Author Archive

Весна, богиња пролећа …

Жива / Goddess Dziva:

.

Промена природе и доношење новог живота у многим митологијама старог света углавном је везано за вишу силу представљену женским ликом. Словенска митологија доноситељицу пролећа и бујање живота повезивала је са богињом Весном. Појава у женском обличју која се представља са венцима цвећа у коси која побеђује богињу леда и мрака Морану, карактеристична је за словенске народе, мешу којима су се и у данашње време сачували неки обичаји карактеристични за поштовање овог божанства. . Приписивано јој је управљање сунчевом светлошћу , без које нема буђења природе и бујања живота, па је за обреде коришћена ватра. Данашњи хришћански обичаји у којима се налазе остаци прасловенске традиције су Врбица, Цвети, Младенци… Словени на свим просторима које су насељавали, да би им ћерке биле ведре и радосне, као и цветокоса богиња, често су давали име Весна. Пролеће на руском се такође каже ВЕСНА.


Весна је код Словена била Богиња Пролећа, а повезивана је и са младошћу. Весна је богиња која је код народа била јако омиљена јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Морене. Морена је владала зимом, а тај период су Словени (поготово северни) повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, а тиме и са много смрти. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена. Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало почетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако је и Весна добила улогу као Богиња Младости.

Весна представља једно од најсветлијих божанстава и зато је била међу народом омиљена. О тој чињеници сведочи и то да је нарочито код Срба често женско име Весна. Људи су давали ћеркама то име верујући да ће њихове ћерке бити радосне и веселе попут богиње Весне, односно, попут пролећа. Да је Весна светло божанство говори и то да на староиндијском реч вас значи бити светао, јасан,светлост. А управо та реч се налази у корену Весниног имена. Ова чињеница говори такође о томе да је Весна била божанство још док су Словени били у Индији, и пре него сто су се доселили у Европу. Наиме, Весна је била узор женама. Била је лепа и моћна, око себе је ширила опојне мирисе. Поред лепоте, приписивана јој је и моћ над топлотом Сунца, без кога не би могло да дође пролеће.

Весна никад није била усамљена. Њу су пратили Геровит, који је бдио над њом, и Стрибог, бог ветра и ваздуха. Весна је богиња победница. Она побеђује смрт и зиму, и доноси своју владавину у природу. Ову победу је народ обележавао у својим обичајима. Према легенди, Стрибог је Весну доносио сваког пролећа на крилима лаког и пријатног поветарца. У обрачуну између Морене и Весне, Словени су се увек опредељивали за Весну. У обичајима су Словени на грани носили лутку Весне, док је лутка Морене била топљена у реци или спаљивана. Овај обичај је симболично обележавао победу Весне над Мореном. Наравно, никад Веснина победа није коначна, већ се циклично све понавља сваке године.

Борба између Весне и Морене показује да Весна има особине која су честе међу смртницима, нетрпељивост према другим женама, љубомору и тежњу ка моћи. Траг о савезу Весне и народа може се наћи и у молитвама и многим магијским радњама, којима је такође мотив било терање зиме и смрти из домова, где би Морана намеравала узимати душе и наносити патње. Наиме, веровало се да Весна помаже људима и да опоравља зимом нарушено здравље и усклађује природу да буде хармонична, а тиме крепи и ум и срце људи. Овиме је Весна доносила слогу и љубав. Један од празника посвећених Весни славио се са супружницима који су склопили брак предходне године. Био је то један од најрадоснијих празника Словена. За ту прилику су спремани колачи са медом, названи меденчићима. Међутим, овај празник је касније црква везала за дан чедрдесет мученика, 23. март, и данас познат као Младенци. 

Веснин цветни празник такође се одржао и данас се назива Цвети. У Весниним обредима давало се верницима да прогутају лесков пупољак или глогов лист. Деца су у време цветања врба кићена врбиним ресама, а око врата су им се стављали звончићи. Овај обред је и у хрићанству одржао своје име, а име му је Врбица. Јаја су се фарбала у пролеће, обично у црвену боју, која је симболизовала сунце, ватру и топлину, коју је Весна доносила својим доласком. Јаја су се заједно са хлебом и вином поклањала домаћину куће. Кукавицу су Словени сматрали злом срећом на пролеће, а поготову кад закука, док је ластавица била срећна птица, чак поистовећивана са Весном, јер су ластавице једини опипљиви весник пролећа. Ластавице никад нису ловљене, чак су породице сматрале срећом кад би ластавице свиле гнездо испод њиховог крова. Обреде посвећене Весни красиле су и Додоле, младе девојке које су певале песме посвећене Весни, а биле су украшене лишћем и цветним венцима. Додоле су биле део ритуала дозивања кише, који није приређиван само у част Весне, већ и многих других богова.

Весну су Словени доживљавали као лепу, насмејану младу девојку окићену венцима и у белој хаљини. Коса јој је била украшена цветним звонима. Имала је крупне очи. У доњем делу струка имала је велики цветни венац. Бића посвећена Весни су била ласте, кукавице и роде. Празници која су у били посвећени Весни су у хришћанству задржани, а то су Врбица, Цвети и Младенци.

Весна је код Словена била богиња пролећа, а повезивана је и са младошћу. Весна је богиња која је код народа била јако омиљена јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Морене. Морена је владала зимом, а тај период су Словени (поготово северни) повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, а тиме и са много смрти. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена.Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало поцетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако је и Весна добила улогу као богиња младости. Весна представља једно од најсветлијих божанстава и зато је била међу народом омиљена. О тој чињеници сведочи и то да је нарочито код Срба често женско име Весна. Људи су давали ћеркама то име верујући да ће њихове ћерке бити радосне и веселе попут богиње Весне, односно, попут пролећа. Да је Весна светло божанство говори и то да на староиндијском реч вас значи бити светао, јасан, светлост. А управо та реч се налази у корену Весниног имена. Ова чињеница говори такодје о томе да је Весна била божанство још док су словени били у Индији, и пре него сто су се доселили у Европу. Наиме, Весна је била узор женама. Била је лепа и моћна, око себе је ширила опојне мирисе. Поред лепоте, приписивана јој је и моћ над топлотом Сунца, без кога не би могло да дође пролеће. Весна никад није била усамљена. Њу су пратили Геровит, који је бдио над њом, и Стрибог, бог ветра и ваздуха. Весна је богиња победница. Она побеђује смрт и зиму, и доноси своју владавину у природу. Ову победу је народ обележавао у својим обичајима. Према легенди, Стрибог је Весну доносио сваког пролећа на крилима лаког и пријатног поветарца. У обрачуну између Морене и Весне, Словени су се увек опредељивали за Весну. У обичајима су Словени на грани носили лутку Весне, док је лутка Морене била топљена у реци или спаљивана. Овај обичај је симболично обележавао победу Весне над Мореном. Наравно, никад Веснина победа није коначна, већ се циклично све понавља сваке године.

more »

Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope  Comments off

Наследници Атлантиде из Агарте

.

Током једне совјетске експедиције у Монголском Алтају, у близини реке Амил, једно монголско племе пронашло је улаз у подземље. На неприступачној стени, био је уклесан древни натпис који није нико умео да протумачи. Тек много касније, један лама пред крај свог живота схватио је његово право значење. Тамо је, словима ватанан азбуке, било исписано: ,, Ово су двери Агарте`.“

Ово је прича коју је лама испричао маладом археологу Јефремову:

„Пре извесног времена (а реч је о десетинама хиљада година, не о столећима)“, наставио је лама спокојним гласом, „после катастрофе која је погодила ондашње човечанство, потонућа Атлантиде, неки древни народи су нашли уточиште дубоко испод површине земље. Предање каже да је то било после потопа, најстрашнијег од свих који су погодили Земљу, праћеног разорним земљотресима и пожарима. То је онај потоп о коме говори филозоф Платон.“

„Они су се сасвим разликовали од данашњих људи, отприлике онако како се данашњи људи разликују од животиња; ти древни људи беху више налик на богове, или беху њихови потомци: `Кћери земаљске`, кажу свете књиге, `у то давно доба мешаху се са боговима и с њима изродише синове и кћери`. Узалуд је трошити речи на њихову физичку снагу, која им је омогућавала да се носе и са најснажнијим зверима; а у то доба, постојале су звери које су својом величином надмашивале све што данас корача земљом.

Њихов животни век био је неизмерно дуг, неупоредиво дужи од века модерног човека. Шта могу да кажем о снази њиховог ума? Сваки од њих беше обдарен за нас управо непојмљивим моћима. Телепатија је била једна од њих – у то време тако обична као што је за нас дар говора. Они су познавали и заборављени језик птица, којим се данас служе једино анђели. Језик који и данас живи у поезији, поезији у њеном најузвишенијем значењу, и наслућује се у ритмовима и сазвучјима речи светих књига.“

„Али, изнад свега, ти људи су поседовали ЗНАЊЕ, које их је чинило много мудријим од наших савременика. Дубоко у подземљу, наставили су да негују науке које су данас највећим делом изгубљене. Колико год то чудно звучало савременицима, све данашње науке извиру из Агарте, макар у свом изобличеном, профаном виду. Нешто од тог знања још се може пронаћи у разноврсним предањима и тајним учењима на површини земље, учењима које ми називамо традицијом. Кажем: тајним учењима, не због тога што су она намерно скривена од данашњег човечанства, већ зато што данас велика већина људи више није у стању да их препозна и разуме. То су они бисери бачени пред свиње који се помињу у Јеванђељу. Не говори ли о томе и апостол Павле у својој Посланици Јеврејима: ‘О тој ствари морамо још пуно тога рећи и многе потешкоће објаснити јер сте постали спори у разумijевању’ ?

Агарта и народи који је настањују и сада располажу високоразвијеном технологијом, наслеђем цивилизације Атлантиде, која је ишчезла пре више од десет хиљада година.“

„Агарта, међутим, није само краљевство, већ и спиритуални Центар – центар који је постојао одувек, премда је данас тај центар постао скривен. Предање каже да је сада скривен негде на Истоку, у неприступачним и удаљеним пределима, у забити до које не води ниједан пут. Тај пут могу пронаћи само одабрани.

Археолог му на том месту постави једно питање:

„Како је све то остало непознато данашњем човечанству, које не престаје да говори о напретку науке и увећању својих знања? Како то да су толике древне и сакралне цивилизације без трага ишчезле са лица Земље, не остављајући за собом барем неку ископину која би била доступна научницима Запада и најзад постала предмет њиховог интересовања?“

„Откривајући древне цивилизације, извлачећи њихове остатке на светлост дана“, одговори лама осмехујући се. „данашњи археолози ослобађају силе којима су у сваком погледу недорасли. Они и не знају ништа о њиховом постојању. Силе којима се обраћају надилазе њихове скромне моћи; они нису свесни значаја оног што поново износе на светлост дана. То нису само артефакти старих цивилизација, мртви остаци претходних историјских епоха; то су и душе мртвих, мртвих предмета и људи, које могу постати моћно магијско средство, поготову у рукама чаробњака, оних који су упућени у магију. Чак и када их скривају или уништавају, они служе циљевима који их надилазе.“

„Нажалост, данашњи научници тога нису уопште свесни, као што немају никакво знање о томе шта су заправо пронашли. Пирамиде се, на пример, упорно приписују египатској цивилизацији, а савремени научници у њима виде једино њихове краљевске гробнице. Ништа није неистинитије и погрешније од тога. Пирамиде су сакрални објекти древне цивилизације Атлантиде и расејане су по готово читавом свету. Они и не слуте да се под шапама Сфинге крију кључеви заборављене историје човечанства.“

„Сфинга, тајанствени чувар надљудске снаге, звер са телом лава и главом човека, не престаје да нам се осмехује и да нам задаје своје загонетке; њен злокобни смех је својевремено зачуо краљ Едип. Мало је познато да се она јавља и у хиндуизму, у храмовима посвећеним богу Шиви, где је знана као `пурусхамрига`, као `људска звер`. Њене шапе сакривају подземне одаје у којима се налазе у гранит уклесане библиотеке, књиге које разоткривају најстарију прошлост човечанства. То је тајна Дворана Записа. Чудно је да је то промакло свим наводним истраживачима древног Египта и мистерија старог света…“

 

„Како је то уопште могло да се догоди? Треба имати на уму да је од најдавнијих времена до данас свет неколико пута променио своје обличје. То није случајна промена на површини, узрокована некаквим спољашњим узроцима, како верују научници Запада, већ промене у дубини, нешто што задире у само устројство света. Променили су се не само његови спољашњи услови, већ се мењао свет у самој својој основи. Исто можемо рећи и за људе; и једно и друго стоји у непосредној вези. Припадници старих раса нимало не личе на модерно човечанство. Чак и у физичком смислу, модерни човек је само жалосна карикатура древних. Грешка модерних је у томе што свуда траже, а на концу и проналазе сличне себи.“

„Отуда се на прошлост спушта непровидна завеса. Шест хиљада година – то је, отприлике, граница иза које поглед научника више не продире. То је почетак завршног периода четврте и последње југе, гвозденог или мрачног доба. Над човечанством се данас надвија уништење. То је епоха владавине Антихриста, о којој говоре хришћанске свете књиге, ваше Свето писмо, које смо изучили с највећом пажњом.“

Лама на час застане, прекривајући високо чело кошчатим длановима, а онда дода још неколико необичних напомена:

„Некад, у давно доба, тврде легенде, драго камење беше расуто свуда по земљи, а дијаманти беху нешто посве обично, баш као што је данас најгрубљи шљунак. Али, те исте легенде нас упозоравају да се благо у рукама непозваног претвара у угаљ, ђубре или обичан камен, и да му доноси најстрашнију несрећу.“

„Народи Агарте ће једном изаћи на површину. Да би се то догодило, да би народи Агарте опет изашли на површину, свет се мора променити, и то променити у својој најдубљој основи. Уосталом, када би данас изашли на површину, становници Агарте би били развејани у прах и пепео. Свет је, наиме, у међувремену огрубео, док су њихова тела остала суптилна и финотварна. Драго камење је ишчезло са површине земље, преостао је тек најгрубљи шљунак; ипак, оно није нестало и у њеној дубини. Само огрубели човек модерног доба може поднети услове који моментално владају на Земљи, на њеној површини.“

Поглавље књиге „Свет Агарте“ Максимилијана Руперта Дитриха Сикорског, Москва, „Демијург“, 1994.

Link:  https://hiperboreja.blogspot.rs/2015/10/razgovor-s-ucenim-lamom-boris-nad.html

Category: Zaboravljena istorija Zemlje  Comments off

ТУЖБА ЗА ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ТУЖБА ЗА ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ
( Извештава Борис Јовичић )


.

Обавештавамо Вас, да је адвокат из Москве, др Божидар Митровић,

поднео тужбу против одговорних у Министарству просвете Републике Србије,

јер је у школама и науниверзитетима Србије у наставном програму унесен фалсификат,

да су Срби досељени на Балкан из Русије – у 6. и 7. столећу после Христа.

Он је у Казненом закону Србије
означио које одредбе овог закона одређују, да је такав
поступак кажњив. Др Митровић је навео, да се историјском
наставом и наставом у другим друштвеним наукама, обмањују и
остали Словени. У првом реду, Руси, јер у њиховом наставном
програму у школама и на универзитетима пише – да су Руси
стигли у Русију, у  7. столећу после Христа, са Балкана и из Подунавља.

Значи, ова тужба садржи две основне тачке-обмане:

1) Да су Србии дошли из Русије на Балкан 

2) Да су Руси дошли у Русију са Балкана и из Подунавља (у исто време)!

Др Митровић је навео у тужби своја научна истраживања и
закључке (и радове других научника) – да су Словени
староседеоци Балкана и Средоземља, што је у Вама приложеној
тужби изостављено. Др Митровић је препоручио да сви они који
желе да подрже његов корак, да и сами поднесу тужбу
Тужилаштву Србије, при чему могу да користе и овај део његове
тужбе, а могу и сами да обликују своју тужбу.
С поштовањем, Р. Личина, министар

РЕПУБЛИЧКОМ ЈАВНОМ ТУЖИОЦУ СРБИЈЕ
Немањина 22-26, 11000 Београд

Кривична пријава против непознатих извршилаца удружених
ради пропагирања немачке колонијалне историографије по
којој су се Срби наводно доселили на „Балкан“ са Севера (а Руси
наводно доселили са ПоДунавља/Југа) пошто постоје основи
сумње да деловање ових непознатих извршилаца садржи све
елементе кривичних дела предвиђених:
чл. 174 КЗ – повреда угледа српског народа и угледа СлоВена,
чл. 307 КЗ – угрожавање територијалне целине Србије и
противуставно отцепљење дела територије Србије,
чл. 383 КЗ – уништавање културних или историјских споменика
или других културних добара или установа или објеката који су
намењени науци, уметности и васпитавању,
чл. 370 КЗ – геноцид (српског народа).
Молим Вас да у складу са Закоником о кривичном поступку Србије спроведете све
потребне истражне радње и покренете кривични поступак против непознатог круга
лица и непознатих извршилаца који су удружени (чл. 33 Кривичног законика –
Саизвршилаштво; чл. 35 КЗ – помагање) и распоређени као саизвршиоци посебно у
систему јавног информисања (чл. 38 КЗ), у издавачким организацијама (чл. 39 КЗ) и
у систему образовања ради пропагирања немачке колонијалне историографије,
по којој су се Срби наводно доселили на „Балкан“ са Севера (а Руси наводно
доселили са ПоДунавља/Југа) што је све усмерено на:
повреду угледа српског народа и угледа СлоВена (кривично дело из чл. 174
КЗ),
2
угрожавање територијалне целине Србије и противуставно отцепљење дела
територије Србије (чл. 307 КЗ)
Очигледно је да се постојећа догматска историографија одржава (а преко ње
шири ненаучно учење о наводном досељавању Словена на Балкан) само
захваљујући удруживању шире групе извршилаца удружених и плаћених од
иностраних тајних и јавних структура на пропагирању немачке колонијалне
историографије те постоје основе сумње да је њихово удруживање усмерено на
чињење кривичних дела предвиђених:
чланом 174. Кривичног закона Србије: повреда угледа српског
народа и угледа СлоВена,
чл. 307 Кривичног закона Србије: угрожавање територијалне
целине Србије и противуставно отцепљење дела територије Србије,
јер се на пропагирању немачке колонијалне историографије о наводном
досељавању Словена на Балкан у ВИ веку базирају и све тенденције
проглашења такозваног независног Косова (чији је назив изведен из
истинског назива СлоВена: Коло(Вениј)а/КосоВа), почев од времена када је
Ватикан преко католичког свештенија Јиричека илирско порекло (које су до
тада основано приписивали Србима, подстрекавајући их на борбу против
Турака) почели да приписују такозваним АлБанцима/АлБенима, описујући да
они ипак не говоре илирским/СорВенским језиком.
Ова група саизвршилаца је усмерена на информативно и фактичко уништавање
трагова и археолошких налазишта (која су на Балкану и ван њега обухваћена под
термином Винча/Винчанска култура), што је форма геноцида српског народа и
ПОТИСКИВАЊА СРПСКОГ НАРОДА (са Апенина, из Мале Азије а сада и са
Балкана), методима које је:
Гај Јулије Цезар описао у „Записима о Галском рату“,
Ватикан примењивао против СлоВена у Венетији/Венецији у току
Папских ратова мерама изолације Венеције од стране Камбријске лиге, које
су биле прототип примене незаконитих санкца УН против српског народа
крајем двадесетог века.
РАТ ПОЈМОВИМА који прати процес ПОТИСКИВАЊА је облик уништавања трагова
очигледног КОНТИНУИТЕТА КУЛТУРЕ Срба и СлоВена од времена Лепенског Вира
и Винче, када су СлоВени себе називали КолоВени и РАзСени/Род првобитни, јер је
наша цивилизација била и остала цивилизација толерантности различитости
родова за разлику од „територијалне цивилизације Рима“ по којој су „Сви грађани
Рима – Римљани“ која је потисла колоВенску/слоВенску цивилизацију са Апенина
509. године пре нове ере када је извршен пуч који је у науци познат као Римска
револуција.
Катастрофално стање археолошког налазишта Винча и више мера усмерених на
уништење трагова Лепенског Вира су само једна од последица деловања овог
злочиначког удружења чије чињење (и нечињење официјелних органа Србије на
спречавању фалсификата) има све елементе кривичног дела:
а) предвиђеног чл. 383 КЗ (уништавање културних добара)
уништавањем културних или историјских споменика или других
културних добара или установа или објеката који су намењени науци,
уметности и васпитавању у чијој је функцији:
затварање Народног музеја Србије који не ради више од седам година (у
оквиру чега су археолошки налази Винче и Лепенског Вира, који се налазе у
Музеју, требали да камионима којима се превозе ствари дипломата да буду
превезени ван територије Србије),
3
затварање Народне библиотеке Србије, која не ради већ неколико година,
организовање од стране Српске академије наука и уметности у Новом Саду
научног скупа на којем су припадници специјалних служби из САД и Италије,
уз присуство научника из многих земаља – не само признали постојање
писаних натписа на археолошким артефактима Винче, већ и покушали да
промене назив Винчанског писма и трагова Винчанске писмености на
назив ПОДУНАВСКО ПИСМО и писменост, какао се то писмо никако не би
могло повезати са Винчанском културом КолоВена (СлоВена),
б) предвиђеног чл. 370 КЗ (геноцид: ко у намери да потпуно или
делимично уништи неку националну, етничку, расну или верску групу као такву
нареди да се група стави у такве животне услове који доводе до потпуног
или делимичног истребљења групе или да се врши принудно пресељавање, у
овом случају пресељавање Срба са Косова и Метохије, Републике Српске
Крајине и Хрватске),
Због свега реченог, предлажем да се покренене кривични поступак и на основу
утврђене кривичне одговорности за сваког члана овог злочиначког удружења изрекну
адекватне мере предвиђене Кривичним закоником а посебно мере безбедности:
забране вршења издавачке делатности и позива, дужности у области образовања
(чл. 79 и чл. 85 КЗ) лицима која пропагирају немачку КОЛОНИЈАЛНУ
ИСТОРИОГРАФИЈУ о наводном досељавању СлоВена на Балкан, најмање пет
година,одузимање (чл. 79 и чл. 87 КЗ) предмета (књига, брошура, новина) и имовинске
користи од продаје и пласмана предмета (чл. 91 КЗ) у којима се пропагира
немачка КОЛОНИЈАЛНА ИСТОРИОГРАФИЈА о наводном досељавању
СлоВена на Балкан,
јавно објаве пресуде (чл. 79 и чл. 89 КЗ) о кажњавању пропагатора немачке
КОЛОНИЈАЛНЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ о наводном досељавању СлоВена на
Балкан.
Сматрарам да не постоје основи да се на чланове ове групе убудуће примени чл.
176 КЗ „о некажњавању за кривична дела из чл. 173 до 175 КЗ“ за пропагирање
колонијалне историографије ако је „дато у оквиру озбиљне критике у научном,
књижевном или уметничком делу у извршењу службене дужности, новинарског
позива, политичке делатности, у одбрани неког права, ако се из начина
изражавања или других околности види да није учињено у намери
омаловажавања“ пошто више после најновијих открића не постоје основи да било
ко поверује у иситинитост онога што је износио или проносио у вези с НАВОДНИМ
НАСЕЉАВАЊЕМ СЛОВЕНА НА БАЛКАН, односно с наводним насељавањем Русије
са Балкана, јер су то ноторне догматске глупости и само су део стратегије
демонизације КолоВена и СлоВена односно Срба, какве су примењиване и у време
демонизацијом ВиниГота/ВизиГота, чији је назив такође настао из назива КолоВена
односно колоВенског Веровања у ГОД/Коло као вечни Васкрс природе у току ГОДине
дана.

Божидар Митровић, доктор правних наука
Адвокат, члан Московске адвокатске коморе
Председник Регионалне друштвене организације ОБЈЕДИЊЕЊЕ СРБА

119313 Москва, Ленински проспект, д. 93, корп. 2, кв. 145
Тел. 007495 502 39 29 ,
у Београду 064 353 88 49

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Пракелтски језик је у основи и Србски језик

 

Пише – Владимир Лалић

Ове речи које ћу вам сада навести и објаснити сам 2014. године нашао у ПДФ-у који се налази на једном сајту Велшанског универзитета, а сви знате да је највећи понос Велса да су они Келти. Књига се зове : „Proto Celtic English Word list” а : 77., 78., 79. и 80. књига које сам навео у литератури су на сајту истог тога универзитета. Све су књиге јавно доступне за преузимање ко то жели а ја сам их све снимио на својем рачунару да полако, натенане разматрам чињенице о којима оне говоре. Било их је још али их нисам наводио јер су ми изгледале мање важне за моју књигу као што је рецимо прецизна карта рано-средњовековне Британије у ПДФ.

Дакле да кренемо од тих речи. Нагласићу да је тај протокелтски, дакле пре и пра Келтски језик уствари изузетно древан, а старији од 5000 година, те сетите се када су се по Анатолију Кљосову  Словени доселили у Ирску ?!  Пре око 5700 година што је најраније насељавање нашег становништва у Европи изван своје прапостојбине а сада знате које – Србије.. За Анатолија су они били : Словени, Славени, Ариани . . . а за мене су Срби Ариани од којих су касније настали Славни Словени. Сада и на основу Пра Келтског језика немам сумња 0,01 % у тај наш а не само мој закључак. Ипак пошто ја нисам екстремиста  и не причам шта ми падне на памет и шта ми се свиди, ове речи које сам ја одабрао чине мање од 10 % њиховог некадашњег језика али су његова основа, дакле корен без којег им језик и није постојао, уз то осталих 90 % речи заиста подсећају на : Латински, Арамејски, оно што бисте ви сада назвали „Грчки”, уствари то је Семитизовани Србски језик, дакле и Семитски језик уз оно што се као дефинише под појмом Германски.

Мислим да имате неку идеју на шта то личи, уз то те речи страшно подсећају на језик са острва Крит а то је сигурно неки важан показатељ. Кренимо од наших родитеља. Пракелти су за свог oцa говорили следеће : „тато, тата, отец, патир”. Тато, татко, отац, тата, ћале, патер макар у шали што је као „Латински” језик али матера је Србски, дакле и патер такође; патир до (е=и) патер. Идемо до мајке, кеве : „маммо, мама, матир (матер)” а изгледа да су користили и облик „маке” баш као у Маке дониа ! Господар су називали двојако : „влатика, влато” (т=д) дакле наш Владика и Владо, Влада а глагол „влати” је значило владати ! Наш брат им је био „братир”, а наши облици су : брат, брату, браћи е то ћи је уствари умекшано ти ! Ово братир јесте сродно са фратер из Латинског језика али њихови облици су узети из Србског језика. Именица „свекру” је врста фамилије такође, као мајка у закону и отац у закону дакле свекар је мужев отац а свекрва је мужева мајка а облик свекру је и данас наш падеж Датив и Аблатив једнине. Жена је била „бена” а о томе сам вам подробно писао за : жена, глуп, уз једну врсту птице а све код нас Срба. Знам да ово читају и жене па нећу да се увреде али морам бити директан у идеји објашњења, када се мисли на полни однос жене и мушкарца, управо је жена та која је-бена а ја наглашавам да нежелим да вас љутим, уосталом ми Срби за тешке ситуације и времена кажемо исто то „јебена”; нас/ми им је гласило „снис”; „акамном” је било : стена, каменом, камен; забрана је гласила „ари смерта”, дакле смета а смерт је и крај нечега, дакле смрт;

Брдо је било „брендо” а ми смо дуго говорили : бердо, фриг, бриг . . . то „фриг” им је такође значило брдо а „бриг” је значило планина и „бригант” је било високо; поклон је било „дано” што је код Срба и данас; подељено и послано је било „данос”; иста су изговарали „итса”, дакле само је слог тс/ст а та правила сада знате; бедра су изговарали „акраитса”, дакле на крају дела тела; имена једног њиховог бога је било „Арјоман”, дакле Ариоман; живот, живото су изговарали „бивото” уосталом ми имамо глаголе : бивати, пребивати; казна је била „дели” а значила је и : палица, шипка наравно за ударање, дакле делити правду; отворено место су изговарали „болно” те замислите такву отворен рану која је болно место, може бити и хладно или нешто слично; груди, брадавица, сиса је била : „брондјо, бронд” где је ово бронд (а=о) исто што брад од садашње наше брадавица; кућа је била „бута, стан”, а ми смо имали кутах и све ово што и „они”; Оак им је био Храст а „дерво, дрви” је било дрво, одакле каснији Келтски облик дервоак и оак за Храст као његов део који је уствари из препотопског времена; десно им је било представљено са много именица аједна је била „дексо”; питом, припитомљен и слично је био „домо” а ми кажемо и одомаћио се, одомаћити се; зло и издаја, на лошем гласу је код њих било „друко” а ми жаргонски кажемо „Друко нас; друка нас” ,,брука нас“,  дакле : „Оговора нас, издао нас; дубоко и из дубине, у дубини је било „дубно, дубни” а „вор дубу” је значило врло дубоко; „волго” је значило обиље а ми смо дуго говорили и млого/молго за много, уз то река Волга је право обиље и највећа река Европе; усне а мисли се и на уста су говорили „во беутса”, дакле во/бо=од а бе-утса/уста; кревет је био „во легјо” а то вам и нетреам објашњавати;

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

СРБИ И КАЛЕНДАРСКО ПИТАЊЕ

 

Пише – Слободан Филиповић

После серије мултидисциплинарних предавања, организованих  у удружењу „Милутин Миланковић“ на тему „Срби и календарско питање“, одржан је и „округли сто“. Подршку је дала и Влада Србије, са материјалном потпором штампања прикладне монографије. Циљ и мотив ових предавања, било је питање реформе јулијанског „календара (?)“, валидног по научној методологији и рачунању времена.

Организатори предавања у Удружењу, унапред су донели конвенцију, да „не постоје никакви разлози за супростављање примени Миланковићеве реформе јулијанског „календара“, јер се ради о научнoj методологији рачунања времена. Из овог унапред прокламованог става, проистичу два битна питања: Прво, да ли је ова констатација уоппште тачна, и друго, постоји ли неко рационалније и тачније научно решење?

Да би се одговорило на ова питања, морамо прво указати на чињеницу, да у суштини не постоји никакво „календарско питање“ јер је то чиста заблуда и екуменска демагогија, проистекла из насилног папског указа у 16 веку ширеног присилом. Административни папски указ је из јединственог србског народног, црквеног и државног календара, избацио еталон константне звездане године и заменио га покретном сунчевом, а разлика, коју прави покретна сунчева једноставно приписао звезданој години!?

Тако је, насилно спроведена намера постала заблуда, у којој је тачно проглашено за нетачно а нетачно за тачно, јер, зрак светлости по апсолутном критеријуму, тобоже тачније геоцентричне корекције путује са Сунца нешто више од осам минута, док је хелиоцентричној за тај пут са звезда потребно 3,5 године! Уосталом, спирала симбола за време која пресликава вечност, има у тачкама пресека управо еталон звездане године, познате у Ведама као „точак Закона“.

Онда је на „мала врата“ мартовски стил замењен јануарским, а ова „јулијанска“ корекција помпезно проглашена за календар? „Мало мачку говеђа глава“! Не постоји никакв „јулијански календар“, већ само србски, у који спадају и „византијски“, грегоријански и Миланковићев, јер су то све корекције проглашене за календаре! Али, нетачни називи су били у служби прикривања србског календара.

Папска демагогија је чак драмски представљена, као претња „разиласка са звездама“. Па, господо скоројевићи, вратите сидералну годину звезданог закона и звезде ће опет бити на своме месту, сагласно закону октава! Јер, једини исправан почетак циклуса године, јесте о пролећној равнодневици на кардо правцу географског истока.

Тада, Сунце пресеца геомагнетни екватор Земље, временски близак максималном дотоку енергије са нашег Сунца и дубине васионе, који стоји у вези мистеријске обнове Природе о пролећној равнодневици, када јачају ковекциона струја или магнетне буре у васиони, што се може упоредити са буђењем природе на Земљи (М. Стеванчевић). Јер, мистеријска обнова природе у пролеће, стоји у директној вези са опстанком човека.

Мистерија обнове природе у пролеће, предпоставља циклусно знање које на планети Земљи има само народ Срба. Упоришне тачке циклуса звездане године налазе се још на источном хоризонту Лепенског Вира, а оне су данас главни Ристови празници: Божић, Васкрс, Ивањдан и Госпојина! Отуда, упоришне тачке циклуса године неподмитљиво сведоче о континуитету мезолитске културе, присутне у правоверју Срба од искона на хиперборејској и прасрбској реци Дунав.

„Јулијанска“, „византијска“, грегоријанска и корекција Миланковића нису календари, иако их тако зову из преваре, већ су само нетачне корекције које су такође прерасле у заблуду. Сви стилови (јулијански, јеврејски, византијски и црквени) који нису на кардо правцу географског истока су измишљени, јер немају потврду у природи! О томе сведочи преступни дан (29.2) који може бити само на почетку или крају циклуса. Такође, нису у истој календарској години, нити на јужној (званично северној) полулопти Земље или десној страни кола небеског, где се налази магнетни фокусатор Часнога крста!

Осим тога, поред бесмисленог почетка од средине месеца (21.3), уместо од младине и првог дана календарског месеца, о произвољности и демагогији насилне папске административне реформе србског календара, сведочи и замена почетног сазвежђа у тропском Зверокругу. Ватикан је заменио почетно сазвежђе Бика у константној звезданој години, са Овном у покретној тропској. Значи, привидно кретање Сунца у циклусу године (12 месеци), замењено је ретроградним циклусом окретања замишљене осе обртања Земље око пупка неба (25.920 г.).

Вишевековно и упорно инсистирање на наметнутом календарском питању, које реално не постоји, јер је настало увођењем покретне сунчеве године, данас налази упориште и решење у прихватању Миланковићеве секуларне корекције србског календара. Њој претходи поставка Максима Трпковића гимназијског професора, који је по оцени двоструке стручне комисије, научне и црквене, задовољио како научне и тако и канонске захтеве рачунице епакта у корекцији календара. СПЦ је прихватила решење Трпковића, доставивши предлог Свеправославном конгресу у Цариграду 1923 године, али је он одбијен, са образложењем да Васкрс не може да буде у недељи пуног Месеца.

Миланковић је са поставком Трпковића отишао је на Комисију православних цркава која је у току сесије прерасла у „Свеправославни конгрес“, иако на њему није учествовало ни пола православних цркава! Осим тога, Конгрес није био легална установа црквеног одлучивања јер је то Сабор. Тамо је изнет практичан захтев, да Трпковићева корекција буде што дуже временски сагласна са грегоријанском интеркалацијом. Како су Трпковићева и грегоријанска корекција србског календара, требале да се разиђу већ 2000 године, Миланковић је задржао основну идеју Трпковића, али је предложио другу варијанту решења.

Миланковић је израдио нову корекцију, Он је истакао, да Трпковићева рачуница није “строго научна” и да су му “рачуни погрешни”. Упркос томе, прихватио је Трпковићев предлог рачунице, са коментаром, да се то “може учинити на бесконачно много начина”. Да изјава Миланковића није тачна, доказао је математичар Јован Кечкић, јер се рад Трпковића и Миланковића разликује само по различитим остацима при деоби броја девет. Јован Кечкић је “бесконачно много” комбинација Миланковића свео на девет могућности.

Деоба броја девет има девет могућности остатка: 0,1,2,3,4,5,6,7 и 8. Ако, хоћемо, да од тих девет могућих изаберемо два остатака, онда има само девет парова: 0 4, 1 5, 2 6, 3 7, 4 8, са разликом 4 између остатка и 0 5, 1 6, 2 7, 3 8, са разликом 5 између остатка. Трпковић је узео први пар 0 4 а Миланковић трећи 2 6:
0 4 1 5 2 6 3 7 4 8 0 5 1 6 2 7 3 8 2200 2300 2000 2100 2200 2300 2400 2000 2100 2700 2800 2400 2500 2600 2700 2800 2500 2600 Критика Ј. Кечкића на Миланковићев поступак, односи се само на текст од 30 јуна, приказан 1923 године на скупу Академије природних наука СКА.

Трпковић је радио помоћу епактног рачуна који је одобрила двострука комисија, а Миланковић је заменио епактни са астрономским рачуном. Разлика је у томе, што је између Трпковићева корекција помирила науку и црквени канон у епактном рачуну, а Миланковић, који из Трпковићевог рачуна узео варијанту која је више одговарала тропској години, пореметио ритам календара астрономским рачуном!

Али, остаје нејасно, зашто СПЦ о томе ћути, када је још папски математичар Скалигер навео пет корекција које не ремете ритам звезданог календара. Јер, за разлику од математички дотераних решења која су само фикција, србски календар линеарно сабира природне временске јединице које нису цели бројеви! У томе се огледа генијалност србског календара, унакаженог бесмисленим корекцијама иза којих се крије идеолошко наметање екуменизма.

Једино решење преваре прерасле у заблуду, јесте враћање непокретне звездане године, са стилом о пролећној равнодневици на кардо правцу географског истока!

Слободан М. Филиповић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Енеј и Тројански натпис

Енеј на илустрацији из Ватиканског Кодекса

.

Један од поетски најлепших античких гробних натписа, јесте онај на Енејевом споменику из Крешчента, али не и најстарија знаменитост античких Срба. “Историчари антике нису до данас потврдили, да је још од правремена српски („словенски“) род био раширен по свим деловима старе Европе, где су према томе и оставили своје знаменитости (Волански, 1852).

Ови споменици се и данас могу видети, не само у старој Европи, већ у целом античком свету од Норвешке до Бајкалског језера, јужно до западне Индије, а одатле до Гибралтара и по целој афричкој обали. Оригинални текст натписа који је протумачио Волански, у преводу Николића гласи:
„Рајски боже, изнад Виме и Диме, Есмену рашански.
Штити мој дом и децу, најлепши Есмене.
Далко је Хакатско царство и подземни свет где одлазим ја.
Тако заиста јесте, као што сам ја Енеј царске крви.
Седиш с Ладом у рају и црпиш из Лете заборав,
ах, мој верни драги“.
Овај епитаф, потиче без сумње из времена блиског Илионској војни, званој Тројански рат и односи се на Енеја, славног Тројанца царске крви, а не његовог унука који је носио исто име по свом деди. Чак, и да је обрнуто, није мање вредан, јер је у питању мала временска разлика а иста култура. То објашњава примедбе оних, међу којима је и Волански, који тврде да је за време Енеја била расенска (етрурска) култура а за време његовог унука латинска.
После пропасти Илиона, алијас Троје, Енеј и Антенор су морали тражити нову домовину са својим Венетима. Прво дођоше у Македонију, па преко мора за Сицилију и даље до Лаурентинског подручја. Тако је ова регија добила име Троја. Овде склопи Енеј пријатељство са Латином, краљем сарбинских старинаца и тадашњих становника те области. То су исти они Сарбини, којима је владајућа наука је избацила слово “р” из имена, па их зове Сабини (= Абориџини!?). За њих Италикус бележи да су исто што Расени и Спартанци (< Сарпати, Сарбати) Дановог племена, а сви заједно истог порекла са хамовским Бригима (Фригима) и Дарданцима.
Енеј је оженио Латинову ћерку Лавинију, удомивши се у Лаурентанији са својим Тројанцима. Из првог рата са Рутулима, изашао је Енеј као победник, али његов пријатељ, старац и добротвор погибе. Да би Енеј имао неку шансу, против озбиљног локалног противника Расеније (Етрурије), уједини он Лаурентанце и његове Тројанце.
Ова два народа, не само да су живели по истим законима него су носили исто рашанско (србско) име, јер Лаурентанија је добила име по титуларном називу Лари, од ариј. лали, у значењу: запоседнутост злодухом. То је било почасно име античких србских кнежева и краљева Апенина, које је касније код Латина постало синоним за заштитнике домаћег огњишта. Тако, два уједињена србска народа добише име Латини, по којима ће се од касније звати један део Срба и Рашана (Расена).
На овај начин постадоше Сарбини још вернији Енеју, баш као и његови Тројанци. Отприлике, овако Ливије описује Енејев почетак у новој домовини, која се тада није звала Етрурија него Лаурентанија насељена Расима или Сарбинима (Сабинима). Ливије каже да је ова Расенија била моћна држава, која се није простирала само на копну, већ и морем у целој дужини Италије. То што се Расенија простирала од Алпа до Сицилијског мореуза, ипак није било довољно нашим „ствараоцима“ историје, па су је они изврнули и изопачили, као што су већином учинили, тако да се и данас у целој светској историји пише о некој Етрурији у Италији, а нигде о Расенима (Рашанима).
Овде се говори лаурентинском подручју, као једној провинцији царства Расена или србског народа. Али, Расенија, алијас Етрурија се није простирала само на овој територији, већ су јој припадала оба Србска мора (Тиренско и Јадранско), комплетна данашња Италија, не само до Алпа, како извештава Ливије, него до Херцинских планина (баварско-чешка граница), а западно је обухватало и Боденско или Србско језеро (Lacus Veneticus).
Само, против једне од србских краљевинa, Расеније, Енеј није хтео ратовати. Борба се за његове Латине заврши повољно, али за Енеја је то било последње животно дело, јер, он је остао да лежи сахрањен на обали Нумикуса. Тај предео се назива Локални Јупитер, а зову га и “Iupiter Indiges” (Ливије).

Натпис на Енејевом епитафу, по форми слова и писму припада винчанској курилици, која је у то време била распрострањена по целој Европи, у Азији до Индије и Северноафричкој обали. Вијугави начин писања на овом споменику је типичан. Споменик је лежао хоризонтално и читалац је морао обилазити око њега приликом читања. Овај стил исписивања споменика је на пределу античке Србије (Данска, Норвешка, Свенска (Шведска), Балтичко море) био у употреби до средњег века.
Да бисмо потпуно разумели садржај текста овог споменика, морамо се прво позабaвити неким догађањима која се овде помињу. Да се подсетимо, неких античких писаца који описују Енејев опроштај од Троје. Пошто је он, његовог старог оца Анхиоса узео на леђа и младог сина Асканија за руку, хтео је да пође не узимајући ништа више. Рушитељи Илиона, алијас Троје, које Ливије назива Анивери, понудише му и друга богатства. Ипак, Енеј узе само своје светиње што је запрепастило победнике. Сведоци смо, тужне чињенице да Срби и дан данас селе своје мртве!
Нико до данас, није објаснио опширније те светиње него садржај текста на Енејевом споменику. Те светиње су богови његовог србског народа: Есмен, Вина, Дима (Дина), Ладо и Хаката, чија је семантика позната и србска:
Есмен, ариј. шамана, “уништилац” име цара Смрти, по коме је шаманизам, магијска пракса лечења и прорицања.
Вина, б’има,“ужасна”, вилинско име богиње Нава.
Дима (Дина), ариј. дин, бог Правде и Врлине.
Ладо, ариј. рад’а, Рада, име за звезду Венеру. Ладо и Лада су у србској митологији божански пар, тек пробуђене природе на небу пролећне равнодневице. Каламбур и божанска спота за маленог Ладу је ариј. ладика, дечак.
Хаката, ариј. хатака, магијски напитак или река подземног царства, изворно оличење каријске богиње Нава,1 која је касније код Јелина псоглава богиња смрти, господарица царства Нава, секса, магије и смрти.
Уз помоћ Воланског, дознајемо ко су ти богови. Есмен је син Судука, старог божанства Мисираца и Феничана. Овај Есмен је сматран за осмо и врховно име седам кабира, а стајао је изнад свих божанстава, као бог Неба и васионе. Енеј је њега, са другим божанствима спасао из пожара Илиона, алијас Троје и донео са собом у Расенију (Етрурију), али у новој домовини он није био домаћи бог. Вима и Дима су божанства, која су на епитафу потчињена Есмену (Есмуну), а такође су у новој домовини били изобичајена.
Вима (= Бима) је придевак богиња Нава, а Дима је богоисти син старог тројанског хероса Дардана. Ладо је бог рата античких Срба, који се помиње у предкрстјанском и ришћанском времену. Хакатино царство припада мртвима код старих Срба, док је Лета, ариј. рату, небеска рајска река, у тексту натписа име за рајску реку.
“Све што је данас код других „Словена“ легенда, живи још и данас у овојkar непроменљивој Илирији (Србији) као живи елемент”. Ове речи је изговорио пре 150 година Сипријан Робер, професор славистике на Сорбони, а ми прилажемо овај текст као доказ његове тврдње, да је стил и поетизам античких Срба, после скоро 3200 година остао непромењен као да је јуче написан.

Приредио С. Филиповић из грађе М. Николића

O Eнеју и Дидони, краљици Картагине, на линку -

 http://vesna.atlantidaforum.com/?p=2227 

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Веселин Ђуретић: Како исправити историјску неправду

.

Потискивање геноцида у Јасеновцу има за циљ да се потисну сви претходни над Србима почињени геноциди, да би се наш народ учинио одговорним и за наставак Другог светског рата 1991-1995.

Непосредно пре писања овог текста прочитао сам књижицу Јована Пејина „СТЕПИНАЦ – Томас де Торкинада“. Док је Пејин ову личност сагледао у конкретном контексту, на функционалан проблемско-историјски начин, др Момчило Диклић је то урадио у ширем контексту, оном који показује разне облике антисрспког завереништва. Било би добро да и Диклићева књига буде преведена на главне светске језике. Обе оне представљају удар на титовске стереотипе.

Данас констатујем да су се све претходне српско-хрватске уравниловке завршавале гњилим компромисима на српски рачун, док су њихови резултати означавали наша стална одступања и губитке територија. Данас се ови компромиси називају политика мира у региону, а то за Србе значи политику прихватања наметнутих им свршених чинова. И још једно одступање.

Питање је, шта је све одређивало оваква наша тумарања?!

Одговор је: Прво смо југословенством потиснули српство, потом смо због својих сирових социјално-интернационалистичких заноса уништили горњи друштвени слој. Таквим понашањем постали смо „сирак тужни без игђе икога“, без савезника. Отвориле су се бреше и у наше тело и у наше биће, кроз које су лако продирали ватикански прозелитизам на terra missionisи германски Drang nach Osten.
Потом су преко стаљинске Коминтерне, односно њене секције КПЈ, наше друштвено-политичке позорнице преплавили лумпер пролетери и лумпер сељаци, што је зауставило природно-историјски развитак, деградирало његове тековине, те отворило врата и нашим конвертитима и разним туђинима да створе нове синтетичке творевине на рачун етнојезички комплементарне српске матице. Умножили су се СРБОФОБИ ношени фројдовским убилачким синдромом нарцизма малих растојања. И Јасеновац, и Јадовно, и бројне крашке јаме, били су полигони њихових конвертитских огледања.
Код Срба римокатолика, тзв. Хрвата, предводник њихов био је „Бог Марс“, у име којег је зборио и творио Павелићев викар Алојз Степинац, док је врховни командант овога био „Хитлеров папа“ Пија XII, који је Свевишњег сатански употребљавао. Око 12.500 католичких фратара поздравило је стварање НДХ-а, док је неколико хиљада њих и лично учествовало у покољима над Србима.
Православни Бог није био ,,дорастао“ оваквим сатанским „боговима“, утолико пре што су ови ђаволови шегрти после руске октобарске револуције добили идеологију широке социјалне мобилности, која је обичан „пук“ преко ноћи награђивала великим положајима, чак и новим нацијама, а њих су они користили као врло уносно занимање.
Очитовало се својеврсно насиље над историјом, ретроградног карактера, насиље које је показивало да се иза налази Света столица. Ђукановићево признање албанског Косова и његово пријатељство са Тачијем, као и обојице са Загребом, говори да је на делу познати ватикански пројекат стварања велике католичке Хрватске са Црном Гором и Албанијом. Вероватно се и од Мила и од Хашима очекује да крену Руговиним католичким путем.
Јосип Броз Тито је помоћу оваквих анационалних типова Србима наметнуо разне социјалне симетрије, да би и помоћу њих, и то на самом крају рата своје Хрвате превео некажњено на страну победника (не урачунавам ту далматинске Србе римокатолике). Броз је Немце ослободио од плаћања хиљада милијарди долара ратних репарација, јер их је требало платити Србима, што су му ови узвратили почетком 90-тих наметањем независне Хрватске, у многоме на српски рачун. Италијанске ратне репарације, плаћене у територијама у Далмацији, Тито је уступио Хрватској, убици а не српској жртви. Република Србија обавезна је да покрене и то питање, и то у директним разговорима са Италијом.

Обманути свет није знао за титовске обмане, па је на крају Павелић био изједначен, прво са Љотићем, затим са српским добротвором генералом Недићем, па са предводником српског покрета отпора југословенске оријентације, ђенералом Михаиловићем. А хрватске геноцидне убице су постали ,,ослободиоци“. Да Титов вођа и учитељ Стаљин не би открио ове велике преваре, Црвена армија је после ослобођења Београда била упућена према Мађарској, иако је за њу био краћи пут према северу, изнад Саве на Загреб. Разлог за то је јасан: Постојала је опасност да би Руси на овом путу могли открити хрватске фабрике смрти, нарочито јасеновачку, које су још радиле пуном паром, и да би били сучељени са десетинама хиљада хрватских хитлероваца. Ови су се против Руса већ били „јуначки“ доказали код Стаљинграда.
Са овим у вези руској браћи желим да ставим на знање нешто што они још не знају: да многи Срби мисле да крајем 1944. Београд није био ослобођен, него да је тада сломљена кичма народној Србији и српству. То је и сам Тито признао када је својим следбеницима поручио да на Србију гледају као на последње упориште окупатора.
О великој антисрпској завери посебно говори факат да је Јасеновац сво време рата радио без сметњи са Титове стране, можда и уз неки споразум, о чему говоре чињенице да се Броз више пута састајао са врхом НДХ-а и са Ватиканом. Мени је мој Зећанин генерал В.Терзић, заменик начелника Генералштаба, причао да су крајем 1942. били „изгубили“ врховног команданта, да би га пронашли у једној католичкој цркви, близу Бихаћа, иза олтара, како разговара са неким фратрима. Веровати је да су то били изасланици Павелићевог велепосланика код папе Рушиновића. Проф. Смиља Аврамов открила је да се Тито после бекства из Дрвара маја 1944. у Риму састао са папом. А ја томе додајем и то да су у Лондону и раније били инсталирани људи који су били задужени да уз помоћ Ватикана остваре превођење Хрвата на победничку страну.
Најуспешнија је била „трећа линија хрватске политике“, она која је манипулисала са неруском Совјетијом. Преко ње Стаљинов „Валтер“ Србима је наметнуо национални концепт који је темељно разбијао њихове земље.
Данас се „случај Јасеновац“ покреће у пакету са „случајем Сребреница“, с намером да се потисну претходни геноциди над Србима, те да се Србима припише геноцид. Циљ је и да се муслимани, ратно „цвијеће“ хрватског народа, поново употребе ради освајања „босанског трбуха“, да би постали „етничко тесто“, односно да би поново били пребачени на путеве покатоличења. То што у нашој Народној скупштини усвојена Резолуција о Сребреници још није повучена, говори да су Срби још полуокупирани.

Да закључим: Предлажем да Народна скупштина Републике Србије, као и народна представништва Републике Српске и Црне Горе, донесу следеће одлуке:
Прво, да затражи стварање Међународне комисије која би утврдила приближно тачан број јасеновачких жртава, али и оних страдалих на другим стратиштима и безданим јамама. Садашње процене броја страдалих крећу се између 700.000 и милион и по.
Друго, да српска народна представништва затраже да све владе света ураде за Србе оно што су урадиле за Јермене: да натерају Хрватску да призна да је убила приближно исти број Срба, Рома и Јевреја, као и Османлије Јермена.
Треће, да од Владе САД затражи да напокон оствари наум свог председника Рузвелта да се Хрвати као геноцидан народ ставе под старатељство ОУН, јер оно што данас раде са Србима РСК потврђује да не заслужују опроштај. У образложењу овог предлога треба навести да, уколико се Загреб оглуши постоје две могућности опасне за мир у свету: Једна је да, Хрвати охрабрени пријемом у ЕУ и НАТО, крену у освајање „босанског трбуха“; друга могућност може да дође из крајишко-српских редова: да они ову бананолику државу диверзијама испресецају и потпуно неутралишу. Ако Хрватска не промени своју политику, Србија је упућена да све односе са њом сведе на обичне конзуларне односе, на међуљудске комуникације , јер се ради о истом народу.
Србе не треба да иритирају честе дивљачке провокације са хрватске стране, јер је њихов циљ да се наши народи што више удаље, па није случајно ни то што се Загреб плаши порука које долазе преко „Пинкових“ фолклорних манифестација, јер оне потврђују ту истородност народа. Ово хрватско бежање од изворишта данас је немогуће због интернет комуникација.
Четврто, Народна скупштина Србије позвана је да напокон реши и Кумановско питање. Зна се, да је Тито ову област, овај центар српског херојског слободарства у борби против Османлија, привремено даровао Македонцима; да би ојачао позиције Лазара Колишевског. Пошто се показало да је то урађено да би ту били насељени Шиптари, Србија је упућена да затражи да се Титов дар анулира, и да јој се овај крај врати, али без узурпатора.
Пето, Народна скупштина Србије треба да поништи целокупно Титово законодавство којим је отуђивао Косово и Метохију, пре свега, Закон о забрани повратка Срба, али и да од Савета безбедности ОУН затражи да се откаже послушност Шиптарима који су овде насељени у доба Муслолинијеве, Хитлерове, Титове и НАТО окупације.
Шесто,  пошто се рађа нови свет као антитеза претходним насиљима, кололнијалним и империјалистичким, свет којег данас персонификује Владимир Владимирович Путин, и Срби и сви стари народи упућени су да затраже да им се поврате бар древни споменици самобитности: Срби чезну за три своје престонице – Скадром, Скопљем и Призреном; Грци и сви православни народи за цариградском Светом Софијом; Јермени за својим Араратом – да би бацили поглед на крваве развалине своје некада велике постојбине; храбри Курди чезну за заједничким домом.

Верујем да ни интегралистички ни глоблаистички пројекти не могу без овога донети стабилан мир међу народима. И питам се, шта то нас Србе нагони да упорно тражимо заједништво са онима који су нам све одузели. Истицањем економских разлога као најбитнијих показујемо да нисмо више историјски народ. Крајње је време да се уразумимо да не би поново упали између две столице.

Веселин Ђуретић, историчар

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ЦАРИЦА МАРА

.

- Поштујем сваку одлуку свога оца и мајке – рекла је мирно Mapa – и спремна сам да је извршим.
- Нека си благословена, кћери моја! – рекао је деспот Ђурађ, потрешен. – Ти си ми најмилије дете, a баш тебе морам жртвовати за спас династије и Србије. Мада ћеш бити царица моћнога Царства Исламског, срце ће ми стално пуцати од бола што ћеш живети c неверником. Али те неће мимоићи слава мученице за веру православну, јер султан Мурат не тражи да пређеш у ислам.

Тако је ово саветовање завршено одлуком која је у сва срца уливала наду да ће се у Србији одржати какав-такав мир, али и тугу због жртве која се том миру приноси.

Султан Мурат II  је у Србији под деспотом Ђурђем Бранковићем гледао најтежу препреку својим освајачким плановима на Балкану и у средњој Европи. Иако је Ђурађ, дошавши на престо Деспотовине, признао вазалство и уредно плаћао данак, код обеју страна јавило се н-поверење. Мурат је био добро обавештен o свему штo je деспот предузимао да се осамостали. Знао је и да Ђурађ није у добрим односима са царем Жигмундом, који се био докопао угарске круне и насто-јао да дође у посед Србије, и да му од Уrapa прети опасност још откако су отели Београд и од њега створили своје упориште на Балкану. Затоје у деспотовој спремности да c њим склопи трајан мир, нудећи му за жену своју кћер мезимицу, видео и његову жељу да се у тешкој ситуацији ослони на султанову снагу да би имао одрешене руке према Угарској. Али је Мурат у тој понуди видео и своје интересе. Оженити се Маром значило је добити за жену лепотицу високог рода, кћер хришћанског владара, и у томе се изједначити са дедом Бајазитом, a том женидбом стећи и право претендента на српски престо.

Тако je Mapa, обучена у раскошне хаљине, у пратњи стотине коњаника у панцирима, које је предводио кнез Гвозденовић и пажева који су носили богате дарове султану, са својом браћом Гргуром и Стефаном приспела у Једрене. Осредњег раста, млада и веома лепа, достојанственог држања, већ при првом сусрету изазвала је дивљење Мурата II. Мимо свих османских дворских обичаја, султан је изишао да је дочека на улазу у царску палату. He обзирући се на своје достојанственике и кнегињичину пратњу, при-шао joj je и помогао да сјаше c коња. Затим ју је три-пут пољубио у чело и поздравио речима:
- Добродошла, султанијо, у мој двор. Велики Алах и пророк Мухамед, c твојим пристанком, дали су ми те за жену, a тиме обдарили најлепшим створом света. Сва обећања која сам дао деспоту, оцу твоме, у погледу твога живота у мом дому, биће испуњена. При руци ће ти увек бити Таил-ефендија, да у сваком трену задовољи сваку твоју жељу. У крилу сараја које је искључиво намењено теби, у посебној одаји смештена је капела, у којој ће се, кад год зажелиш, обављати служба и верски обреди твоје цркве. Желим да се овде осећаш владарком и господарицом мога срца.
- Узвишени султане, мада нисам упућена у обичаје који владају на твоме двору, спремна сам да као жена цара над царевима испуњавам све дужности и обавезе – одговорила je Mapa пољубивши Мурату руку, изненађена, као и сви присутни, толиком његвом пажњом.
- Нека је слава свемоћном Алаху! Твоје господство султаније имаће од данас првенство у моме дому и сву пажњу мојих покорних слугу.

Затим će Mapa опростила од браће, па су је Таил–ефендија и дворкиње повели у њене одаје, a султан је отишао у престону дворану да тамо прими  Српске изасланике, које је, као и стране, увек  примао свечано, седећи на златном престолу, украшеном слоновачом, бисерима и драгим камењем -да им укаже посебну пажњу, али и покаже своју моћ и сјај. Такав је био дворски церемонијал који је завео још Бајазит I, па су се тога придржавали и његови наследници.
V присуству кнеза Витомира, обављене су све формалности око потврђивања женидбеног уговора, a затим је султан отпустио своје достојанственике и остао c њим у дужем разговору. Знајући да је кнез пријатељски расположен према Турској и да његовим речима може веровати, Мурат II се распитивао o стању у Србији и њеним односима са суседним државама, нарочито са Угарском, као и o политичким приликама на Балкану и у средњој Европи. Витомирови одговори потврђивали су оно што је султану већ било познато, али су му помогли да jao није прозре претензије Уrapa и да схвати да Ђурђев страх пред опасношћу која му прети од северног су-седа није безразложан.
Богато обдаривши Марину браћу и кнеза Гвозденовића и увећавши, до српске границе, њихову пратњу стотином спахија, отпустио их je c налогом да његовом тасту однесу поздраве и поруку да границе Деспотовине нису угрожене од Турака и да султан своју реч o миру и пријатељству неће погазити.

На султановом двору у Једрену, Mapa je првих дана осећала велику збуњеност. Сарај се много раз-ликовао од дворова хришћанских владара. Био је то читав град, опасан високим зидом, који су дању и ноћу чувале јаничарске страже, распоређене свуд унаоколо на одређеном одстојању једна од друге. Престона дворана, у којој је султан примао страна посланства и високе достојанственике свога цар-ства: везире, војсковође и бирану улему, дворана Царског дивана и све службе које су обављале по-слове са спољним светом, налазиле су се у спољаш-њем двору. Огромно двориште c вртовима, окруже-но разним зградама, где су се непрекидно мотали дворани и служинчад, и харемом c лепотицама које су чували евнуси, чинило је унутрашњи двор. V њемуje султан водио свој лични живот.

Павиљон у који је смештена Mapa – са две своје пратиље поведене из Смедерева, калуђерицом Јефимијом и старим калуђером Глигоријем, кога је деспот одредио за душебрижника својој кћери – био је, као и све просторије у сарају, раскошно опремљен. Али је у њему владала нека необична тишина, која је више уливала страх него спокојство. Служавке и евнуси који су је дворили кретали су се бешумно, појављивали се нагло као да ничу из земље, дубоко се клањали и пресамићени слушали њене заповести, a затим испуњавали дословно сваки њен захтев и жељу. Било joj je необично да слуша те пригушене гласове, једва чујне опрезне кораке људи који као да су се шуњали, да гледа лица под увек истом маском, испод које се није могло наслутити шта се крије – радост или бол, туга, очајање.

Тих првих дана и њоме су овладале туга и безнадежност. У својим раско-ним одајама осећала се као у предворју неке гробнице одакле никада више неће моћи да види свет, да пуним плућима удахне ваздух, слободно се прошета пољем и шумом. Чинило joj će да овом мраку и пустоши у њеној души нема краја, да joj je живот запечаћен злом судбином. Завидела је и робињама које обављају тешке и понижавајуће послове на томе што се слободно крећу, a она, ето, иако увијена у свилу и гримиз, окићена златом и бисерима, као да је већ мртва…

more »

Category: Zaveštanja predaka  Comments off

Константинова Даровница је фалсификат

.

Лоренцо ( Лаврентије) Вала о Константиновој Даровници

Лоренцо Вала (око 1407 – 1. август 1457) био је италијански хуманиста, говорник и папин секретар. Познат је по открићу да је ,,Константинова даровница“ ФАЛСИФИКАТ.

Лоренцо Вала пориче из угледне породице у Пјаченци. Отац му је био адвокат. Године 1431. приступио је цркви у покушају да постане апостолски секретар. Како му то није успело, запутио се у Павију где је добио место професора захваљујући својој речитости. Вала се прославио издавањем два дела: De Voluptate и De Elegantiis Latinae Linguae. Међутим, Валино најпознатије дело јесте De falso credita et ementita Constantini Donatione declamatio. Писао га је између 1439. и 1440. године. У њему је изложио доказ да је Константинова даровница фалсификат. Да даровница није оригинална Вала је утврдио на основу стила латинског писма којим је писана, а који није припадао добу Константина Великог. Валино дело је завршено 1440. године, али је цензурисано од стране цркве. Објављено је тек 1517. године с почетком реформације. Постало је једно од најпопуларнијих књига међу протестантима. На енглески језик превео га је Томас Кромвел 1537. године.

Константинова Даровница је “најпознатије фалсификовање у историји, којом је цар Константин требало да се одрекне круне и царства (на Западу), да би је предао у руке папе Силвестра, као компензацију за то, што је био излечен од лепре од стране тог истог папе…
Донација је тада постала моћно оружје у духовном арсеналу средњевековног папства и темељ папске идеологије…
Прихваћена је као оригинални документ неколико векова после њеног настанка“

Лоренцо Вала је након објављивања свога најпознатијег дела наставио да се бави филолошким радом.

Доказао је и да је писмо Христа Авгару фалсификат.

Извор и назив дела :

Наслов : De falso credita et ementita Constantini donatione declamatio …

Аутор : Lorenzo Valla

Издавач : J. Marcus, 1620

Оригинал из : Универзитет у Генту

Дужина : 104 страница

Линк :

https://books.google.co.in/books?id=d2g8AAAAcAAJ&printsec=frontcover&hl=sr&source=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

Извор:
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1429152920450040&set=ms.c.eJw9ysEJACAMA8CNJKlpQ%7E%3BdfTKjo9zgqmhkdUALC4gV7IPNByWR56w%7E%3BOKB7HZg1j.bps.a.1429152500450082.1073742515.100000660388697&type=3&theater

 

Category: Drevni spisi  Comments off

И Срби творци свог страдања …

 

Аутор – Слободан Јарчевић

1.

У сваком од протеклих ратова у 20.веку , Срба је побијено више од једног милиона. Уз то, Срби су губили своје историјске земаље, од Срба су се стварале несрпске нације, српски језик се означавао другим именима (македонским, хрватским, бошњачким, црногорским…), српско културно благо проглашавано је благом других народа, Срби су присиљавани да из православне вере прелазе у католичку и исламску… Ове нецивилизоване и геноцидне мере  су над Србима спроведене, а и спровођене у време разбијања Југославије од 1990. до 1999. године. Све ово је против Срба програмирано (столећима) у кабинетима државника Западне Европе и Турске. Нажалост, српски државници и српски научници никад нису били свесни да је реч о стратегији од које споменуте државе никад не одустају, те нису одговарајуће поступали, да би то убудуће спречили или, на неки начин, избегли. Тако су се почињали бранити кад је то било касно, те многи планетарни злочини геноцида против Срба обављани у великим размерама – што се тиче уморених Срба, отимања њихове земље, уништавања и присвајање српске културне баштине, итд.

            Српски државници и научници нису схватали да се ове мере против Срба припремају у току мира, те су и сами (несвесно) помагали будућим непријатељима, што се може оценити и закључком да су и сами били творци свог страдања – страдања свог народа. Скретаћемо пажњу у више саопштења о таквим поступцима српских државника и научника.

Данас ћемо то почети с поступком цара Душана Немањића, који је желео да помогне суседној српској држави – Дубровнику, не верујући да ће ти Срби (по стратегији Римокатоличке цркве) расрбљивати Србе на територији коју је Душан Немањић поклонио Дубровчанима. Није веровао ни да ће ти Срби католици Дубровника приморавати православне Србе да постану католици. А потомци тих православних Срба ће (као католици) обављати злочине геноцида у Првом светском рату (као војници Аустроугарске) и у Другом светском рату (као војници фашистичке Хрватске). Цар Душан се изврсно борио против ширења римокатоличке вере у Србији и то је било регулисано његовим закоником, где су се католици звали и богумилима и патеренима, но, с обзиром да су Дубровчани били Срби, њима је веровао и није ни претпоставио да ће они против православних мера предузети прогон и забрану православне вере. Зато је Дубровнику уступио Пељешац и друге територије око Дубровника. Тако давно, врсни српски државник, Душан Силни Немањић није очекивао дубровачки прогон Срба, поклонио им је територије и тиме, како смо навели, учествовао је у творби српсог страдања. Ево текст о томе дубровачког историчара:

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off