Archive for the Category » Strani i domaći istoričari i pisci «

Кривотворена историја

.

          Претходних дана су новине у Србији биле засићене чланцима о „првом српском краљу“, Стефану Првовенчаном Немањићу. „Новости“ су то објавиле 26. октобра 2017, под насловом „Стефан Првовенчани – темељ српске државе“, чиме су унаказиле сваку представу о Србији Средњег века, јер је Србија до династије Немањића имала 40 краљева и трајала је око 700 година, основана 490. године, с престоницом у Скадру. Државне темеље Србији није могао градити Стефан Првовечани у 13. столећу! Види се – ово накарадно (кривотворено) представљање српске повјести (историје) подржавају у Србији и државници, и Академија, и научне установе, и новинари… а ово кривотворење повјести српског народа може уочити и ученик основне школе.

          Државници и научници не спомињу садржај књиге Павла Ритера Витезовића, с почетка 18. столећа. Живео је у Сењу и ту се дружио с војницима – Србима Крајишницима. Оставио је нештампано дело „Сербиа илустрата“, које се налази у Хрватској академији знаности и уметности у Загребу. Наводим текст Павла Ритера Витезовића о једном од 40 српских краљева пре Немањића (Бодину) – из 11. столећа. У њему се помиње српска престоница – Скадар и Бодинова супруга, краљица Јацинта (кад би ово прочитао ученик основне школе, лако би закључио да први српски краљ није Стефан Првовенчани Немањић – реч је о борби за престо српских племићких породица):

          „Кад је, међутим, Бодинова жена – Јацинта видела колико има Бранислављеве деце и да расте број јунака, побојала се да, после смрти Бодинове, краљевство не преотму од њених синова, јер је краљевство отео Бодин од њихова оца, па се та веома подла жена посветила размишљању како да невини принчеви буду побијени. Можда баш оног дана када су Бранислав, брат му Градислав и син Предиша отишли у Скадар, немерни да, захваљујући краљевској милости, виде Бодина, он је, по наговору Јацинте, кршећи изнова заклетву, заповедио да они буду бачени у тамницу, године 1082.

Када су то сазнала остала браћа и синови Бранислављеви, забринути за сопствене животе, са 400 одабраних војника су пребегли у Дубровник… Бодин удари на Дубровник с војском, ужасно запретивши граду – уколико не преда принчеве. Али, ови (Дубровчани) су непрестаним нападима многе штете и погибије наносили Бодиновим логорима. Између других људи великих имена, убијени су Кочапар и Косар – највољенији од краљице Јацинте. Потресена њиховом смрћу, краљица је полудела – у изливима туге и сузама, рашчупане косе, образа изгребаних ноктима, доведена је пред мужа, прича се…“

          Не треба подсећати да ове чињенице о српском краљу Бодину нису унесене у школске и универзитетске уџбенике (Бодина су Срби звали и царем, мада Грци и Римљани нису признавали Србима царску титулу).

          *******

          Књигу Павла Ритера Витезовића је приредио и штампао Роман Мулић из Београда, Дечанска 5 пп 8, тел. 064/188-57-49, r.mulic@gmail.com Књига је ауторско дело и господин Мулић би радо прихватио спремност неке издавачке куће – да је штампа у већем броју примерака.

          С поштовањем,

          Слободан Јарчевић,

Члан Српске развојне академије (РАС) у Београду

Члан Удружења књижевника Србије

Члан Петровске академије наука и уметности (Русија)

11160 Београд, Радивоја Марковића 12/5

Београд, 30. октобар 7526 (2017)

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ЛИКА ИЗ МАЛЕ АЗИЈЕ

О ЛИКИ МАЛОАЗИЈСКОЈ

.

Некадашња Ликија (Лика) је данас југозапад турског полуострва у регији града Карија. Кроз малоазијску Лику протицала је река Србица са истоименим градом који вероватно настао у осмом веку ст. ере, мада се ту живело још у бронзано доба. Река и истоимени град Србица су претворени у Ксантос, намерно или случајно, по „грчом“ обичају да наше називе прекрштавају јер „име Србин не годи грчком уху“.

Рашански Солуми из малоазијске Лике су заједно са Аморитима градили Јерусалим. Личани нису међусобно ратовали већ се удруживали и помагали. Песник Илијаде наводи да је у тројанском рату ликијски принц Сарпедон био на страни Тројанаца. По легенди, Лика је име добила по Лику, сину Сарпедоновом, а Личани су се око 1400 године ст. ере са осталом браћом Србима, Хетима и Хетитима борили у бици код Кадеша.

Истраживања су показала, да им је језик ближи хетском него јелинском. На ликијском, реч “лада“ од ариј. рад’а, Венера а значи жена, док „ликос“, од ариј. врика, означава вука-тотемску животињу код Срба. У науци се име малоазијске Лике изводи управо по овој речи, а Лика хелмска је планински регион у данашњој Хрватској који је познат по великом броју вукова. Реч “лика“ означава слој (белине) између коре и дрвенастог дела биљке, али, семантички овај назив за регију, ороним, лично и водоиме долази од ариј. лика, „опасан“, придевак за злодуха чије је станиште или обитавање у кори дрвета.

Азијски Личани су своје порекло рачунали по мајчиној линији, а жена је могла да председава и народном Скупштином. Ако је жена живела са робом њихово дете је било слободно, што је свакако податак из суживота са другим народима, јер су Срби ропство од искона сматрали недостојним човека. Момир у Илијади назива Аполона „просветљеним“ или „чувеним ликијским стрелцем“, јер су Личани били „просветљен народ који је живео у земљи светлости“, а луч је србска реч за светло. Једна србска изрека гласи: „Светла лика и образа чиста“. За лик човечији, ако је он поштен Срби и данас кажу да је „светао“, док „оличити“ значи очистити до сјаја.

Јелини су безуспешно хтели да покоре мирољубиве Личане. Када су 540. ст. ере Персијанци напали Ликију, а Срби видели да се не могу одбранити, окупили су жене и децу на Акропољ у Србици и запалили их, а затим кренули на јуриш и сви изгинули до последњег. Жртвовање је било можда узалудно, јер су Персијанци у владавини били врло благи. Србицу су обновиле породице које су биле у то време ван града, у летњиковцима у брдима.
Плиније је написао да је у Ликији у савезу било 70 градова, али да је у његово време у првом веку тај број пао на 36. Највећи су били Србица, Мира, Тло, Патара, Лето, Пинара, Олимп, Кекова… Ришћански Свети Никола је рођен у Мири, био је њен владика и ту је и сахрањен а касније пребачен у Костур. Већи град је у „Скупштини савеза“ имао по три гласа, а мањи градови два или један. Државе које су биле многољудније имале су три представника, а малобројније по два или једног. Овај србски скупштински систем, узет је за модел Устава САД, при давању одређеног броја представника у федералним државама.

Ликијци су били мајстори у тесању гробница у стенама. Клесали су и велелепне саркофаге које су постављали уз море јер по србском веровању душа одлази на “онај свет“ воденим путем а односе је птице-демони. Нађено је 95 саркофага у 950 гробница уклесаних у стене. Најлепша гробница је „Нереидина“ из Србице која се налази у Британском музеју.

 

Гробнице у древном граду Мира  у античкој Ликији

.

Када су 42. г. ст. ере „Римљани“ под вођством Брута освојили Ликију, Србичани су опет уместо ропства изабрали масовна самоубиства спаљивањем. Ужаснути Брут, обећао је војницима награду за сваког Личана којег спасу, али је само 150 људи преживело.
Данас се град Србица зове Есенида, по преименованој реци Есениди раније Sirbes, Србица, која се улива у Средоземно море.

Поред Троје, у Тројади је постојао још један град Србица на реци Србици (Скамандар). У Бригији (најзападнијој покрајини мале Азије) такође је постојао је град Срб. Он је био у „великој“ Бригији, алијас Фригији око извора река Сангрије и Србице (данас Сарабада) до језера Тата.

У данашњој Хрватској, у Лици постоји град Срб на реци Уни која се звала Србица али су јој Млечани променили име. У Немачкој, у покрајини Лужичка Србија је градић Срб, на реци Србици. Поред места Пела (Бела) где је рођен Лесандар Македонски постоји град Србица, који се на турском зове Серфиџе. Такође, постоје град и река Србица на Косову.

Ликијску стелу или белег познатији као “Ксантос стела“, са натписом на каменој стени помиње Херодот у својој „Историји“ као „врло знаменити уметнички споменик“. Стела је сада знатно оштећена. Текст је на ликијском писму које је врло слично азбучном писму из Винче, док у потпису стоје „Зрби“. На њој је уписано 320 речи, а стара је око 2800 година. Светислав Билбија је превео на србски запис који носи наслов: „Порука Србима уклесана на обелиску у престоници Ликије“. Срби се помињу у порукама под бројевима 9 и 13: „Жалопојке матере Срба, бол велики овде оплакују, покој највише очевима да одузму; Срби да се крве за циму (врхове) да спрече Комеју да оде-воћке посађено зрно сазежите нека ништи…“

Када је Лесандар Велики победио Персијанце у Малој Азији и ослободио Личане, они су се придружили Лесандровој војсци и учествовали у походу на Индију. Хроничари су забележили, да су се Личани споразумевали са Лесандром на његовом језику. Када су пали под власт Рима њихово стање се није много погоршало, али јесте под »Византијом« која их је „погрчила“ и одузела им србско обележје. Ствар се погоршала с Арапима, који су опустошила Лику. Остала је, скоро ненасељена до доласка Турака у 13-ом веку.

+ Синиша Јаконић,
приредио С. Филиповић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Крушедол и два Ђорђа Бранковића

.

Постоје два Ђорђа Бранковића који се историјски повезују са манастиром Крушедол – гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711), и деспот Ђорђе Бранковић (1461-1516).

.

ГРОФ ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ

Гроф Ђорђе Бранковић (1645-1711) је родом био из Јенопоља, а од раних почетака био је припреман за дипломатску службу коју је успешно и започео код ердељског кнеза. Томе је највише допринео његов старији брат, ердељски митрополит Сава II..Ђорђев  посао је био одржавање веза са Турском па се тако упознао са стањем у тој империји. Због веза са опозицијом у Ердељу, посао је морао напустити те је прешао у Влашку где је као посланик влашког кнеза радио на учвршћивању веза између Влашке и Аустрије, због чега ће од цара Леополда I на крају добити титулу барона Угарске. Упоредо, радио је и на решавању свог личног питања- успостављање слободне илирске краљевине под врховном влашћу Аустрије, у којој би он био деспот.О томе је поднео представку аустријском цару који његово мишљење није делио. Цар није желео да на јужним освојеним границама ствара словенску државу.

20.септембра 1688.године Бранковићу је издана диплома којом му је додељена титула грофа. Преко његових захтева о посебној територији прешло се на тренуак ћутке, а грофовска титула дарована му је због тога што се рачунало на његове услуге приликом дизања на устанак православног народа у Турској, јер је Аустрија намеравала да изврши продор ка југу, уништи царство Османлија и загосподари њиховим земљама у Европи. Бранковић се упутио на ратиште у уверењу да не ради супротно споразуму који је, чинило ми се, постигао у Бечу, па је из Оршаве упутио народу проглас, назвавши себе наследним деспотом и законитим господаром “отачаства својих предака“.

У међувремену су аустријске власти сазнале за Бранковићеве везе са Русијом. Крај његовог подухвата био је тиме предодређен. Цар, као што је напред напоменуто,  није желео да на јужним освојеним границама ствара словенску државу, а како су му сметале и Бранковићеве везе са Русијом, он је наредио да Бранковић буде ухапшен, што се и догодило, у Кладову, 29.октобра 1689.године. Несрећни гроф је затворен у Сибињу, потом у Бечу, да би 1703.године био интерниран и послат у (данас) чешки град Хеб, где је и умро 1711.године. Године проведене у Бечу, неважно што су то године под надзором аустријских власти, биле су пресудне за грофа Бранковића, јер управо тада успоставља контакте са српским старешинама, као што се и боље упознао са тешкоћама у којима су живели Срби, у периоду око Велике сеобе и након ње. У својим Хроникама писаће о тим догађајима и сусретима са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем и српским намесницима.

Немају право они који те власти (аустријске) бране да су затварањем Бранковића склонили из јавног живота једног непоштеног мистификатора, оне у то нису улазиле, непоштено је било све у оном времену, обележеном најдубљом кризом људске савести.

Oпширну биографију грофа Бранковића најпотпуније је дао Јован Радонић који има неколико књига који се баве животом и делима грофа док је најоштрије о грофу писао Иларион Руварац. Иларион Руварац и Јован Радонић су једини који су о самом грофу Бранковићу, као и о његовим наследницима, знали нешто више из разлога јер су располагали породичном архивом Бранковића.

Живот грофа Бранковића је свакако инспиративан, пун необичних преврата, и приказује га као човека са циљем, са визијом, који је стремио ка испуњењу своје визије до краја живота. Његова визија започиње утврђивањем сопственог порекла, у циљу да докаже да је легитимни наследник последњих српских деспота. Нетачно се приписује Ђорђу Бранковићу да је сам смислио ону лозу својих предака која га је повезивала са династијом последњих српских деспота средњег века: он је, сасвим извесно, само преузео породично предање о пореклу, заједно са документима, стварним или лажним, који су сведочили о томе и на тој основи истакао своје владарске претензије – Бранковић је само покушавао да нагомилавањем разних доказа, међу којима има и  очевидних измишљотина, његових или наслеђених, докаже своје родословље, и тиме је наговестио почетке модерне историјске критике код Срба. Може се, заједно са тим, истаћи претпоставка да Бранковић није био свесна лажа и варалица, и да је он одиста веровао у своје порекло. Он не оставља само утисак мистификатора него и човека занесеног својом идејом, каквих је било у том периоду. Он је на крају постао свестан мученик за своја уверења и за права свог православног народа, и у томе је, као заточеник, издржао више од две деценије. Сматрао је себе “трагичном личношћу која страда и пати за општу ствар. Тешио се у затвору тиме да су и Немањићи страдали док су се прославили и да, уопште, нема славе без страдања.“

Овај моменат је кључан за културу сећања, за колективно памћење, то је почетна тачка од које се даље, одмах након грофове смрти,  развија култ грофа Бранковића, а култ се заснива на његовим писањима и извођењима порекла од светих деспота Бранковића (последњих средњевековних деспота), а тиме и од светородне лозе Немањића, што ће у перцепцији Срба 18.века, у оквирима Хабзбуршке монархије, бити сасвим довољно да га схвате као легитимног световног поглавара, постављајући га на важно место у српској историји. Тај култ ће, почевши од момента његове смрти, расти и достизати свој врхунац физичким преносом грофовог тела и похрањивањем у Крушедол, да би одатле настављао свој развој, све до кулминације у 19.веку, који можемо сматрати и веком трагања за националним колективним идентитетом, трагањем за херојима прошлости и херојима пожртвованости за народ, где се живот и смрт грофа Бранковића савршено уклопила. Од тог тренутка, ствар је била на принципима културе сећања да сачувају од заборава овакву историјску личност.

КРУШЕДОЛ КАО МНЕМОТОП

 

Два су кључна питања зашто манастир Крушедол, и на који начин  се успоставља култ грофа Ђорђа Бранковића?

Како наводи професор Тимотијевић у свом тексту[66], после смрти патријарха Чарнојевића, на иницијативу јенопољског митрополита Исаије Ђаковића, долази до стварања црквене организације Срба у Хабзбуршкој монархији. За средиште новостворене митрополије изабран је манастир Крушедол, док је по његовом имену новостворена црквена организација добила назив Крушедолска митрополија. Избор уопште није био случајан јер је Крушедол почетком 18.века уживао статус водећег фрушкогорског манастира и сматран је за најугледније верско средиште Срба у подунавским областима. Овакав статус је манастир стекао одмах по оснивању, а његов историјски значај друге Студенице могуће је потпуније сагледати само у контексту јасно схваћене намене коју су му одредили оснивачи јер иза ктиторског чина подизања манастира откривају се сложени верско-политички разлози и условљености историјским околностима, које су одредиле водећи статус манастира у подунавским областима. Наиме, идеја ктитора била је да Крушедол буде култно и митрополијско средиште, и та идеја је негована кроз читав 16. и 17.век и била је основа препорода до којег долази након Велике сеобе у 18.веку[67]. На традицији некадашње крушедолске митрополије и политичког тумачења култа сремских деспота Бранковића, чији култ у време турске владавине Сремом по популарности превазилази и стари култ Срба светитеља из светородне куће Немањића, брањене су идеје самосталности и верског идентитета новоосноване Карловачке митрополије. Дакле, сагледан у својој двојној светлости, Крушедол је један од кључних споменика српске културе у првој половини 16.века, а као маузолеј последњих деспота из куће сремских Бранковића везује се за средњевековну традицију гробних цркава. Он је и последњи владарски маузолеј и њиме се закључује традиција српских династичких гробних цркава средњег века, док, са друге стране, као прво митрополијско средиште српске православне цркве у угарским земљама, постаје чврсто упориште верско-политичког програма новоосноване Карловачке митрополије у 18.веку.

Поставља се питање на који начин је гроф инкорпориран у овај контекс?  Који је то легитимни чин који једну фигуру уздиже на виши ниво, актуелизује је и поставља на јасно одређено место у верско-политичком програму? Једноставно, сахраном у манастиру, односно шире гледано преносом његових посмртних остатака и полагањем истих у манастир Крушедол. То је чин којим гроф Ђорђе Бранковић на велика врата, након своје смрти, улази у историју Срба. Наравно, томе је допринела и живописна биографија и његово дело Хронике, које су се одлично уклопиле у верско-политички програм црквених првака.

Средином 18.века проширен је меморијални карактер Крушедола када је у главну манастирску цркву положено тело грофа Ђорђа Бранковића. Заточени гроф преминуо је у Хебу 19.децембра 1711, а као шизматик сахрањен је ван католичког градског гробља. Није му била испуњена ни последња жеља да буде сахрањен свечано и по православном обреду.

У време аустријског рата за наследство, који је избио по ступању на престо царице Марије Терезије, петроварадински оберкапетан Атанасије Рашковић, потомак старе племићке кнежевске породице иѕ Старог Влаха и зет патријарха Арсенија IV Јовановића, доспео је у Хеб и његовим настојањем су током октобра 1743. земни остаци грофа Бранковића пренесени у Карловце, где их је дочекао патријарх са народом. Они су прво положени у карловачку Саборну цркву, где су очитане молитве, а потом су свечано испраћени до Крушедола. Поводом преноса гробних остатака грофа Бранковића у Крушедол, трудом кнеза Рашковића и уз благослов патријарха Арсенија IV, у северозападном делу припрате ископана је нова гробница. Неколико година касније посмртни остаци грофа извађени су и пренети у костурницу, где су се налазили приликом генералне визитације 1753.

Пренос посмртних остатака грофа Бранковића из Хеба и њихово полагање у Крушедол одраз су идеологије новог времена и најављују уобличавање култа световних великана – хероја, који ће међу Србима добити пун замах тек у  19.веку, а како овде видимо, гроф Бранковић је први пример тога.

Гробница грофа Бранковића је ископана тачно наспрам гробнице владике Максима, или деспота Ђорђа Бранковића пре замонашења, сина Стефана Слепог, тако да су оне и формално постављене паралелно. Десни део припрате, са гробницом владике Максима намењен је сахрањивању црквених великодостојанственика док је леви део припрате, са гробницом грофа Бранковића намењен световним великанима.

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ПРОКЛЕТИЈЕ, ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ

.

Вила јесте на горама српским,
На горама – Тројанским планинама,
А то име – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ,
Народ јесте баш заборавио,
Јер то име вредније од злата,
На сву жалост, Србин променио,
Баш чувени Јоване Цвијићу.
Немци њега јесу преварили,
Рекли су му да га саветују,
Кобајаги за добробит српску.
На сву жалост послуша их Цвијић,
Избрисао име тих планина -
То чинио на почетку века,
На почетку века двадесетог.
Тим горама, дао ново име,
Мучно име, ето, ПРОКЛЕТИЈЕ -
Како би се са земаља српских,
Избрисале све ознаке древне,
Које беху сигурни подаци,
О повјести српскијех предака.
Тим се сакри да је ТРОЈА српска
А била је где је СКАДАР данас,
Па се зато те оближње горе
И прозвале – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ.

Вид Маливук, одломак из песме
Невесиње, 3. септембар 7525 (2017)

Слободан Јарчевић:

ЦВИЈИЋ МЕЊА ИМЕ ТРОЈАНСКИХ ПЛАНИНА

 ПРОКЛЕТИЈЕ (планине у Црној Гори, Србији и Албанији) су се раније звале ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ, али је 1907. картограф Јован Цвијић занемарио то древно име  Тројанске планине и убележио у картографију Југославије да се те планине зову: Проклетије.

Јован Цвијић (Лозница, 11. октобар 1865 — Београд, 16. јануар 1927) је био српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске краљевске академије професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.

Чудо је на чудима, да овако образован српски интелектуалац занемари најпознатије географске мапе европских нароа и држава, штампане у Венецији 1690. године, у којима се Проклетије зову – Тројанске планине! Урадио је те мапе најпознатији европски картограф.и теолог, Коронели Винћензо Мариа, рођен у Равени 16. 8. 1650. Реч је о 400 европских мапа, међу којима је и мапа српских земаља – под насловом: „Мапа Илирукума“ („Мапа Илирије“). На њој је убележено, да су се данашње Проклетије звале: „Монти Троиана“ („Тројанске планине“). Те мапе су биле преведене на све западноевропске и словенске језике и немогуће је да Јован Цвијић није видео те мапе и да није схватио да је име српских планина везано за најпознатији рат из другог миленијума Старе ере и за најчувенија књижевна дела о том рату – поеме: „Илијада“, „Одисеја“, па и поема римског књижевника Вергилија: „Енејида“. У њима су, управо, описане Тројанске планине и данашњи град Скадар, на чијем месту је била историјска Троја (Илиј).

Но, наш академик Цвијић се одлучио – да Тројанским планинам да име Проклетије, а те планине су тако звали Шиптари на свом језику, који су стигли на Хелм (Балкан) тек 1043. године, кад им је српски краљ Војислав уступио део територије у данашњој Албанији. Занимљиво је да су ове планине почетком 20. столећа, носиле још неколико имена, али је један њихов врх имао непромењено историјско име – звао се ТРОЈАН.

Фотографија корисника Немања Вујковић Палалић

Ни то није упутило Цвијића да убележи у југословенску карографију право име овог горја око легендарне Троје (Скадра): Тројанске планине. Вероватно је подлегао колонијалној стратегији Аустрије, која је, често, у договору с Турском, брисала српске трагове из историје, па и српско име. Српско име јој је сметало из још научно не објашњених разлога, мада јој нису сметала имена других Словена: руско, полјско, украјинско, чешко, словачко, хрватско, словеначко, бугарско…

Ево како је тај Цвијићев поступак објаснила наша наука:

„.Проклетије су у прошлости различито називане: „Бериселди“, „Северноалбански Алпи“, „Алпи на југу Европе“, „Црногорски Алпи“ и др. [2] Данашњи назив у множини – Проклетије, јер означава већи број планинских венаца, први је увео чувени географ Јован Цвијић. Истражујући ову планинску групу, он је приметио да овдашње српско становништво назива Богићевицу, Гребен, Бјелич, Каранфиле и Тројан заједничким именом Проклетије, што значи проклете планине. Овај назив Цвијић је у својим радовима проширио на читав планински венац почев од Скадарског језера, па све до Ибра и Метохије. Назив је данас прихваћен у општој терминологији и топонимији. Албанско становништво Проклетије назива (алб. Бјесхкëт е Немуна) што у преводу значи „проклете“ или „забрањене“ планине. Назив Проклетије има двоструко етимолошко значење. Оно симболизује, не само природне одлике овог простора (кршевитост, дивљину, непроходност), већ и некадашње друштвено-историјске прилике које су биле присутне на овом простору (лична несигурност, анархија, разне опасности и др)“.

Нажалост, ово упућује на закључак, да је требало са српске земље уклонити све што упућује – да су српски крајеви у древним временима били насељени цивилизованим становништвом. Томе су, својим поступцима, доприносили српски и словенски државници и научници, јер, често, нису били свесни свог негативног учинка. То се уочава као негативност тек у нашем времену.

Срећом, западноевропски фалсификати о Србима и другим Словенима се полако откривају и схватају и о томе ће бити речи у децембру 2017. на Међународном општенаучном скупу у Санкт Петербургу у Русији, на којем ће се посветити пажња и препознавању одлика различитих култура, а уз то ће се трагати за пореклом европских народа, њиховим језицима и њиховом културном баштином – у древним временима.

И свакако, лако ће се доказати да су прапостојбине Словена и данашња Русија и Хелм (Балкан), а да су данашње Проклетије биле ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ – изнад легендарног града Троје на Скадарском језеру.

 Издавач „Мирослав“, Београд, Гоце Делчева 15, тел 011/297-0875, mirmi011@gmail.com објавио многе књиге о фалсификованој колонијалној германској историји Словена. Овај издавач има и песме препеване на десетерац: „Илијада“, „Одисеја“, „Енејида“ и „РгВеде“,  где се препознаје да је у њима реч о прецима Срба (Словена) у древним временима.

Извор -

https://www.zapadnisrbi.com/zapadni-srbi/republika-srpska-krajina/vlada-rsk-u-prognanstvu/730-s-jarcevic-cvijic-je-promijenio-ime-trojanskim-planinama

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ПРОПЕТИ ЛАВ – Од грба Александра Македонског до грба Македонаца

 

Међу онима који су се дивили Александру Великом били су и Август и Јулије Цезар. Кажу да је сам Август Цезар на свом штиту носио лик Александра

У више књига је написано, да је Александар Велики на предлог свог учитеља Аристотела стављао симболе на штитове својих војника како би изгледали страшнијима за противника, а у исто време подизали храброст међу војском.

До почетка XVIII века писало се само да је Александар Велики стављао симболе на штитове својих војника, а касније су неки аутори почели одређивати симболе на њиховим штитовима. »Грб« Александра Великог је био описан као ПРОПЕТИ ЛАВ[2]

Грб са пропетим лавом који се јавља у две верзије: као златни лав на црвеном штиту, и као црвени лав на златном штиту. Ове две верзије ће се кроз историју појављивати као најчешћи прикази грба Александра Великог.

За нас је овај грб нарочито од значаја јер се од краја XVI века јавља у Илирским грбовницима као земаљски грб Македоније. Најстарији познати примерак Илирског грбовника датиран је у 1595. годину, а реч о познатом Грбовнику Коренића-Неорића, иако постоје одређене индиције да је Лондонски грбовник можда и старији. [4]

Грб Македоније из Грбовника Коренића-Неорића

.

Али још старије корене Илирског грбовника налазимо у делу Италијана Ђулија Цезара ,,Капација Delle Imprese“ из 1592. године, који пише о грбовима у којима су приказани лавови са различитим мотивима. Међу њима су описани и грбови Немањића, Бранковића, грб Македоније и грб Бугарске, као делова СРБСКОГ ЦАРСТВА у доба Немањића.

Али вратимо се вези између апокрифног грба Александра Великог и грба Македоније из Илирског грбовника.

Грб Александра Великог први пут је приказан са штитом и стегом као златни пропети лав на црвеном штиту већ 1270. године у рукопису познатом као Histoire ancienne jusqu’à César (BM-ms. 0562). Почетком XIV века (1304-1308) непознати уметник илустроваће Роман о Александру (Le roman de toute chevalerie) Томаса од Кента из XII века, између осталог и хералдичким илустрацијама, на којима ће бити забележен и први приказ пропетог златног лава на црвеном штиту, какав се понавља више пута у овом илустрованом делу.

 

Томас де Кент, Александар Македонски, 1304-1308

У овом истом роману је на једној фолији приказан и грб Филипа Македонског. На његовом погребу обучен је у дугу златну хаљину на којој је нацртан црвени лав. У руци држи златан штит са истим мотивом. По мом мишљењу је овај роман почетак цртања грбова о Александру и касније за време илирских грбовника и грба Македоније.

 

Томас де Кент, Филип II на одру, 1304-1308

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

Исидора Секулић

ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

.

Израз чувати дете сасвим је посебан израз нашег језика и нашег схватања ствари. Наша, српска мајка, изабрала је тај израз место читавог низа појмова у вези са отхрањивањем, надзиравањем, васпитањем, забављањем, разумевањем, и вољењем детета. Каже наша жена, пуних уста, с озбиљношћу, на пример: Сасвим млада већ сам чувала двоје деце. Или: чувала сам сина мог као дете све до двадесете његове године. Или: Ћерино дете чувамо ја и мој старац. Или: Нема јадниче ни оца, ни мајке, па га чувамо.

Лепа је то реч и тешка је то реч. Једна реч довољна за десет. Широко осећање детета показује тај израз, широку заједницу матере са душом и песмом детета. Подразумева се у тој речи да је тако рећи мала ствар хранити и одевати дете, а главно чувати га од опасности, правих и уображених. Од озледа; од зле намере других људи; од мрака и сенки и „курјака“ који тако загонетну улогу имају у души детињој; од нагона који се полако дижу; од маште која рано буја и тера цвеће и коров; од мисли које дете присваја чувајући их, погађајући их, читајући их из новина и књига дечијих и других.

Чувати дете, могао је као обележје радње казати само неко дубоко човечан. Јер, нигде више погрешних, неправедних и свирепих удараца него када где ударе дете, и где се удара по детету. Дете тако често удари онога кога воли: и баш онај који дете воли хоће често непромишљено да удари и по телу и по души детињој. Бива то отуда што љубав као таква није само врлина, него је и страст, и превраћа се понекад у себичност, љубомору, гнев.

Сви знате причу о Арапину који је, срдит, свом многовољеном коњу – који му је био место детета – пожелео да пребије кичму, и коњ је пребио. Колико пута дете, колико пута мајка каже тешку неодговорну реч. Мајка дакле има да чува дете и од својих удараца.

У нашем народу је одувек тежак био живот и државни, и градски, и сеоски, и породични, и детињи. Зато је и однос матере и детета одувек био био много сложен, променљив, зависан од свега и свачега. Човек човека уопште тешко схвата и никад до краја не разуме. Тежње људи се ретко кад слажу и састају. А историја односа наших баш према онима које највише волимо, препуна је неспоразума, сукоба. Историја односа матере и детета понајсложенија је. Они се воле и траже, али жеље њихове тако често иду у раскорак, и тешко се враћају и састају.

Питање детета је огромно, питање детињства до крајности деликатно. Јер је све колебљиво, а све сувише импулсивно у оно детиње доба када је младо биће способно за пуну срећу, неуморно да буде весело и испуњено поверењем у свакога и све; а, с друге стране, живо осетљиво, некад страдално осетљиво за јад несрећних људи чак и из књига и са слика.

Наша жена има ретко добар став пред том великом компликацијом. Ко је добро посматрао највише заступљени тип српске мајке, зна да је она у односу са децом нешто кратка и уздржана, понекад и мало сува. Није романтична; а кад је, њена романтика је хумор, лиричан или ироничан. Српска мајка не прави се мудра као Саламон, ни чаробна као вила. Она стаје пред дете скоро тако као и пред одрасла човека. Није много склона да се детињи, да измишља бајке или их препричава. Она препричава своје село, своје детињство, карактеристичне претке и рођаке и разне истакнуте и оригиналне људе и жене. Рано увлачи дете у битност расе, у битност друштва, и у ћуди живота. Једном речју, њу одликују две наоко ситне одлике, али које значе велике квалитете: човечност и озбиљност.

Сећам се из детињства једне мајке која је неколико авлија пуних деце држала у федерацији дивљења достојној. Деца су заслуге својих другова признавала поштено, често до суза поштено; верно су остајала при учињеном избору игара и вођа; а кад је долазило до размирица, свађала се некако по „пунктовима“, по неком уставу. Једна колективна свест је осуђивала велике кривце, и до батина није никада долазило.

И дан данас се сећам те мајке. Не по некој њеној анђеоској доброти, или по дару маштања, или по лепоти и срећи. Просто по човечности њеној, озбиљној човечности њеној. Њен живот хоћете да знате? Ево га у неколико јаких потеза. Једно јој се дете родило, друго пошло у школу, треће се разболело. Када је устао од тешке и ретке болести тај малишан, мајка, једног дана, без сваке патетике, узе четврто дете с улице. Нашли га људи код црквеног зида, као што се нађе кључ који остаје вечита тајна: шта је откључавао и закључавао. Па су године пролазиле. Један син се оженио, други погинуо, једна кћи се упорно опирала сваком вођењу и саветовању и много грешила. Па онда, најстарији син обудове, и донео матери своје дете: да га чуваш мајко. Па онда, једна удата кћи, оно нахоче, није никако хтела да да има деце. А друга је имала децу, али се није њима бавила радо. Некако је много мислила увек на себе. Мајка се држала човечно. Није се уносила у туђе животе. Али је нечим, у себи консервативним, ипак управљала животом и савестима своје деце и исправљала те животе и те савести. Она кћи без деце, пошто је закаснила да има своју децу, ушла је, напослетку, уз помајку у друштво за чување туђе деце. А она друга кћи је доживела да су сва њена деца пристала уз бабин систем и бабин поглед на ствари, и, премда су матер своју волели, бабу су далеко више ценили, изнад матере, а то су и говорила матери. Није то било лако слушати. У последње време, и та се мајка много трудила у друштву за чување туђе деце.

Људи, прогресивни и модерни, стоје данас мало неодлучни према типичним карактером српске мајке. Додуше, када погледају у куће које наше жене подигоше, и држе и воде – и то без великих криза, и без икаквих проневера и себичности – људи умукну и диве се. И право је да се диве. С друге стране, мисле ипак да би тип наше мајке требао да еволуира, да би мајка требала да узме више личне слободе за себе, и да даје више личне слободе деци. Ово је једно мишљење које није до краја домишљено. Деца, раније или касније, узму сама ову слободу, и узму је природно, с преимућством новог живота над оним који пролази. А мајка, не може имати пуну и пусту слободу, као што је не може имати нико ко је узео неки задатак не од данас до сутра, него од данас до гроба.

Српску мајку карактерише оно што је од два вида озбиљнији вид карактера и одлуке. Српска мајка је прогресивна, али човечна остаје оним што се не мења, вечним цртама човека и жене. Прогрес је ствар нужна и лепа, понекад блистава, али у сваком прогресу има експеримената, разбијених и поломљених ствари које се одстрањују и бацају. Добро ради наша жена када од битно човечног не одступа. Иначе, од свег њеног труда и свих мука шта би остало? „Прогрес“ се и по два пута промени док мајка сина или кћер до самосталности дочува. А сем тога, како смо већ напоменули, пошто мајка савлада дете, долази ред да дете савлада мајку у име новог живота, и у томе је и трагедија и јунаштво мајке. У свести српске мајке има врло много од тог знања, и зато у фигури, држању и говору српска мајка има тако много измирено човечног и савладано достојанственог. 

Ово неколико редака предајем, с поштовањем и с дивљењем, марљивим чланицама друштва ,,Српска мајка“ које срдачно и свесно чувају децу.

                                                Исидора Секулић (1936)

Преузето из књиге Мире Софронијевић: „Хуманитарна   друштва у Србији“,

Библиотека Града Београда, 2003, стр. 147 – 150.

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

О ВАВИЛОНСКОЈ КУЛИ …

.

Нема сумње, да је “Вавилонска кула” била храм и астрономска опсерваторија са седам спратова (сунчев број), што налази потврде у семантици речи “зигурат” од ариј. сагара, ведски бог Сунце. Страбон је сматрао зигурат Беловим гробом који је по причи срушио Ксеркс, а Диодор за светилиште посвећено богу Неба кога су Вавилонци звали Бел (Недомачки). По угледу на Вавилонску кулу или зигурат, саграђени су маузолеј Кира Другог и споменик Незнаног јунака на Авали који уместо опсерваторије имају спомен обележја (Павлов).

Семантички, реч “кула” као хомоним стоји у вези “пометње језика”, јер, ариј. кула значи породична кућа или братство, род (епска “кула Југовића”), племе, колено или поколење. Појам куле-грађевине симболише везу земље и неба као и лестве, које су најчешће поређење за духовни успон (на небо) па припадају обредима иницијације. За лестве је познато, да служе и божанском силаску с неба на земљу, али је скоро непознато да кула у улози “божанске планине” има исту улогу.

Одакле, онда, потиче прича да је Вавилонска кула подигнута против Бога уз бесмислену оптужбу завере? Да ли је у питању незнање, погрешно тумачење, намера прикривања или све заједно? Кула припада симболизму приближавања Богу, али, зашто би се то тумачило као “жеља за моћ”, када је знање духовна категорија којом се постиже “друго рођење”!? Поготово, што Вавилон, изворно значи “Божија врата”, јер је његова кула-зигурат грађена према “вратима неба”, а упоредна је троврхој Мери “божанској планини” ведског раја, као и кинеској “кули сретног утицаја” (линг таи).

.

Picture

.

Рајско и сретно знамење “божанске планине”, симбол је хармоније у дводимензионалној представи равнокраког тругла, која пресликава циклус троструког кретања, директне и индиректне светлости тока Стварања у српскм миту. Отуда, у мисирском предању је Mиробитије (Постање) изведено на планини издигнутој из првобитних вода хаоса, са успоменом на овај догађај који чува свети камен Хелиополиса (Бенбен). Супротно томе, пример негативне симболике куле као грађевине, постоји у српској митолошкој приповетци “Суђаје” у којој Бог руши громом кулу до темеља, истоветно рушењу Куле тарок у 16 аркани Тарота. Такође, у српском предању духовни појам епске Голуб-планине има још у Ведама неповољну конотацију, јер, пресликава сазвежђе Голуба о летњем сунцоврату са симболиком “прве најаве зиме” (А. Асов).

Србски мит има више “божанских планина”, Смиљана, Олимп, Голеш, Росуља… које су атрибут Нава као и код Келта, али, негативна митска симболика никада не прелази у погрду богохуљења. У случају “Вавилонске куле” и “пометње језика” разлог богохуљења је много озбиљнији али прикривен. У питању је духовни прекид везе између неба и земље, као стварни разлог “пометње језика” на Земљи. Говор је средство споразумевања међу људима, али и са Богом! Губљењем духовног језика губи се богосазнање и веза са Богом!1 Отуда, унутрашњи језик (спота) је божанска категорија и Реч знања, као оруђе разума са вољом Божијом у симболици првобитне божанске објаве (благослова).Иторијску потврду, духовне стагнације на Истоку и разлога који је претходио “пометњи језика”, даје први поход аријских Сарбата из Подунавске Медије на Исток који је водио законодавац Нино (Мино) Белов, са титулом Амоновог првосвештеника Сунца (угаритски раббу кахиним), која је до нас доспела у енглеском облику Хамураби, са несигурним временским датовањима. Титула “хамураби” се погрешно приказује као име седмог аморитског владарског паса, а препис Ниновог (Миновог) Закона на клинасто писмо сматра се оригиналом. То значи, да су Нино (Мино) и “Хамураби” једна те иста историјска личност (Николић)!
Даљи наследници Нина Законодавца, били су Сербо Макеридов и Лесандар Македонски који је у трећи поход на Исток пошао са хумано-универзалном идејом једнакости и слободе међу људима и расама, што је лично нагласио у одржаном говору пре похода. Лесандар је у својој титули, још увек имао по наследном аморитском или сарбатском праву титулу Амоновог првосвештеника коју је носио и Нино, па су га зато мисирски свештеници у пустињи Суива добровољно признали за Амоновог сина и првосвештеника његовог култа!Плиније назива Вавилон главом халдејских народа, наглашава А. Спајићева, али Нино (критски Мино, хинди Ману) није био освајач и деструктивац, као ни његови наследници, већ доносилац реда у ширењу културе и миљеник божанског пара Правде, познат као градитељ опсерваторије или Вавилонске куле у пољу Сенар.

Слободан М. Филиповић ​

Извор:

http://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/o-vavilonskoj-kuli

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Слободан М. Филиповић- ВЕЛИКА ТАРТАРИЈА

Слободан М. Филиповић
ВЕЛИКА ТАРТАРИЈА
.

Аријска или сарбатска (скитска)1 империја носила је миленијумима различита имена, а позната је као Велика Тартарија и Могулска Азија.2 Назив Могул је од персијског облика имена Могол за Монгола, што долази од ариј. мангула, зло, несрећа, невоља, али, значи и грешка или кршење начела, одакле је медицински израз “монголизам”. Реч Могул погрешно се тумачи од јелинског mogol, велики, која је такође од ариј. мег’а, велики.
На карти А. Отелија из 1570 године налази се Велика Тартарија. Такође, на карти света П. Планциа из 1594 године, као и првом издању Британике из 1771 године. Велика Тартарија се на северу од Москве граничила са Сибиром, а јужно од ње су: астраганска, черкеска, дагестанска, док је калмичка на северозападу од Каспијског мора до Сибира. Московска Тартарија је обухватала Кубан и Малу Тартарију, а постојале су још узбекистанска и монголска у северној Персији и Индији, као и тибетска на северозападу Кине.
У средњем веку аријско-сарбатска или руска империја на Западу је названа Велика Тартарија. Одакле потиче ово име? Зашто није Велика Сарбатија која се простирала од Атлантског до Тихог океана, када се Русија баш тако звала до краја 16 века? Не може се прихватити скраћена верзија историје Фоменка и Носовског, о светској културној доминацији Сарбата у 14. веку (Д. Бајда, Е. Љубимова), када су они културни источник света нашег међуледеног доба а њихови преци присутни од протоисторије.
Сигурно, да регија Тартарије није добила име по граду Тара у Сибиру, већ је уведена као прикривени погрдан израз за станишта варварских србских, алијас “словенских” народа. Јер, Тартар је друго име за Нав или “доњи свет”, коме по у србском предању припада све оно што је страно и непријатељско народу. У случају назива Тартарија, митски принцип је једноставно инверзно преузет и примењен у погрдном смислу. Зло није много паметно, али је “превртање на главу” идеолошки принцип увек веома делотворан.
Реч “тартар”, у значењу Нав или доњи свет који се налази под Земљом толико дубоко колико је небо високо, долази по имену бога Таре, ариј. тара, “Терач”, придевак бога Нава (= таритá, “Вођа”), одакле је срб. “тратина”, ливада или необрађена земља Нава. У руском предању, Тар и Тара су божански пар богова природе и мудрости који је дао девет књига светих Веда. Аријски Тара је отац библијског Аврама, ариј. аб’ирāма, “Усхићујући”, “Очаравајући”, бог Нава и отац светих шамана, по Светом писму кнез историјски из Ура и заједнички праотац ришћана и обрезаних.
Хуманистичка наука на Западу, већ неколико стотина година води специјалан психолошки рат против србских народа заснован на слабљењу самосвести и наметању осећања ниже вредности, а једна од бројних метода је итерминолошки рат. Јер, скоројевићи имају психолошку потребу да све почне са њима. Тако је нулти меридијан премештен из Гизе за 30 степени у Гринич, а константна звездана година у биолошком ритму Земље, демагошки интеркалацијом замењена покретном тропском и наметнута као светски календар.
Уосталом, примери нису ни потребни, јер су на саборима у Ферари и Фиренци још далеке 1438(9) године, донете одлуке о денационализацији и католичењу Срба и Руса. Поред тога, Ватикан је донео и буле којима полаже право на целу планету Земљу (1454 г.), на свo приватно власништво (1481 г.) и право контроле над свим душама (1537 г.)!
Да ли је ватикански културни империјализам разлог, што руска историографија никако не може да се курталише наметнуте ватиканско-коминтерновске терминологије? Шта значи неспојива кованица “словено-аријска” империја? “Словени” је назив за непостојећи народ, који је као збирно име уведено са Орбинијем да замени сарбатско у циљу његовог “брисања”. Насупрот томе, Арији (Меди или Сарбати ) су већ у освит историје пре 4000 година имали своје историјско име медски Сарбати, старинци Хелма или Балкана који се у средњем веу најчешће јављају као Срби и Руси.
Шта ћемо онда са 3700 година временске разлике између Арија и “Словена”? Треба увести терминолошки тачан назив, заједнички и историјски оправдан а то су Сарбати! Поготово, што њихово опште србско име претходи аријском на Истоку, јер, то је пранарод “који се састојао од Сораба, Серба, Рашана, чије је заједничко име било Срби” (А. Пикте).3
Немачки историчар Ото Хене Амрајн протеран је из Швајцарске у првој половини 19 века, због тврдње противне Светом писму, да је почетак културе међуледеног доба настао у Подунављу: “Сви бели народи између Архипелага и Инда…дошли су из Европе и та сеоба белаца је највећа тема препотопске историје”.

Слободан М. Филиповић

.

1. Скити су се звали Сарбатима (Вадианус), за које Херодот каже да говоре искварено скитски. Сарбати су преци Словена (Пасхална хроника), исто, што и Меди, Рашани или Арији а главно су племе Германа (Прокопије). Од Сарбата су настали Анти, Венети и Словени (Јордан).
2. Азио је старо име бригијског Сарда, културне престонице Истока и Запада по којој је добио име цео континент.
3. Срби или Арији као општи народни називи имају преко 750 историјских имена, али, данашњих 12 народа имају веома млада имена (6-9 век), осим македонског (8 век ст. ере), што је име регије, као и руског имена које је скраћени облик имена Рашани или Расени (13 век ст. ере) са дериватима Руси, Раси, Роси.

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Хрвати дрско присвајају Мирослављево јеванђеље

ХАЗУ својата Мирослављево јеванђеље

 

.

Разлог ове хрватске клептоманске амбиције је теза савремених хрватских историчара да сви ћирилски споменици западно од Дрине припадају хрватској културној баштини.

 Мирослављево јеванђеље, најзначајнији и најлепши српски рукописни споменик, проглашен је за „дјело писано хрватском ћирилицом и старославенским језиком хрватске редакције”!

То је обзнањено на међународном научном скупу „Хрватска ћирилична баштина”, одржаном крајем прошлог месеца у Загребу, под окриљем Хрватске академије знаности и умјетности, а поводом петстоте годишњице ћириличног „Дубровачког молитвеника”, штампаног у Венецији 1512. године. Ово клептоманско откриће промовисао је један од учесника скупа, Кристијан Кухар са загребачког Старославенског института.

Већ две деценије хрватски језикословци и историчари средњовековља присвајају овај култни српски спис настао под покровитељством Немањиног брата, хумског кнеза Мирослава. Један од њих, Милко Брковић, историчар из Завода за повијесне знаности ХАЗУ и професор Мостарског свеучилишта, тврди да је језик Мирослављевог јеванђеља „хрватска редакција старославенских глагољских књига”.

Међутим, својатање чувеног јеванђеља само је сегмент хрватских аспирација на читаво средњовековно српско културно наслеђе у Босни, Херцеговини и Далмацији.

„Ова хрватска чежња континуирана је на аустријску културну политику у Босни и Херцеговини”, сматра археолог Ђорђе Јанковић, професор на Академији за конзервацију и рестаурацију СПЦ. Један од кључних потеза у стварању „босанске” нације и културе било је преименовање историјског босанско-херцеговачког и приморског (далматинског) писма, ћирилице, у „босанчицу”. За надгробне споменике, мраморове, скован је дотад непознати термин „стећци”. Тако су ћирилични натписи на мраморју постали епитафи писани „босанчицом на стећцима”.

А од деведесетих година прошлог века хрватски аутори замењују термин босанчица изразом „хрватска ћирилица”.

.

Археолог Ђорђе Јанковић

Фотографија корисника Max Milosevich

.

Овај, пре свега ментални, страховити заокрет у односу према омраженој ћирилици, пред широм публиком настоји се оправдати на прилично духовите начине. Тако се истиче супремација „трописмене” хрватске културе (латиничне, глагољичне и ћириличне) над другим европским националним, „једнописменим” културним корпусима. А хрватски аутор Винко Грубишић, смело и искрено тумачи да је разлог хрватског отпора према ћирилици „страх од препознавања себе у другима”.

Даље, амбициозни хрватски иноватори морали су се одрећи теза великих имена српскохрватске лингвистике, католика, Ватрослава Јагића и Милана Решетара. Јагић је установио да средњовековни глагољички корпус припада хрватској филологији, а ћирилични српској, а Решетар је објаснио откуд разлике у српској ћирилици западно и источно од Дрине.

Дубровчанин Милан Решетар је утврдио да тип српске ћирилице који је назван босанчицом потиче с двора краља Драгутина Немањића, односно да је реч о брзописној ћирилици. Користила се за исписивање повеља, посветних натписа и епитафа на мраморју, а одликују је лигатуре (спајање слова) и скраћивање речи што је обележавано титлама (знацима за испуштена слова).

Хрватски жал за Мирослављевим јеванђељем лако је разумљив, кад се има у виду да су многи најстарији српски ћирилични артефакти похрањени по хрватским збиркама и музејима.

Такав је случај с Поваљским прагом (12. век) који се налази у сплитском Музеју хрватских археолошких споменика или с Хумачком плочом, такође из 12. века, која је 1867. године била узидана у зграду фрањевачког самостана у Хумцу код Љубушког, а данас се налази у музејској збирци овог самостана. Оба поменута епиграфа описана су у четвртом издању књиге Бранкице Чигоје

„Најстарији српски ћирилски натписи”, објављене пре четири године у Београду.

На наше питање зашто академска заједница Србије прећуткује ове и сличне провокације које стижу из Хрватске, наш саговорник, професор Јанковић, одговара: „Не постоје одговарајући академски изрази којима би изразио своје мишљење о овдашњој академској заједници”.

 

Глагољаши пишу ћирилицом?

Илустративан пример хрватског присвајања ћириличних споменика је ћирилични натпис уклесан у камену, нађен 2003. године на локалитету Подворнице у Лиштанима код Ливна. Археолошким захватом на локалном гробљу откривена је плоча са следећим, мајсторски урезаним текстом:

Овде лежи поп Тјеходраг који је имао пет синова и сви су убијени у истој години”.

Хрватска ауторска тројка, тумачи налаза, датирали су овај епиграф у 12. век и утврдили су да је реч о хрватском „попу глагољашу”. Будући да је већ тада католичким свештеницима била строго забрањена женидба, поменута тројка извела је мисаони дриблинг: „Као нелатински свећеник могао је имати дјецу са законитом супругом на ваљан, али не и на допуштени начин”.

Међутим, како објаснити да католички „нелатински” свештеник (који се не користи латиницом већ глагољицом) има епитаф исписан ћирилицом? И ту је нађен соломонски излаз из ребуса: попу Тјеходрагу ћирилица је служила за „свакодневну употребу”!

 

Политика, 09/12/2012

 

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Мислав Хорват : Измишљени хрватски краљеви

Мислав Хорват :

Хрватски краљеви, тролови, караконџуле и остала митска бића

Једну младу жену из Србије данима је преко фејса малтретирао неки Хрват и тражио да изађу заједно. Причао јој је о хрватским краљевима и истицао хрватску супериорност над Србима. Очајна, обратила ми се за помоћ. Мало људи у Србији зна да читава супериорна хрватска повијест нема више од 150 година. Тек у другој половини 19. вијека Беч је стварао институције, Ватикан католичио, а католички попови и бечки ђаци измишљали приче из непостојеће хрватске повијести. Како је у 19. вијеку много Срба студирало у Бечу, студенти из тадашње Хрватске срели су се са јунацима и догађајима из српске прошлости. Један, којем се српска повијест посебно свидјела звао се Иван Кукуљевић Сакцински. Он ће касније заједно са неколицином католичких свећеника измислити низ хрватских краљева, ископати многе лажне налазе… све оно што смо имали прилике гледати у научно-фантастичној серији “Хрватски краљеви”.

Симболи једне нације и државе су грб, химна и застава. Хрватски грб први пут се налази грбовнику у фојничком католичком манастиру, као један од грбова српских земаља цара Душана из 14. вијека. Хрватску химну „Лијепа наша“ написао је Србин из Винковаца Јосиф Руњанин. Хрватска застава са распоредом боја црвен-бијели-плави први пут је употребљена као српска застава Сретењским уставом 1835. године, али је забрањена ради протеста Турске. Касније је бан Јелачић ту исту заставу узео за заставу Велике Илирије. Аустрија ју је одмах забранила, да би је касније одредила за хрватску заставу и тако је остало до данас.

Оно што нису украли Србима, Хрвати су измишљали, а често су њихови краљеви настали на темељу сјећања на локалне српске кнезове и жупане, који онда у фантазијама ватиканских фалсификатора постају хрватски краљеви. Један од посебно популарних измишљених краљева је Звонимир. Прича каже да је Звонимир убијен 20.4. 1089. јер су Хрвати одбили његов позив за судјеловање у крсташком рату, а он их је на самрти проклео: “да хиљаду година неће имати владара свог језика!”. Након Звонимирове смрти, Хрватском је завладао мађарски краљ Бела. Хиљаду година касније, кад се клетва испунила дошао је Фрањо Туђман.

Ово је наравно тотална небулоза. Крсташки рат је избио тек 10 година касније и према томе, Звонимир за њега 1089. није могао знати осим ако није био видовит. У разним верзијама Звонимир је убијан и 1059. и 1079., већ према дневно политичким потребама. Како је могуће да народ само тако убије краљ који има своју гарду која га чува? Ко би се уопће усудио убити папиног вазала у папској земљи? Папа би ескомуницирао његове убице и на њих посало војску. Мађарски краљ Бела који је према овој причи завладао Хрватском умро је 30 година прије наводног убиства Звонимира. Заправо се ради о преписаној чешкој легенди о смрти кнеза Већеслава касније познатог као свети Вацлав. Осим тога, Хрвати јесу имали владара који је говорио на њиховом језику, звао сеАлександар Карађорђевић.

Као доказ постојања хрватског краља Звонимира дуго се наводила тзв. “Башћанска плоча” коју су идеолози хрватства називали “темељним спомеником хрватске писмености” и датирали је у 11. вијек. На тој плочи неки свећеник спомиње краља Звонимира. Плочу је “пронашао” Иван Кукуљевић Сакцински. Међутим, најновије анализе су показале да је плоча фалсификат. Облик и стил плоче немају везе са 11. вијеком. Црква у којој је плоча пронађена грађена је најраније у 14. вијеку у стилу касне романике. Како је плоча кориштена у цркви као преграда, израђена је када и црква. На плочи се налазио неки рељеф преко којег су фалсификатори уклесали садашњи текст. Када је све ово откривено, хрватски су историчари рекли да иако је плоча фаслификат, можда је постојао неки текст који спомиње Звонимира, па је стољећима касније исклесан у плочи. Можда, а можда га је исклесао и ванземаљац.

Један од археолошких проналазака на који су Хрвати највише поносни је крстионица кнеза Вишеслава која је наводно доказ да су Хрвати примили католичанство до 9. вијека. Ту крстионицу је католички свећеник Лука Јелић датирао на почетак 9 вијека., а по њему је она из Нина. Нин је мало мјесто у Крајини, гдје су по њиховим фантазијама столовали непостојећи хрватски краљеви и зато им је било важно да баш тамо постоји нека крстионица. Крстионицу је Муссолини поклонио Павелићу и од тада се чува у Хрватској. Ипак, недавно је водећи хрватски археолог, професор емеритус Никола Јакшић призано да нити је Вишеслав био Хрват, нити та крстионица има везе са Хрватима. Јакишић је након 40 година истраживања закључио да не постоји никакав хрватски споменик из раног средњег вијека и да никакви Хрвати у то доба уопће не постоје на овим просторима.

Крстионица је нађена у 19. вијеку у Венецији. Убрзо за њу сазнају идеолози хрватства. 1911. католички свећеник Лука Јелић пише како је у Нину пронашао темеље те крстионице. Тако је “Вишеславова крстионица” ушла у све хрватске уџбенике. Када су археолози отишли у Нин, схватили су да је Јелић измислио те темеље и да они не постоје. Данас се зна да је крстионица израђена за потребе покрштавања Срба на источној обали Јадрана, крајем 9. и почетком 10. вијека и свако се својим очима може увјерити да на њој стоји уклесано име српског кнеза Војислава, а не Вишеслава који није ни постојао.

Још луђа прича хрватске митолошке хисториографије је она о “персоналној унији” са Угарском. Како су најзападније српске земље биле врло сиромашне, српски владари нису имали претјерани интерес да их бране. Тако су Мађари освојили подручје од Загреба до Задра у 12. вијеку и држали га све док Угарска није пала под турску власт. Хрвати то раздобље називају “Хрватско-Угарским краљевством” и “персоналном унијом”. Кажу да су само имали истог владара као и Мађари, али своју државу. То је као да Срби кажу да су били у Српско-османском царству, персоналној унији и да су са Турцима дјелили само султана. У ту сврху измишљена је тзв. “Пацта Цонвента” која је наводни документ из 12. вијека. Међутим, Пацта Цонвента је писана језиком из 15. вијека, у њој се налази низ грешака, нпр. Коломан се наводи као син Ладислава, а био му је нећак. У мађарским изворима нема спомена о Пацти Цонвенти, нити је ико спомиње прије 17. вијека. Суочени са тим аргументима хрватски повјесничари признају да је Пацта Цонвента фалсификат, али кажу да је можда постојао неки усмени договор са непостојећим хрватским племством. Можда, а можда је постојао о усмени договор са троловима

Кад им се спомене да се за разлику од Срба никад нису бунили него били вјерни слуге својих окупатора, Хрвати наводе Матију Губца којег је посебно форсирала комунистичка историографија. Наводно је извијесни Матија Губец подигао буну, истјерао угарску војску из Загорја, буна је ипак разбијена, а он окруњен круном од гвожђа и убијен 1573. Да је стварно у то доба неко успио истјерати угарску војску, то би подручје одмах освојили Турци. На попису кметова мађарске породице Hennyngh у селу Хижаковец из 1574. спомиње се и Матија Губец, а он је по овој измишљеној причи тада наводно већ годину дана мртав. Заправо се ради о некој локалној тучи у околини Загреба коју је умирило осам војника. Читава легенда је преписана према буни коју је водио Ђерђа Дожа против мађарског племства у Банату.

Шта још рећи о народу који је језик украо Србима, којем је граматику  написао Србин Ђура Даничић, народу који није имао ни презимена ни земље, док Срби и у Хасбуршкој монархији и у Османском царству имали своју земљу, а најстрија српска презимена нађенасу у Дечанској христовуљи из 1330. године. Чак и иритантни хрватски поздрав “бок”долази од искварене варијанте аустријског њемачког “мајн бокн” што значи “мој наклон”. Када су покатоличени расрбљени сељаци стизали у Загреб они нису разумјели њемачки, па су поздрав “мајн бокн” помјешали са својим “помоз Бог” у конструкцију “бок или бог” која се и данас у Хрватској користи.

Она жена са почетка ове приче, коју је Хрват малтретирао преко фејса и молио је да изађе са њима, обратила се мени за помоћ. Одговорио сам јој:

- Реци му да ћеш се изаћи са њим под условом да први састанак буде на гробу неког хрватског краља. –

Никад јој се више није јавио.

Мислав Хорват

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off