.

Слободан М. Филиповић:

МИТ О БОГУ СРЕЋЕ И ЊЕГОВОЈ ЖЕНИ

– Кадмо и Хармонија –

.

Кадмо је веничански херој са Истока и митски оснивач многих градова, а мотив његовог доласка на Балкан био је налог оца, да заједно с браћом пође на запад како би пронашли отету сестру Европу. Прави разлог Кадмовог доласка на север, очувао се у традицији, да је Кадмо у подручју Пангеаса у Пеонији открио златне руднике. Зато се касније сматрао зачетником рударства, па је поштован као један од четири Кабира металургије.

Кадмо прво одлази у Аполоново пророчиште у Делфима, да пита, у којој земљи треба да се настани и оснује град. Добио је одговар, да пође за кравом, која никад није носила јарам! Тамо, где она легне, треба да подигне град, који ће назвати Беотија. У србском и ведском миту, крава је поређење за светлост Сунца, па се пророчанство односи на митску краву Земуњу, из чијег вимена тече Млечни пут. Место на коме она леже, песничко је поређење за смирај Сунца, где почиње Нав или доњи свет, јер на западу ноћног неба Млечни пут постаје видив.

По античким изворима, потомци Кадма који су називани „синови Нојеве барке“, живели су на простору од реке Дрим до Неретве. Легенда каже, да је Кадмо убио змаја чувара локалног извора, а његове зубе посејао у земљу, из којих су никли Спартанци. Али, Сарбати, од којих је метатезом настало име Спартанци, много су старији од Кадма! Исти је случај с Кадмовим сином Илом, за кога се неосновано прича како је кумовао имену Илира. Како је то могуће, кад су Илири временски старији Кадма и његовог сина Ила, поставио је логичко питање И. Петровић?

Овидије у делу ..Метаморфозе” износи причу о Кадму (гр. Kadmos, лат. Cadmus) и његовом животу, а Херодот каже, за сина Агенора сидонског краља, да је пренео веничанску вештину писања Јелинима на Балкан!? Кадмо се ипак неоправдано сматра доносиоцем писмености, јер песник Тамир је 100 година пре Кадма писао на пелашком или рашанском писму (=веничко), опевавши завојевање Тесалије, а „Грци“ као народ тада нису ни постојали, већ је то био назив за помоћне војне чете (башибозук). Уосталом, данашња Грчка је припадала античком Илирику, и србском етничком простору, све до почетка 19 столећа и стварања прве (двојне) грчке државе у историји, чији је први Устав све православне прогласио за Грке!

Класичан мит о хероју Кадму и његовој жени Хармонији, везан је за „описмењавање“ Балкана, о томе сведочи „Дипилон натпис“ на Кадмовој јонској азбуци, чије датовање по некима сеже у неолит. Али, исто тако, и за подизање првих градова на Балканском полуострву. Кадмо носи атрибуте „Ветровити“ и „Црвени“, јер он је морепловац, металург, просветитељ или урбаниста. Описиван је као „црвени човек“, односно сунцем опаљен, који је заједно са својом женом дошао с планине Арарат на Истоку.

Гелије му приписује медицинска знања, а сматран је исцелитељем, због његовог знања о лечењу минералима. Пореди се с богом Сунца (Сербон, алијас Херакле), као и Секулом, алијас Асклепијем (Еусебије), за кога се веровало, да враћа мртве у живот. Јер, младо Сунце у србском предању лечи, а преисторијска метода лечења помоћу светлости и минерала, била је заједничка Балкану и Малој Азији.

Кадмо је још познат као Скит Токарис с Истока, филозоф звани Керамеикос, и скитски краљ из Колхиса, који је по предању саградио многе градове: Солун, Спарту, Атину, Будву… а међу њима и Колхиниј (данашњи Улцињ) и Лихнид, данашњи Охрид, на Кадмовом путу (Via Egnatia), који повезује Јадранско море с континенталним Балканом. Старо име Улциња је Колхиниј, а етимолошки стоји у вези с Кадмом металургом и називом за бакар (или бронзу): ар. chalyb, гр. halkos, лат. cholcis. Отуда, Сакалиби су метарлузи (Аргонаути), у микенском миту Кадмо и Хармонија

Име Кадмо је по Гаду, вавилонском богу Среће, који је у Палмири био бог Судбине, а јавља се у арамејском натпису кнеза Меше. Библијски Гад је истоимен јеврејском Давиду, богу Обиља, у истом значењу „среће“. На другом крају света, „гадар“ је свештенички ред код Нормана, док је у енглеском God и немачком Got постао опште име за бога. Етимолошки долази од арх. срб. г’ода, коњ, јер код старих Срба је коњ био света животиња бога Сунца, с митском улогом обнове света и живота у годишњем циклусу! Отуда су медски Срби додавали придевак „коњ“, испред имена својих богова, а исто наводи Беда за старобританске владаре, који су између осталих, носили и титулу „ждребац“.

Коњ је у србској митологији поређење и плеоназам за Сунце, па отуда и Рашански (Трачки) коњаник, чији је један од облика архаично-србски дадикри, крилати божански коњ, оличен у јутарњем Сунцу, од кога је владајућа наука направила причу о првим летачима: Дедалу и Икару. Дедал је митски творац лавиринта (ноћи), упоредног индиректној (поларизованој) светлости, која је у једној равни. Икар, његов син, упоредан је Сунцу, митолошки сину божјем, које се на свом привидном путу преко неба „креће“ од истока ка западу (правцем Крит-Сицилија)!

Кадмова жена Хармонија, етимолошки је сагласна имену свога мужа, јер „срећа“, иако је фикција не може постојати без склада, који подразумева светлост Сунца и живот. Долази од арх. срб. самџњана, склад, сагласност, али није препознатљива у грчком изговору, који слово „с“ чита као спирант, нити има у изговору сугласнике „џ“ и „њ“!

Склад подразумева омер, меру једнаку за све, пошто се духовно у појавном увек јавља као хармонија, а симболише је „божанска планина“, јер троугао је „мајка облика“ и икона хармоније! Жена Кадмова је изумела реторику, музику и писмо (аријско), а Вилијам Џонс тврди, да је она богиња музике и писмености, с именима Сарда, Дарда, Сарасвати, Артемида или Минерва, називана и богињом Хармоније!

Кадмо је основао древну школу у Атини, која је по њему добила име Академија, па су га антички писци звали Академ у значењу „мислиоц“. Друго тумачење појма Академија је по Академу, власнику врта у коме су држана предавања, што етимолошки не мора да буде у супротности с првим објашњењем, уколико су Кадмо и Академ етимолошки исто лично име. Кадмо је представљан као „мислиоц“, па би арх. срб. акадама, врста тантричког дијаграма, могао да буде етимолошки материјални траг!

Још је називан и Стари и Пелазг, или Огигије Великог потопа, по сину Јефте (Нептуна), који је владао у Беотији. Историчар Џ. Брајант износи, да име Кадмо изворно значи „сунчани“ или „светлећи“. Изводи се од „семитског“ kedem, исток, па Кадма тумаче, као „дошљака с Истока“, што је упоредно србској изреци: Сунце на исток, а јаки Бог на помоћ!

Могуће је, да реч кедем, исток, стоји у вези „када“ (дим, тамјан), арх. срб. ганд’а, инф. ганд’ате, кадити, јер овај магијски поступак има чистилачку и заштитну улогу, а обредно се врши према истоку. Срби имају пословицу: Бежи к’о ђаво од тамјана, а једно од имена за тамјан у аријском језику је управо придевак богиње Среће! Мудраци су кад (тамјан) донели с Истока новорођеном Ристу, а митски Мојсије га је такође добио од Господа.

Ширење писмености и урбанизма у миту о Кадму, односе се на античко царство Срибала на Балканском полуострву, за које Томазео каже, да је старије од Руме (Рима), која је уосталом изграђена на илирској Гортини (Градини). Древна Срибалија, столећима је називана „Србско царство“ у европским средњевековним грбовницима, а на преантичким представама и шлемовима Срибала, или античким вазама, приказан је мит о Кадму и Хармонији заједно са хиперборејским симболом дивљег вепра обележјем бога Рата!

На србским заставама и грбовима кроз историју, налазио се дивљи вепар прободен стрелом (кроз грло), јер Срибали су били вешти у руковању с луком и стрелом, тако да није чудно, што је овај симбол Хиперборејаца враћен из заборава у Првом србском устанку! Јавља се на устаничкој застави, печату Правитељствујућег Совјета, и печатном прстену Црног Ђорђа, као континуитет србског културно-историјског идентитета!

…

приређено, из књиге Сање Шуљагић „Оглед о србском идентитету“

.

Слободан М. Филиповић:

.

МОРЕЈСКА ПРИНЦЕЗА

Вољена Ирина – проклета Јерина

.

Од раних дана, међу децом која су расла на царском двору, Ирина се у свему истицала. Озбиљношћу својом испољавала је надмоћ не само над вршњацима већ и знатно старијимa. Знала је, у сваком тренутку, да постави умно питање, пронађе прави одговор и мудрошћу све задиви.

Понашала се као да је на златном престолу рођена, свака црта лица, сваки покрет, сваки корак, били су испуњени достојанством. Умела је да се опходи у свакој прилици. Многи су у таквом поступку налазили подстицај да сами себе боље осмотре, а лик свој могаху наћи оцртан на Иринином лицу, као у огледалу.

Волела је сама да се одене, а то је чинила тако да су јој старије дворанке завиделе. Ако треба разместити намештај или добавити нови, њен савет је био од највеће користи. Чак је и послуга знала да се јој обрати молбом за савет кад нешто теже ваља обавити.

У врту је Ирина као у својим одајама. Свака латица, под њеном руком, добија лепши облик, почне друкчије да мирише, а уз то, напросто оживи, као да ће заплесати.

Најчешће друштво беху јој књиге. У њима је налазила највеће надахнуће, очекивало се да ће их једнога дана и сама писати.

А највеће чудо доживесмо затекавши је с мачем у руци док води равноправан дуел с младим племићима…

И данас, у овом зрелом добу, као отац, не одбијам да послушам њену памет. Сматрам то врло корисним пошто, без очинске благонаклоности, сматрам да је добро прихватати мудрост младих, посебно кад су, као Ирина, у свему особити.

…

(Према малом спису Димитрија I Кантакузина,

писаног у Митри на Мореји око 1412. године)

…

Одломак преузет из књиге ,,МОРЕЈСКА ПРИНЦЕЗА”

Аутор: Слободан Станишић

.

Рођена je 15. маја 1811. године у Столном Београду, у данашњој Мађарској. Родитељи су јој били Лазар и Марија, и захваљујући њиховој пажњи развила се код ње тежња за образовањем и стваралаштвом. Са једанаест година већ је знала два страна језика. Детињство је провела у малој српској заједници, у Столном Београду. Таленат је показивала од детињства, а сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи тамошњег трговца Ђорђа Станковића, у Пешти у атељеу Јожефа Пешког и Реваја.
Касније је њен дар за ликовну уметност уочила и мађарска грофица Чаки, позната меценарка уметности, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу, у Уметничкој академији, где жене у то доба иначе нису имале приступ. Учила jе приватно и код бечког сликара Валдмилера. Током студија у Бечу насликала је 1839. године композицију “Српског Омира” (Хомера) – слепог старца гуслара. Даље се усавршавала на Академији у Минхену, где студира скоро две године (1845—1846) историјско сликарство. Ту је започела студију познате историјске композиције ,,Ослобођење Београда” 1806. Наставила је своје усавршавање и у Паризу, где једно време живела.
На позив Срба, 1846. године одлази у Београд, у ком остаје годину дана, живећи код Симе Милутиновића. Свој боравак је искористила да портретише многе виђене Србе Београђане, међу којима и књегињу Љубицу Обреновић. Међу најуспелије портрете спада портрет Симин. Вратила се затим у Пешту, где је била “веома популарна”. Пештански Народни музеј јој откупљује портрет цара Фердинанда. Њени радови, цртежи и слике налазили су се и у збирци Бечке царске Уметничке академије. Путовала је по Холандији и Италији, где је много научила о савременом сликарству.
Катарина Ивановић је слабо говорила српски. Без обзира на то, она је била велики српски родољуб. Поклонила је 1879. године београдском Народном музеју 15 својих слика и друге “реткости”, међу којима је и њен аутопортрет. Тако да је наводно и њена заслуга што је музеј основан. Позната су два њена аутопортрета, која су доспела у Народни музеј. Матица српска јој се такође обраћала, тражећи њене слике за своју збирку.
Одушевљен њеном лепотом и интелектом, у оно време веома популарни песник Сима Милутиновић Сарајлија је 1837. године Катарини Ивановић посветио спев „Троје-сестарство“. Те године о њој лепо пише и објављује аутопортет, Павловићев “Сербски народни лист” у Пешти.
Године 1876. постала је почасни члан Српског ученог друштва, и тако је она постала прва жена академик код Срба.
Пред крај живота вратила се у Столни Београд, где је живела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртве природе.
Преминула је у Столном Београду 22. септембра 1882. године. Њени посмртни остаци 1967. године пренети су у Београд и сахрањени у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

ВЕЛИКИ ИСТОРИЧАР И РАТНИК МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ (1840–1897),

НАУЧНИК КОЈИ НАМ ЈЕ УЗАЛУД ОТВАРАО ОЧИ

.
Истина иза застора

Студирајући на Царском универзитету у Москви, имао је увид у врхунске студије руске историјске, етнолошке и археолошке науке, које ће га својим открићима дубоко заинтересовати за древну прошлост словенских народа и довести под организовани удар поборника германске историјске школе у Србији. По повратку у отаџбину, иако без правог научног саговорника и опкољен сумњичењима од стране етаблираних западњачких ђака, непоколебљиво се упустио у захтевна истраживања. Постао је први српски археолог и један од оснивача тајног Одбора за просвету. Прерушавајући се у дунђера, даскала и зографа, пропутовао је јужне српске земље и прикупио драгоцену историјску грађу. Његови путописи са Косова и из Метохије данас чињеницама бране јужну српску покрајину, баш као што су те крајеве ослобађали он и његови млади добровољци у Српско-турском рату 1877–1878

Пише: Јово Бајић

Милош С. Милојевић рођен је 16. октобра 1840. у истом оном мачванском селу Црна Бара из којег потиче романескни јунак Јанка Веселиновића хајдук Станко. Његов отац Стефан, који је у Црној Бари био свештеник, умро је када је Милошу било седам година, а бригу о њему и млађем брату Сими, који је касније постао учитељ, преузела је мајка Софија.

Основну школу Милојевић је завршио у суседном Глоговцу, а затим се уписао у београдску гимназију, која је у то време била у згради Лицеја (Капетан Мишиног здања). О Милојевићевом гимназијском школовању сведочио је књижевник и савременик Зарије Р. Поповић:

„Док је био ђак београдске гимназије не само да је сиротовао, него је у правом смислу и гладовао. Није ни стана имао. Ко зна оне степенице у згради Велике школе, у којој је до тада била Прва београдска гимназија — оне степенице уз које се улазило у гимназијске учионице на првоме спрату — испод тих степеница становао је или тамновао гимназиста Милош С. Милојевић.”

И поред свих недаћа које носи сиротиња, Милојевић је успешно завршио гимназију, а затим се уписао на Лицеј, такође под кровом Капетан Мишиног здања, где је завршио правни одсек. Одатле је као одличан ученик и државни стипендиста упућен у Русију, где се уписао на Императорски универзитет у Москви. Слушао је предавања код Осипа М. Бођанског, једног од најбољих професора и носилаца руске славистике која је тада била у пуном замаху. Код Бођанског је Милојевић слушао упоредну филологију словенских живих и изумрлих племена. Предмет његовог интересовања тада је постала древна прошлост словенских народа, укључујући, наравно, и српски. На студијама је имао увид у завидне резултате тадашње руске историјске, етнолошке и археолошке науке, које су настојале да осветле древну прошлост.

.
МОСКОВСКИ УВИДИ

У време Милојевићевог школовања, у неким европским престоницама формирали су се снажни славистички центри. Један од најјачих био је у Бечу, други у Москви. У тим центрима неговани су различити приступи славистичкој науци. Када је мало стала на ноге, Кнежевина Србија је упућивала своје студенте на школовање у иностранство. Већина је одлазила у западноевропске центре, а само мањи број у Русију. По Милојевићевом повратку у Србију, након завршетка студија у Москви с одличним успехом, међу његовим савременицима било је мало образованих људи који су могли да прате његове ставове и да га разумеју. У Москви је проучио бројна дела тадашњих руских научника која су се бавила истраживањима древних језика, почев од санскрита, затим дела из историје Индије, Русије, Кине, Египта, Кавказа, Балкана, Подунавља и балтичких простора. Са таквим увидима и на таквој основи, он је постао присталица старе аутохтонистичке школе која је нудила доказе да су Срби најстарији балкански народ, да су на Балкану били пре Грка и Римљана, да су и Руси, као што се тврди у Љетопису Нестора Кијевског, грана српског народа и да су пореклом из српског Подунавља.

Његови савременици у Београду нису знали за та дела. А у то време српски историчари у Великој школи и Српском ученом друштву прихватали су германску историјску школу која се заснивала на тврдњи да су се Срби на Балкан доселили у VII веку.

У Москви, Милојевић се упознао и са делатношћу панслависта. Посебно је уочио како су се бугарски интелектуалци уклопили у тај покрет, настојећи да га искористе, те да руском и ширем јавном мнењу наметну мишљење како су на Балкану, испод јужних граница кнежевине Србије, сви хришћани — укључујући и оне у Нишу, Лесковцу, Врању, на Косову, у Метохији и Маћедонији — по народности Бугари. И ти њихови ставови, које је нарочито заступао Александар Гиљфердинг, прихватани су. На те појаве Милојевић је указао чим се вратио у Србију, објавивши у листу Световид чланак под насловом „Пропаганда у Турској”. Изгледа да је објавио и брошуру са истим насловом, са којом је успео изаћи пред кнеза Михаила.

У Србију је Милојевић стигао 1865. и прво именован за професора Велике школе, а онда је уследило преименовање за писара у Окружни суд у Ваљеву, где је са њим живела и његова мајка Софија. Тамо остаје пет година и почиње да се бави науком, истраживањем даље прошлости ваљевског краја и западне Србије. Плод тог његовог истраживања су и два рада: О старим српским гробовима и Одломци старина српских нађених 1867. год. у округу ваљевском и добављених из Ст. Србије и Ерцеговине. Баш на овим Милојевићевим радовима сучељавале су се и ломиле у Србији две историјске школе: аутохтонистичка и германска.

.
ПЛОДНЕ ГОДИНЕ

Док је био у Ваљеву, Милојевић је ван радног времена у суду организовао сараднике који су му приликом обиласка шире околине помагали да прикупља грађу. На неколико места обавио је археолошка истраживања, што га чини, заправо, првим српским археологом.

Некако одмах по повратку Милојевића у Србију, 1865, на предлог митрополита Михаила основан је тајни Одбор за просвету који су чинили професор Панта Срећковић, архимандрит Нићифор Дучић и Милош Милојевић. Њихов задатак био је да у оним српским земљама које су тада још биле у границама Турске, посебно преко јужних граница тадашње Србије, организују српско школство. Именовали су српске учитеље, придобијали на српску страну поједине свештенике који су, поред тога што су ширили писменост, будили и јачали код народа српску националну свест, а неки од њих и прикупљали народне песме. Један од плодова њихове сарадње са Милојевићем је дело Песме и обичаји укупног народа српског у три књиге (прва књига појавила се 1869, друга 1870, а трећа 1875). Те књиге су Србима који су живели у Кнежевини Србији, али и у Војводини, која је тада била у саставу Аустрије, показале да тамо испод јужних граница Кнежевине Србије, на огромном простору, живе Срби, да се они окупљају око својих цркава и манастира и да имају народну поезију која се у суштини не разликује и не заостаје за поезијом у осталим деловима српског народа.

Наступиле су најплодније године Милојевићевог стваралачког рада. Док се клешта општег бојкота око њега нису сасвим затворила, у најцењенијем научном часопису Гласнику српског ученог друштва објавио је 1871. године три рада: „Правила Св. Петке Параскеве Српске”, „Правила Св. Симеуну Српском” и „Општи лист Српске патријаршије у Пећи”. Његово дело у две књиге Одломци историје Срба и српских југословенских земаља у Турској и Аустрији изашло је 1872, а ускоро допуњено и Историјском етнографско-географском мапом Срба и српских југословенских земаља у Турској и Аустрији.

.
КОСОВО И МЕТОХИЈА, 1870.

Посебно је значајно било његово дело Путопис дела Праве (Старе) Србије, штампано у три књиге (1871, 1872. и 1887). Делу је претходило путовање на које је Милојевић кренуо почетком јуна 1870. Био је први Србин из Кнежевине Србије који је прешао српско-турску границу код Јанкове клисуре, прерушавајући се час у дунђера, час у даскала или зографа, са осамареним коњем, зашао у пределе између Крушевца и Куршумлије и кренуо према Косову. Време је било несигурно, свуда су крстариле разбојничке дружине, а људски живот био је веома јефтин.

Прешао је копаоничке пределе, који су у то време представљали једну врсту турске војне крајине и били насељени Арнаутима и Черкезима, избио је на Косово поље, посетио Приштину и Грачаницу, кренуо на запад и доспео у Метохију. Био је у Пећкој патријаршији, Дечанима, доспео у Призрен, отишао далеко на југ, у село Боровице, у охридском Дримколу, стигавши чак и до Елбасана у данашњој Албанији. Није ишао насумице. Свугде су га чекали и усмеравали учитељи и свештеници које је Просветни одбор раније ангажовао да тајно раде за српску ствар. Сведочења са тих путовања појавила су се у Путопису.

Милојевићеви путописи представљају праву ризницу података о историјском присуству Срба на просторима Косова, Метохије и Старе Србије, али и о њиховом животу седамдесетих година XIX века. Ту је много података и детаља који указују на српску претхришћанску прошлост, преписани су многи стари записи и натписи са цркава, гробова, из књига, пописане древне књиге и средњовековни документи, постојеће и порушене цркве и манастири и друге средњовековне грађевине.Поименично је пописао више од хиљаду постојећих насеља, са бројем кућа и становника, разврставши их по вери и пореклу.

.
УЗБУЂЕЊА И НАПАДИ

Ондашњим српским интелектуалцима који су били у државној служби, а неки имали и политичке партије, и који су из удобних кућа у Београду промишљали о српству, о прошлости и будућности народној, није се свидело то што Милојевић ради. Уследили су жестоки напади. Прогласили су га за фалсификатора, тврдећи да је он смислио народне песме које је објавио у збиркама Песме и обичаји укупног народа српског. Стојан Новаковић, иначе Милојевићев школски друг са Велике школе, и Милан Кујунџић Абердар, писали су у Гласнику српског ученог друштва да се Милојевић „уопште одликује тиме да све зна другачије него остали научни свет… Његова је географија наших земаља другачија, његова етнографија другачија, његова дијалектологија (…) другачија.”

Ускоро се у Београду појавила књига под насловом Милош С. Милојевић у Призрену и његовој околини, штампана у Државној штампарији. Аутор се крио иза псеудонима Величко Трпић. Испоставило се да је ту књигу потписао млади професор Призренске богословије Петар Костић, а иза свега тога изгледа стајао Стојан Новаковић. Иларион Руварац обрушио се на Милојевића у Летопису Матице српске назвавши га чак и шарлатаном. Стварана је фама о Милојевићу, која га до данас прати, како је он мистификатор и фалсификатор, како прекраја поједине чињенице из патриотских разлога, због чега му је онемогућавано да објављује радове у тадашњим озбиљнијим публикацијама.

Упркос томе, Милојевић је и даље објављивао књиге. Забележено је да је писао искључиво гушчијим пером. Затварао се и у грозничавом надахнућу не би испуштао из руку то гушчије перо по неколико дана непрекидно, док дело не би било завршено. Ретко се рукопису враћао други пут, да га можда допуни и исправи. Тако су настала и дела: Народописни и земљописни преглед средњег дела Праве (Старе) Србије са етнографском мапом српских земаља у кнежевинама: Србији, Црној Гори, Бугарској, Краљевини Румунији, Аустро-Угарској и Турској Царевини, затим Наши манастири и калуђерство (оба из 1881). Следи књига Српско-турски рат 1877–78. године која се појавила 1887. По разним листовима и часописима објављен му је већи број дела.

Не осврћући се на нападе, Милојевић се још упорније бавио националним радом. По његовој идеји проширена је Београдска богословија и у њој створено Друго одељење, које је постојало све до Српско-турских ратова 1877–1878. Ђаке тога одељења бирао је и сам Милојевић, а његови ученици били су из свих покрајина које су тада биле под турском влашћу. Кроз ту школу прошло је око три стотине ђака који су спремани за свештенике и учитеље.

.
РАТНА СЛАВА

Када је избио Српско-турски рат 1876–1878, Милојевић је формирао добровољачке јединице које су се, као претходница српске војске, срчано бориле против Турака.Међу добровољцима било је и доста његових ђака које су окупљали Милојевићеви сарадници Коста А. Шуменковић и Милојко В. Веселиновић. Јединице које је Милојевић водио, са калпаком на глави, звале су се Моравско-добрички усташки добровољачки кор. Ту је спадао и чувени Студенички батаљон који се нарочито истакао у том рату. Створио је и Дежевско-ибарски и Рашко-ибарски добровољачки усташки кор, те командовао њима.

Његови добровољци се у биткама никада нису повлачили и у јуришима су ослободили око четири стотине села. Велика је Милојевићева заслуга што су после тих ратова Србији припојена четири нова округа и што су се границе Србије прошириле. Током тих ратова проглашен је за почасног пешадијског капетана прве класе, а онда и за потпуковника.

Када се рат завршио, Милојевићеви стари и нови противници нису могли да поднесу његову ратну славу. Године 1881. премештен је у Лесковац, где је био оснивач, директор и професор тамошње гимназије. Године 1890. враћен је у Београд, где је именован за професора руског језика и књижевности на Великој школи, а онда за професора Прве београдске гимназије. Али та именовања нису потврђена. За Милојевића се ипак нашло погодно место у Друштву „Светог Саве”, где је била основана Богословско-учитељска школа са интернатом коју је он практично водио. Та школа је под притиском Аустрије и Турске затворена. Пензионисан је 1897, а мало касније, на Ивањдан (24. јуна по старом календару), и умро. Испраћен је као ратник и родољуб, али на испраћају није било научника, академика, књижевника.

(Извор: „СРБИЈА – Национална ревија”, Београд, број 6, 2008, www.nacionalnarevija.com)

***
Рукописи

Иза Милојевића је у рукопису остало много необјављених дела: шеснаест књига Историје Срба, још девет књига Путописа, четврта књига Песама и обичаја укупног народа српског у којој је било око четири хиљаде раније никада нештампаних речи, повеће дело Немањица и више стотина разних других радова. Историчар Јован Хаџи Васиљевић тврдио је да је по ослобођењу, године 1918, на тавану Првостепеног суда Београдског округа нађен сандук пун Милојевићевих рукописа, којима се после губи сваки траг.

***
Пре погромâ и голготâ

У Милојевићевом Путопису из 1870. у поменутих 895 насеља на Косову и Метохији, како каже научни саветник Географског института „Јован Цвијић” др Мирчета Вемић, становништво Косова и Метохије је сврстано у седам етничких група: Срби, исламизовани Срби (Потури), Арнаути (исламизовани Арнаути), Османлије, Латини (католички Арбанаси), Черкези и Цигани. Међу тим Милојевићевим насељима, која су уцртана и на карти др Мирчете Вемића, 483 су српска, 92 арбанашка и 230 мешовитих насеља. У градским насељима Призрен, Приштина, Пећ, Ђаковица и Куршумлија Срби су чинили деведесет процената становништва.

…

Портрет: рад Оливере Лоле Аџић

Др Олга Луковић Пјановић:
Атињани су присилили Пелазге, да изграде њихов Акропољ…
.
Француски историчар, по имену Francois Pouqueville, написао је неколико дела о Грчкој. Он је путовао и боравио на Балкану и провео извесно време у самој Грчкој, а по повратку у Париз објавио је своја запажања. Његови критичари су особито истицали тачност његових описа, а и оригиналност његових запажања, заснованих на чињеницама. Између осталога, Pouqueville je придавао велики значај претходницима Грка у Грчкој, Пелазгима, а његове закључке о њима резимирао је А. Descubes:
.
“D’ apres Pouqueville… les Pelasges sont les habitants les plus
anciens de la Grece. Les Atheniens firent construire aux Pelasges
leur Acropole… La tradition veut qu’ils ont enseigne aux Hellenes,
leur vainqueurs, l’an de cultiver la terre; ils leur auraient egalement
communique leur religion; et qu’ ils leur aient fait connaitre
l’ alphabet pelasgique…”

“По Пукевилу… Пелазги су најстарији становници Грчке…
Атињани су присилили Пелазге, да изграде њихов АКРОПОЉ…
По традицији, они су научили своје победиоце, Грке, вештину обрађивања земље;
они су им такође предали своју веру, и ОНИ СУ ИХ НАУЧИЛИ ПЕЛАЗГИЈСКОЈ АЗБУЦИ…”
.
Gregor Dankovszky је у свом делу “Die Griechen als Stamm – und Sprach verwandte der Slawen – historisch und philologisch dargestellt” (“Грци као племенски и језички сродници Словена – историјски и филолошки приказ”) – у неку руку наставио напред наведену Херодотову мисао, показавши убедљивим примерима, како се језик древних Срба – мистериозних “Пелазга” – прометнуо у грчки.
.

( Voyage en Grece, 1820-1822.; L’histoire et la description de la Grece, 1825.; Histoire de la regeneration de la Grece.)
(Nouveau Dictionnaire d’Histoire, de Geographie, de Mythologie et de Biographie)
.
Немогуће је објаснити, а још мање прихватити ћутање науке о нечему, што је тако недвосмислено и јасно речено!
Међутим, свих тих радова је на неки чудноват начин нестало, као да их је црна земља прогутала!
Ми сматрамо стога овај посао као почетак једног новог и огромног подухвата, који треба да сачува извесне истине од праве гробнице заборава!
…
Извор:

http://olgalukovic.wikifoundry.com/page/Dionisije+Gramati%C4%8Dar?fbclid=IwAR1x1M_AQgZVfwgJsn_xIXKzX7wo2Wb5fYH1zh8tUkYSEJB-CfC46wDwwu0

АЛБАНЦИ – СРПСКО ПЛЕМЕНСКО ИМЕ

.

Римски песник Вергилије је написао песму „Енејида“ пре 2000 година, и у њој је навео да су Албанци једно од српских (словенских) племена, познатих као ЕТРУРЦИ, који су живели у Италији и на основу чијег ће се језика створити латински језик – у 6. столећу пре Нове ере, како је то описао и Павле Соларић у својој књизи објављеној у Будиму 1818. године: „Римљани Словенствујући“, коју је недавно у Новом Саду штампао академик Илија Петровић.

Пошто се овим и другим чињеницама доказује да су Албанци Срби (Словени), Етрурци, из Италије, онда је јасно да је држава Албанија на Кавказу морала бити држава истог народа – Срба (Словена), у којој су Шиптари били становници (национална мањина), па ће Арапи Шиптаре у осмом столећу Нове ере, кад су освојили кавкаску Албанију, одвести у Азију и Африку и исламизирати их. После ће их населити у Јужној Италији и на Сицилији (које су исто окупирали). Кад су Грци ову територију ослободили од Арапа, вратили су Шиптаре у хришћанску веру, а српски краљ Војислав (који је столовао у Скадру) ће населити Шиптаре на српској земљи (у данашњој Албанији) 1043. године.

Кад су Турци освојили Балкан, опет су те Шиптаре вратили у Ислам, а Ватикан и Аустрија ће им даровати име Албанци, чиме су обавили историјску (повјесну) подвалу – да су Шиптари једно од етрурских племена, која су, у време стварања Рима, имали развијену писменост и богату културну баштину. Вергилије спомиње да се на простору где су Латини настањени налазе АЛБАНСКИ ОЦИ, што значи да је реч о завичају албанског етрурског (српског, или словенског) племена.

 

Ево дела из песме „Енејида“, у којој се спомињу Албанци из Италије:

„Из Латија племе је Латина,

Из њега су и Албански оци,

Те високи и зидови римски.

Казуј мени Музо Калиопо,

Која јеси заштитница песме,

Коју вољу божанску прекрши,

А прекрши јунак придошлица?

Ради чег’ се Краљица Богова,

Та богиња и моћна и дична,

На јунака тако расрдила.”

 

Иначе, Шиптари никад себе нису звали Албанцима. Увек су себе представљали именом Шиптар, те ће тек крајем деветнаестог и почетком двадесетог века почети да се привикавају на ново народно име – Албанац.

Наравно, српски државници и научници нису схватили ову западноевропску подвалу (недорасли својим народним и државним обавезама), па су прихватили да и сами убеђују Шиптаре да су Албанци, уместо да се супротставе албанизацији Шиптара у данашњој Албанији и да не пристану да се та бивша српска територија зове Албанијом. У том супротстављању су могли придобити и словенске земље, јер су етрурски Албанци у Италији и на Кавказу били словенски преци!

Шиптари јесу, постепено, прихватали наметнуто име за себе, што су им чинили Аустрија и Ватикан у деветнаестом столећу и почетком двадесетог, али су се делимично и одупирали, те су себе звали и даље Шиптарима. Тек ће у Југославији после Другог светског рата да сви прихвате тај фалсификат о свом народном имену, те ће Шиптари на Косову и Метохији, Македонији, Црној Гори, Рашкој и другим српским подручјима прихватити албанско име. Посебно и зато што су југословенске власти омогућиле насељавање бројних Шиптара из Албаније. Тако ће сви бити Албанци за југословенске државнике и научнике, а ти српски државници и научници ће и уверавати јавност да се тај народ вређа ако се ословљава именом – Шиптари.

Непобитан податак постоји о томе да су се Шиптари изричито представљали као припадници ШИПТАРСКОГ НАРОДА и 1953. године. Данашња покољења Шиптара желим да упознам са тим – тако су се сви Шиптари, а посланици Скупштине Социјалистичке Федеративне Републике Југославије представљали Шиптарима. Нико од њих није унео у свој биографски картон да припада народу – Албанаца, јер су знали да се Шиптарима зову још од свог боравка на Кавказу, у држави Срба (Словена) – Албанији.

У многим текстовима о Антици, спомиње се племе Албанаца. Овде су Албанци становници Италије, те се не би могли сматрати прецима Шиптара у данашњој Албанији, јер су Шиптари стигли на Балкан тек 1043.године. Тад им је српски краљ Војислав уступио земљу за насељавање – око планине Рабане. Шиптари су, пре 8. столећа Нове ере, живели у српској (словенској) држави Албанији на Кавказу, коју су покорили Арапиу осмом столећу Нове ере и велики број Шиптара исламизирали и раселили по Блиском Истоку, Сицилији и Јужној Италији. Кад су Византинци прогнали Арапе са Сицилије и Јужне Италије, вратили су Шиптаре управославну веру. Овде је важно то што се на Кавказу држава, у којој су, поред Словена, живели Шиптари. звала Албанијом. Очигледно, да су нека предања из Антике везана за албанско (а српско) племе у Италији подстакла кавкаске државнике – да своју државу назову именом тог српског (словенског) племена. Данашње везање Шиптара на Балкану за те древне Србе – Албанце и проглашавање шиптарске државе на Балкану -Албанијом, везано је за колонијални инжињеринг Ватикана и Аустрије у 19. столећу, кад је одлучено да се на српској земљи створи шиптарска држава и да се велики број Срба исламизира и присили на укључење у шиптарску (кобајаги-албанску) нацију. Њихово везање за овај древни албански народ (чије име им је наметнуто из Беча и Ватикана) и проглашење њихове државе Албанијом, учињено је ради остављања утиска, да су Шиптари староседеоци на Балкану и у Италији, а не придошлице, пореклом с Кавказа, у 11.столећу Нове ере.

 

Ова чињеница о Шиптарима као народу (не Албанцима), требало би да освести данашња покољења Шиптара и да они врате своје изворно народно име.

Треба веровати да ће се освестити државници и научници у српским земљама, те ће ову истину о Шиптарима уносити у научне књиге и уџбенике школа и универзитета!

 

У ту сврху, упознајем их с националним опредељењем Шиптара у Скупштини Југославије 1953. године, што се налази у књизи: „Савезна народна скупштина“, издање „Седме силе“ у Београду, 1953, а уређивачи су: Слободан Нешовић и Живан Митровић, где пише да сви посланици Шиптари уносе у своје биографске картоне да су само ШИПТАРИ, не Албанци:

 

1) Аљуш А. Гаши, посланик у Савезном већу. Рођен 1. јануара 1920. године у Ђаковици, АутомнаПокрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографскогкартона – Шиптар (стр. књиге 110).

2) Џевдет Х. Хамза, посланик у Савезном већу. Рођен 10. јануара 1920. у Ђаковици, Аутомна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографкског картона – Шиптар (стр. књиге 114),

3) Хасан Д. Синан, посланик у Савезном већу. Рођен 14. маја 1922, у Пожерањ, Аутонома Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографскогкартона – Шиптар (стр. књиге 115),

4) Фадил Ф. Хоџа, посланик у Савезном већу. Рођен 15. марта 1916. године у Ђаковици, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 117),

5) Мустафа Р. Хоџа, посланик у Савезном већу. Рођен 15. јануара 1915. године у Нишевцима, срез срез Лапски, Аутонома Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографско картона – Шиптар (стр. књиге 117),

6) Јашар А. Ибраими, посланик у Савезном већу. Рођен 19. јула 1919. у Дебру, Народна Република Македонија. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књеиге 119),

7) Џавид Ш. Нимани, посланик у Савезном већу. Рођен . 1. јануара 1919. у Ђаковици, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографскогкартона – Шиптар (стр. књиге 180,

8) Мухидин И. Бегић, посланик у Савезном већу. Рођен 8 новембра 1918 године у селу Корају, срез Лопаре, Босна и Херцеговина. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Србин (стр. књиге 73),

9) Ћазим А. Пољој , посланик у Већу произвођача. Рођен 10. јуна 1922. године у селу Црвеној Воденици – Обилићу, срез Грачаница у Аутномној Покрајини Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 312),

10) Имер М. Сехоли, посланик у Већу произвођача. Рођен 15. августа 1919. године у Хртици, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 335),

11) Џевад Т. Сојева, посланик у Већу произвођача. Рођен 1906. године у Сојеву, срез Неродим, Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 331),

12) Расим А. Шаља, посланик у Већу произвођача. Р. Рођен 1922. у селу Зочиште, срез Подримље, Аутонома Покрајина Косово и Метохија у Србији. Уписао је у рубрици „националност“ свог биографског картона – Шиптар (стр. књиге 336).

…

Слободан Јарчевић: „Бивши Срби Шиптари“( одломак)

Издавач „Мирослав“, Нови Београд,

Булевар Маршала Толбухина 15,

тел. 011/297-0875;

email: mirmi011@gmail. com

НЕБЕСКИ УПРЕТНИК

   

    ЕВРОП КАРАНОВИЋ: 

   „КО И ШТА СУ СРБИ“ (одломак)  

 Срби су стално мучени и насилно растурани – на многе измишљене народе и нације, а увек кажњавани као једна раса – без обзира које су вере, или које су измишљене нације. Нација се лако растаче у ситније и посвеђаније нације и народе – међусобне непријатеље, како би Срби убијали Србе. Зато србску расу наши непријатељи називају – нација. Срби, испарчани у измишљене нације, народе и верске империје у 20. веку, највише су изгинули од србске руке. Како су Срби, који су примили исламску веру, добили име Бошњаци? ‘Бош’ – у турском жаргону, значи – лаж, а ‘бошњак’ значи – ‘лажов’. … То значи – ‘лажно причати’…

            Један Србин који је примио исламску веру, учинио је неколико важних дела за исламску верску империју! За та дела, турски цар му је обећао да ће га добро наградити. Уместо награде, он је од цара тражио само – да цару нешто докаже. Тражио је да му доведу Имама пред којим се цар моли Алаху. Цар му је испунио жељу. Кад се царев Имам нашао испред њих двојице, Србин му је сабљом одсекао главу. Кад је Имамова глава пала на земљу, иза чалме му је испао КРСТ. Србин је довикнуо цару: ‘Видиш, честити Царе, пред ким си се клањао?!!!’ Цар је Србину уверљиво рекао: ‘Сви ви Срби који се заклињете да сте верни исламу, за мене и за све праве Турке сте, од данас, БОШЊАЦИ, значи – ЛАЖОВИ. Јер вешто лажете и нас Турке и своју браћу – Србе. Кад је један имам, пред којим сам се клањао и у кога сам веровао – да је веран исламу, имао крст за чалмом, ко онда од Срба који се заклињу да су верни исламу и цару – није БОШЊАК, односно ЛАЖОВ?!

            Ово је доказ, да су Срби, тајно и дуго, остајали верни србству и православљу, а страх и стални притисци на србску расу чине своје. Од тада су Турци, све Србе који су примали ислам, звали ЛАЖОВИМА, односно БОШЊАЦИМА. А Срби су муслиманске вере, од тада, убијали и данас убијају рошену браћу правосалвне вере и дају својој деци турска и арапска имена – да би доказали како су верни исламу…

            Исту праксу и данас примењују Срби католичке вере – да би доказали Ватиканској верској империји – како су се из србске расе претворили у хрватску расу и како су прави католици… Не вежући се за брата и своја расна обележја, Срби се и данас међусобно не слажу, не сарађују, не развијају, убијају се и испуњавају непријатељске жеље! Сведок је и последњи рат у србској држави Босни и Херцеговини. Уместо да се вежу за своја расна обележја своје расе – Срб, па да се воле, слажу, помажу, сарађују и развијају, ишамарани Срби, мржњом и уценама међународне заједнице у Босни, као три брата су се везала за три верске империје и поубијали за интересе верских империја и својих непријатеља.

            Ово је ко зна који доказ, да су Срби, под разним терорима, притисцима и уценама, пристајали да приме исламску и католичку веру, а и лажну историју и да, чак шта више, да буду Имами и Фратри и да убијају своју браћу Србе православне вере… – иако су и сами у срцима својим носили дуго Србство и Православље.

 

ВИД МАЛИВУК

Из Невесиња

 

ЗАР РОЂАЦИ ДА СЕ УБИЈАЈУ?

 

            Гусле свете сад ми загудите,

            Да прозборим скривену истину,

            А истину о људима блиским,

            Који јесу вере муслиманске –

            Насељени око Невесиња.

            Око њег’ су још и католици,

            Невесиње завичај и њихов.

Католика још је и подаље,

Простиру се и до Дубровника,

Па до Задра и отока морских,

Тих отока мора Јадранскога.

Кад сам био ученик у школи,

Муслимане звали су Бошњацим’,

Католике само Хрватима,

А Србима православне само.

Причало се да смо три народа,

Три народа који сродни нису.

То је мене тада подстакнуло,

Да размишљам како три народа,

Да имају један исти језик,

А тај језик јесте српски чисто,

Док француским не говоре Шпанци,

Ни Енглези, а јоште ни Данци.

Професора језика француског,

То сам пит’о на његовом часу.

Збунио се мој професор Јован,

Додајући да се то не равна,

А не равна с језицима другим

И да повјест на Балкану јесте,

Јесте друкча него у Европи.

Професор ми није разјаснио,

Што Хрвати немају свој језик,

А он није ни то објаснио,

Што Бошњаци јесу без језика,

А без свога језика бошњачког.

Зато сам се обрадио ђеду,

Који важи за мудраца старог.

            Моме ђеду име јесте Крстан,

            О језику зборио истину:

            „О унуче, мој дражесни Виде,

            Муслимани и ти католици,

            Те и Срби вере православне,

Сви смо народ од мајчице исте,

Сви смо били вере православне,

Муслимани до града Бихаћа,

Католици све до дивне Истре,

Ал’ временом душмани су српски,

Који наше земље заузеше,

А то били са истока Турци,

Са запада Немци аустријски,

И Романи града Венеције,

Они су нам Србе православне,

Присилили вери муслиманској,

А и римској вери католичкој.

Знадем добро рођак ми’ прадеде,

По имену био је Крстивој,

Турци њега силом су нагнали,

Да прихвати веру муслиманску

И да име Мустафа му буде.

Други рођак био му Добривој,

Бечлије су њега присилиле,

Да он узме веру католичку,

Те да име Антоније носи.

            О унуче, мој дражесни Виде,

            Данас много потомака има,

            А потомак’ тих рођака наших –

            Крстивоја, а и Добривоја.

            И да знадеш у два светска рата,

            Који беху века двадесетог,

            Немци јесу децу Добривоја,

            Звали само именом хрватским,

            Оне друге, децу Крстивоја,

Звали су их само Бошњацима,

            Те убојно оружје им дали,

            Да што више побију рођака,

            Тих рођака православних Срба.

            То су они стварно учинили,

            Те заједно с окупатором су,

            Усмртили Срба и превише,

            Од једнога милиона више,

            А у сваком од два рата страшна.

            А онда су крајем тога века,

            Тог крвавог века двадесетог,

            Домовину разбили нам нашу,

            Домовину Југославију нам.

            Прогнали су осамсто хиљада

            Баш толико Срба Крајишника,

            Те Крајину окупирали су,

            Нико други нег’ потомци српски

            Ти потомци српског Добривоја,

            Које Немци прозваше Хрватим’

            И лажну им повјест написаше,

            Да је била држава Хрватска,

Да је била у том Средњем веку.

Није тако, мој унуче драги,

Хрватска је била покрајина,

Покрајина у земљи Србији,

А Србија тад се простирала,

Простирала од Црнога мора,

Па све тамо до Истре и Трста.

О унуче, мој дражесни Виде,

Твоје јесте да се сада трудиш,

А са тобом и сви други Срби,

Православни, с њима муслимани,

А и трећи Срби католици,

            Да схватите да сте народ један,

            Те да нико више не убија,

            Не убија баш рођаке своје,

            А рођаке исповести друге.

            О унуче, мој дражесни Виде,

            Дај попимо по ракију једну,

            А за савез све три групе Срба –

            Нека схвате да су само Срби,

            Без обзира које вере јесу,

            Живио ми унучићу Виде

            И живио скупа народ Српски!“

 

Београд, 4. маја 7528 (2020)