Archive for the Category » Strani i domaći istoričari i pisci «

ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

Исидора Секулић

ПОХВАЛА СРПСКОЈ МАЈЦИ

.

Израз чувати дете сасвим је посебан израз нашег језика и нашег схватања ствари. Наша, српска мајка, изабрала је тај израз место читавог низа појмова у вези са отхрањивањем, надзиравањем, васпитањем, забављањем, разумевањем, и вољењем детета. Каже наша жена, пуних уста, с озбиљношћу, на пример: Сасвим млада већ сам чувала двоје деце. Или: чувала сам сина мог као дете све до двадесете његове године. Или: Ћерино дете чувамо ја и мој старац. Или: Нема јадниче ни оца, ни мајке, па га чувамо.

Лепа је то реч и тешка је то реч. Једна реч довољна за десет. Широко осећање детета показује тај израз, широку заједницу матере са душом и песмом детета. Подразумева се у тој речи да је тако рећи мала ствар хранити и одевати дете, а главно чувати га од опасности, правих и уображених. Од озледа; од зле намере других људи; од мрака и сенки и „курјака“ који тако загонетну улогу имају у души детињој; од нагона који се полако дижу; од маште која рано буја и тера цвеће и коров; од мисли које дете присваја чувајући их, погађајући их, читајући их из новина и књига дечијих и других.

Чувати дете, могао је као обележје радње казати само неко дубоко човечан. Јер, нигде више погрешних, неправедних и свирепих удараца него када где ударе дете, и где се удара по детету. Дете тако често удари онога кога воли: и баш онај који дете воли хоће често непромишљено да удари и по телу и по души детињој. Бива то отуда што љубав као таква није само врлина, него је и страст, и превраћа се понекад у себичност, љубомору, гнев.

Сви знате причу о Арапину који је, срдит, свом многовољеном коњу – који му је био место детета – пожелео да пребије кичму, и коњ је пребио. Колико пута дете, колико пута мајка каже тешку неодговорну реч. Мајка дакле има да чува дете и од својих удараца.

У нашем народу је одувек тежак био живот и државни, и градски, и сеоски, и породични, и детињи. Зато је и однос матере и детета одувек био био много сложен, променљив, зависан од свега и свачега. Човек човека уопште тешко схвата и никад до краја не разуме. Тежње људи се ретко кад слажу и састају. А историја односа наших баш према онима које највише волимо, препуна је неспоразума, сукоба. Историја односа матере и детета понајсложенија је. Они се воле и траже, али жеље њихове тако често иду у раскорак, и тешко се враћају и састају.

Питање детета је огромно, питање детињства до крајности деликатно. Јер је све колебљиво, а све сувише импулсивно у оно детиње доба када је младо биће способно за пуну срећу, неуморно да буде весело и испуњено поверењем у свакога и све; а, с друге стране, живо осетљиво, некад страдално осетљиво за јад несрећних људи чак и из књига и са слика.

Наша жена има ретко добар став пред том великом компликацијом. Ко је добро посматрао највише заступљени тип српске мајке, зна да је она у односу са децом нешто кратка и уздржана, понекад и мало сува. Није романтична; а кад је, њена романтика је хумор, лиричан или ироничан. Српска мајка не прави се мудра као Саламон, ни чаробна као вила. Она стаје пред дете скоро тако као и пред одрасла човека. Није много склона да се детињи, да измишља бајке или их препричава. Она препричава своје село, своје детињство, карактеристичне претке и рођаке и разне истакнуте и оригиналне људе и жене. Рано увлачи дете у битност расе, у битност друштва, и у ћуди живота. Једном речју, њу одликују две наоко ситне одлике, али које значе велике квалитете: човечност и озбиљност.

Сећам се из детињства једне мајке која је неколико авлија пуних деце држала у федерацији дивљења достојној. Деца су заслуге својих другова признавала поштено, често до суза поштено; верно су остајала при учињеном избору игара и вођа; а кад је долазило до размирица, свађала се некако по „пунктовима“, по неком уставу. Једна колективна свест је осуђивала велике кривце, и до батина није никада долазило.

И дан данас се сећам те мајке. Не по некој њеној анђеоској доброти, или по дару маштања, или по лепоти и срећи. Просто по човечности њеној, озбиљној човечности њеној. Њен живот хоћете да знате? Ево га у неколико јаких потеза. Једно јој се дете родило, друго пошло у школу, треће се разболело. Када је устао од тешке и ретке болести тај малишан, мајка, једног дана, без сваке патетике, узе четврто дете с улице. Нашли га људи код црквеног зида, као што се нађе кључ који остаје вечита тајна: шта је откључавао и закључавао. Па су године пролазиле. Један син се оженио, други погинуо, једна кћи се упорно опирала сваком вођењу и саветовању и много грешила. Па онда, најстарији син обудове, и донео матери своје дете: да га чуваш мајко. Па онда, једна удата кћи, оно нахоче, није никако хтела да да има деце. А друга је имала децу, али се није њима бавила радо. Некако је много мислила увек на себе. Мајка се држала човечно. Није се уносила у туђе животе. Али је нечим, у себи консервативним, ипак управљала животом и савестима своје деце и исправљала те животе и те савести. Она кћи без деце, пошто је закаснила да има своју децу, ушла је, напослетку, уз помајку у друштво за чување туђе деце. А она друга кћи је доживела да су сва њена деца пристала уз бабин систем и бабин поглед на ствари, и, премда су матер своју волели, бабу су далеко више ценили, изнад матере, а то су и говорила матери. Није то било лако слушати. У последње време, и та се мајка много трудила у друштву за чување туђе деце.

Људи, прогресивни и модерни, стоје данас мало неодлучни према типичним карактером српске мајке. Додуше, када погледају у куће које наше жене подигоше, и држе и воде – и то без великих криза, и без икаквих проневера и себичности – људи умукну и диве се. И право је да се диве. С друге стране, мисле ипак да би тип наше мајке требао да еволуира, да би мајка требала да узме више личне слободе за себе, и да даје више личне слободе деци. Ово је једно мишљење које није до краја домишљено. Деца, раније или касније, узму сама ову слободу, и узму је природно, с преимућством новог живота над оним који пролази. А мајка, не може имати пуну и пусту слободу, као што је не може имати нико ко је узео неки задатак не од данас до сутра, него од данас до гроба.

Српску мајку карактерише оно што је од два вида озбиљнији вид карактера и одлуке. Српска мајка је прогресивна, али човечна остаје оним што се не мења, вечним цртама човека и жене. Прогрес је ствар нужна и лепа, понекад блистава, али у сваком прогресу има експеримената, разбијених и поломљених ствари које се одстрањују и бацају. Добро ради наша жена када од битно човечног не одступа. Иначе, од свег њеног труда и свих мука шта би остало? „Прогрес“ се и по два пута промени док мајка сина или кћер до самосталности дочува. А сем тога, како смо већ напоменули, пошто мајка савлада дете, долази ред да дете савлада мајку у име новог живота, и у томе је и трагедија и јунаштво мајке. У свести српске мајке има врло много од тог знања, и зато у фигури, држању и говору српска мајка има тако много измирено човечног и савладано достојанственог. 

Ово неколико редака предајем, с поштовањем и с дивљењем, марљивим чланицама друштва ,,Српска мајка“ које срдачно и свесно чувају децу.

                                                Исидора Секулић (1936)

Преузето из књиге Мире Софронијевић: „Хуманитарна   друштва у Србији“,

Библиотека Града Београда, 2003, стр. 147 – 150.

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

О ВАВИЛОНСКОЈ КУЛИ …

.

Нема сумње, да је “Вавилонска кула” била храм и астрономска опсерваторија са седам спратова (сунчев број), што налази потврде у семантици речи “зигурат” од ариј. сагара, ведски бог Сунце. Страбон је сматрао зигурат Беловим гробом који је по причи срушио Ксеркс, а Диодор за светилиште посвећено богу Неба кога су Вавилонци звали Бел (Недомачки). По угледу на Вавилонску кулу или зигурат, саграђени су маузолеј Кира Другог и споменик Незнаног јунака на Авали који уместо опсерваторије имају спомен обележја (Павлов).

Семантички, реч “кула” као хомоним стоји у вези “пометње језика”, јер, ариј. кула значи породична кућа или братство, род (епска “кула Југовића”), племе, колено или поколење. Појам куле-грађевине симболише везу земље и неба као и лестве, које су најчешће поређење за духовни успон (на небо) па припадају обредима иницијације. За лестве је познато, да служе и божанском силаску с неба на земљу, али је скоро непознато да кула у улози “божанске планине” има исту улогу.

Одакле, онда, потиче прича да је Вавилонска кула подигнута против Бога уз бесмислену оптужбу завере? Да ли је у питању незнање, погрешно тумачење, намера прикривања или све заједно? Кула припада симболизму приближавања Богу, али, зашто би се то тумачило као “жеља за моћ”, када је знање духовна категорија којом се постиже “друго рођење”!? Поготово, што Вавилон, изворно значи “Божија врата”, јер је његова кула-зигурат грађена према “вратима неба”, а упоредна је троврхој Мери “божанској планини” ведског раја, као и кинеској “кули сретног утицаја” (линг таи).

.

Picture

.

Рајско и сретно знамење “божанске планине”, симбол је хармоније у дводимензионалној представи равнокраког тругла, која пресликава циклус троструког кретања, директне и индиректне светлости тока Стварања у српскм миту. Отуда, у мисирском предању је Mиробитије (Постање) изведено на планини издигнутој из првобитних вода хаоса, са успоменом на овај догађај који чува свети камен Хелиополиса (Бенбен). Супротно томе, пример негативне симболике куле као грађевине, постоји у српској митолошкој приповетци “Суђаје” у којој Бог руши громом кулу до темеља, истоветно рушењу Куле тарок у 16 аркани Тарота. Такође, у српском предању духовни појам епске Голуб-планине има још у Ведама неповољну конотацију, јер, пресликава сазвежђе Голуба о летњем сунцоврату са симболиком “прве најаве зиме” (А. Асов).

Србски мит има више “божанских планина”, Смиљана, Олимп, Голеш, Росуља… које су атрибут Нава као и код Келта, али, негативна митска симболика никада не прелази у погрду богохуљења. У случају “Вавилонске куле” и “пометње језика” разлог богохуљења је много озбиљнији али прикривен. У питању је духовни прекид везе између неба и земље, као стварни разлог “пометње језика” на Земљи. Говор је средство споразумевања међу људима, али и са Богом! Губљењем духовног језика губи се богосазнање и веза са Богом!1 Отуда, унутрашњи језик (спота) је божанска категорија и Реч знања, као оруђе разума са вољом Божијом у симболици првобитне божанске објаве (благослова).Иторијску потврду, духовне стагнације на Истоку и разлога који је претходио “пометњи језика”, даје први поход аријских Сарбата из Подунавске Медије на Исток који је водио законодавац Нино (Мино) Белов, са титулом Амоновог првосвештеника Сунца (угаритски раббу кахиним), која је до нас доспела у енглеском облику Хамураби, са несигурним временским датовањима. Титула “хамураби” се погрешно приказује као име седмог аморитског владарског паса, а препис Ниновог (Миновог) Закона на клинасто писмо сматра се оригиналом. То значи, да су Нино (Мино) и “Хамураби” једна те иста историјска личност (Николић)!
Даљи наследници Нина Законодавца, били су Сербо Макеридов и Лесандар Македонски који је у трећи поход на Исток пошао са хумано-универзалном идејом једнакости и слободе међу људима и расама, што је лично нагласио у одржаном говору пре похода. Лесандар је у својој титули, још увек имао по наследном аморитском или сарбатском праву титулу Амоновог првосвештеника коју је носио и Нино, па су га зато мисирски свештеници у пустињи Суива добровољно признали за Амоновог сина и првосвештеника његовог култа!Плиније назива Вавилон главом халдејских народа, наглашава А. Спајићева, али Нино (критски Мино, хинди Ману) није био освајач и деструктивац, као ни његови наследници, већ доносилац реда у ширењу културе и миљеник божанског пара Правде, познат као градитељ опсерваторије или Вавилонске куле у пољу Сенар.

Слободан М. Филиповић ​

Извор:

http://srbski.weebly.com/srbi-svi-i-svuda/o-vavilonskoj-kuli

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Слободан М. Филиповић- ВЕЛИКА ТАРТАРИЈА

Слободан М. Филиповић
ВЕЛИКА ТАРТАРИЈА
.

Аријска или сарбатска (скитска)1 империја носила је миленијумима различита имена, а позната је као Велика Тартарија и Могулска Азија.2 Назив Могул је од персијског облика имена Могол за Монгола, што долази од ариј. мангула, зло, несрећа, невоља, али, значи и грешка или кршење начела, одакле је медицински израз “монголизам”. Реч Могул погрешно се тумачи од јелинског mogol, велики, која је такође од ариј. мег’а, велики.
На карти А. Отелија из 1570 године налази се Велика Тартарија. Такође, на карти света П. Планциа из 1594 године, као и првом издању Британике из 1771 године. Велика Тартарија се на северу од Москве граничила са Сибиром, а јужно од ње су: астраганска, черкеска, дагестанска, док је калмичка на северозападу од Каспијског мора до Сибира. Московска Тартарија је обухватала Кубан и Малу Тартарију, а постојале су још узбекистанска и монголска у северној Персији и Индији, као и тибетска на северозападу Кине.
У средњем веку аријско-сарбатска или руска империја на Западу је названа Велика Тартарија. Одакле потиче ово име? Зашто није Велика Сарбатија која се простирала од Атлантског до Тихог океана, када се Русија баш тако звала до краја 16 века? Не може се прихватити скраћена верзија историје Фоменка и Носовског, о светској културној доминацији Сарбата у 14. веку (Д. Бајда, Е. Љубимова), када су они културни источник света нашег међуледеног доба а њихови преци присутни од протоисторије.
Сигурно, да регија Тартарије није добила име по граду Тара у Сибиру, већ је уведена као прикривени погрдан израз за станишта варварских србских, алијас “словенских” народа. Јер, Тартар је друго име за Нав или “доњи свет”, коме по у србском предању припада све оно што је страно и непријатељско народу. У случају назива Тартарија, митски принцип је једноставно инверзно преузет и примењен у погрдном смислу. Зло није много паметно, али је “превртање на главу” идеолошки принцип увек веома делотворан.
Реч “тартар”, у значењу Нав или доњи свет који се налази под Земљом толико дубоко колико је небо високо, долази по имену бога Таре, ариј. тара, “Терач”, придевак бога Нава (= таритá, “Вођа”), одакле је срб. “тратина”, ливада или необрађена земља Нава. У руском предању, Тар и Тара су божански пар богова природе и мудрости који је дао девет књига светих Веда. Аријски Тара је отац библијског Аврама, ариј. аб’ирāма, “Усхићујући”, “Очаравајући”, бог Нава и отац светих шамана, по Светом писму кнез историјски из Ура и заједнички праотац ришћана и обрезаних.
Хуманистичка наука на Западу, већ неколико стотина година води специјалан психолошки рат против србских народа заснован на слабљењу самосвести и наметању осећања ниже вредности, а једна од бројних метода је итерминолошки рат. Јер, скоројевићи имају психолошку потребу да све почне са њима. Тако је нулти меридијан премештен из Гизе за 30 степени у Гринич, а константна звездана година у биолошком ритму Земље, демагошки интеркалацијом замењена покретном тропском и наметнута као светски календар.
Уосталом, примери нису ни потребни, јер су на саборима у Ферари и Фиренци још далеке 1438(9) године, донете одлуке о денационализацији и католичењу Срба и Руса. Поред тога, Ватикан је донео и буле којима полаже право на целу планету Земљу (1454 г.), на свo приватно власништво (1481 г.) и право контроле над свим душама (1537 г.)!
Да ли је ватикански културни империјализам разлог, што руска историографија никако не може да се курталише наметнуте ватиканско-коминтерновске терминологије? Шта значи неспојива кованица “словено-аријска” империја? “Словени” је назив за непостојећи народ, који је као збирно име уведено са Орбинијем да замени сарбатско у циљу његовог “брисања”. Насупрот томе, Арији (Меди или Сарбати ) су већ у освит историје пре 4000 година имали своје историјско име медски Сарбати, старинци Хелма или Балкана који се у средњем веу најчешће јављају као Срби и Руси.
Шта ћемо онда са 3700 година временске разлике између Арија и “Словена”? Треба увести терминолошки тачан назив, заједнички и историјски оправдан а то су Сарбати! Поготово, што њихово опште србско име претходи аријском на Истоку, јер, то је пранарод “који се састојао од Сораба, Серба, Рашана, чије је заједничко име било Срби” (А. Пикте).3
Немачки историчар Ото Хене Амрајн протеран је из Швајцарске у првој половини 19 века, због тврдње противне Светом писму, да је почетак културе међуледеног доба настао у Подунављу: “Сви бели народи између Архипелага и Инда…дошли су из Европе и та сеоба белаца је највећа тема препотопске историје”.

Слободан М. Филиповић

.

1. Скити су се звали Сарбатима (Вадианус), за које Херодот каже да говоре искварено скитски. Сарбати су преци Словена (Пасхална хроника), исто, што и Меди, Рашани или Арији а главно су племе Германа (Прокопије). Од Сарбата су настали Анти, Венети и Словени (Јордан).
2. Азио је старо име бригијског Сарда, културне престонице Истока и Запада по којој је добио име цео континент.
3. Срби или Арији као општи народни називи имају преко 750 историјских имена, али, данашњих 12 народа имају веома млада имена (6-9 век), осим македонског (8 век ст. ере), што је име регије, као и руског имена које је скраћени облик имена Рашани или Расени (13 век ст. ере) са дериватима Руси, Раси, Роси.

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Хрвати дрско присвајају Мирослављево јеванђеље

ХАЗУ својата Мирослављево јеванђеље

 

.

Разлог ове хрватске клептоманске амбиције је теза савремених хрватских историчара да сви ћирилски споменици западно од Дрине припадају хрватској културној баштини.

 Мирослављево јеванђеље, најзначајнији и најлепши српски рукописни споменик, проглашен је за „дјело писано хрватском ћирилицом и старославенским језиком хрватске редакције”!

То је обзнањено на међународном научном скупу „Хрватска ћирилична баштина”, одржаном крајем прошлог месеца у Загребу, под окриљем Хрватске академије знаности и умјетности, а поводом петстоте годишњице ћириличног „Дубровачког молитвеника”, штампаног у Венецији 1512. године. Ово клептоманско откриће промовисао је један од учесника скупа, Кристијан Кухар са загребачког Старославенског института.

Већ две деценије хрватски језикословци и историчари средњовековља присвајају овај култни српски спис настао под покровитељством Немањиног брата, хумског кнеза Мирослава. Један од њих, Милко Брковић, историчар из Завода за повијесне знаности ХАЗУ и професор Мостарског свеучилишта, тврди да је језик Мирослављевог јеванђеља „хрватска редакција старославенских глагољских књига”.

Међутим, својатање чувеног јеванђеља само је сегмент хрватских аспирација на читаво средњовековно српско културно наслеђе у Босни, Херцеговини и Далмацији.

„Ова хрватска чежња континуирана је на аустријску културну политику у Босни и Херцеговини”, сматра археолог Ђорђе Јанковић, професор на Академији за конзервацију и рестаурацију СПЦ. Један од кључних потеза у стварању „босанске” нације и културе било је преименовање историјског босанско-херцеговачког и приморског (далматинског) писма, ћирилице, у „босанчицу”. За надгробне споменике, мраморове, скован је дотад непознати термин „стећци”. Тако су ћирилични натписи на мраморју постали епитафи писани „босанчицом на стећцима”.

А од деведесетих година прошлог века хрватски аутори замењују термин босанчица изразом „хрватска ћирилица”.

.

Археолог Ђорђе Јанковић

Фотографија корисника Max Milosevich

.

Овај, пре свега ментални, страховити заокрет у односу према омраженој ћирилици, пред широм публиком настоји се оправдати на прилично духовите начине. Тако се истиче супремација „трописмене” хрватске културе (латиничне, глагољичне и ћириличне) над другим европским националним, „једнописменим” културним корпусима. А хрватски аутор Винко Грубишић, смело и искрено тумачи да је разлог хрватског отпора према ћирилици „страх од препознавања себе у другима”.

Даље, амбициозни хрватски иноватори морали су се одрећи теза великих имена српскохрватске лингвистике, католика, Ватрослава Јагића и Милана Решетара. Јагић је установио да средњовековни глагољички корпус припада хрватској филологији, а ћирилични српској, а Решетар је објаснио откуд разлике у српској ћирилици западно и источно од Дрине.

Дубровчанин Милан Решетар је утврдио да тип српске ћирилице који је назван босанчицом потиче с двора краља Драгутина Немањића, односно да је реч о брзописној ћирилици. Користила се за исписивање повеља, посветних натписа и епитафа на мраморју, а одликују је лигатуре (спајање слова) и скраћивање речи што је обележавано титлама (знацима за испуштена слова).

Хрватски жал за Мирослављевим јеванђељем лако је разумљив, кад се има у виду да су многи најстарији српски ћирилични артефакти похрањени по хрватским збиркама и музејима.

Такав је случај с Поваљским прагом (12. век) који се налази у сплитском Музеју хрватских археолошких споменика или с Хумачком плочом, такође из 12. века, која је 1867. године била узидана у зграду фрањевачког самостана у Хумцу код Љубушког, а данас се налази у музејској збирци овог самостана. Оба поменута епиграфа описана су у четвртом издању књиге Бранкице Чигоје

„Најстарији српски ћирилски натписи”, објављене пре четири године у Београду.

На наше питање зашто академска заједница Србије прећуткује ове и сличне провокације које стижу из Хрватске, наш саговорник, професор Јанковић, одговара: „Не постоје одговарајући академски изрази којима би изразио своје мишљење о овдашњој академској заједници”.

 

Глагољаши пишу ћирилицом?

Илустративан пример хрватског присвајања ћириличних споменика је ћирилични натпис уклесан у камену, нађен 2003. године на локалитету Подворнице у Лиштанима код Ливна. Археолошким захватом на локалном гробљу откривена је плоча са следећим, мајсторски урезаним текстом:

Овде лежи поп Тјеходраг који је имао пет синова и сви су убијени у истој години”.

Хрватска ауторска тројка, тумачи налаза, датирали су овај епиграф у 12. век и утврдили су да је реч о хрватском „попу глагољашу”. Будући да је већ тада католичким свештеницима била строго забрањена женидба, поменута тројка извела је мисаони дриблинг: „Као нелатински свећеник могао је имати дјецу са законитом супругом на ваљан, али не и на допуштени начин”.

Међутим, како објаснити да католички „нелатински” свештеник (који се не користи латиницом већ глагољицом) има епитаф исписан ћирилицом? И ту је нађен соломонски излаз из ребуса: попу Тјеходрагу ћирилица је служила за „свакодневну употребу”!

 

Политика, 09/12/2012

 

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Мислав Хорват : Измишљени хрватски краљеви

Мислав Хорват :

Хрватски краљеви, тролови, караконџуле и остала митска бића

Једну младу жену из Србије данима је преко фејса малтретирао неки Хрват и тражио да изађу заједно. Причао јој је о хрватским краљевима и истицао хрватску супериорност над Србима. Очајна, обратила ми се за помоћ. Мало људи у Србији зна да читава супериорна хрватска повијест нема више од 150 година. Тек у другој половини 19. вијека Беч је стварао институције, Ватикан католичио, а католички попови и бечки ђаци измишљали приче из непостојеће хрватске повијести. Како је у 19. вијеку много Срба студирало у Бечу, студенти из тадашње Хрватске срели су се са јунацима и догађајима из српске прошлости. Један, којем се српска повијест посебно свидјела звао се Иван Кукуљевић Сакцински. Он ће касније заједно са неколицином католичких свећеника измислити низ хрватских краљева, ископати многе лажне налазе… све оно што смо имали прилике гледати у научно-фантастичној серији “Хрватски краљеви”.

Симболи једне нације и државе су грб, химна и застава. Хрватски грб први пут се налази грбовнику у фојничком католичком манастиру, као један од грбова српских земаља цара Душана из 14. вијека. Хрватску химну „Лијепа наша“ написао је Србин из Винковаца Јосиф Руњанин. Хрватска застава са распоредом боја црвен-бијели-плави први пут је употребљена као српска застава Сретењским уставом 1835. године, али је забрањена ради протеста Турске. Касније је бан Јелачић ту исту заставу узео за заставу Велике Илирије. Аустрија ју је одмах забранила, да би је касније одредила за хрватску заставу и тако је остало до данас.

Оно што нису украли Србима, Хрвати су измишљали, а често су њихови краљеви настали на темељу сјећања на локалне српске кнезове и жупане, који онда у фантазијама ватиканских фалсификатора постају хрватски краљеви. Један од посебно популарних измишљених краљева је Звонимир. Прича каже да је Звонимир убијен 20.4. 1089. јер су Хрвати одбили његов позив за судјеловање у крсташком рату, а он их је на самрти проклео: “да хиљаду година неће имати владара свог језика!”. Након Звонимирове смрти, Хрватском је завладао мађарски краљ Бела. Хиљаду година касније, кад се клетва испунила дошао је Фрањо Туђман.

Ово је наравно тотална небулоза. Крсташки рат је избио тек 10 година касније и према томе, Звонимир за њега 1089. није могао знати осим ако није био видовит. У разним верзијама Звонимир је убијан и 1059. и 1079., већ према дневно политичким потребама. Како је могуће да народ само тако убије краљ који има своју гарду која га чува? Ко би се уопће усудио убити папиног вазала у папској земљи? Папа би ескомуницирао његове убице и на њих посало војску. Мађарски краљ Бела који је према овој причи завладао Хрватском умро је 30 година прије наводног убиства Звонимира. Заправо се ради о преписаној чешкој легенди о смрти кнеза Већеслава касније познатог као свети Вацлав. Осим тога, Хрвати јесу имали владара који је говорио на њиховом језику, звао сеАлександар Карађорђевић.

Као доказ постојања хрватског краља Звонимира дуго се наводила тзв. “Башћанска плоча” коју су идеолози хрватства називали “темељним спомеником хрватске писмености” и датирали је у 11. вијек. На тој плочи неки свећеник спомиње краља Звонимира. Плочу је “пронашао” Иван Кукуљевић Сакцински. Међутим, најновије анализе су показале да је плоча фалсификат. Облик и стил плоче немају везе са 11. вијеком. Црква у којој је плоча пронађена грађена је најраније у 14. вијеку у стилу касне романике. Како је плоча кориштена у цркви као преграда, израђена је када и црква. На плочи се налазио неки рељеф преко којег су фалсификатори уклесали садашњи текст. Када је све ово откривено, хрватски су историчари рекли да иако је плоча фаслификат, можда је постојао неки текст који спомиње Звонимира, па је стољећима касније исклесан у плочи. Можда, а можда га је исклесао и ванземаљац.

Један од археолошких проналазака на који су Хрвати највише поносни је крстионица кнеза Вишеслава која је наводно доказ да су Хрвати примили католичанство до 9. вијека. Ту крстионицу је католички свећеник Лука Јелић датирао на почетак 9 вијека., а по њему је она из Нина. Нин је мало мјесто у Крајини, гдје су по њиховим фантазијама столовали непостојећи хрватски краљеви и зато им је било важно да баш тамо постоји нека крстионица. Крстионицу је Муссолини поклонио Павелићу и од тада се чува у Хрватској. Ипак, недавно је водећи хрватски археолог, професор емеритус Никола Јакшић призано да нити је Вишеслав био Хрват, нити та крстионица има везе са Хрватима. Јакишић је након 40 година истраживања закључио да не постоји никакав хрватски споменик из раног средњег вијека и да никакви Хрвати у то доба уопће не постоје на овим просторима.

Крстионица је нађена у 19. вијеку у Венецији. Убрзо за њу сазнају идеолози хрватства. 1911. католички свећеник Лука Јелић пише како је у Нину пронашао темеље те крстионице. Тако је “Вишеславова крстионица” ушла у све хрватске уџбенике. Када су археолози отишли у Нин, схватили су да је Јелић измислио те темеље и да они не постоје. Данас се зна да је крстионица израђена за потребе покрштавања Срба на источној обали Јадрана, крајем 9. и почетком 10. вијека и свако се својим очима може увјерити да на њој стоји уклесано име српског кнеза Војислава, а не Вишеслава који није ни постојао.

Још луђа прича хрватске митолошке хисториографије је она о “персоналној унији” са Угарском. Како су најзападније српске земље биле врло сиромашне, српски владари нису имали претјерани интерес да их бране. Тако су Мађари освојили подручје од Загреба до Задра у 12. вијеку и држали га све док Угарска није пала под турску власт. Хрвати то раздобље називају “Хрватско-Угарским краљевством” и “персоналном унијом”. Кажу да су само имали истог владара као и Мађари, али своју државу. То је као да Срби кажу да су били у Српско-османском царству, персоналној унији и да су са Турцима дјелили само султана. У ту сврху измишљена је тзв. “Пацта Цонвента” која је наводни документ из 12. вијека. Међутим, Пацта Цонвента је писана језиком из 15. вијека, у њој се налази низ грешака, нпр. Коломан се наводи као син Ладислава, а био му је нећак. У мађарским изворима нема спомена о Пацти Цонвенти, нити је ико спомиње прије 17. вијека. Суочени са тим аргументима хрватски повјесничари признају да је Пацта Цонвента фалсификат, али кажу да је можда постојао неки усмени договор са непостојећим хрватским племством. Можда, а можда је постојао о усмени договор са троловима

Кад им се спомене да се за разлику од Срба никад нису бунили него били вјерни слуге својих окупатора, Хрвати наводе Матију Губца којег је посебно форсирала комунистичка историографија. Наводно је извијесни Матија Губец подигао буну, истјерао угарску војску из Загорја, буна је ипак разбијена, а он окруњен круном од гвожђа и убијен 1573. Да је стварно у то доба неко успио истјерати угарску војску, то би подручје одмах освојили Турци. На попису кметова мађарске породице Hennyngh у селу Хижаковец из 1574. спомиње се и Матија Губец, а он је по овој измишљеној причи тада наводно већ годину дана мртав. Заправо се ради о некој локалној тучи у околини Загреба коју је умирило осам војника. Читава легенда је преписана према буни коју је водио Ђерђа Дожа против мађарског племства у Банату.

Шта још рећи о народу који је језик украо Србима, којем је граматику  написао Србин Ђура Даничић, народу који није имао ни презимена ни земље, док Срби и у Хасбуршкој монархији и у Османском царству имали своју земљу, а најстрија српска презимена нађенасу у Дечанској христовуљи из 1330. године. Чак и иритантни хрватски поздрав “бок”долази од искварене варијанте аустријског њемачког “мајн бокн” што значи “мој наклон”. Када су покатоличени расрбљени сељаци стизали у Загреб они нису разумјели њемачки, па су поздрав “мајн бокн” помјешали са својим “помоз Бог” у конструкцију “бок или бог” која се и данас у Хрватској користи.

Она жена са почетка ове приче, коју је Хрват малтретирао преко фејса и молио је да изађе са њима, обратила се мени за помоћ. Одговорио сам јој:

- Реци му да ћеш се изаћи са њим под условом да први састанак буде на гробу неког хрватског краља. –

Никад јој се више није јавио.

Мислав Хорват

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Зашто Србија нема излаз на Јадранско море?

Историчар и књижевник Мр. Миле Дакић о нестајању српске Далмације и губитка српског излаза на Јадранско море

.
Колико је политика великих сила, посебно В. Британије и Ватикана,  учиниле да Срби и Србија немају излаз на Јадранско море?

Шта су на том плану учинили комунисти са Титом на челу, а шта сами Срби својом погрешном политиком сталних уступака и повлачења?

.

 Прворазредна трагична табу тема о некада српској Далмацији и српском Дубровнику, чини окосницу српских заблуда и бјежања од себе. Да ли су Хрвати средином 19. вијека, за свој књижевни језик, преко Вука Караџића и Ђуре Даничића узели српски језик,1 за свој књижевни језик,2 који им је послужио за освајање, претежно српске Далмације, дијелова Босне и Дубровника.3 Да ли су се могли с кајкавским језиком домоћи Далмације и Дубровника? 4 Који су српски политичари и државници одговорни за највећи и најсрамнији пораз свога народа на Балкану, што данас Србија нема излаз на Јадранско море и што је изгубљен један најсрпскији град 18. и 19. вијека, Дубровник. Разумљиво је, да је југославенско комунистичка историографија гушила сваку помисао о наведеним истинама, али је несхватљиво садашње поимање прошлости, посебно у нашим историјским уџбеницима.

Зашто се и сада избјегавају истине? Зашто и послије непоправљивих година и вјекова не смијемо знати истине?

Зашто се толико скривао од јавности попис становништва у Далмацији, аустријског статистичара др Адолфа Фикера, по којем је у Далмацији 1857. године живјело 88,92% Срба (католика, православаца и мухамеданаца), 10,84% Талијана и 0,24 Арнаута.5

Да су историјске чињенице темељито његоване, а не скриване, од Херцеговаца, Далматинаца, Дубровчана и осталих на Балкану, можда и не би било рата унутар исте крви. Не би на челу злочинаца у Пребиловцима били бивши Срби, конвертити. Ако се отворено не каже шта се десило, буде се свакојаке слутње, па и оне које доказују да је српским политичарима, краја 19. и 20. вијека уграђен, поред анационалног и синдром бесмисла за сваку разумну националну политику. Да ли су српске вође знале и знадемо ли ми данас, шта за једну државу значи излаз на море, или један традиционални српски град Дубровник? Јадранско море, његова сјеверозападна балканска обала је, у најмању руку, и српска, и кроз вијекове на дохвату руке, далеко најбројнијем народу Балкана ! На томе испиту су пали: српска политика, вјера и династија. О томе се упорно ћути. Да ли се икада запитамо, колико има злонамјерних прљавштина и неистина у нашој историографији? Надајмо се, да су прошла времена када се морало говорити и писати, да смо се заједно доселили, да смо истовремено имали своје државе и територије, а све у име Југославије, југославенства, братства и јединства.

Невјеројатно је, да најбројнији народ на Балкану ( српски народ ), доживи такве губитке и депресије у земљама гдје је био најбројнији и најдржавотворнији. Срби су у 20. вијеку изгубили: Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. вијека – Дубровник, дијелове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору, Косово и Метохију. Али нису само то губици српског народа. С губитком територија и природних богатстава нестајао је и српски народ. У Републици Хрватској је прије 20 година било 19,6% Срба, а сада их има око 3%. Србија, некадашњи Пијемонт српства и славенства је довела под знак питања себе и друге проређене Србе око себе. Све је то резултат неимања националног програма и неразума у бављењу политичким пословима и визијама. Чудесно је, да Далмација ( у којој није било Хрвата до почетка 20. вијека ), Дубровник ( у којем се није знало за Хрвате до 1. свјетског рата ), постану хрватске територије и градови. То је, у ствари, више него успјешна политика која је остварила такве резултате.

Србија је послије побједоносних ратова мијењала име државе, зидала и створила друге државе на својим развалинама. У томе расулу Србије и српског народа, не могу се амнестирати, прије свих: краљ Александар Карађорђевић,6 југославенство, комунизам Јосипа Броза и његових српских анационалиста. За посебну су осуду они који су одбацили Србе Далмације и Дубровника ( католике) и тиме остали без излаза на Јадранско море. То није само неправда и штета. То је чињеница која изазива осуде, презире и сажаљења према српским политичарима 20. вијека. Да ли су се противв српског народа уротиле неке тајне силе унутар српског корпуса које притајено дјелују? Да ли је све морало ићи најпогубнијом могућом варијантом? Зашто су Срби ликвидирали и прогонили најсрпскије кадрове у 19. и 20. вијеку? Тај унутрашњи усуд и проклетство нестајања Срба и Србије је давно започео и не престаје, да би држава Србија, у биткама за своју и туђу слободу, крајем 20. вијека постала радионицом за настајање нових нација, држава и на њеном етничком простору, а затим жртвом агресије и државом без државних граница. Инерција губитништва се посебно разгарала послије српског напуштања Срба Дубровника и Далмације. Ово текуће је, можда, и казна Божја.

Нико се не би чудио, да је Дубровник у вјековима породице Гундулић пао под нечију власт, јер српске државе тада и није било, али пасти у временима снажне српске кнежевине и краљевине, па и Краљевине Југославије? То је неопростиво ! Да ли се данас, бар неко у српском корпусу запита за цијену таквог губитништва? Ова чињеница није само срамотна. Она је била и благовремена опомена за будућност, из које српске вође 20. и 21. вијека нису баш ништа научиле, па су пустиле низ воду: Стару Србију, Републику Српску Крајину ( Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун Банију, Славонију и Барању ), Косово и Метохију, Црну Гору, Босанску Крајину,7 па и Републику Српску. Зашто се чудити новим губицима српских крајева у Хрватској, Босни, Црној Гори и Србији? Српска ријека је остала без својих вјековних притока, без снаге, па усахњује и нестаје. Неки текући детаљи нас опомињу, да процес растурања Србије није завршен.

Усуд Срба на западу се наставља. Званичну Србију не мучи тај проблем. На почетку смо новог таласа српског осипања – нестајања и конвертитског синдрома. Небрига матице је толико очита, да је изазивала и изазива жал, револт и инат код Срба: Далмације, Дубровника, Босне и Срба Крајишника. Све више се код Срба на западу осјећа и проводи идеја покатоличења и прихватања хрватства из нужде, баш онако како се то прије 100 година догађало у Далмацији и Дубровнику.8 Опет се ради о биолошком опстанку. Други излаз не постоји, јер је Србија, као никада раније, у чудесном самосатирању кроз читав период 20. и 1. деценији двадесет првог вијека. У таквим условима је од припадника српског народа стварала и ствара најжешће непријатеље српства и Србије, а све то због „бола без пребола“ јер србијанска политика не може замислити живот без Хрвата, Словенаца и других новорођених етникуса на Балкану. Политичари Србије настављају праксу својих претходника, да на кољенима остваре љубав оних којима су нешто раније на длану подарили националне државе,9 а ови и не сањају о новом заједништву. Наступила су времена да су Срби у Србији у правној позицији мањине( пред судовима, становању, запошљавању, социјалним правима, у медијима, ТВ играма и забавним програмима ) У Војводини се најчешће и не говори о српском народу, него о српској заједници, а на Косову и у Црној Гори о српској мањини. У условима самооптуживања српства и Србије за геноцид, политика Србије ствара гађење код западних Срба који су у три протекла рата проживјели чудесне геноцидне походе НДХ и Републике Хрватске (Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, Глинску цркву, Садиловац, Коларић код Војнића. Петрову гору, Козару, Дивосело, Дерезу, Слобоштину, Пакрачку Пољану, Марино Село, Вуковар, Госпић, Међуријечје Крке и Чиколе, Дивосело, Равне Котаре, злочин Граховљани у Славонији, Сисак, „Бљесак“„Олују“ и стотине других масовних стратишта српског народа. Треба тражити од сваког живућег Србина да упозна збиље наведених злочина, па да онда трасира свој животни пут. Зачуђујуће је колико су: југославенство и комунизам испрали српске мозгове, да су их неутралисали за било какву борбу и национални опстанак. И поред свега проживљеног многи Срби на западу су схватили, да морају напустити свој Стаклени штап и да било какав ослонац траже на страни својих традиционалних прогонитеља, да се препусте нежељеној судбини и да максимално, као раније развијају самоубилачку традицију конвертитства и мржње према ранијим нестварним сновима, који су ( историја је то потврдила ) несагледиво опасни за будућност српства и Србије. Некадашње притоке Србије мијењају своје токове, не у Србију него против ње. На жалост, све ближе смо остварењу наслова једне књиге, чији су аутори познате свјетске личности:10 „Србија мора умрети“

Територијална проширења обећана Србији „Лондонским Уговором“ од стране сила Антанте, закључен 26. априла 1915. у Лондону

.

Нова времена нас неће питати, шта смо радили, него шта смо учинили за свој народ и српску државу. Србија се и даље одриче мноштва српских права и интереса. Она не поставља питање колика је вриједност имовине протјераних Срба из Хрватске, сада држављана Србије? То је чудесан и необјашњив мук, а ради се ( нико неће да израчуна ) о десетинама или стотинама милијарди Евра. Она не тражи од Хрватске љетовалишта и хотеле српских фирми на Јадранском мору. Не тражи реализацију Споразума о сукцесији, гдје су заробљена огромна средства државе и грађана Србије.11 Ово стање нас подсјећа на давну изјаву Војислава Лубарде: „Сине, ако икада мораднеш с ону страну Дрине, знај да добра бити неће. Немају га они ни за себе, а камо ли за друге“.12

Све је почело, када је већи дио српске интелигенције запљуснуо талас југославенства, па је подржала став Скупштине Краљевине Србије од 7. децембра 1914. године, да је ратни циљ: „ ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца.“13 Тада су положени темељи чудесне српске самоуништавајуће идеологије, која је спречавала квалитетна и дугорочна рјешавања српског питања на балканским просторима. Та идеолошка и национална погибељ ће се снажно манифестирати већ у другој години Првог свјетског рата, око непотписивања Лондонског пакта ( којег су Срби одбили ради спасавања Хрвата и Словенаца ). Да је потписан, можда би Србија данас имала у своме посиједу 2/3 обале и острва Јадранског мора. Одбијањем Лондонског пакта, Србија је у Италији добила заклетог непријатеља, а на себе навукла АУМ и Њемачку с још већом жестином. То је и Италија тражила од њих.

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ТУЖБА ЗА ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ТУЖБА ЗА ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ
( Извештава Борис Јовичић )


.

Обавештавамо Вас, да је адвокат из Москве, др Божидар Митровић,

поднео тужбу против одговорних у Министарству просвете Републике Србије,

јер је у школама и науниверзитетима Србије у наставном програму унесен фалсификат,

да су Срби досељени на Балкан из Русије – у 6. и 7. столећу после Христа.

Он је у Казненом закону Србије
означио које одредбе овог закона одређују, да је такав
поступак кажњив. Др Митровић је навео, да се историјском
наставом и наставом у другим друштвеним наукама, обмањују и
остали Словени. У првом реду, Руси, јер у њиховом наставном
програму у школама и на универзитетима пише – да су Руси
стигли у Русију, у  7. столећу после Христа, са Балкана и из Подунавља.

Значи, ова тужба садржи две основне тачке-обмане:

1) Да су Србии дошли из Русије на Балкан 

2) Да су Руси дошли у Русију са Балкана и из Подунавља (у исто време)!

Др Митровић је навео у тужби своја научна истраживања и
закључке (и радове других научника) – да су Словени
староседеоци Балкана и Средоземља, што је у Вама приложеној
тужби изостављено. Др Митровић је препоручио да сви они који
желе да подрже његов корак, да и сами поднесу тужбу
Тужилаштву Србије, при чему могу да користе и овај део његове
тужбе, а могу и сами да обликују своју тужбу.
С поштовањем, Р. Личина, министар

РЕПУБЛИЧКОМ ЈАВНОМ ТУЖИОЦУ СРБИЈЕ
Немањина 22-26, 11000 Београд

Кривична пријава против непознатих извршилаца удружених
ради пропагирања немачке колонијалне историографије по
којој су се Срби наводно доселили на „Балкан“ са Севера (а Руси
наводно доселили са ПоДунавља/Југа) пошто постоје основи
сумње да деловање ових непознатих извршилаца садржи све
елементе кривичних дела предвиђених:
чл. 174 КЗ – повреда угледа српског народа и угледа СлоВена,
чл. 307 КЗ – угрожавање територијалне целине Србије и
противуставно отцепљење дела територије Србије,
чл. 383 КЗ – уништавање културних или историјских споменика
или других културних добара или установа или објеката који су
намењени науци, уметности и васпитавању,
чл. 370 КЗ – геноцид (српског народа).
Молим Вас да у складу са Закоником о кривичном поступку Србије спроведете све
потребне истражне радње и покренете кривични поступак против непознатог круга
лица и непознатих извршилаца који су удружени (чл. 33 Кривичног законика –
Саизвршилаштво; чл. 35 КЗ – помагање) и распоређени као саизвршиоци посебно у
систему јавног информисања (чл. 38 КЗ), у издавачким организацијама (чл. 39 КЗ) и
у систему образовања ради пропагирања немачке колонијалне историографије,
по којој су се Срби наводно доселили на „Балкан“ са Севера (а Руси наводно
доселили са ПоДунавља/Југа) што је све усмерено на:
повреду угледа српског народа и угледа СлоВена (кривично дело из чл. 174
КЗ),
2
угрожавање територијалне целине Србије и противуставно отцепљење дела
територије Србије (чл. 307 КЗ)
Очигледно је да се постојећа догматска историографија одржава (а преко ње
шири ненаучно учење о наводном досељавању Словена на Балкан) само
захваљујући удруживању шире групе извршилаца удружених и плаћених од
иностраних тајних и јавних структура на пропагирању немачке колонијалне
историографије те постоје основе сумње да је њихово удруживање усмерено на
чињење кривичних дела предвиђених:
чланом 174. Кривичног закона Србије: повреда угледа српског
народа и угледа СлоВена,
чл. 307 Кривичног закона Србије: угрожавање територијалне
целине Србије и противуставно отцепљење дела територије Србије,
јер се на пропагирању немачке колонијалне историографије о наводном
досељавању Словена на Балкан у ВИ веку базирају и све тенденције
проглашења такозваног независног Косова (чији је назив изведен из
истинског назива СлоВена: Коло(Вениј)а/КосоВа), почев од времена када је
Ватикан преко католичког свештенија Јиричека илирско порекло (које су до
тада основано приписивали Србима, подстрекавајући их на борбу против
Турака) почели да приписују такозваним АлБанцима/АлБенима, описујући да
они ипак не говоре илирским/СорВенским језиком.
Ова група саизвршилаца је усмерена на информативно и фактичко уништавање
трагова и археолошких налазишта (која су на Балкану и ван њега обухваћена под
термином Винча/Винчанска култура), што је форма геноцида српског народа и
ПОТИСКИВАЊА СРПСКОГ НАРОДА (са Апенина, из Мале Азије а сада и са
Балкана), методима које је:
Гај Јулије Цезар описао у „Записима о Галском рату“,
Ватикан примењивао против СлоВена у Венетији/Венецији у току
Папских ратова мерама изолације Венеције од стране Камбријске лиге, које
су биле прототип примене незаконитих санкца УН против српског народа
крајем двадесетог века.
РАТ ПОЈМОВИМА који прати процес ПОТИСКИВАЊА је облик уништавања трагова
очигледног КОНТИНУИТЕТА КУЛТУРЕ Срба и СлоВена од времена Лепенског Вира
и Винче, када су СлоВени себе називали КолоВени и РАзСени/Род првобитни, јер је
наша цивилизација била и остала цивилизација толерантности различитости
родова за разлику од „територијалне цивилизације Рима“ по којој су „Сви грађани
Рима – Римљани“ која је потисла колоВенску/слоВенску цивилизацију са Апенина
509. године пре нове ере када је извршен пуч који је у науци познат као Римска
револуција.
Катастрофално стање археолошког налазишта Винча и више мера усмерених на
уништење трагова Лепенског Вира су само једна од последица деловања овог
злочиначког удружења чије чињење (и нечињење официјелних органа Србије на
спречавању фалсификата) има све елементе кривичног дела:
а) предвиђеног чл. 383 КЗ (уништавање културних добара)
уништавањем културних или историјских споменика или других
културних добара или установа или објеката који су намењени науци,
уметности и васпитавању у чијој је функцији:
затварање Народног музеја Србије који не ради више од седам година (у
оквиру чега су археолошки налази Винче и Лепенског Вира, који се налазе у
Музеју, требали да камионима којима се превозе ствари дипломата да буду
превезени ван територије Србије),
3
затварање Народне библиотеке Србије, која не ради већ неколико година,
организовање од стране Српске академије наука и уметности у Новом Саду
научног скупа на којем су припадници специјалних служби из САД и Италије,
уз присуство научника из многих земаља – не само признали постојање
писаних натписа на археолошким артефактима Винче, већ и покушали да
промене назив Винчанског писма и трагова Винчанске писмености на
назив ПОДУНАВСКО ПИСМО и писменост, какао се то писмо никако не би
могло повезати са Винчанском културом КолоВена (СлоВена),
б) предвиђеног чл. 370 КЗ (геноцид: ко у намери да потпуно или
делимично уништи неку националну, етничку, расну или верску групу као такву
нареди да се група стави у такве животне услове који доводе до потпуног
или делимичног истребљења групе или да се врши принудно пресељавање, у
овом случају пресељавање Срба са Косова и Метохије, Републике Српске
Крајине и Хрватске),
Због свега реченог, предлажем да се покренене кривични поступак и на основу
утврђене кривичне одговорности за сваког члана овог злочиначког удружења изрекну
адекватне мере предвиђене Кривичним закоником а посебно мере безбедности:
забране вршења издавачке делатности и позива, дужности у области образовања
(чл. 79 и чл. 85 КЗ) лицима која пропагирају немачку КОЛОНИЈАЛНУ
ИСТОРИОГРАФИЈУ о наводном досељавању СлоВена на Балкан, најмање пет
година,одузимање (чл. 79 и чл. 87 КЗ) предмета (књига, брошура, новина) и имовинске
користи од продаје и пласмана предмета (чл. 91 КЗ) у којима се пропагира
немачка КОЛОНИЈАЛНА ИСТОРИОГРАФИЈА о наводном досељавању
СлоВена на Балкан,
јавно објаве пресуде (чл. 79 и чл. 89 КЗ) о кажњавању пропагатора немачке
КОЛОНИЈАЛНЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ о наводном досељавању СлоВена на
Балкан.
Сматрарам да не постоје основи да се на чланове ове групе убудуће примени чл.
176 КЗ „о некажњавању за кривична дела из чл. 173 до 175 КЗ“ за пропагирање
колонијалне историографије ако је „дато у оквиру озбиљне критике у научном,
књижевном или уметничком делу у извршењу службене дужности, новинарског
позива, политичке делатности, у одбрани неког права, ако се из начина
изражавања или других околности види да није учињено у намери
омаловажавања“ пошто више после најновијих открића не постоје основи да било
ко поверује у иситинитост онога што је износио или проносио у вези с НАВОДНИМ
НАСЕЉАВАЊЕМ СЛОВЕНА НА БАЛКАН, односно с наводним насељавањем Русије
са Балкана, јер су то ноторне догматске глупости и само су део стратегије
демонизације КолоВена и СлоВена односно Срба, какве су примењиване и у време
демонизацијом ВиниГота/ВизиГота, чији је назив такође настао из назива КолоВена
односно колоВенског Веровања у ГОД/Коло као вечни Васкрс природе у току ГОДине
дана.

Божидар Митровић, доктор правних наука
Адвокат, члан Московске адвокатске коморе
Председник Регионалне друштвене организације ОБЈЕДИЊЕЊЕ СРБА

119313 Москва, Ленински проспект, д. 93, корп. 2, кв. 145
Тел. 007495 502 39 29 ,
у Београду 064 353 88 49

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Пракелтски језик је у основи и Србски језик

 

Пише – Владимир Лалић

Ове речи које ћу вам сада навести и објаснити сам 2014. године нашао у ПДФ-у који се налази на једном сајту Велшанског универзитета, а сви знате да је највећи понос Велса да су они Келти. Књига се зове : „Proto Celtic English Word list” а : 77., 78., 79. и 80. књига које сам навео у литератури су на сајту истог тога универзитета. Све су књиге јавно доступне за преузимање ко то жели а ја сам их све снимио на својем рачунару да полако, натенане разматрам чињенице о којима оне говоре. Било их је још али их нисам наводио јер су ми изгледале мање важне за моју књигу као што је рецимо прецизна карта рано-средњовековне Британије у ПДФ.

Дакле да кренемо од тих речи. Нагласићу да је тај протокелтски, дакле пре и пра Келтски језик уствари изузетно древан, а старији од 5000 година, те сетите се када су се по Анатолију Кљосову  Словени доселили у Ирску ?!  Пре око 5700 година што је најраније насељавање нашег становништва у Европи изван своје прапостојбине а сада знате које – Србије.. За Анатолија су они били : Словени, Славени, Ариани . . . а за мене су Срби Ариани од којих су касније настали Славни Словени. Сада и на основу Пра Келтског језика немам сумња 0,01 % у тај наш а не само мој закључак. Ипак пошто ја нисам екстремиста  и не причам шта ми падне на памет и шта ми се свиди, ове речи које сам ја одабрао чине мање од 10 % њиховог некадашњег језика али су његова основа, дакле корен без којег им језик и није постојао, уз то осталих 90 % речи заиста подсећају на : Латински, Арамејски, оно што бисте ви сада назвали „Грчки”, уствари то је Семитизовани Србски језик, дакле и Семитски језик уз оно што се као дефинише под појмом Германски.

Мислим да имате неку идеју на шта то личи, уз то те речи страшно подсећају на језик са острва Крит а то је сигурно неки важан показатељ. Кренимо од наших родитеља. Пракелти су за свог oцa говорили следеће : „тато, тата, отец, патир”. Тато, татко, отац, тата, ћале, патер макар у шали што је као „Латински” језик али матера је Србски, дакле и патер такође; патир до (е=и) патер. Идемо до мајке, кеве : „маммо, мама, матир (матер)” а изгледа да су користили и облик „маке” баш као у Маке дониа ! Господар су називали двојако : „влатика, влато” (т=д) дакле наш Владика и Владо, Влада а глагол „влати” је значило владати ! Наш брат им је био „братир”, а наши облици су : брат, брату, браћи е то ћи је уствари умекшано ти ! Ово братир јесте сродно са фратер из Латинског језика али њихови облици су узети из Србског језика. Именица „свекру” је врста фамилије такође, као мајка у закону и отац у закону дакле свекар је мужев отац а свекрва је мужева мајка а облик свекру је и данас наш падеж Датив и Аблатив једнине. Жена је била „бена” а о томе сам вам подробно писао за : жена, глуп, уз једну врсту птице а све код нас Срба. Знам да ово читају и жене па нећу да се увреде али морам бити директан у идеји објашњења, када се мисли на полни однос жене и мушкарца, управо је жена та која је-бена а ја наглашавам да нежелим да вас љутим, уосталом ми Срби за тешке ситуације и времена кажемо исто то „јебена”; нас/ми им је гласило „снис”; „акамном” је било : стена, каменом, камен; забрана је гласила „ари смерта”, дакле смета а смерт је и крај нечега, дакле смрт;

Брдо је било „брендо” а ми смо дуго говорили : бердо, фриг, бриг . . . то „фриг” им је такође значило брдо а „бриг” је значило планина и „бригант” је било високо; поклон је било „дано” што је код Срба и данас; подељено и послано је било „данос”; иста су изговарали „итса”, дакле само је слог тс/ст а та правила сада знате; бедра су изговарали „акраитса”, дакле на крају дела тела; имена једног њиховог бога је било „Арјоман”, дакле Ариоман; живот, живото су изговарали „бивото” уосталом ми имамо глаголе : бивати, пребивати; казна је била „дели” а значила је и : палица, шипка наравно за ударање, дакле делити правду; отворено место су изговарали „болно” те замислите такву отворен рану која је болно место, може бити и хладно или нешто слично; груди, брадавица, сиса је била : „брондјо, бронд” где је ово бронд (а=о) исто што брад од садашње наше брадавица; кућа је била „бута, стан”, а ми смо имали кутах и све ово што и „они”; Оак им је био Храст а „дерво, дрви” је било дрво, одакле каснији Келтски облик дервоак и оак за Храст као његов део који је уствари из препотопског времена; десно им је било представљено са много именица аједна је била „дексо”; питом, припитомљен и слично је био „домо” а ми кажемо и одомаћио се, одомаћити се; зло и издаја, на лошем гласу је код њих било „друко” а ми жаргонски кажемо „Друко нас; друка нас” ,,брука нас“,  дакле : „Оговора нас, издао нас; дубоко и из дубине, у дубини је било „дубно, дубни” а „вор дубу” је значило врло дубоко; „волго” је значило обиље а ми смо дуго говорили и млого/молго за много, уз то река Волга је право обиље и највећа река Европе; усне а мисли се и на уста су говорили „во беутса”, дакле во/бо=од а бе-утса/уста; кревет је био „во легјо” а то вам и нетреам објашњавати;

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

СРБИ И КАЛЕНДАРСКО ПИТАЊЕ

 

Пише – Слободан Филиповић

После серије мултидисциплинарних предавања, организованих  у удружењу „Милутин Миланковић“ на тему „Срби и календарско питање“, одржан је и „округли сто“. Подршку је дала и Влада Србије, са материјалном потпором штампања прикладне монографије. Циљ и мотив ових предавања, било је питање реформе јулијанског „календара (?)“, валидног по научној методологији и рачунању времена.

Организатори предавања у Удружењу, унапред су донели конвенцију, да „не постоје никакви разлози за супростављање примени Миланковићеве реформе јулијанског „календара“, јер се ради о научнoj методологији рачунања времена. Из овог унапред прокламованог става, проистичу два битна питања: Прво, да ли је ова констатација уоппште тачна, и друго, постоји ли неко рационалније и тачније научно решење?

Да би се одговорило на ова питања, морамо прво указати на чињеницу, да у суштини не постоји никакво „календарско питање“ јер је то чиста заблуда и екуменска демагогија, проистекла из насилног папског указа у 16 веку ширеног присилом. Административни папски указ је из јединственог србског народног, црквеног и државног календара, избацио еталон константне звездане године и заменио га покретном сунчевом, а разлика, коју прави покретна сунчева једноставно приписао звезданој години!?

Тако је, насилно спроведена намера постала заблуда, у којој је тачно проглашено за нетачно а нетачно за тачно, јер, зрак светлости по апсолутном критеријуму, тобоже тачније геоцентричне корекције путује са Сунца нешто више од осам минута, док је хелиоцентричној за тај пут са звезда потребно 3,5 године! Уосталом, спирала симбола за време која пресликава вечност, има у тачкама пресека управо еталон звездане године, познате у Ведама као „точак Закона“.

Онда је на „мала врата“ мартовски стил замењен јануарским, а ова „јулијанска“ корекција помпезно проглашена за календар? „Мало мачку говеђа глава“! Не постоји никакв „јулијански календар“, већ само србски, у који спадају и „византијски“, грегоријански и Миланковићев, јер су то све корекције проглашене за календаре! Али, нетачни називи су били у служби прикривања србског календара.

Папска демагогија је чак драмски представљена, као претња „разиласка са звездама“. Па, господо скоројевићи, вратите сидералну годину звезданог закона и звезде ће опет бити на своме месту, сагласно закону октава! Јер, једини исправан почетак циклуса године, јесте о пролећној равнодневици на кардо правцу географског истока.

Тада, Сунце пресеца геомагнетни екватор Земље, временски близак максималном дотоку енергије са нашег Сунца и дубине васионе, који стоји у вези мистеријске обнове Природе о пролећној равнодневици, када јачају ковекциона струја или магнетне буре у васиони, што се може упоредити са буђењем природе на Земљи (М. Стеванчевић). Јер, мистеријска обнова природе у пролеће, стоји у директној вези са опстанком човека.

Мистерија обнове природе у пролеће, предпоставља циклусно знање које на планети Земљи има само народ Срба. Упоришне тачке циклуса звездане године налазе се још на источном хоризонту Лепенског Вира, а оне су данас главни Ристови празници: Божић, Васкрс, Ивањдан и Госпојина! Отуда, упоришне тачке циклуса године неподмитљиво сведоче о континуитету мезолитске културе, присутне у правоверју Срба од искона на хиперборејској и прасрбској реци Дунав.

„Јулијанска“, „византијска“, грегоријанска и корекција Миланковића нису календари, иако их тако зову из преваре, већ су само нетачне корекције које су такође прерасле у заблуду. Сви стилови (јулијански, јеврејски, византијски и црквени) који нису на кардо правцу географског истока су измишљени, јер немају потврду у природи! О томе сведочи преступни дан (29.2) који може бити само на почетку или крају циклуса. Такође, нису у истој календарској години, нити на јужној (званично северној) полулопти Земље или десној страни кола небеског, где се налази магнетни фокусатор Часнога крста!

Осим тога, поред бесмисленог почетка од средине месеца (21.3), уместо од младине и првог дана календарског месеца, о произвољности и демагогији насилне папске административне реформе србског календара, сведочи и замена почетног сазвежђа у тропском Зверокругу. Ватикан је заменио почетно сазвежђе Бика у константној звезданој години, са Овном у покретној тропској. Значи, привидно кретање Сунца у циклусу године (12 месеци), замењено је ретроградним циклусом окретања замишљене осе обртања Земље око пупка неба (25.920 г.).

Вишевековно и упорно инсистирање на наметнутом календарском питању, које реално не постоји, јер је настало увођењем покретне сунчеве године, данас налази упориште и решење у прихватању Миланковићеве секуларне корекције србског календара. Њој претходи поставка Максима Трпковића гимназијског професора, који је по оцени двоструке стручне комисије, научне и црквене, задовољио како научне и тако и канонске захтеве рачунице епакта у корекцији календара. СПЦ је прихватила решење Трпковића, доставивши предлог Свеправославном конгресу у Цариграду 1923 године, али је он одбијен, са образложењем да Васкрс не може да буде у недељи пуног Месеца.

Миланковић је са поставком Трпковића отишао је на Комисију православних цркава која је у току сесије прерасла у „Свеправославни конгрес“, иако на њему није учествовало ни пола православних цркава! Осим тога, Конгрес није био легална установа црквеног одлучивања јер је то Сабор. Тамо је изнет практичан захтев, да Трпковићева корекција буде што дуже временски сагласна са грегоријанском интеркалацијом. Како су Трпковићева и грегоријанска корекција србског календара, требале да се разиђу већ 2000 године, Миланковић је задржао основну идеју Трпковића, али је предложио другу варијанту решења.

Миланковић је израдио нову корекцију, Он је истакао, да Трпковићева рачуница није “строго научна” и да су му “рачуни погрешни”. Упркос томе, прихватио је Трпковићев предлог рачунице, са коментаром, да се то “може учинити на бесконачно много начина”. Да изјава Миланковића није тачна, доказао је математичар Јован Кечкић, јер се рад Трпковића и Миланковића разликује само по различитим остацима при деоби броја девет. Јован Кечкић је “бесконачно много” комбинација Миланковића свео на девет могућности.

Деоба броја девет има девет могућности остатка: 0,1,2,3,4,5,6,7 и 8. Ако, хоћемо, да од тих девет могућих изаберемо два остатака, онда има само девет парова: 0 4, 1 5, 2 6, 3 7, 4 8, са разликом 4 између остатка и 0 5, 1 6, 2 7, 3 8, са разликом 5 између остатка. Трпковић је узео први пар 0 4 а Миланковић трећи 2 6:
0 4 1 5 2 6 3 7 4 8 0 5 1 6 2 7 3 8 2200 2300 2000 2100 2200 2300 2400 2000 2100 2700 2800 2400 2500 2600 2700 2800 2500 2600 Критика Ј. Кечкића на Миланковићев поступак, односи се само на текст од 30 јуна, приказан 1923 године на скупу Академије природних наука СКА.

Трпковић је радио помоћу епактног рачуна који је одобрила двострука комисија, а Миланковић је заменио епактни са астрономским рачуном. Разлика је у томе, што је између Трпковићева корекција помирила науку и црквени канон у епактном рачуну, а Миланковић, који из Трпковићевог рачуна узео варијанту која је више одговарала тропској години, пореметио ритам календара астрономским рачуном!

Али, остаје нејасно, зашто СПЦ о томе ћути, када је још папски математичар Скалигер навео пет корекција које не ремете ритам звезданог календара. Јер, за разлику од математички дотераних решења која су само фикција, србски календар линеарно сабира природне временске јединице које нису цели бројеви! У томе се огледа генијалност србског календара, унакаженог бесмисленим корекцијама иза којих се крије идеолошко наметање екуменизма.

Једино решење преваре прерасле у заблуду, јесте враћање непокретне звездане године, са стилом о пролећној равнодневици на кардо правцу географског истока!

Слободан М. Филиповић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Веселин Ђуретић: Како исправити историјску неправду

.

Потискивање геноцида у Јасеновцу има за циљ да се потисну сви претходни над Србима почињени геноциди, да би се наш народ учинио одговорним и за наставак Другог светског рата 1991-1995.

Непосредно пре писања овог текста прочитао сам књижицу Јована Пејина „СТЕПИНАЦ – Томас де Торкинада“. Док је Пејин ову личност сагледао у конкретном контексту, на функционалан проблемско-историјски начин, др Момчило Диклић је то урадио у ширем контексту, оном који показује разне облике антисрспког завереништва. Било би добро да и Диклићева књига буде преведена на главне светске језике. Обе оне представљају удар на титовске стереотипе.

Данас констатујем да су се све претходне српско-хрватске уравниловке завршавале гњилим компромисима на српски рачун, док су њихови резултати означавали наша стална одступања и губитке територија. Данас се ови компромиси називају политика мира у региону, а то за Србе значи политику прихватања наметнутих им свршених чинова. И још једно одступање.

Питање је, шта је све одређивало оваква наша тумарања?!

Одговор је: Прво смо југословенством потиснули српство, потом смо због својих сирових социјално-интернационалистичких заноса уништили горњи друштвени слој. Таквим понашањем постали смо „сирак тужни без игђе икога“, без савезника. Отвориле су се бреше и у наше тело и у наше биће, кроз које су лако продирали ватикански прозелитизам на terra missionisи германски Drang nach Osten.
Потом су преко стаљинске Коминтерне, односно њене секције КПЈ, наше друштвено-политичке позорнице преплавили лумпер пролетери и лумпер сељаци, што је зауставило природно-историјски развитак, деградирало његове тековине, те отворило врата и нашим конвертитима и разним туђинима да створе нове синтетичке творевине на рачун етнојезички комплементарне српске матице. Умножили су се СРБОФОБИ ношени фројдовским убилачким синдромом нарцизма малих растојања. И Јасеновац, и Јадовно, и бројне крашке јаме, били су полигони њихових конвертитских огледања.
Код Срба римокатолика, тзв. Хрвата, предводник њихов био је „Бог Марс“, у име којег је зборио и творио Павелићев викар Алојз Степинац, док је врховни командант овога био „Хитлеров папа“ Пија XII, који је Свевишњег сатански употребљавао. Око 12.500 католичких фратара поздравило је стварање НДХ-а, док је неколико хиљада њих и лично учествовало у покољима над Србима.
Православни Бог није био ,,дорастао“ оваквим сатанским „боговима“, утолико пре што су ови ђаволови шегрти после руске октобарске револуције добили идеологију широке социјалне мобилности, која је обичан „пук“ преко ноћи награђивала великим положајима, чак и новим нацијама, а њих су они користили као врло уносно занимање.
Очитовало се својеврсно насиље над историјом, ретроградног карактера, насиље које је показивало да се иза налази Света столица. Ђукановићево признање албанског Косова и његово пријатељство са Тачијем, као и обојице са Загребом, говори да је на делу познати ватикански пројекат стварања велике католичке Хрватске са Црном Гором и Албанијом. Вероватно се и од Мила и од Хашима очекује да крену Руговиним католичким путем.
Јосип Броз Тито је помоћу оваквих анационалних типова Србима наметнуо разне социјалне симетрије, да би и помоћу њих, и то на самом крају рата своје Хрвате превео некажњено на страну победника (не урачунавам ту далматинске Србе римокатолике). Броз је Немце ослободио од плаћања хиљада милијарди долара ратних репарација, јер их је требало платити Србима, што су му ови узвратили почетком 90-тих наметањем независне Хрватске, у многоме на српски рачун. Италијанске ратне репарације, плаћене у територијама у Далмацији, Тито је уступио Хрватској, убици а не српској жртви. Република Србија обавезна је да покрене и то питање, и то у директним разговорима са Италијом.

Обманути свет није знао за титовске обмане, па је на крају Павелић био изједначен, прво са Љотићем, затим са српским добротвором генералом Недићем, па са предводником српског покрета отпора југословенске оријентације, ђенералом Михаиловићем. А хрватске геноцидне убице су постали ,,ослободиоци“. Да Титов вођа и учитељ Стаљин не би открио ове велике преваре, Црвена армија је после ослобођења Београда била упућена према Мађарској, иако је за њу био краћи пут према северу, изнад Саве на Загреб. Разлог за то је јасан: Постојала је опасност да би Руси на овом путу могли открити хрватске фабрике смрти, нарочито јасеновачку, које су још радиле пуном паром, и да би били сучељени са десетинама хиљада хрватских хитлероваца. Ови су се против Руса већ били „јуначки“ доказали код Стаљинграда.
Са овим у вези руској браћи желим да ставим на знање нешто што они још не знају: да многи Срби мисле да крајем 1944. Београд није био ослобођен, него да је тада сломљена кичма народној Србији и српству. То је и сам Тито признао када је својим следбеницима поручио да на Србију гледају као на последње упориште окупатора.
О великој антисрпској завери посебно говори факат да је Јасеновац сво време рата радио без сметњи са Титове стране, можда и уз неки споразум, о чему говоре чињенице да се Броз више пута састајао са врхом НДХ-а и са Ватиканом. Мени је мој Зећанин генерал В.Терзић, заменик начелника Генералштаба, причао да су крајем 1942. били „изгубили“ врховног команданта, да би га пронашли у једној католичкој цркви, близу Бихаћа, иза олтара, како разговара са неким фратрима. Веровати је да су то били изасланици Павелићевог велепосланика код папе Рушиновића. Проф. Смиља Аврамов открила је да се Тито после бекства из Дрвара маја 1944. у Риму састао са папом. А ја томе додајем и то да су у Лондону и раније били инсталирани људи који су били задужени да уз помоћ Ватикана остваре превођење Хрвата на победничку страну.
Најуспешнија је била „трећа линија хрватске политике“, она која је манипулисала са неруском Совјетијом. Преко ње Стаљинов „Валтер“ Србима је наметнуо национални концепт који је темељно разбијао њихове земље.
Данас се „случај Јасеновац“ покреће у пакету са „случајем Сребреница“, с намером да се потисну претходни геноциди над Србима, те да се Србима припише геноцид. Циљ је и да се муслимани, ратно „цвијеће“ хрватског народа, поново употребе ради освајања „босанског трбуха“, да би постали „етничко тесто“, односно да би поново били пребачени на путеве покатоличења. То што у нашој Народној скупштини усвојена Резолуција о Сребреници још није повучена, говори да су Срби још полуокупирани.

Да закључим: Предлажем да Народна скупштина Републике Србије, као и народна представништва Републике Српске и Црне Горе, донесу следеће одлуке:
Прво, да затражи стварање Међународне комисије која би утврдила приближно тачан број јасеновачких жртава, али и оних страдалих на другим стратиштима и безданим јамама. Садашње процене броја страдалих крећу се између 700.000 и милион и по.
Друго, да српска народна представништва затраже да све владе света ураде за Србе оно што су урадиле за Јермене: да натерају Хрватску да призна да је убила приближно исти број Срба, Рома и Јевреја, као и Османлије Јермена.
Треће, да од Владе САД затражи да напокон оствари наум свог председника Рузвелта да се Хрвати као геноцидан народ ставе под старатељство ОУН, јер оно што данас раде са Србима РСК потврђује да не заслужују опроштај. У образложењу овог предлога треба навести да, уколико се Загреб оглуши постоје две могућности опасне за мир у свету: Једна је да, Хрвати охрабрени пријемом у ЕУ и НАТО, крену у освајање „босанског трбуха“; друга могућност може да дође из крајишко-српских редова: да они ову бананолику државу диверзијама испресецају и потпуно неутралишу. Ако Хрватска не промени своју политику, Србија је упућена да све односе са њом сведе на обичне конзуларне односе, на међуљудске комуникације , јер се ради о истом народу.
Србе не треба да иритирају честе дивљачке провокације са хрватске стране, јер је њихов циљ да се наши народи што више удаље, па није случајно ни то што се Загреб плаши порука које долазе преко „Пинкових“ фолклорних манифестација, јер оне потврђују ту истородност народа. Ово хрватско бежање од изворишта данас је немогуће због интернет комуникација.
Четврто, Народна скупштина Србије позвана је да напокон реши и Кумановско питање. Зна се, да је Тито ову област, овај центар српског херојског слободарства у борби против Османлија, привремено даровао Македонцима; да би ојачао позиције Лазара Колишевског. Пошто се показало да је то урађено да би ту били насељени Шиптари, Србија је упућена да затражи да се Титов дар анулира, и да јој се овај крај врати, али без узурпатора.
Пето, Народна скупштина Србије треба да поништи целокупно Титово законодавство којим је отуђивао Косово и Метохију, пре свега, Закон о забрани повратка Срба, али и да од Савета безбедности ОУН затражи да се откаже послушност Шиптарима који су овде насељени у доба Муслолинијеве, Хитлерове, Титове и НАТО окупације.
Шесто,  пошто се рађа нови свет као антитеза претходним насиљима, кололнијалним и империјалистичким, свет којег данас персонификује Владимир Владимирович Путин, и Срби и сви стари народи упућени су да затраже да им се поврате бар древни споменици самобитности: Срби чезну за три своје престонице – Скадром, Скопљем и Призреном; Грци и сви православни народи за цариградском Светом Софијом; Јермени за својим Араратом – да би бацили поглед на крваве развалине своје некада велике постојбине; храбри Курди чезну за заједничким домом.

Верујем да ни интегралистички ни глоблаистички пројекти не могу без овога донети стабилан мир међу народима. И питам се, шта то нас Србе нагони да упорно тражимо заједништво са онима који су нам све одузели. Истицањем економских разлога као најбитнијих показујемо да нисмо више историјски народ. Крајње је време да се уразумимо да не би поново упали између две столице.

Веселин Ђуретић, историчар

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off