Проклетије има двоструко етимолошко значење. Оно симболизује, не само природне одлике овог простора (кршевитост, дивљину, непроходност), већ и некадашње друштвено-историјске прилике које су биле присутне на овом простору (лична несигурност, анархија, разне опасности и др)“.

Нажалост, ово упућује на закључак, да је требало са српске земље уклонити све што упућује – да су српски крајеви у древним временима били насељени цивилизованим становништвом. Томе су, својим поступцима, доприносили српски и словенски државници и научници, јер, често, нису били свесни свог негативног учинка. То се уочава као негативност тек у нашем времену.

Срећом, западноевропски фалсификати о Србима и другим Словенима се полако откривају и схватају и о томе ће бити речи у децембру 2017. на Међународном општенаучном скупу у Санкт Петербургу у Русији, на којем ће се посветити пажња и препознавању одлика различитих култура, а уз то ће се трагати за пореклом европских народа, њиховим језицима и њиховом културном баштином – у древним временима.

И свакако, лако ће се доказати да су прапостојбине Словена и данашња Русија и Хелм (Балкан), а да су данашње Проклетије биле ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ – изнад легендарног града Троје на Скадарском језеру.

 Издавач „Мирослав“, Београд, Гоце Делчева 15, тел 011/297-0875, mirmi011@gmail.com објавио многе књиге о фалсификованој колонијалној германској историји Словена. Овај издавач има и песме препеване на десетерац: „Илијада“, „Одисеја“, „Енејида“ и „РгВеде“,  где се препознаје да је у њима реч о прецима Срба (Словена) у древним временима.

Извор -

https://www.zapadnisrbi.com/zapadni-srbi/republika-srpska-krajina/vlada-rsk-u-prognanstvu/730-s-jarcevic-cvijic-je-promijenio-ime-trojanskim-planinama

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ПРОПЕТИ ЛАВ – Од грба Александра Македонског до грба Македонаца

 

Међу онима који су се дивили Александру Великом били су и Август и Јулије Цезар. Кажу да је сам Август Цезар на свом штиту носио лик Александра

У више књига је написано, да је Александар Велики на предлог свог учитеља Аристотела стављао симболе на штитове својих војника како би изгледали страшнијима за противника, а у исто време подизали храброст међу војском.

До почетка XVIII века писало се само да је Александар Велики стављао симболе на штитове својих војника, а касније су неки аутори почели одређивати симболе на њиховим штитовима. »Грб« Александра Великог је био описан као ПРОПЕТИ ЛАВ[2]

Грб са пропетим лавом који се јавља у две верзије: као златни лав на црвеном штиту, и као црвени лав на златном штиту. Ове две верзије ће се кроз историју појављивати као најчешћи прикази грба Александра Великог.

За нас је овај грб нарочито од значаја јер се од краја XVI века јавља у Илирским грбовницима као земаљски грб Македоније. Најстарији познати примерак Илирског грбовника датиран је у 1595. годину, а реч о познатом Грбовнику Коренића-Неорића, иако постоје одређене индиције да је Лондонски грбовник можда и старији. [4]

Грб Македоније из Грбовника Коренића-Неорића

.

Али још старије корене Илирског грбовника налазимо у делу Италијана Ђулија Цезара ,,Капација Delle Imprese“ из 1592. године, који пише о грбовима у којима су приказани лавови са различитим мотивима. Међу њима су описани и грбови Немањића, Бранковића, грб Македоније и грб Бугарске, као делова СРБСКОГ ЦАРСТВА у доба Немањића.

Али вратимо се вези између апокрифног грба Александра Великог и грба Македоније из Илирског грбовника.

Грб Александра Великог први пут је приказан са штитом и стегом као златни пропети лав на црвеном штиту већ 1270. године у рукопису познатом као Histoire ancienne jusqu’à César (BM-ms. 0562). Почетком XIV века (1304-1308) непознати уметник илустроваће Роман о Александру (Le roman de toute chevalerie) Томаса од Кента из XII века, између осталог и хералдичким илустрацијама, на којима ће бити забележен и први приказ пропетог златног лава на црвеном штиту, какав се понавља више пута у овом илустрованом делу.

 

Томас де Кент, Александар Македонски, 1304-1308

У овом истом роману је на једној фолији приказан и грб Филипа Македонског. На његовом погребу обучен је у дугу златну хаљину на којој је нацртан црвени лав. У руци држи златан штит са истим мотивом. По мом мишљењу је овај роман почетак цртања грбова о Александру и касније за време илирских грбовника и грба Македоније.

 

Томас де Кент, Филип II на одру, 1304-1308

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

Исидора Секулић

ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

.

Израз чувати дете сасвим је посебан израз нашег језика и нашег схватања ствари. Наша, српска мајка, изабрала је тај израз место читавог низа појмова у вези са отхрањивањем, надзиравањем, васпитањем, забављањем, разумевањем, и вољењем детета. Каже наша жена, пуних уста, с озбиљношћу, на пример: Сасвим млада већ сам чувала двоје деце. Или: чувала сам сина мог као дете све до двадесете његове године. Или: Ћерино дете чувамо ја и мој старац. Или: Нема јадниче ни оца, ни мајке, па га чувамо.

Лепа је то реч и тешка је то реч. Једна реч довољна за десет. Широко осећање детета показује тај израз, широку заједницу матере са душом и песмом детета. Подразумева се у тој речи да је тако рећи мала ствар хранити и одевати дете, а главно чувати га од опасности, правих и уображених. Од озледа; од зле намере других људи; од мрака и сенки и „курјака“ који тако загонетну улогу имају у души детињој; од нагона који се полако дижу; од маште која рано буја и тера цвеће и коров; од мисли које дете присваја чувајући их, погађајући их, читајући их из новина и књига дечијих и других.

Чувати дете, могао је као обележје радње казати само неко дубоко човечан. Јер, нигде више погрешних, неправедних и свирепих удараца него када где ударе дете, и где се удара по детету. Дете тако често удари онога кога воли: и баш онај који дете воли хоће често непромишљено да удари и по телу и по души детињој. Бива то отуда што љубав као таква није само врлина, него је и страст, и превраћа се понекад у себичност, љубомору, гнев.

Сви знате причу о Арапину који је, срдит, свом многовољеном коњу – који му је био место детета – пожелео да пребије кичму, и коњ је пребио. Колико пута дете, колико пута мајка каже тешку неодговорну реч. Мајка дакле има да чува дете и од својих удараца.

У нашем народу је одувек тежак био живот и државни, и градски, и сеоски, и породични, и детињи. Зато је и однос матере и детета одувек био био много сложен, променљив, зависан од свега и свачега. Човек човека уопште тешко схвата и никад до краја не разуме. Тежње људи се ретко кад слажу и састају. А историја односа наших баш према онима које највише волимо, препуна је неспоразума, сукоба. Историја односа матере и детета понајсложенија је. Они се воле и траже, али жеље њихове тако често иду у раскорак, и тешко се враћају и састају.

Питање детета је огромно, питање детињства до крајности деликатно. Јер је све колебљиво, а све сувише импулсивно у оно детиње доба када је младо биће способно за пуну срећу, неуморно да буде весело и испуњено поверењем у свакога и све; а, с друге стране, живо осетљиво, некад страдално осетљиво за јад несрећних људи чак и из књига и са слика.

Наша жена има ретко добар став пред том великом компликацијом. Ко је добро посматрао највише заступљени тип српске мајке, зна да је она у односу са децом нешто кратка и уздржана, понекад и мало сува. Није романтична; а кад је, њена романтика је хумор, лиричан или ироничан. Српска мајка не прави се мудра као Саламон, ни чаробна као вила. Она стаје пред дете скоро тако као и пред одрасла човека. Није много склона да се детињи, да измишља бајке или их препричава. Она препричава своје село, своје детињство, карактеристичне претке и рођаке и разне истакнуте и оригиналне људе и жене. Рано увлачи дете у битност расе, у битност друштва, и у ћуди живота. Једном речју, њу одликују две наоко ситне одлике, али које значе велике квалитете: човечност и озбиљност.

Сећам се из детињства једне мајке која је неколико авлија пуних деце држала у федерацији дивљења достојној. Деца су заслуге својих другова признавала поштено, често до суза поштено; верно су остајала при учињеном избору игара и вођа; а кад је долазило до размирица, свађала се некако по „пунктовима“, по неком уставу. Једна колективна свест је осуђивала велике кривце, и до батина није никада долазило.

И дан данас се сећам те мајке. Не по некој њеној анђеоској доброти, или по дару маштања, или по лепоти и срећи. Просто по човечности њеној, озбиљној човечности њеној. Њен живот хоћете да знате? Ево га у неколико јаких потеза. Једно јој се дете родило, друго пошло у школу, треће се разболело. Када је устао од тешке и ретке болести тај малишан, мајка, једног дана, без сваке патетике, узе четврто дете с улице. Нашли га људи код црквеног зида, као што се нађе кључ који остаје вечита тајна: шта је откључавао и закључавао. Па су године пролазиле. Један син се оженио, други погинуо, једна кћи се упорно опирала сваком вођењу и саветовању и много грешила. Па онда, најстарији син обудове, и донео матери своје дете: да га чуваш мајко. Па онда, једна удата кћи, оно нахоче, није никако хтела да да има деце. А друга је имала децу, али се није њима бавила радо. Некако је много мислила увек на себе. Мајка се држала човечно. Није се уносила у туђе животе. Али је нечим, у себи консервативним, ипак управљала животом и савестима своје деце и исправљала те животе и те савести. Она кћи без деце, пошто је закаснила да има своју децу, ушла је, напослетку, уз помајку у друштво за чување туђе деце. А она друга кћи је доживела да су сва њена деца пристала уз бабин систем и бабин поглед на ствари, и, премда су матер своју волели, бабу су далеко више ценили, изнад матере, а то су и говорила матери. Није то било лако слушати. У последње време, и та се мајка много трудила у друштву за чување туђе деце.

Људи, прогресивни и модерни, стоје данас мало неодлучни према типичним карактером српске мајке. Додуше, када погледају у куће које наше жене подигоше, и држе и воде – и то без великих криза, и без икаквих проневера и себичности – људи умукну и диве се. И право је да се диве. С друге стране, мисле ипак да би тип наше мајке требао да еволуира, да би мајка требала да узме више личне слободе за себе, и да даје више личне слободе деци. Ово је једно мишљење које није до краја домишљено. Деца, раније или касније, узму сама ову слободу, и узму је природно, с преимућством новог живота над оним који пролази. А мајка, не може имати пуну и пусту слободу, као што је не може имати нико ко је узео неки задатак не од данас до сутра, него од данас до гроба.

Српску мајку карактерише оно што је од два вида озбиљнији вид карактера и одлуке. Српска мајка је прогресивна, али човечна остаје оним што се не мења, вечним цртама човека и жене. Прогрес је ствар нужна и лепа, понекад блистава, али у сваком прогресу има експеримената, разбијених и поломљених ствари које се одстрањују и бацају. Добро ради наша жена када од битно човечног не одступа. Иначе, од свег њеног труда и свих мука шта би остало? „Прогрес“ се и по два пута промени док мајка сина или кћер до самосталности дочува. А сем тога, како смо већ напоменули, пошто мајка савлада дете, долази ред да дете савлада мајку у име новог живота, и у томе је и трагедија и јунаштво мајке. У свести српске мајке има врло много од тог знања, и зато у фигури, држању и говору српска мајка има тако много измирено човечног и савладано достојанственог. 

Ово неколико редака предајем, с поштовањем и с дивљењем, марљивим чланицама друштва ,,Српска мајка“ које срдачно и свесно чувају децу.

                                                Исидора Секулић (1936)

Преузето из књиге Мире Софронијевић: „Хуманитарна   друштва у Србији“,

Библиотека Града Београда, 2003, стр. 147 – 150.

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off