Author Archive

Последња исландска принцеза …

Годвард Созерцание

.

ПЈЕСМА О ГУДРУН

“…ал тако лијепу,

мудрошћу и добротом бесмртним богињама налик,

и тако племениту, каква беше несретна Гудрун,

Гинтера, доброга краља кћи,

такву девојку свет више никад упознати неће…”

(Саемунда Едда)

На југу Исланда, на једној големој, вртоглаво високој, сурој клисури, што се окомито издиже из мора, још и данас могу се видјети остаци, некада великог и моћног дворца Скулдегарда. Из њега је, у давнини, над цијелим Исландом и морима која су га окруживала владала династија Wормс. Утемељитељи су јој били освајачи што су бродовљем дошли из далеких Теутонских земаља у потрази за новим животним простором. Искрцавши се, поразили су домородце, завладали Исландом и саградили неосвојиви, високи дворац, тако да сваки дошљак или пролазник, већ издалека, са пучине може видјети моћ и величину Теутонске владарске куће и крви.

Овом приликом, нећу вам причати о сјајним временима, кад је династија Wормс владала свим морима и отоцима до којих су могли допловити брзи дракари, са својим легендарним посадама, него о времену када се та моћна династија већ гасила и давала своје посљедње изданке.

Као што је сунце најљепше баш онда кад залази, тако и са другим стварима често бива; да оно што нестаје или умире, баш у тим својим задњим тренутцима даје најљепше цвјетове и најслађе плодове.

“И Минервина сова, која је утјеловљење најдубље мудрости – говораху Теутонци – узлијеће тек у сутон”.

Тако је било и са владарском кућом Wормс.

У времену о којем говори ова прича, тј. “Пјесма о Гудрун” Исландом је владао њен посљедњи владар, Гинтер III, Добри, син Гарамхалдов.

Већ доста дуго прије Гüнтеровог ступања на пријестоље, власт династије Wормс свела се само на дио Исланда. Гунтер није ни помишљао на обнову моћи династије, нити на освајања и поновно ширење краљевства, него је са својим поданицима и сусједима живио у миру и у добрим односима, и био им попут оца, па су га поданици најчешће и називали оцем.

***

Овај, посљедњи владар династије Wормс живио је са својом малом кћерком јединицом, Гудрун у једном удобном дијелу Скулдегарда који је био добро очуван. У онај пуно већи и старији дио замка ријетко је тко икада залазио. Тако је он у достојанственом миру и тишини чувао успомену на славне претке који су били освојили голем дио сјеверног свијета.

Гüнтер је био човјек који се према свему и свакоме у краљевству, а и изван њега односио с доброхотном пажњом и бригом. Но, ни о коме, и ни о чему, па можда чак ни о самом краљевству, није толико бринуо колико о Гудрун. Њена мајка, Гунтерова жена Брüнхилда, из куће Wарсенар умрла је недуго након што је родила Гудрун, своје прво и једино дијете. Како је Гüнтер веома волио своју жену, након њене смрти није се хтио поново женити, па је – и поред тога што је често био заузет и презаузет државничким пословима – преузео на себе још и бригу о малој Гудрун, и био јој добар, пажљив и њежан попут мајке. Бригом о Гудрун, пажњом и њежностима, он је лијечио тешку рану на души и несрећу коју му је задала женина смрт, и, што је Гудрун љепше напредовала, бивао је, доиста све ведријим и све мање несретним.

Знао је, додуше, да мора бити и строг у одгоју своје мале јединице и мезимице и покушавао бити таквим кад је требало, али Гудрун је, трептањем својих великих лијепих трепавица, осмјесима и шармантним, заводљивим знаковима кајања топила ту његову строгост и претварала ју опет у њежну љубав. Рођена владарица, већ је одмалена владала својим оцем.

Истинито, пак, говорећи, Гудрун и није била дијете које је требало некакву строгост, јер је, зачудо, од најранијих дана знала што се смије, а што не смије чинити. Осјећај за добро, племенито и праведно као да се родио с њом, и управо је с њим, у најранијим данима знала задивити свог оца и друге људе на двору и освојити њихове симпатије, љубав и наклоност.

Но, то је можда био њен, особени начин да, оставши без мајке, онако крхка и нејака, осигура себи заштиту и потпору, не само од оца, него и од осталих људи на двору, али највише од оца, којему се увијек утјецала кад се нечега плашила.

Тако је, често, за олујних ноћи, кад је Скулдегард подрхтавао под ударима силних громова, узимала свој јастук, одлазила у одају у којој је спавао њен отац и пењала се на његов големи кревет. Како у мраку ништа није видјела, својим је босим ножицама газила и по оцу док није нашла мјесто у његову крилу. Гüнтер би се тада будио и покушавао ју строго корити, али Гудрун је на то одговорала привијањем уз њега и мазним тражењем његове заштите и покровитељства. То је одмах разоружавало доброга Гüнтера, тако да ју је он, само тобоже гунђајући, остављао да спава у његову крилу.

Схваћао је да се дијете плаши олује и грмљавине и да му је потребна пажња и заштита, и није ју тјерао да у таквим страшним ноћима сама спава у својим одајама.

” Уосталом – мислио је у себи – није она дјечачић и неће бити мушко кад одрасте, па се и не треба толико вјежбати у храбрости.”

***

Већ врло рано, Гудрун је почела показивати велик интерес, готово глад за књигама и причама. Да би задовољио ту њену неуобичајену глад, Гüнтер јој је дао учитеља. Овај се, у самом подучавању мале принцезе, није морао много мучити, јер је Гудрун учила брзо и лако, но зато јој је непрестано морао рецитирати приче и пјесме које је знао, а није их знао ни издалека толико колико их је Гудрун тражила, па је Гüнтер морао потражити још једног учитеља и потрошити много новаца на књиге које су тада биле врло ријетке и скупе.

Видјевши да та њена страст за знањем и књигама с временом постаје све већа, Гüнтер, дубоко у срцу, по некој леденој зебњи осјети да то није добро и уплаши се. Но како својој мезимици није могао одбити ни једну молбу за неком новом књигом или рапсодом који би јој рецитирао пјесме које још није чула, удовољавао јој је, али озбиљно уплашен и тешка срца, кукајући и говорећи јој да није добро за њу што толико чита, јер јој то може донијети неку велику несрећу.

Но, с друге стране, сироти је Гüнтер био сретан и пресретан кад је могао још нечим обрадовати своју паметну и умиљату кћер, па се често и сам распитивао о књигама које је она жељела читати и куповао јој их, не питајући за цијену.

И друге наваде мале Исландске принцезе биле су другачије него у осталих дјевојчица њене доби. За лутке није марила, а за игру врло мало. Вољела је друштво старијих људи, а изнад свега старијих мушкараца који су знали лијепо причати. И док би јој они нешто говорили гледала их је тако као да разумије све о чему год причају, а људи су, у она два њена лијепа, жедна ока, што су били права слика бистрине и дубине духа, налазили суговорника који је у њима самима будио дух и снажну вољу да буду истински паметни и дубоки, мудри.

И питања које им је постављало то дијете пūтила су их на то да јој те ствари о којима су говорили објасне најбољим ријечима. Али Гудрун је ријетко када постављала питања. Обично је својим погледом пуним разумијевања и жељним знања, или пак погледом који је изражавао чуђење и неразумијевање, своје суговорнике наводила на то да и њој и себи самима откривају истину ствари о којима су говорили и да ју искажу најбоље и најјасније што су могли.

***

Будући да је био краљем, Гüнтер је често, до дуго у ноћ морао водити дугачке државничке разговоре са својим чиновницима и страним поклисарима који су долазили на двор. Гудрун се у том друштву често знала тако притајити да ју отац не примјети и слушати што се говори све док ју он ипак не би примјетио, па ју уз чуђење, негодовање и опаске: да такви разговори нису за дијете, и уз благе пријекоре послао у кревет.

Но каткада би Гудрун од оца измолила дозволу да настави слушати те разговоре, па кад су државници завршили с оним обавезним питањима, она би их замолила да причају о својим земљама, о знаменитостима, јунацима, великим догађајима, и којечему другоме. Посланици би се тада распричали, а надахнути њеним лијепим очима и жедним погледима, причали су тако занимљиво и краснорјечиво, да су их сви, а не само Гудрун, слушали без даха и отворених уста.

Такви би разговори, на крају, најчешће скретали ка питањима о нарави небеса, о постанку и усуду свијета и смислу човјекова постојања, и често потрајали све дотле док дневно свјетло новога дана њиховим учесницима не би показало да је крајње вријеме да их прекину и иду на починак.

И тада би Гüнтер – не зато што би се љутио на своју кћер , него онако, ради реда и показивања свог очинског ауторитета и положаја – прстом гротескно припријетио Гудрун и спочитавао јој да их је опет завела и преварила. При том се, наравно, сасвим јасно видјело да му није нимало криво што су тако пробдјели цијелу ноћ и да је поносан на своју кћер која их на то навела.

Захваљујући баш тим разговорима, глас о њој почео се ширити по свијету и допро је до великих краљевстава на јужном крају свијета. На њиховим, сјајним и знаменитим дворовима причало се о мајушном краљевству на далеком сјеверу, на чијем двору живи невјеројатно лијепа и паметна принцеза дјевојчица, која је највеће благо што га има њен отац, краљ Гüнтер, а и цијело то Исландско краљевство. Већ тада су по цијелом свијету почеле настајати пјесме и приче о њеној љепоти и племенитости.

***

Године су пролазиле. Гудрун је расла и израсла у прелијепу дјевојку. Два слапа тешке црне косе уоквиривала су јој лијепо лице какво се није могло наћи ни на сликама. И тијело јој је било савршено складно. Склад му није могла сакрити нити једноставна, скромна, готово сиромашка одјећа у какву се, на ужас свог оца најчешће одијевала. Није ју наружило нити то кад је на себе стављала праве дроњке или облачила старе, преголеме, али топле и удобне очеве огртаче које је јако вољела, него су те ствари, ма како неприличне, старе или подеране биле, на њој, одједном, неким чудом постајале лијепе. И не само то. Умјесто да наруже и сакрију Гудрунину властиту љепоту, још су више, на неки несхватљив начин истицале и откривале, и њену изнимну нарав, и замамну, божанску љепоту и склад њеног тијела.

Но више од свега пажњу су привлачиле њене лијепе и паметне црне очи што су сјале попут звијезда. Због њих су ју, док је још била малена, назвали Милоока, а касније – кад је већ била одрасла – Звјездоока Гудрун.

Дјевојка Гудрун више није само читала и слушала пјесме и приче, него их је и сама писала, а страни изасланици који су долазили на двор њеног оца преписивали су их и разносили по свијету. Глас о њој допро је до великих махараџа и мудрих калифа, који су његовали и чували многа знања, мудрословље и пјесме. Они су се с махараџама, а и са другим владарима такмичили у томе ко ће јој послати вреднију књигу или сакупити љепше пјесме и послати их њој на читање.

Разговори на владарским дворовима често су се водили и о томе за кога ће се удати ова лијепа принцеза. Већина оних људи који су водили политику тадашњег свијета вјеровала је да ће ју Гüнтер удати у неку моћну владарску кућу како би поново ојачао своју државу и пријестоље.

На Гüнтеров су двор стали долазити и млади принчеви, витезови и синови великодостојника да јој се удварају, да заслуже њену руку, или да барем виде принцезу о којој се толико говорило.

.

***

Насупрот свим тим младим, храбрим, славним и богатим младићима са сјајном пратњом, Гудрун је за свог будућег мужа одабрала једног младића којег је познавала још од дјетињства.

Био то је Исландски племић Хилдебранд, из куће Тхорwалд, син Гунтерова пријатеља Харалдура.

Хилдебранд је био тек годину или двије старији од Гудрун, али врло стасит и за главу виши од ње. Плава коса падала му је на широка рамена и раскошно се расипала и излежавала на њима. И мада је имао пуно разлога за истицање, јер је био врло лијеп и наочит, Хилдебранд је био је повучен и шутљив младић.

Сам Гüнтер, који никада није имао никаквих планова за Гудрунину удају, поштовао је њен избор као нешто најприродније. Штовише, јако се радовао баш том избору, јер је младића познавао још од малена и видио да ће израсти у разборита и поштена човјека, у којега ће се свако добронамјеран моћи поуздати. Већ и прије зарука са Гудрун, Хилдебранд је често проводио вријеме на Гüнтерову двору, а Гунтер га је ословљавао са “сине”. А након зарука, нехотично је у то “сине” уносио пуно више топлине него прије.

Будући Гудрунин муж почео је ускоро са Гüнтером обављати државничке послове, и убрзо показао да има добрих способности и стрпљења за обављање тих дужности. Гüнтер се веома радовао томе, јер његова насљедница, Гудрун није нимало марила за ту врсту посла, па је то била уистину велика срећа што ће их моћи повјерити њеном будућем мужу, који је све више показивао и потврђивао те способности, а и своју промишљеност и разборитост, која је неопходна у владарском послу.

“Тако ће, и његова Гудрун и краљевство, ипак остати у добрим рукама “- мислио је у себи сретни Гüнтер и захваљивао боговима што су му кћер напутили на такав избор.

***

Гудрун је, како сам већ рекао, познавала Хилдебранда још од малих ногу и често су се заједно играли и дружили, а кад се задјевојчила, радо је вријеме проводила с њим, али није осјећала љубави према њему, а нити према неком од осталих младића који су живјели на двору или долазили у посјету.

Тек кад су Гудрун почели стизати просци из далеких земаља, све млади принчеви и витезови, она је Хилдебранда почела успоређивати с њима и видјела да тим младићима најчешће њихово богатство, добар одгој, елеганција и учтивост дају неку вриједност, и то ону извањску, док је Хилдебранд баш у дну душе, то јест по урођеној нарави био једноставан, искрен, разборит и добар, и није био потребан никакав вањски сјај да би га учинио привлачним и пожељним. Оно посебно, што јој се највише свиђало код њега било је то што је видјела да се, иза Хилдебрандове благости, повучености и скромности јасно назире да је он:

“… велик и поуздан као клисура на којој дријема Скулдегард…”

Тако је записала у једној од својих пјесама о Хилдебранду.

За разлику од Гудрун, Хилдебранд није толико марио за књиге и ученост. Ријетко је када узимао ућешћа у расправама које су се водиле на двору и то само у онима које су се тицале практичних питања. А и тада би, готово преко воље рекао једва коју ријеч, најчешће пословицу. Но те су његове ријечи, иако ријетке и шкрте, обично смиривале и зближавале успламтјеле страсти и духове.

Гудрун је пак одувијек имала некакво природно повјерење у Хилдебрандово мишљење и никад јој није било ни близу памети да сумња у њ или да му протурјечи. И, некако је, одувијек, и не бивајући свјесном тога, унапријед подразумијелвала да он никако не гријеши у ономе о чему говори или одлучује.

***

Вријеме је полако пролазило. Гудрун је сазријевала, а Гüнтер је почео размишљати о њеној и Хилдебрандовој свадби.

***

Једнога дана, већ је сјеверно љето било кренуло своме крају, у пратњи сјајне свите, на Гüнтеров двор дође изасланик Ирскога краља и његов главни савјетник, Адам Диабел.

Био је то тамнопут и маркантан старији мушкарац. Успркос малко поодмаклим годинама, витак, висок и снажан, једноставно и елегантно одјевен, лијепог, мужевног лица и мало подуже косе прошаране сјединама.

Диабел, како се види већ из самог имена, није био Ирац, него је однекуд дошао у Ирску и за кратко вријеме постао краљевим савјетником. Моћ му је била врло велика. У народу се с правом говорило да је он тај који влада Ирском, а не краљ.

Нитко га није волио, а људи су га се и веома плашили, иако се није могло рећи да је он икоме икада учинио какво зло. Због тог страха, о њему се мало, сасвим неодређено, и шапатом говорило и људи су најрадије избјегавали спомињати га или било што говорити о њему, тако да се није знало нити тко је, нити одакле долази.

Но у његово вријеме Ирска се, како је познато, почела уздизати и јачати невиђеном брзином. На краљевски двор дошли су многи учени људи. Цвала је култура, а и цијели народ почео је живјети знатно боље него икада до тада.

На Гüнтерову двору, Диабел је стекао респект показивањем свог врло великог знања. О себи самоме никад није рекао ни ријечи. Гудруни је донио и поклонио врло вриједне књиге и један пар златних наушница, за које је рекао да о њима постоји легенда која говори да нису израђене људском руком; да су врло, врло старе и да их је носила најљепша, а вјеројатно и највећа жена Старога свијета. С Гüнтером и његовим савјетницима разговарао је о сасвим неодређеним темама, а био је врло пажљив кад је нетко говорио о стварима Исландског краљевства. Пуно времена провео је у разгледавању напуштеног дијела дворца и ствари у њему и пажљиво слушао предања што су говорила о славним данима Краљевства и минулим освајањима. Увечер је радо слушао пјесме које је спјевала Гудрун и веома их хвалио. Све је изненадио казивањем цијеле једне пјесме коју је она била саставила прије много година и на коју је већ била готово заборавила.

Великој већини дворјана Диабел се није нимало свидио и улијевао им је страх. Гüнтер се напрезао да проникне тог човјека и његове намјере, али узалуд.

***

За Гудрун, Диабел је био нешто сасвим ново – отјелотворење нечег тајновитог, неземаљског, нечег што ју је одувијек привлачило попут каквог магнета, свјетла или усуда. Упознавши га, толико колико га је могла упознати за вријеме његова посјета, препознала је у њему лик из својих снова, лик којег је сањала цијелог живота. Па, иако јој се чинио некако мрачним и тајновитим, а и старијим од оца јој, она му је безглаво и самоубилачки, потпуно отворила своју душу, и међу њима се убрзо развила тајна симпатија и веза о којој нитко ништа није ни слутио.

Ствар се открила тек након што је Диабел отпловио својим брзим бродом, а с њим, потајно и Гудрун.

У њеним одајама нашли су једно кратко писмо којим их је обавијестила да добровољно одлази с Диабелом и да ће се у Ирској удати за њега. Написала је још како зна да им тим својим чином свима наноси велику бол и моли их да јој опросте.

***

Сви на двору били су пренеражени тим догађајем. Нитко од ње није очекивао неки такав чин, нити ишта слично томе.

Гüнтер напросто није могао схватити да је отишла, а кад је ипак схватио, почеле су га раздирати недоумице.

Осјећао је да би Гудрун требао вратити кући, на Исланд, али то што је она отишла с Диабелом, својом вољом везивало му је руке и није могао учинити ништа.

Да је била отета, одмах би саставио момчад и бродовљем кренуо у потјеру за отмичарима.

Вијест о Гудрунином бијегу најболније је погодила Хилдебранда.

Многи су очекивали да ће он осудити Гудрун због невјере и бијега, али он то није учинио ни једном рјечју нити гестом, а његова љубав према невјерној принцези није се, нити смањила, нити промијенила.

Но -“будући да је завољела другога – мислио је – и да је својом вољом отишла с њим, једино што могу учинити јест то да ју заборавим.”

Гüнтер је зашутио и повукао се у самоћу. Хилдебранд такођер.

На двор се спустила чама, шутња и тама.

***

Диабел и Гудрун сретно су стигли у Ирску. Он је одмах, само за њих двоје, дао уредити просторије у једној малко издвојеној кули краљевског дворца, која је стајала на литици понад мора и са које се лијепо могла видјети морска пучина. Кула је имала раван кров, грудобран и звоно којим се давала узбуна у случају напада гусара, који су тада – због порасле моћи Ирског краљевства – били већ врло ријетка, готово ишчезла појава. Испод сводова куле било је оно удобно гнијездо у којем су сада обитавали Диабел и Гудрун.

У том новом стану Гудрун је постала Диабеловом женом и започела један нови живот.

Диабел се бринуо да јој све на новом двору буде на услузи и располагању. Једина “обавеза” била јој је да пише, чита и разговара са другим ученим људима, којих је тада на Ирском двору било веома много. И у томе се Диабел побринуо да све буде прилагођено њој и њеним духовним потребама и да јој нитко не додијава или злопораби њено вријеме и стрпљење. Чак је и послугу уклонио из њихове куле, и сам удовољавао њеним жељама, и то тако као да је унапред знао што ће јој требати или што ће зажељети, па она готово никада није требала ни изрећи своје жеље.

Одвео ју је у краљевску књижницу и скренуо пажњу на многе вриједне књиге, а за њу је из свих дјелова свијета стао наручивати оно што би ју могло занимати или јој користити. У тој књижници проводила је пуно времена, а да не би кварила свој вид, Диабел је наредио да јој се пјесме и приче читају, и да их читају најбољи рапсоди, који су то умјели уистину лијепо чинити.

Вечери су често проводили у једној великој дворани поред библиотеке у којој су се сваке вечери водили разговори и препирке међу учењацима. Гудрун је све то радо и са великим занимањем слушала, али је врло ријетко узимала учешћа у њима, и то углавном онда кад је, на Диабелову молбу, читала своје пјесме.

Но она је радо, чак пуно радије читала у својој кули и тражила од Диабела да што више времена проводи с њом. Он јој је удовољавао што је више могао. Причао јој је о свему што ју је занимало и био јој занимљивији од било које књиге. Никад јој није било доста да га слуша и гледа.

Диабел јој је чинио и оно што није могла ни једна књига нити учитељ – откривао јој је њу саму и жену у њој, и често је то чинио након страственог љубавног заноса, кад су им душе, ослобођене окова земаљских, тјелесних жудњи тражиле да се вину у висине, или стрмоглаве у таму властитих дубина, и тако још једном, барем на трен заживе пуним животом.

Док јој је Диабел тако откривао њу саму, Гудрун се чинило да и она открива њега. Али, то је она, и не знајући, кроз њега откривала нарав самога духа. И што га је више откривала и упознавала, увиђала је да је он све дубљи и тајанственији и био јој све занимљивијим, па га је, сваким новим даном све га је више вољела и предавала му се. Захваљујући тој његовој неисцрпној тајанствености и његовом вођењу, пред Гудрунином су се усхићеном душом почели отварати нови, до тада непознати и неслућени свјетови, а и сам тамни бездан свеукупног постојања.

Баш из тог времена потиче онај њен гласовити стих којег и данас често понављају многи велики пјесници и мислиоци:

“…Свјетлост је само пјена безданих тмīна…”

Својим великим интересом за њен рад и дивљењем које је исказивао њеним пјесмама, њен невјенчани муж и заштитник стално ју је изнова потицао да пише нове и све љепше и љепше пјесме и веома их пажљиво и често читао, нарочито оне које су говориле о тајнама неба и времена, о крају свијета; о усуду људског рода и његовој будућности. Молио је Гудрун да их чита и оним учењацима који су боравили на двору, давао их преписивати и разашиљати по свијету, а многе је примјерке похрањивао и у краљевску ризницу.

Диабел – да о њему кажемо још и то – није био створ који би, попут осталих људи показивао своје осјећаје и поводио се за њима, па је био хладнокрван и надмоћан у било којим и било каквим околностима у којима би се затекао. Људима који су га познавали чинио се отјелотворењем неког неизвјесног, мрачног усуда, који не зна, ни за узмак, ни за милост. Он је, међутим, дубоко у себи био уистину праведан и доброљубив, па чак и милосрдан, али, и поред тога, на свијету није било ћари, лукавства или вјештине која би могла преварити и отворити, а камо ли завести и заробити његово срце, и чини се да је баш то било разлогом што га се већина људи толико плашила.

Гудрун га, међутим уопће није ни намјеравала заводити нити завести, или га посвојити само за се, него је сву, цијелу себе дала њему – свој је живот и свој усуд напросто повјерила у његове руке с повјерењем које је било налик повјерењу дјетета у властиту мајку, и, Диабел напросто није могао остати равнодушан и индиферентан према тако великом повјерењу и дару, па ју је настојао учинити што сретнијом, а убрзо ју је претпоставио и себи самоме и постао спреман на било какву и било коју жртву која би њој омогућила да настави живјети свој сјајни живот и окруни га заслуженом срећом и бесмртном славом.

Стога се он – иако јој је био истинским мужем, а она њему женом – према Гудрун односио као према неком дражесном али нејаком, дјетету којем је дао сву слободу, али над чијом је судбином зато вазда бдио и стрепио, попут оштрооког орла, који нетремице и пријетећи, стално бдије над сигурношћу гнијезда и животом своје младунчади.

Вријеме је пролазило. Диабел и Гудрун живјели су у екстази која се све више разбуктавала и за коју се чинило да неће имати краја.

На вјенчање су били потпуно заборавили.

***

Далеко на сјеверу младоме су Хилдебранду споро и тешко пролазили сиви и мрачни дани и мјесеци, а годишња доба отезала се и растезала до у недоглед. Стално се изнова, и на разне начине довијавао и трудио и да заборави своју Гудрун, али узалуд. Жеља за њом све му је више мучила душу.

Већ је било почело ново љето, и у његову бићу пробуђена природа разбуктала је ћежњу за Гудрун до те мјере да јој се више никако није могао опирати. Не имајући више куд, одлучи отићи по њу. Вјеровао је у исправност те одлуке и у то да би му се она могла вратити, тим више што до њих није допро никакав глас о њеној удаји за Диабела.

Са чврстом одлуком у срцу оде на двор ка Гüнтеру, изложи му своју намјеру и заиште од њега брод којим би отишао у Ирску. Гüнтер га саслуша, одобри његов наум, замоли га да се чува и савјетује му да никако не заподијева неки бој, ако баш не буде морао.

Хилдебранд је сакупио момчад састављену од самих јунака и момака вјештих пловидби. Међу њима је био и страшни Хаген од Троyа, чувен са своје одважности, лукавости и доброг знања ратне вјештине; стријелац Ланцемунд, чија стријела не промашује циља; Дитерицх од Xсантена, ненадмашив у боју са ратном сјекиром, а били су ту и гласовити гусари сјеверних мора, браћа Таулант и Гентиан, вјешти копљу и мачу. Та племенита и одважна браћа већ су за живота била опјевана у многим пјесмама, јер су сиромашним рибарима и другим људима у приморским селима често били једина заштита од силника и разбојника. И спретни Хундолд био је с њима, јер он је дуго живио на Ирском двору, добро га познавао и имао вјерне пријатеље на њему. Било је ту још гласовитих јунака, али сада их не могу све поименце набрајати.

Окупљеним ратницима Гунтер је дао свој најбржи брод. Испловили су с првим повољним вјетром.

***

А какав је био Хилдебрандов план?

С неколико најспретнијих и најхрабријих ратника канио је потајно ући у замак Ирског краља. Затим, уз помоћ Хундолдових пријатеља, пронаћи Гудрун и молити ју да му се врати. Најбоље вријеме за овакав, потајни улаз на двор била је ноћ. Пун мјесец отежавао је донекле тај подухват, али Хилдебранд није имао могућности чекати ноћи без мјесечине, па се за потхват одлучио оне исте ноћи кад су се били дохватили Ирских обала подно краљевскога замка.

***

У то љетно вријеме Гудрун је често ноћу излазила на кулу да се наужије љепоте што ју је стварала и откривала сребрна мјесечина.

Каткада, кад је имала среће, могла је проматрати игре китова. Знала је да су китови добродушне животиње, но увијек кад би их проматрала чинило јој се да испод мирне, сребрне површине оцеана вребају и неке големе и страшне немани, и те би мисли застрашиле њену, још увелике дјетињу душу. Плашила се чак и онда кад је била свјесна да је потпуно сигурна на својој високој кули и повлачила даље од грудобрана.

Баш те ноћи кад је Хилдебранд одлучио ући у двор, она никако није могла заспати, па се, пазећи да не пробуди Диабела, дигла из кревета, и изишла на кулу уживати у мјесечини и проматрати тајанствену пучину оцеана. Занесено је гледала како се површина оцеана љеска као некакво живо сребро и пребирала по мислима. Није ни слутила да се одоздо, уз литицу и зидине њене куле пење Хилдебранд с неколико врсних ратника и да тражи управо њу.

***

Спазила их је тек кад су се попели до врха зидина и хтјели прећи преко грудобрана.

Мислећи да то проваљују гусари, уплаши се опасности која је пријетила Дијабелу што је спавао доље у кули. На себе није ни помислила. Опасност и страх за Дијабела дадну у јој крила и она хитро скочи и потрчи ка звону за узбуну.

Ратници ју тек тада опазе, а Таулант одмах и врло снажно хитне копље на њу, како би ју спријечио да позвони.

Истог трена опази ју и Хилдебранд и препозна, и видећи да ју Таулант гађа копљем, ужаснут крикне што га је грло носило…

“Неее…!!!”

Међутим, било је касно. Копље је већ било полетјело и више га ниједан бог није могао зауставити.

Чувши Хилдебрандов глас и препознавши га, Гудрун застане и погледа према њему. У тај час копље ју погоди у леђа, а његов оштри вршак избије јој ван на груди. Она безгласно стисне усне од бола, објема рукама ухвати оштрицу копља и стисне ју, као да ју је тим својим нејаким стиском хтјела одгурнути и отклонити смрт коју јој је она доносила, и при том је, свеједнако и нетремице, погледом пуним питања и бола, гледала у Хилдебранда, који је и сам, ужаснут и окамењем стајао на мјесту и гледао у њу.

Тако су се гледали неколико тренутака, све док сироту дјевојку не свлада смрт и она клоне на кољена, а потом се сруши напријед, на прса. При паду удари о оно звоно и óно зазвони неколико пута.

***

На звук звона Диабел се тргне из сна, видје да нема Гудрун поред њега, па попут муње скочи, пограби огртач и мач и устрча уз степенице на врх куле.

Хилдебранд и остали ратници још се нису били прибрали, кад је он истрчао на кулу. Спазивши га, одмах су се освијестили и хитро се сврстали у бојни ред.

Отпоче бој.

Диабел, који је имао другачијег учитеља борбе, био је неуспоредиво вјештији борац од свих њих и брзо је убијао или рањавао једног по једног Хилдебрандовог човјека.

Кад је препознао Хилдебранда, у свијести му сијевну спознаја о томе ради кога и ради чега се води овај сабласни ноћни бој, и чим је то схватио, устреми се право на Хилдебранда. Овај одбије неколико његових насртаја, и баш је био подигао мач да му зада један страховити ударац, кад му Диабел, некаквим, несхватљивим, ђаволски вјештим маневром прислони врх свог мача на грло и свима који су се још борили довикне да одбаце оружје, или ће га погубити. Након кратког оклијевања, Хилдебрандови људи одбаце оружје. Једино сам Хилдебранд не хтједе одбацити мач, него му одговори:

“Можеш ме слободно погубити, јер након њене смрти ионако више не желим живјети.”

Диабел га упитно погледа.

Нато му Хилдебранд руком покаже према звону.

Ради сигурности, Дијабел појача притисак мача на Хилдебрандово грло, опрезно се окрене и угледа Гудрун како, поред звона лежи прободена копљем.

***

Његово срце, које је било свједоком многих ужаса и страхота, те, успркос њима, остало крепко и снажно, сада се у трену сломи, скрха и престаде бити истинским мушким срцем.

Но његов моћни дух оста непољуљан и прибран.

Окренувши се полако Хилдебранду, запита га гласом из којег је нестало сваке жестине, боје и страсти, а остао само некакав ледени, гробни мир:

“Како је погинула?”

” Овај овдје – рече Хилдебранд и покаже руком на Тауланта, који је мртав лежао до њихових ногу – мислио је да је она стражар и убио ју је, како не би позвонила на узбуну.”

Тада Диабел јасно увидје све размјере несреће коју је изазвао.

Због њега је погинула дјевојка чији је живот требао чувати више и пажљивије него свој властити и чији му је живот постао и дражи од властитог. Сада је пак, ту, пред њим, с мачем и са смрћу под грлом стајао и овај храбри и племенити млади човјек којем ју је он отео и чији је живот такођер уништио.

“Нисам се смио умијешати у живот ових људи”

– рече у себи – а његов оштровидни дух који се ничим није дао заварати и неумољива савјест одмах потом изрекну му пресуду.

Он повуче свој мач и обори га врхом према земљи, па у том ставу, остаде непомичан пред Хилдебрандом, дајући му прилику да њихов двобој оконча другачије, него што се очекивало да ће се окончати.

Хилдебранд се изненади и остане тако, затечен који часак, али не искористи прилику и не замахну мачем, него се окрене и оде до Гудрун.

Полако је и с пиететом клекнуо поред ње, гледао ју неколико дугих тренутака, а онда њежно помиловао њено лијепо, блиједо лице и тешку црну косу коју је толико волио. Затим окрену мач врхом ка прсима, погледа још једном лијепо лице своје драге и прошапће једва чујно:

“Опрости.”

А онда, свом снагом коју може имати младост, здружена с љубављу и очајем, и, прије него се итко од присутних могао и помакнути – страховито прободе своје груди.

Док је падао, и он, попут Гудрун, удари о оно звоно што се неколико пута огласи звуком који је више личио на јецање, грцање, или кукање него на звоњаву.

***

Сутрадан, ујутро, одмах након свитања, Диабел нареди да се тијела Хилдебранда и Гудрун, те осталих ратника који су погинули прошле ноћи пренесу на Гüнтеров брод. Лађу даде опремити црним, жалобним једром и она, уз почасти које се одају само јунацима, исплови из луке и отплови према Исланду.

Након тога Диабел се затворио у своје одаје и није излазио одатле, нити је кога пуштао к себи.

За неколико дана вријеме се над Ирском поквари и једне ноћи настане страшна олуја. Муње су парале небо и претварале ноћ у дан. Понад краљевског дворца и понад града појавила су се нека непозната свјетла и дуго су тамо остала. Људи су се веома уплашили и посакривали у куће и подруме и молили. Сутрадан, кад се олуја смирила, Диабела више није било на двору, а нити игдје у граду.

Не зна се када и како је отишао, али у народу је остала легенда: да је те олујне ноћи Ђавао дошао по њега, и да га је баш Он, Ђавао, и нитко други, прије много година био послао у Ирску.

***

Горе на Исланду, Гüнтер је, на своју несрећу, дочекао брод са тијелима Хидлебранда и Гудрун. Кад је видио црно једро, срце га је зазебло, јер је схватио да се догодила несрећа. Није, међутим, очекивао нити погибију Хилдебранда, а камо ли погибију своје Гудрун. А кад је несретни краљ сазнао истину, она га погоди` попут ударца неког тешког маља и смрви сву његову снагу.

За свега неколико дана постао је старцем.

Гудрун и Хилдебранда сахранио је у заједничкој гробници.

Након тога, очајни старац више није говорио и повукао се у потпуну осаму. Све државне послове препустио је својим секретарима.

Сваког дана, кад је год то вријеме дозвољавало, одлазио је на Хилдебрандов и Гудрунин гроб и тамо остајао до вечери. Људи који су туда пролазили често су чули како старац, с времена на вријеме, у очају вапи:

“Гудрун, Гудрун, несретна кћери моја!” –

“Хилдебранде, сине мој. !” –

Тако су му пролазили задњи дани.

Хилдебрандов отац и Гüнтеров пријатељ Харалдур, који је и сам био тешко погођен синовљевом смрћу, покушао га је утјешити и вратити ка животу, али узалуд.

Једне вечери није се у уобичајено вријеме вратио у двор, па су га дворјани отишли тражити. Нашли су га мртвог на Гудрунину и Хилдебрандову гробу. Умро је, сиромах од туге за њима, а и од тога што му живот више није имао никаква смисла.

Сахрањен је у једној новој, великој гробници, заједно са Хилдебрандом и Гудрун и својом покојном женом.

На гробницу би` уклесана молитва боговима да им допусте да барем онкрај гроба стално буду заједно и да никад ништа не растужи њихове сјене.

***

Тако се угасила Династија Wормс, а с њом и Исландско краљевство. Моћни, неосвојиви Скулдегард с временом се урушио у себе, а много од онога што је вријеме сатрло у прах, смрт је завила у таму и заборав.

***

Но Гудрунине пјесме и приче о њој остале су живјети и вјеројатно ће живјети заувијек. Нису уткане само у Едде, одакле сам их и ја узео и препричао за Вас, него живе и у народу, заједно с бројним легендама које, на свој начин говоре о њој и величају ју. И данас је Гудрун најдража хероина свих народа далеког сјевера.

 

Тамошњи људи с неком посебном, неуобичајеном њежношћу и љубављу његују успомену на њу – као да је она дијете које још увијек, некако невидљиво живи међу њима. Многи од њих сањају о таквој дјевојци каква је била Гудрун, али само име “Гудрун” ријетко дају својим кћерима, из страха да и њих не би задесила онако несретна судбина каква је задесила посљедњу Исландску принцезу.

Код тих народа, Гудрунин лик није само симбол љепоте, даровитости и трагичног усуда, него такодјер и симбол несретне љубави. И кад тамо, код њих, нетко оде у смрт због љубави, кажу да се тај опростио од овога свијета и замолио допуштење за улаз у Небо – позвонивши о Гудрунино Звоно.

( Петар Боснић Петрус )

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Турско уништавање доказа србског племства

Султан Мехмед II Освајач Цариграда

.

Султан Мехмед II Освајач 1463. године, целокупном преживелом српском племству наређује указом да му дође у аудијенцију у Јајце, где је столовао.

 И, да му сви поднесу дипломе, повеље, привилегије, хрисовуље и друге доказе о свом благородству, да би им их султан, како је обећао, часном одлуком ПОТВРДИО.

 Већи део српског племства је то и урадио, али султан ИЗИГРАВА обећање.

Наредио је, да се све те драгоцене хартије баце у ватру, а српско благородство лишио поседа, привилегија и права.

Мало касније, другим указом је, под претњом смртне казне, наредио да се ниједна српска племићка породица не сме називати својим старинским презименом, већ да се сваки Србин може презивати само по ИМЕНУ свог оца.

Султан Мехмед II Фатих је рођен у Едирне (Једрене), тада главном граду Османске државе, 29. марта 1432. године. Његов отац је био Султан Мурат II, а мајка Хума Хатун.

 Још од раног детињства Мехмед се почео бавити припремама за освајање Истанбула. Читао је дела у којима се описује живот Александра Македонског и Јулија Цезара. Говорио је неколико језика: арапски, перзијски, грчки, српски и италијански.

Године 1445., кад је имао свега тринаест година, док је султан Мурат још увијек био на власти, млади Мехмед је са двојицом оданих паша испланирао заузимање града, што је изазвало немире.  Султан Мурат је убрзо средио немире и послао Мехмеда у Манису.  Иако се повукао у Манису, и даље се сматрао јединим легалним Султаном, док је Мурат био само његов опуномоћени заступник.

У рану зору 29. маја 1453. године, топови Султана Мехмеда најавили су крај тадашње престонице Источног Римског Царства и Васељенске Патријаршије у Цариграду, и етаблирање будућег Истанбула (Ислам бул- цвет ислама). Невероватан војнички подухват султан Мехмед остварио је у својој двадесетој години. Након освајања Истанбула, Султан Мехмед је добио надимак Фатих (Освајач).

 Мехмед  је 1463. године окупирао Сарејево. Пре тога  је уснио сан у којем је видео ватру и око ње тројицу  халифа: Ебу Бекра, Османа и Алију .. Када се пробудио, питао је шејха Акшемсудина значење сна. На то му је шејх одговорио:

,,Штета што ниси сањао праведног Омера,  јер то значи да у Босни никада правде бити неће и да ће се њен народ увек морати борити за њу!“

Извор:  http://www.monteislam.com

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Муршили (Миршило), ратнички краљ Хетита

.

Хетити су до пре отприлике 120 година били готово посве непознат  народ. У Библији се спомињу на неколико места, али углавном само при набрајању разних народа и племена Блиског истока, и то под различитим именима – Хитим, Хетејци или Хетити. Лепа Бет-Саба (Вит-Cава или Видосава) у коју се заљубио краљ Давид, била је супруга неког Хетита. Постоји и спомен да је хетитска војска била равноправна војсци египатског фараона, што је јасан показатељ њене моћи.

ВИШЕ О ХЕТИТИМА: 

http://vesna.atlantidaforum.com/?p=2181

 

Археолошка истраживања код Богазкалеа у средишњој Турској показала су да су хрпе камења код којих су пастири водили овце на испашу заправо остатци Хаттуше, импозантне прјестонице великог Хетитског царства. Престоница Хетита налазила се на стеновитом терену и више је личила на велико утвђење него на антички велеград.

Хетити су дошли у контакт с Египћанима у 16. в. пр. Хр., и од њих су преузели краљевску титулу ,,Моје сунце“. За разлику од фараона,  хетитски краљеви нису сматрани Боговима током живота, већ тек након смрти. Стога хетитски текстови не бележе податке о томе када је неки владар умро, већ када је постао Бог. Сачувани су записи из тог времена о краљевском  двору. Највише положаје – заповједник краљеве страже, коморник, пехарник, ризничар, жезлоноша, дворски мештар и отац куће – преузели су краљеви рођаци.

 Иако је тако држао државну власт чврсто у рукама властите породице, стари хетитски краљ Хатушили (Хатушило) I  био је незадовољан сином Лабарном,  јер је у краљевој одсутности обављао верске обреде који доликују само краљу, па је уместо њега именовао своју кћер као наследницу. То је изазвало нереде у земљи, па је напокон одредио свега унука као наследника. Када је ступио на престо, споменути унук узео је име Муршили (или Миршило) I .

.

Освајач Вавилона

 Ratnički kralj Muršili i uspostava hetitskog carstva

.

Муршило I  је био добар избор за новог владара. Није оставио анале о својој владавини, али то није било ни потребно – био је велики освајач о чијим су делима писали како његови наследници тако и владари других народа.

Освојио је Халафу (данашњи Алеп), важно трговачко средиште и престоницу моћне државе Јамхад (у данашњој Сирији), а 1595. и Вавилон, највеличанственију метрополу тадашње Месопотамије, па и света. Међу баснословним пленом који је Муршило понео натраг у своју државу био је и велики кип Мардука. Кип, међутим, није стигао на своје одредиште у Хатушу – вероватно су га отела нека локална племена. Можда је то био наговјештај будуће краљеве зле коби.

..

За време Муршилове одсутности, његова неверна супруга и један од његових најмоћнијих дворјана сковали су заверу која је Муршила стајала главе. После његове смрти, настало је раздобље унутарње политичке нестабилности хетитске државе, током којег је много владара дошло на власт пучем или убиством претходника.

Овај мотив о издаји неверне жене и убиству владара имамо и у србској народној песми из преткосовског циклуса ,, Женидба краља Вукашина“, где је неверна жена Видосава сковала заверу са краљем Вукашином да убију њеног мужа војводу Момчила:

Књигу пише жура Вукашине
у бијелу Скадру на Бојани,
те је шаље на Херцеговину
бијеломе граду Пирлитору,
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави, љуби Момчиловој;
тајно пише, а тајно јој шаље,
у књизи јој овако бесједи:
„Видосава, Момчилова љубо,
шта ћеш у том леду и снијегу?

Већ ти отруј војводу Момчила,

ил’ га отруј, или ми га издај,
ходи к мени у приморје равно
бијеломе Скадру на Бојану,
узећу те за вјерну љубовцу,
па ћеш бити госпођа краљица,
прести свилу на златно вретено,
свилу прести, на свили сједити,
а носити диву и кадиву
и још оно све жежено злато;
а какав је Скадар на Бојани!

 

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

Диодор са Сицилије

.

Диодор Сицилијански  је рођен у Агирију на североисточном делу Сицилије. Био је Помпејев, Цезаров и Августов савременик. У тим бурним временима, Диодор се посветио сакупљању историјске грађе и писању обимне светске историје.

Извори о Диодоровом животу оскудни су јер се није укључивао у политички живот Рима. Антички писци га ретко спомињу, али је код хришћанских аутора постао прворазредни историографски ауторитет. Сам Диодор у своме делу даје неке податке о својим путовањима.

Посетио је Египат под Птолемејем XII. Ту сазнајемо да је започео са писањем свог дела пре 56. године п. н. е. јер наводи да је то била 276. година након Александровог освајања Египта (331. године п. н. е). Последњи догађај који Диодор описује јесте протеривање грађана Тауроменија.

Диодор казује да је 30 година провео у писању свога дела. Путовао је у највећи део Европе, у Азију, Египат и Рим. На основу ових података се може утврдити да је рођен око 100. године п. н. е. а да је своје дело писао између 60. и 30. године п. н. е.

Дело

Историјска библиотека (грчки: Ἱστορικὴ Βιβλιοθήκη) – историја света од митских времена до Цезаровог првог конзулата (60/59. година п. н. е.) или до Цезаровог освајања Британије.

Дело је написано у 40 књига од којих су сачуване 1, 3. и 4. пентада тј. књиге под бројевима 1-5 и 11-20. У прве три књиге, Диодор се бави историјом варварских народа.

.

Диодор Са Сицилије Историјска Библиотека

https://www.scribd.com/document/226980629/Diodor-Sa-Sicilije-Istorijska-Biblioteka

 

Прва књига посвећена је историји и култури Египта,

Друга књига је посвећена АсиријиВавилонуМедијиИндији и Скитији.

Трећа књига се бави историјом Етиопије, земаља Персијског залива и Црвеног мораЛибијом и Атлантидом.

Четврта књига је преглед грчке митологије и увод у Тројански рат.

Пету књигу Диодор назива „острвском“ и у њој описује земље и народе западног Медитерана (Сицилија, МалтаКорзикаСардинијаБританијаКелтиИбериЛигуриЕтрурци).

Књиге од 6. до 10. сачуване су само у фрагментима и описују период од Тројанског рата до 481. године п. н. е. Трећа и четврта пентада описују период од 481. до 301. године п. н. е. Почињу завршетком прве фазе Грчко-персијских ратова, а завршавају приказом зараћених страна у Четвртом рату дијадоха, непосредно пред битку код Ипса. Остале пентаде описују период од 301. до 60/59. године п. н. е.

Извор:

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Град Лука у Тоскани

Град Лука у Тоскани

У Италији, у регији Тоскане и залеђа Тиренског мора, налази се град Лука (Lucca) истоимене провинције. Настао је у периоду Виланове, културе Гвозденог доба, приближно од Илионске војне ( Тројанског рата) па до митског настанка Рима. Лука је позната по обради гвожђа, кремирању и урнама типа “канопе” са обавезним символом за вечност, који је истоветан знаку “нула”.

 Тоске су велика грана Сарда (Срба) са североистока Сардиније, која је добила име по Сарду сину Сербоновом. Сарди, Сикели и Корзиканци су острвски Лигури, особени још у старом веку. Насељени су у расенску (“етрурску”) регију Апенина која је по њима добила име Тоскана. Етничка група Тоске (Тосканци) припада расенским (“етрурским”) Лигурима а једна њихова грана се населила у хелмску (балканску) Албанију. Створили су посебан етнос у оквиру Расеније (“Етрурије”), и још од средњег века њихов административни и културни центар је Фиренца (Вл. Марковић).

 Лука је стари град близу Фиренце, којим су владали Д’есте, наследници династије Балшића, која почиње од Аце (Azzo) Балшића 900. године а завршава се 1774. године.(1)

Орбини је знао за Балшиће у Француској, Шпанији, на Апенинима и Средоземљу, али није писао о њима. Чак и данас, када се на Апенинима расправља о старости неке породице, постоји изрека: Кажите само да сте старији од Балшића!

 Град Лука је познат по средњевековном урбанизму ренесансе, који је староиталско наслеђе у провинцији Тусцији или “Етрурији”, на којој су обитавали Расени или Венети, обухватајући Лигурију, Умбрију, Лацио… данас регија Витерба. Из ове регије потичу Атестинске таблице, најстарија позната граматичка правила венетског језика, са данашњег локалитета Есте (Атесте) код Падове.

Постоје бројни трагови богате и дуге прошлости града Луке, међу којима је и антички амфитеатар. Луком је владао Одоакар, краљ Рутена (Расена) и касније Лангобарди. После Наполеонових ратова и Великог војводства, Лука је као други апенински град по величини, припојена краљевини Италији половином 19. века.

Једна улица града Лука зове се Србска улица, али и један од тргова Луке носи име Србски трг. Поред тога, једна група брегова код Луке зове се Cerbaie, Србкиње. У србском језику, лука је њива поред реке, што обредно стоји у вези луга, по коме носе име Луги (Лужани) или Лигури најстарији староиталски свештеници.

Србску ономастику која је честа на Апенинима, потврђује и предање о настанку КАНЦОНЕ. Монаси избачени из православних манастира Италије у средњем веку, одлазили су у народ који је прихватио монашки начин певања заснован на Канону православне цркве, који је свуда исти у оквиру православља. Помен о њима, сачувала је канцона (canzoniere) као облик народног певања преузет из канона православног појања.

Велики историчар Милош М. Милојевић записао је у 19. веку:

Довољне су нам данашње потврде, да су у старини у данашњој Италији живели Срби чак до 17.-18. века када су их претворили у Италијане (Ист. 21). Њихови трагови постоје и данас, а скоро сваки град на Апенинима има нешто из србске ономастике.

(1) Име династије Д’есте потиче од речи “исток”, јер су њени родоначелници дошли у Провансу са Истока. Наследили су их Хановери, чији је последњи владар био принц пререстолонаследник Фердинанд.

Слободан М. Филиповић

http://www.vaseljenska.com/vesti/grad-luka/

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ЦИНЦАРИ

.

Лаза Костић: Цинцари

Посебан феномен представљају Куцовласи или Цинцари којих је у време турске окупације било у свим деловима Србије, а у слободној српској држави њихов број се непрекидно повећавао територијалним ширењем у јужном правцу. Куцовласи се поприлично разликују од Влаха, али су у основи истог порекла и језика. У Македонији су их још називали Арванитима или Арванитовласима. Назив Куцовласи је грчког порекла. О њима пише и Константин Јиречек: “Данашњи Маћедорумуни називају себе Араман. Словени су их, као и Италијане, називали свагда Власима.“ (стр. 22.)

Цинцара је, како пише Лаза Костић, “било и у првобитној Србији, али само у градовима, где су се мешали са Грцима, тако да их је местимично тешко издвојити. Било их је и у Војводини, можда процентуално више него у Србији. Чак и у Босни (Петракис, Хаџи-Костић, Јеремић итд.), али су они сви посрбљени. Чак су давали Србији деценијама државнике и дипломате највећег домета. О њима детаљно пише бивши професор историје и социологије на Београдском универзитету др Душан Ј. Поповић у књизи “О Цинцарима” (два издања између ратова).” (стр. 22-23.)

Данас Цинцара, јасно идентификованих, има само у јужним српским земљама и зато их Костић назива Јужним Власима. Иако су званичне југословенске статистике све Влахе укључивале у једну категорију, Костић инсистира да су се Цинцари по језику “доста разликовали од српских Влаха, по националној свести још више. Не може бити говора о некој заједничкој националној кохезији, о осећању етничког јединства. Никад у историји није међу њима постојала никаква повезаност, најмање етничка.” (стр. 24.) По свим пописима становништва у XXвеку, број грађана који се изјашњавао да говори влашки језик у Јужној Србији износио је до 10.000.

О њиховом етничком супстрату, пореклу и називу Костић даје један врло прегледан и јасан резиме: “Јужни Власи су свуда у свету познати или под именом Влах са неким адјективом, или под именом Румун, опет са ближом ознаком. Куцовлах значи Влах који храмље, који се клати, а друге се речи већ лакше разумеју. Цинцарима, пак, тај свет зову само Срби (неки суседи су то од Срба преузели). Вероватно то долази од броја цинц тј. пет, који се тако често од њих чује, а који српском уху необично звучи. Тако Италијане у Немачкој и Швајцарској зову чинкели (“мали чинкве”), јер тај исти број пет (ит. чинкве) тако често чују од њих. Цинцари су остаци старих римских колониста и има их спорадично по целом Балкану. Али груписани су били највише у оном делу Турске који сада чини тромеђу Српске Македоније, Грчке Македоније и арбанашког Епира (Битољ, Струга, Корча, Костур, Воден). Одатле су се селили махом у градове и ту брзо денационализовали (постајући Грци у Турској и Грчкој, а Срби и Бугари у слободним државама Србије и Бугарске). Практично, њих више нема у тим градовима. Али у неким насељима Македоније они су се задржали у првобитном облику, груписани. Доскора је било и номада Цинцара у самој српској Македонији. То су тзв. Громочлије (досељени са Громоча у јужној Албанији). Живели су у нашој источној Македонији, бавећи се углавном сточарством. Нису имали никакве везе са својим сународницима у западној Македонији. Југословенске власти су их после оба рата трајно населиле по западној Македонији. Сви се ти Цинцари званично, тј. статистички означују као Власи.” (стр. 23.)

Лингвистичком анализом Костић долази до закључка да “не само да се цинцарски или “јужнорумунски” језик знатно разликује од дако-румунског који се говори у Румунији, него и тај јужнорумунски се рачва на два доста различита дијалекта (једнако као њима сродни Реторомани у Швајцарској). Тај језик се дели на два дијалекта: аромунски, чији припадници живе у Македонији, Бугарској и Албанији, и маглено-румунски, чији су припадници живели у Грчкој све до после Првог светског рата, када их је румунска влада преселила у Добруџу.” (стр. 24.) Цинцари су “подељени и живе у свим балканским државама, свуда као “ишчезавајућа мањина”, без везе између једних и других.” (стр. 24.)

Јован Цвијић се позива на веродостојне путописце који су тврдили да их је у прошлом веку било око пола милиона, а у његовом времену су се свели на око 150.000. Он каже да се Цинцари јављају “као етнографска острва у основној словенској и грчкој маси становништва и то највише у југозападном делу Полуострва, поглавито у Македонији, Епиру и Тесалији.” (стр. 24.) Све донедавно их је било највише у Албанији, а у Бугарској су, на исти начин као у Србији у јавном и друштвеном животу напредовали до највиших положаја и стицали велике заслуге и почасти.

У студији „С ове и с оне стране Дунава“, 1885. године, о Цинцарима је писао и белгијски научник Лавлеј: “Ван њихове земље порекла има их свуда по Оријенту. Нигде нису толико јаки да образују групу за себе, сем у селу Словик код Тузле, у Истри код Монте Мађоре и језера Чеспитал, и понегде друго. Каква штета да их нема у Босни неколико хиљада. Они више него Јевреји доприносе повећању богатства, јер су не само фини трговци, већ и изванредни радници.” (стр. 24-25.)

Међу Цинцарима је било и много печалбара и запажено је од стране њихових савременика да са лакоћом савлађују језике народа у чијој средини раде и зарађују. Неки су донедавно живели номадским животом. Сви покушаји румунске владе да им образују румунску националну свест били су неуспешни, а примећено је да их најлакше асимилују Грци, а уосталом, у Грчкој их је највише и било.

У Македонији су их после Другог светског рата насилно денационализовали, као и Србе. На њихову посебну везу са Грцима указивао је 1921. године Јован Цвијић: “Аромунске оазе Балканског полуострва могу имати известан национално политички значај само ако остану у вези са Грцима, у чијој су близини и под чијим су културним утицајем. Румунска пропаганда није направила великих успеха, али је ипак грчки утицај њоме унеколико ослабљен. Поред ње и против ње Аромуни се ипак у Македонији претапају у Грке. Осим тога има у последњим деценијама случајева да Аромуни и у Македонији губе своју народност прелазећи у Словене. Међутим, последњи је редован случај са оним Аромунима, који остану дуго година у губертлуку или се стално настане у Србији и Бугарској. Нарочито их нестаје мешовитим женидбама. Напослетку, Цинцари су често без деце или с мало деце.” (стр. 25.)

Многи аутори тврде да су Цинцари некада представљали најкултурнији етнички елемент Балкана, мада никада нису имали неку своју посебну културу. Цвијић каже да су они у неким деловима Балкана били главни носиоци византијске културе, дајући јој и свој сопствени печат. За њих Костић закључује: “Уопште је то један јако позитиван народ, коме ми имамо много шта да захвалимо. Велики део наших књижевника је цинцарског порекла и цинцарске крви, међу њима сви наши сатиричари (Стерија, Нушић итд.), да о дипломатама и политичарима не говоримо. Било је и ванредних јунака међу њима. Доста је споменути Јанка од Охрида, који “свијетом иде, свуђе кавгу тражи, ђе је кавге да се онђе нађе.” Зове се још и Цинцар-Јанко. Није се склањао од кавге и мејдана.“ (стр. 26.)

Интересантно је да у српском народу само неки левичари и касније комунисти нису били наклоњени Цинцарима. Поједини левичарски књижевници су чак према њима показивали велику нетрпељивост, попут др Мирка Косића чију је студију “Јужнословенско питање”, штампану 1918. године у Цириху на немачком језику, пронашао Лазо Костић претражујући швајцарске библиотеке. У својој идеолошкој заслепљености, робујући марксистичком погледу на свет и комунистичким предрасудама, Косић је писао да балканска буржоазија “има један знатан део цинцарске крви, оне мешетарске и зеленашке класе која је у виду градских Куцовлаха или Аромуна заразила готово читаву балканску буржоазију. Она носи и тако многобројне пословне политичаре и пирате који су се окомили на концесије балканских парламената. Таква буржоазија, жељна пљачке налази се у највећем делу балканских држава.” (стр. 26.) Веће пљачке од левичарске ипак балкански народи ни под Турцима нису доживели.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Ислам је створио Србин (Словен)

    .

Данашњи прилог о кривотвореној историји света је о  стварању Ислама у седмом столећу Нове ере. Творац ове вере је Србин с Кавказа (тад није коришћена за наше претке реч „Словени“Сергеј Калачедо, монах у хришћанској цркви у граду Меки, у Саудијској Арабији. Мухамед му је био први сарадник.

Исо Калач је познати новинар и књижевник. Једно време је живео у Сарајеву. Кад је ирански владар Реза Пахлави прогнан 1979, склонио се у Каиро, где га је Исо Калач интервјуисао. Тад је од Пахлавија добио записе творца ислама, Сергеја Калачеда – Србина с Кавказа, на основу којих је објавио књигу „Роман о Мухамеду“ – објављен у Сарајеву, у НИП „Ослобођење“. Убрзо, Исо Калач је пао у немилост код државних органа Босне и Херцеговине, па се морао вратити у родну Црну Гору.

Реза Пахлеви је обавестио Ису Калача, да је Мухамед био само сарадник творца Ислама, Сергеја Калачеда, који је у литературу Ислама унео наводне везе Алаха и Мухамеда. Занимљиво је и то што је Калачедо изгладњивао једног белог голуба и хранио га само зрневљем на Мухамедовом рамену. И кад би се Мухамед нашао на говорници пред великим бројем људи, онда је пуштан гладни бели голуб, који му је слетао на раме. Наравно, то је објашњавано за анђеоску поруку Мухамеду од Алаха.

Сергеј Калачедо је радио као хиршћански монах у Меки. Био је млад, згодан и неодољиве лепоте. У таквог момка су се заљубљивале монахиње и љубавне везе је имао с многима од њих. Због овога га је надлежни хришћански великодостојник, са седиштем у Риму, осудио на шкопљње. Кад је Калочедо остао бе своје мужјачке одлике – изговорио је: „Створићу веру која ће уништити Хришћанство“.

Оно чиме је даровао вернице нове вере (муслиманке) су њихове мараме. Унео је у верску литературу обавезу да муслиманке марамом покривају косу и лице – желео је да буду онакве како су изгледале његове љубавнице, хришћанске монахиње у Меки.

Књига Исе Калача је крцата подацима из живота Мухамеда и Сергеја Калачеда, а, такође, и подацима о ширењу муслиманске вере на подучја око Саудијске Арабије. Право је чудо, како њени садржаји нису нашли места у друштвеним наукама, а и у верским текстовима. Књигу су оценили као велику вредност и познати српски интелектуалци, који су о њој написали предговоре. А то су: Милован Витезовић, Мирослав Тохољ, Радомир БарС поштовањем,

Слободан Јарчевић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Шест Морава у срцу Европе …

.

ШЕСТ МОРАВА У СРЦУ ЕВРОПЕ …
.
У историји, али и за садашњи европски опстанак врло су битне, али су и скоро непознате и неприметне реке, њих најмање шест, које носе назив МОРАВА. Једна од Морава је она која данас пролази кроз Чешку, Словачку и Аустрију, а остале су жиле куцавице Балкана и Србије. Раздваја их и спаја – река Дунав у коју се све уливају.

У овом осврту на значај и доказ присуства Словена у историји, и утицају на формирање савремене Европе, као и случајности истог назива реке на више географских паралела, поменућемо најбитније Мораве које су данас познате. Био би обиман посао уколико би се покушало враћати кроз историју, врло оскудну подацима и претраживати умногоме скривену, конфузну и неистинуту документацију о присуству и животу Словена у Европи, као и покушати реконструисати промене назива река.

Да МОРАВЕ нису јединствене, и случајност, као пример може да послужи, а свако може узети карту Европе, одвојити доста времена и покушати да преброји све топониме од севера до југа и слева на десно – за назив: БИСТРИЦА. Као илустрацију, напоменуо бих само да на српском Косову постоји 5 река које носе називе Бистрица: Пећка, Дечанска, Лоћанска, Призренска и Кожњарска. У истраживању поред река треба тражити и села, планине, области и слично, као и преведене називе за Бистрицу на разне европске језике…

У Србији и данас постоји заиста огромно етнолошко и литературно наслеђе везано за Мораве. Умногоме Срби све воде зову Моравама. Као доказ те везе и испреплетености наводимо једну српску народну песму, уз напомену да се у литератури наводи да је такво богатство постојало и у Моравској, али да се данас то богатсво свело на бледе назнаке.
,,Што Морава мутна тече, ај вај! / Морава тече свако вече. / Да ли паша коња јаше?/ Ил’ старице платно беле? / Нити паша коња јаше. / Нити старице платно беле. / Већ се купају две сестрице. / Магдалена и Калена. / Магдалена препливала. / Калена се утопила. / “Магдалена, мила сестро! / Не говори нашој мајци / Да сам јој се утопила / Већ да сам се удомила! / Бистра вода младожења! / До два брега, два девера! / Две рибице – јетрвице! / Ситан песак – сви сватови!“
(Записао Вук Караџић, «Даница» 1827.година)

Треба додати и податак да су први помени назива Морава у Моравској, као и у Србији у IX веку – у доба пре доласка Мађара у словенски међупростор, и пре стварања мађарске државе 903. године.
Као доказ присуства, у разним облицима изговора својом једноставном сличношћу могу да посведоче и река Мура у Словенији и река Морача у Црној Гори, вероватно као и многе друге реке и речице сличних језичких карактеристика.

Као посебан пример, треба споменути збирку старих мапа земаља Љутића и Бодрића (Северна Европа и Прибалтик) коју је 1965. године објавила Чехиња Хана Скалова. У њој се као топоними истог или сличног назива наводе и више пута: Morava (2x), Moraš (2x), Moravce, Moravica, Morazena (2x), Moračane, Morčanь, Morčik, Morčino, Mordovice, Moravec (2x) Morazini, Morchyna, Morica (10x), Moriaa, Moric, Moryčine, Moryčane (3x), Morignev, Morichovichi, Morko, Morkovici (3x), Morin (5x), Morina (3x), Moršov, Morvica, Morzlo, Morzy, Morana (5x) …

МОРАВА НА ТРОМЕЂИ ЧЕШКЕ, СЛОВАЧКЕ И АУСТРИЈЕ
.
Познат је назив области у јужној Чешкој, кроз коју највећим делом протиче Морава, под називом Моравска. Она се данас граничи са далеко познатијим историјским областима као што су Бохемија и Шлезија. На том простору је од VIII до X века постојала изузетно значајна држава за све Словене – Великоморавска.

Данашња река Морава извире у Чешкој, испод Краљевог снежника, планине на северозападу, у близини Пољске границе. У дужини од 354 км у свом току ка југу прима бројне притоке (Крупа, Брана, Десна, Моравска Сазава, Бечва, Хана, Древнице, Олшава, Величка, Дија, Мијава) и пролази кроз велики број места (Литовел, Оломоуц, Кромјержиж, Отроковице, Весели над Моравом…). Река је крувудава и на више места вештачки усмерена. Код места Рохатец постаје чешко-словачка државна граница. Доласком до града Ланжхот излази из Чешке и постаје аустријско–словачка граница, све до уливања у реку Дунав код тврђаве Девино, у близини Братиславе.
Не би требало заборавити и тзв. Моравска врата која је природна и историјска транзитна удолина између Чешке и Пољске. Спајају Мораву са Одром и Вислом, као и преко Моравске Остраве и Новог Бохумина, Краков и Варшаву. Спајају и Вроцлав и Берлин на северо-западу са путевима који воде с југа.
Место уливања Мораве у Дунав, у подножју тврђаве Девин. Табла даје обавештење да река чини државну границу (аустријско – словачку).

СРПСКЕ МОРАВЕ (и на Косову, и у Македонији)
.
Нешто низводније од Београда и Смедерева у Србији, према Ђердапској клисури и археолошким налазиштима Винчанске културе и Лепенског вира, а у близини места Дубравице, и одмах до места Костолац и археолошког налазишта из римског периода – Виминацијум, улива се у Дунав река Велика Морава, и постаје део њеног црноморског слива.

Тешко је рећи да ли је Србија цела, сама по себи Друга великоморавска држава?

Важност река Морава у Србији је несагледив и безгранично различит како за саму нашу државу, тако и за Балкан и Европу. Као први и довољан доказ наводимо вековну историјску чињеницу – сви путеви у свим смеровима и сва освајања преко Балкана, од најраније историје до данас, ишла су долинама неке од Морава или, и кроз неке од њених притока.
Да би се схватила, већ горе поменута српска Морава потребно је видети карту, уочити невероватну бројност топонима и видети кроз која све места ова река пролази. Ти топоними имају доста примеса турских речи, али ни скоро пет стотина година њиховог присуства на територији вековне Српске државе нису учинили да они нису задржали српске језичке карактеристике и да су у корену лако препознатљиве и свесловенске.

Велика Морава  је највећа домаћа река и њен слив (Поморавље) чини 42 % територије Србије. Међутим, један део горњег слива Ибра припада Црној Гори, а део у сливу Нишаве налази се у Бугарској. Слив Велике Мораве чине три целине: Велика Морава, Јужна Морава и Западна Морава.
Велика Морава настаје од Јужне и Западне Мораве, које се спајају код Сталаћа у централној Србији. Има 32 притоке – 12 са леве и 20 са десне стране. Веће притоке су: Јовановачка река, Црница, Раваница, Лепеница, Ресава и Јасеница.
Раваница извире у Шареном кладенцу, североисточно од Сењског рудника. У горњем току долина Раванице је прилично плитка, да би потом ушла у клисуру. У клисури је подигнут манастир Раваница, задужбина српског кнеза Лазара из друге половине XIV века. После његове погибије у бици на Косову, 1389. године, у манастир су пренете његове мошти, након чега је манастир постао место ходочашћа. Највећа притока Раванице је Зубрава, која јој дотиче са десне стране. У Велику Мораву се улива код Ћуприје. Лепеница истиче у Голочелу из извора Студенац, а утиче у Мораву источно од Баточине. Познати немачки путописац Феликс Каниц записао је приликом пропутовања кроз Србију у другој половини XIX века, да Лепеница тече мирно и тромо као мали поток, док се у рано пролеће претвара у пустошну бујицу која разара мостове и плави целу околину. Ресава постаје спајањем Злотске реке и Карапланџиног потока, који се састају у котлиници Ресави. У Лисини се у Ресаву с десне стране улива Чемерница, која тече испод одсека планине Бељанице. Код реке Дворишта Ресава улази у последњу клисуру – Манасијску. У њој је почетком XV века подигнут манастир Манасија, задужбина српског деспота Стефана Лазаревића. Манастистир је био средиште српске културе. У њему је настао Моравски стил изградње средњевековних цркава и фрескосликарства. У преписивачким одељењима препивана су и сачувана су најстарија књижевна дела словенског али и европског средњевековља. Утицај “Моравске школе“ осетио се и помиње се у бројним хроникама тадашњих европских империја.

Јужна Морава постаје од Биначке Мораве и Прешевске Моравице, које се спајају код Бујановца на Косову. Биначка Морава, дужа саставница, настаје од Големе и Слатинске реке код села Клокота у данашњој Македонији. Она прво протиче кроз Гњиланску котлину, затим кроз Уљарску клисуру, Изморничко проширење и Кончуљску клисуру, и улази у Врањску котлину где се спаја са Прешевском Моравицом. Прима укупно 157 притока – река, речица и потока – 75 левих и 82 десне. Већина њих лети пресушује. Значајни токови су Ветерница, Јабланица, Пуста река и Топлица са леве, а Врла, Власина, Нишава, Топоничка река и Сокобањска Моравица са десне стране.
Врла је мала река и извире испод Виљег кола на падинама Варденика. Власина се улива у Јужну Мораву око 8 километара источно од Лесковца. Прима велики број притока и важније су: Градска река, Тегошница, Лужница и Пуста река с десне, и Бистрица и Растовница с леве стране. Јабланица настаје од Бањске и Туларске реке, које се спајају код села Маћедонце. У Јужну Мораву улива се 3 км низводно од Печењевца. Најдужа притока Јабланице је Шуманска река која, удружена с Јабланицом, наноси велике штете Лебану. Топлица највећа је лева притока Јужне Мораве. Постаје од неколико речица које одводњавају источне падине Копаоника. Нишава је највећа притока Јужне Мораве. Постаје од Гинске реке и Врбнице, које се састају у близини села Тодена у Бугарској. У Србију Нишава улази 6 км узводно од Димитровграда. Највеће притоке су јој Темштица са десне и Јерма са леве стране. У Влашкој клисури између села Бобовишта и Власи, налази се манастир Поганово. Изградио га је српски великаш Константин Дејановић Драгаш, сестрић цара Душана, 1395. године. Због вредних фресака, које представљају најзначајнија остварења тог доба на Балкану. Топоничка река се улива у Јужну Мораву недалеко од села Мезграје. Постаје од два потока. Десни извире испод јужних падина Девице, а леви источно од Големог врха.

Сокобањска Моравица постаје од два потока Изгаре и Тисовика, који извиру на падинама планине Девице. Горњи ток Моравице до ушћа Сесалачке реке, у време јачих киша остаје без воде, тако да се у народу Моравицом зове тек низводнији део. Осим Сесалачке реке, Моравица добија воду и од отоке врела познатог као врело Моравице. У Сокобањској котлини Моравица прима своју најдужу леву притоку, Градашницу. На реци постоји 11 водопада.

Западна Морава је лева саставница Велике Мораве. Она постаје спајањем Моравице и Ђетиње код села Лепосавића. Моравица извире на западном огранку Голије, па је називају и Голијска Моравица. Њено слабо врело народ назива „Глава Мораве“. Ђетиња извире на југозападу планине Таре и прима 35 притока – претежно потока и поточића. Највећа јој је притока Скрапеж, који извире на југоисточним падинама Повлена.
Западна Морава прима 85 притока, а међу њима се посебно истиче Ибар, а потом Расина и Бјелица, док су од левих притока веће само Чемерница с Дичином и Гружа. Бјелица је главни ток Драгачева. Извире на у крају Пјесковите равни, а улива се у Западну Мораву код Гугаљског моста. Највеће су јој притоке Рђанска река, Горушица и Врањица. Чемерница је лева притока Западне Мораве, у коју утиче неколико километара низводно од Чачка. Највећа јој је притока Дичина коју прима код Прељине. Ибар је највећа притока Западне Мораве. Извире из јаког крашког врела испод северне падине планине Хајле, а утиче у Западну Мораву 4,5 км источно од Краљева. Низводно од бране ХЕ „Газиводе“ долина Ибра се постепено проширује и код Косовске Митровице улази у доњи крај Косовског поља, где прима Ситницу. Од Звечана до села Матаруге, 20 км од ушћа у Западну Мораву, Ибар прима још две значајније десне притоке, Рашку и Студеницу. За извориште Ситнице узимају се два мања водотока – река Топлица и северни крак Неродимке, док јужни отиче ка Лепенцу. Река тече целом дужином од 90 км кроз Косово поље, стварајући многе меандре. Они су нарочито изразити и бројни у доњем току Ситнице, низводно од ушћа Лабе. Рашка извире из пећине испод кречњачког одсека брда Голача, 15 км западно од Новог Пазара. Значајније притоке су јој Људска река, Јошаница и Дежевска река.
Због своје питоме и богате природе, долине Рашке и њених притока погодовале су подизању бројних културно-историјских споменика. Ту је створена прва српска држава са престоницом Рас у X веку, изграђена Петрова црква, једна од најстаријих на тлу Србије, подигнут манастир Ђурђеви ступови, задужбина Стефана Немање из XII века, као и чувени Сопоћани, задужбина краља Уроша I, из средине XIII века. Сопоћанске фреске представљају највећи уметнички домет не само у средњовековној Србији него и у Европи, због чега је манастир уписан у светску културну баштину и стављен под покровитељство УНЕСКА.
Расина је последња значајнија притока Западне Мораве. Настаје на падинама Гоча и Жељина од изворишних кракова Велике и Бурманске реке, а утиче у Западну Мораву 5 км низводно од Крушевца.
.
Након набрајања симболичног броја топонима на и око српских Морава може само да се потврди констатација да су источници реке Мораве, али и српско-словенске културе: на Косову и Метохији и делом у северној Македонији (Биничка Морава), не само као реке, већ и као источници духовне културе и порекла.

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Кривотворена историја

.

          Претходних дана су новине у Србији биле засићене чланцима о „првом српском краљу“, Стефану Првовенчаном Немањићу. „Новости“ су то објавиле 26. октобра 2017, под насловом „Стефан Првовенчани – темељ српске државе“, чиме су унаказиле сваку представу о Србији Средњег века, јер је Србија до династије Немањића имала 40 краљева и трајала је око 700 година, основана 490. године, с престоницом у Скадру. Државне темеље Србији није могао градити Стефан Првовечани у 13. столећу! Види се – ово накарадно (кривотворено) представљање српске повјести (историје) подржавају у Србији и државници, и Академија, и научне установе, и новинари… а ово кривотворење повјести српског народа може уочити и ученик основне школе.

          Државници и научници не спомињу садржај књиге Павла Ритера Витезовића, с почетка 18. столећа. Живео је у Сењу и ту се дружио с војницима – Србима Крајишницима. Оставио је нештампано дело „Сербиа илустрата“, које се налази у Хрватској академији знаности и уметности у Загребу. Наводим текст Павла Ритера Витезовића о једном од 40 српских краљева пре Немањића (Бодину) – из 11. столећа. У њему се помиње српска престоница – Скадар и Бодинова супруга, краљица Јацинта (кад би ово прочитао ученик основне школе, лако би закључио да први српски краљ није Стефан Првовенчани Немањић – реч је о борби за престо српских племићких породица):

          „Кад је, међутим, Бодинова жена – Јацинта видела колико има Бранислављеве деце и да расте број јунака, побојала се да, после смрти Бодинове, краљевство не преотму од њених синова, јер је краљевство отео Бодин од њихова оца, па се та веома подла жена посветила размишљању како да невини принчеви буду побијени. Можда баш оног дана када су Бранислав, брат му Градислав и син Предиша отишли у Скадар, немерни да, захваљујући краљевској милости, виде Бодина, он је, по наговору Јацинте, кршећи изнова заклетву, заповедио да они буду бачени у тамницу, године 1082.

Када су то сазнала остала браћа и синови Бранислављеви, забринути за сопствене животе, са 400 одабраних војника су пребегли у Дубровник… Бодин удари на Дубровник с војском, ужасно запретивши граду – уколико не преда принчеве. Али, ови (Дубровчани) су непрестаним нападима многе штете и погибије наносили Бодиновим логорима. Између других људи великих имена, убијени су Кочапар и Косар – највољенији од краљице Јацинте. Потресена њиховом смрћу, краљица је полудела – у изливима туге и сузама, рашчупане косе, образа изгребаних ноктима, доведена је пред мужа, прича се…“

          Не треба подсећати да ове чињенице о српском краљу Бодину нису унесене у школске и универзитетске уџбенике (Бодина су Срби звали и царем, мада Грци и Римљани нису признавали Србима царску титулу).

          *******

          Књигу Павла Ритера Витезовића је приредио и штампао Роман Мулић из Београда, Дечанска 5 пп 8, тел. 064/188-57-49, r.mulic@gmail.com Књига је ауторско дело и господин Мулић би радо прихватио спремност неке издавачке куће – да је штампа у већем броју примерака.

          С поштовањем,

          Слободан Јарчевић,

Члан Српске развојне академије (РАС) у Београду

Члан Удружења књижевника Србије

Члан Петровске академије наука и уметности (Русија)

11160 Београд, Радивоја Марковића 12/5

Београд, 30. октобар 7526 (2017)

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Легенда о Јасмини, Црном витезу и Плавој Ружи

.

Писани и усмени извори јасно обавештавају о драматичним сукобима између кнеза-вазала Стефана Лазаревића и преживелих косовских витезова, Перјаника, а очигледно је да је ондашња Србија билa подељена на две Србије. У писаном извору из млетачког извештаја, који је превео професор Андре Стевановић 1914. године, пише:
“Стефан, син Лазарев, као и његови нови велможи, држаше веру у Србију унутар Османског царства,  док у самосталну и слободну земљу Србију, Лазареву небесну Србију, беху још веровали витезови повратници с Косова поља, умирући због сна који није могао бити досањан, али је био вредан умирања’”.


ЈАСМИНА, кћи властелина Славише од Немић-града”, како су је звали  горштаци са Оровачких планина, на чијим се југозападним присојима и налазе развалине тог средњовековног града, ступила је у њихове редове. Отац јој беше пострадао на Косову, што довољно говори о разлогу таквог њеног поступка.

Једне познојесење вечери с краја новембра, док је вечерала са дворанима у трпезарији,
тргао ју је резак звук трубе и повик стражара на кули понад градске капије. Мирно је устала, са клина на зиду скинула тешки огртач од црног плиша и подигнуте главе ужурбаним корацима напустила одају, узгред добацивши дворанима да остану где јесу. Таман што је изашла у предворје окружено високим бедемима и кулама, низ степенице стрча до зуба наоружан стражар, и узбуђено рече: “Веровали или не, госпо, испред капије је ЦРНИ ВИТЕЗ од Каменграда!
Тражи да га пустимо унутра! Вели, мора с вама да разговара!”
“Чујем да с поља рже више коња… ко је још с њим?”, мирно ће Јасмина, поцрвеневши нагло и љутито напућивши уснице; смртно је волела тог тајновитог и сиромашног витеза од Каменграда, као и он њу, али јој њена надмоћ у богатству и бахато господско држање нису дозвољавали да с њим има било шта, а камо ли да љубави.
“Не знам, госпо! Има их више! Сви јашу на црним ђогатима! Од главе до пете су у црним
одеждама од чоје, сем сјајних панцира које преко одежде носе! И огртачи су им црни, са
капуљачама одзада! Сви носе сјајне кациге, са по два соколова крила са стране! Витезови су, види се! Сем Црног витеза, ниједног другог не познајем!”
“’Добро де, пусти их у град, Јоване!”

Јасмина скрсти руке на груди, док двојица стражара отрчаше и извукоше палије, гурајући тешку храстову капију оковану великим гвозденим чавлима. За оне који су јој напокон дошли, знала је да су јој морали доћи, чудећи се да нису и пре. Када десетине витезова ујахаше у покалдрмљено предворје и сјахаше као један, слуге однекуда истрчаше, прихватише уморне ђогате и одведоше кроз другу капију у стају иза града.

ЦРНИ ВИТЕЗ скиде кацигу и стави под леву мишку, обраћајући се тихо младој господарици Немић-града:
“Ти, Јасмина, богата си и пребогата. Злато и друге драгоцености, које си наследила од покојног оца Славише, мога побратима којег прождера сумрак оног Видовог дана на Косову, спаковаћеш се и уз пратњу напустити Немић. Твоји војници, дворани, такође иду са тобом у Камен-град.

.

.

ОНИ долазе, Јасмина! Гардисти кнеза-вазала и турски јаничари начинили су покољ СЕБАРА, наших присталица у Колубарју. Сада су већ у Подгорју, и опсели су староставни град Ваган на Јадру. Наш побратим Борко тамо ће их намучити и задржати, али не задуго.

Онда ће ударити на град Мазу, на планини Мази, где ће се до последњег ратника борити господарица града, ПЛАВА РУЖА. Чула си за њу? Та плавокоса ратница била је с нама, Перјаницима…на Косову онога непролазнога дана! Страх ме је да ће пострадати све градине Перјаника у Мачви! Али, ако нам се то и деси… буди сигурна да ће последњи пасти Камен-град понад кањона Љубовиђе”.
“’Како то мислиш?!”, плану млада госпа са Немића, додајући: “Теби да поверим своје злато и сопствени живот, не пада ми на памет! Када си са мојим оцем отишао пут Косова поља, ниси дошао да ми кажеш да одлазиш! Отишао си без поздрава… а тамо си могао погинути, баш као мој отац и витез Митар од Вележ-града на Медведнику! Само мислиш на рат!”
Нешто касније, када већ тамна ноћ беше овладала над Кулама Немић-града, док су витезови јели и пили вино у трпезарији, Црни витез обљуби Јасмину у потаји њених одаја. Око поноћи, колона витезова са младом Јасмином и послугом која је климала у позадини водећи товарне коње, изјаши из Немић-града и кроз густу маглу изгуби се друмом преко планина.

Други дан по доласку у Камен-град, смештен на заравни високе и неприступачне стене на ободу дубоког кањона Љубовиђе, Црни витез и госпа Јасмина венчали су се у градској цркви у присуству бројних монаха из Подриња. Три дана су пристигли витезови из Моравске Србије јели и пили са витезовима из Камен-града, наздрављали младенцима, док под град не допадоше гласоноше и подвикнуше Црном витезу да здружени одреди гардиста и јаничара долазе.
Без журбе и страха, Камен-град су одмах напустили сви дворани и склонили се у скровите вртаче Оровачких планина. Сво злато младе господарице Камен-града и града Немића спаковано је у оловне шкриње и похрањено у једној дубокој и тајновитој пећини недалеко од града.

.

Плавокоса ратница, Плава ружа од Подгорја

.

Трећег дана потом, уочи Светог Николе, крсне славе Црног витеза и госпе Јасмине, око хиљаду до зуба наоружаних коњаника нашло се под зидинама града. Здружене одреде српских гардиста и турских јаничара предводио је иначе озлоглашени Јигит-паша, Стефанов лични пријатељ и потчињени заповедник.
Коњица гардиста и јаничара стала је избацивати пламтеће стреле на посаду града, а затим грунула на јуриш ка градској капији, сулудо гинући и стрпоштавајући се уз ужасну вриску у околне амбисе дубоког кањона реке Љубовиђе. Бројни стрелци са бедема и високих кула скидали су већ усплахирене и помамљене коњанике непријатеља као чисту мету. Трећег дана опсадног стања, видећи да Стефанови гардисти безвољно кидишу на градске зидине, а да су бројни побегли у гудуре планина.

Црни витез се попне на понајвишу кулу и грлено подвикне: “Браћо Срби, гардо Стефана вазалчића, одступи и бежи назад! Ако не смете да приђете нама, извлачите се и спашавајте русе главе! Послушајте ме, да међусобно не проливамо крв… Српску крв!”
Дабоме, пошто већ беше пао и снег а хладноћа постала неподношљива, обраћање Црног витеза је упалило. Где групно, где појединачно, гардисти су окретали леђа јаничарима и напуштали поприште боја.

Истог дана пред мрак, на брегу са западне стране града изникла је овећа група коњаника у црним огртачима, предвођена витком и стаситом плавушом,  која је управо натезала тетиву самострела. Када је нагло отпустила тетиву, шиљак пернате стреле сикнуо је ваздухом као змија, након чега се доле под градом Јигит-паша трже на коњу као да га угризао поскок и наглавце сручи из седла.
ПЛАВА РУЖО!”, уследи повик витезова са бедема и кула Камен-града, јеком се разносећи по врзинама планине, дуго одјекујући и по увалама и затонима кањона реке Љубовиђе. У пуном галопу, чему се нико са Камен-града није надао, појавише се бројни одреди ратника од Подгорја. Предвођени Борком са Ваган-града на Јадру, ударише Турцима с леђа, на које већ беше као поводањ грунула коњица Плаве Руже од градине на Мази, правећи касапницу.

Уто кроз капију изјури и Црни витез са коњицом, придружујући се језивом покољу који је до пред мрак трајао на пољу испод града. До дуго у ноћ витезови су, потпомогнути СЕБРИМА из планинских насеобина, гонили и вијали слуђене и залутале Турке по кањону Љубовиђе, убијајући их немилице секирама, брадвама и џилитима.

Те ноћи на кулама Камен-града плануше ватре и испочетка се зачу тиха и тугаљива песма младе ратнице, Плаве Руже од Подгорја, која је опевала славну погибију на Косову пољу.  Жаловиту песму прихватише бројни витезови поређани на бедемима града, одакле се она разлеже планинама и дубодолинама ојађене и оскрнављене земље српске, заривши се у свенародну свест за сва времена.,,

Недуго затим кнез Стефан је морао по позиву Бајазита да по највећој цичи зими и снегу оде са пратњом у царску Брусу и објасни султану погибију Јигит-паше и пет стотина јаничара, а да своје мртве гардисте није ни споменуо. Дабоме, Бајазит је волео Стефана као свог сина и
као лојалног вазала и због његове сестре Оливере, опраштајући му и најтежа сагрешења.

По повратку на двор у Крушевцу, кнез се заклео с шаком на јеванђељу да ће убрзо уништити све очеве Перјанике Смрти, рекавши својим велможама: “Она песма са кула Камен-града, заклињем вам се моји одани, биће и последња песма уклетих очевих витезова”.

Закључујући ово казивање, стари горштаци ми рекоше како “уочи сваког Светог Николе на Камен-граду плану ватре и разлегне се жалопојка Лазаревих витезова, предвођена умилним и опојним гласом Плаве Руже”.


Живан Ј. Грујичић:” Жалопојка са Камен-града

Category: Zaveštanja predaka  Comments off