Dr Olga Luković Pjanović o Herodotu i Tračanima

Prvi pomen imena Tračana nalazimo u Homerovoj ,,ILIJADI” gde su opisani kao saveznici Trojanaca u ratu protiv Grka

(što i nije čudno, s obzirom da su i Tračani i Trojanci bili drevna srpska plemena).

Dr Olga Luković Pjanović o Herodotu i Tračanima:

“Narod Tračana je posle Hindusa najmnogobrojniji. Kada bi njima vladao jedan čovek i jedna misao, bili bi nepobedivi i jači od svih   naroda – PO MOM MIŠLjENjU..Imena imaju mnoga i različita prema oblastima, ali su im OBIČAJI u svemu kod svih ISTI… ” Herodot, V, 4-
Naučnici zapadnog sveta su sve što se odnosi na njih same, pa na Grke, Rimljane i Egipćane obradili do najvećih tančina.Međutim, sve ono, za što su naslućivali, da bi se moglo odnositi na Slovene, komentarisali su – ili s nepridavanjem važnosti,ili su to pak potpuno odbacivali, što je upravo slučaj i s gornjim Herodotovim tekstom, o kome su izrečene tek samo neke pretpostavke i misao, da se Herodot verovatno prevario. No nemoguće je, da bi taj čovek, koji je toliko putovao, videvši i lično doživevši veliki broj stvari, o kojima je pisao, uz neko izmišljeno tvrđenje stavio “… κατα γνωμην την εμην…”, tj.: “… po mome mišljenju… “.

Jer njegov gornji navod nalik je na zavet – napisan, potpisan i zapečaćen; drugim rečima, Herodot je morao upoznati bar neke od tračkih oblasti, kako one u Maloj Aziji, tako isto i u Evropi (što – uostalom – tvrde Miloš Milojević i Sima Lukin -Lazić), zapazivši njihove zajedničke običaje (od kojih su se izvesni održali do naših vremena). Osim toga, premda sam verovatno nije ni malo naučio jezik starih Tračana, ipak je kao istraživalac mogao zaključiti, da im je jezik svima isti, što izričito i kaže.

Budući, da se Herodotova svedočanstva uzimaju uopšte vrlo ozbiljno, da se izvesna od njih još uvek potvrđuju, zahvaljujući neumornom radu predanih arheologa, mi nemamo nikakvog razloga, da proizvoljno odbacimo jedna, prihvatajući druga! U svakom slučaju, to ne bi odgovaralo naučnom stavu. Jer, ako se Herodot na jednoj strani smatra razumnim čovekom i “ocem istorije”, kome se veruje, zašto on ne bi bio isto tako “otac istorije” i kada se radi o drevnim Srbima, koje su Grci (po prvom njihovom plemenu koje su upoznali oko reke Marice, kraj koje su se još na prelazu između dva poslednja veka nalazile razvaline grada RASA) nazvali THRAKOI, u nemogućnosti da izgovore RAŠČANI, ili RAŠANI, budući da ne poseduju ni konsonant Š, niti Č,, pa je ostao naziv TRAČANI…Ovakvo izobličavanje od strane Grka nije ništa neobično; mnogi ljudi od pera su konstatovali, da u njihovom načinu pisanja tuđih imena postoji izvesna neizbežna nestabilnost i nepouzdanost. U odeljku o Šafariku rečeno je nešto više o tome, koliko se taj izvanredni naučnik ljutio na Grke i na njihovo potpuno nepoznavanje jezika stranih naroda, o kojima su oni ostavili svedočanstva, zbog čega su i nastali mnogi zbrkani pojmovi, neraščišćeni do danas; u tom pogledu Rimljani su im bili verni sledbenici.

Тракија у Херодотово доба

3. – Emile Burnouff, Essai sur la Veda, 1863, Paris. U ovom svom delu autor od s. 128-129 donosi vedsku himnu “Rekama”, čiji je tvorac bio pesnik Prijameda (IV, 305.). Evo, kako se drevni pesnik obraća “Rekama”: “O, talasi, pesnik peva vašu veličinu… O, Sindu, ti spajaš tvoje brze vale sa valima Trištame, RASE i reke SVETI.” Srbi su razneli ime reke Rase širom sveta, jer i danas postoji ista Rasa u Indiji, Rasa, pritoka Marice, Rasa – Rasina, reka i grad Ras u Srbiji i ponemčena Raksa, stara Rasa u Nemačkoj.

Kao ilustraciju ovoga tvrđenja iznećemo ovde karakteristično mišljenje upravo jednog Grka, mnogo kritičnijeg od njegovih saplemenika. Radi se o jednom Strabonovom odlomku, koji vredi upoznati i imati ga na umu svaki put, kad se naiđe na manje više grube grčko-rimske greške:

” …θρυλεται γαρ υπο πολλων, και μμλιστα των Ελληνων, οι λαλιστατοι παντων γεγονασιν. οσα δε βαρβαρα και εκετοποπισμενα και μικροχωρα και διεσπασμενα, τουτων υπ­ομνηματα ουτ ασφαλη εστιν ουτε πολλα. οσα δε οη πρρω των Ελληνων επιτετνει την αγνοιαν. οι δε Πωμαιων συγγραφειζ

μιμούνται μεν τουσ Ελληνασ, αλλ ουκ επι πολυ. και γαρ α λεγουσι παρα των Ελληνων μεταφερουσιν, ξ εαυτων δ ου πολυ μεν προσφερονται το φλειδημον, ωσθ; οποταν ελλειφιζ γενεται παρ εκεινων, ου εστι πολυ το αναπληρουμενον υπο των ετερων αλλωζ τε και των ονοματον, των οσα ενδο εο τατα, των πλειστων αντων Ελλαηνικω.”

4.- Strabon je živeo oko 63. pre do 19. g. po Hristu. Bio je geograf i u tom svojstvu je proputovao Egipat. U delu “Geografika” od 17 knjiga sabrao je celokupno tadašnje znanje o zemlji i poznatim oblastima. Ovde njegov odlomak iz knj. IV, gl.18

S obzirom na mnoge negativne izjave i komentare o Grcima i njihovim imitatorima Rimljanima od raznih stranih, pa i izvesnih srpskih autora, mi gornjem tekstu pridajemo osobit značaj, budući, da je njegov pisac Grk. Evo, dakle, šta nam Strabon kaže:

“… Mnogi mnogo brbljaju, ali ponajviše Grci, koji su postali od svih najbrbljiviji. Koliko se radi o varvarima, koji žive po udaljenijim krajevima, po malim i rasparčanim oblastima, (grčki) opisi nisu ni sigurni, ni brojni i to utoliko manje, što se grčko neznanje povećava s udaljenošću (zemlje). Što se tiče rimskih pisaca, oni oponašaju Grke, ali ne udaljavajući se odviše od njih. Jer ono što oni kažu, zapravo je prevod Grka, a ono što iznose sami od sebe, ne pokazuje baš ljubav prema znanju. Tako, svaki put kad oni (tj. Grci) naprave propust, drugi (Rimljani) ne upotpunjuju ih mnogo, osobito što se tiče imena (geografskih); ona koja su najpoznatija, većina ih je nadenuta od Grka. “

Mi smo podvukli, da je većina geografskih imena “nadenuta od Grka”, a da ne govorimo o izobličavanjima, ili grčkim i rimskim prevodima toponima, što je stvorilo haos o svima onima, koje su ta dva naroda nazivala “varvarima”. Jasno je, da se u okviru tog haosa nalazi i srpski narod s njegovim imenom, koje su Grci antičkog doba izgovarali isto tako teško, kao i današnji!

Na osnovu prethodnog Herodotovog navoda možemo sa sigurnošću da ustvrdimo, da Herodot svedočanstvo o kome je ovde reč, nije čuo pa zapisao, već da ga je lično doživeo. Radi se o pogrebu kod starih Tračana, Rašana, tj. Srba, koji su Balkansko Poluostrvo naseljavali od davnih vremena. Herodot je nekom od tračkih pogreba morao prisustvovati, jer u svemu što on kaže, nema ni pogodbene rečenice, a niti bilo kakve sumnje. Evo stoga njegovih reči najpre na srpskom:

“Pogrebi kod bogatih (ljudi) među njima su ovakvi; u toku tri dana izlažu umrlog i prinevši svaku vrstu žrtava, goste se, prethodno ožalivši (mrtvaca); zatim vrše pogreb, sagorevši ga, ili – na drugi način – zakopavši ga u zemlju, napravivši humku, otpočnu takmičenja svake vrste, u toku kojih se najveće nagrade dodeljuju, s razlogom, pobednicima u pojedinačnom naticanju. Eto, pogrebi kod Tračana su takvi.”

5. – Herodot, V,8.

Ovaj opis je toliko jednostavan i tako realan, da se nikako ne bi moglo posumnjati u njegovu tačnost! Uz to – i ovde je Herodot kao očevidac svoje svedočanstvo – u neku ruku – zapečatio poslednjim rečima: “Eto, pogrebi kod Tračana su takvi.” A evo, kako čitav taj odlomak glasi u grčkom originalu:

“Ταφοι δε τοισι ενδαιμοισι αυτων εισι ασδε. τρειζ μεν ημεραζ προτιθεισι τον νεκρον και παντοια σφαξαντεζ ιρηια ευωχεονται, προ κλαυσαντεσ πρτωσν. επειτα δε θαπτουσι κατκαυσαντεζ η αλλωζ γη κρυφαντεζ, χωηα δε χεαντεζ αγωνα τιθεισι παντοιον, εν τω τα μεγιστα αεθλα τιθεται κατα λογον μουνομαχιηζ. Ταφαι μεν δη θρηικων εισι αυται”

Herodot je, poznato je, živeo u V veku pre Hrista. Od kraja njegovog života pa do svedočanstva, koje ćemo postaviti kao paralelu njegovom, prošlo je oko 1200 godina! Koliko je poznato, njime se još niko od pisaca nije poslužio, pa čak ni oni, koji su dokazivali da su Srbi autohtoni stanovnici Balkana, ili da su Sloveni uopšte prvobitni stanovnici Evrope.

Istina, nauka je u prošlom veku bila na tom putu i bilo je dosta istraživalaca, koji su delili mišljenje, rezimirano u jednoj prošlovekovnoj enciklopediji istorije, geografije, mitologije i biografija, gde pod nazivom “Sloven” nalazimo  sledeća obaveštenja:

“Sloveni – velika ljudska grupa, koja pripada indo – evropskoj rasi. Ona zauzima prostor čitave istočne Evrope, računajući tu Rusiju, Poljsku, do Mađarske, Austriju, Češku, Balkan i Srpske zemlje po njemu.

SLOVENSKA PLEMENA, KOJA SU NAPUSTILA AZIJU JOŠ U NAJDAVNIJOJ PROŠLOSTI, NAJMANjE PETNAEST VEKOVA PRE HRISTOVA ROĐENjA PRODRLA SU U EVROPU, NASTANIVŠI SE U ITALIJI POD NAZIVOM VENETA ili VENDA, ZATIM PO OBALAMA CRNOG MORA I DONjEG DUNAVA TEK OKO 350. g. pre Hrista, ILIRSKI SLOVENI (dakle – SRBI), BILI SU POBEĐENI OD KELTA I DELIMIČNO POTISNUTI PREMA SEVERU… U IV VEKU ONI POSTAJU SAVEZNICI HUNA DOK U V OTPOČINjU DA SE VRAĆAJU OPET KA DUNAVU I TO JE UPRAVO ONO VREME, KOJE SE DUGO SMATRALO VREMENOM NjIHOVA DOLASKA U EVROPU.” (‘… c’est l’epoque de ce deplacement qui a ete pris pour longtemps pour celui de leur arrivee en Europe… “).

6. – A. Descubes, Nouveau Dictionnaire d’ Historie, de Geographie, de Mytologie et de Biographie, Paris, 1880.

Ista te enciklopedija pišući o Pelazgima, kaže za njih:

“… ils ne sont ni Grecs, ni Egyptiens, encore moins celtiques ou semitiques… D’un autre cote, des auteurs polonais soutiennent

que leurs noms paraissent etre slaves et considerent les Pelasges comme un rameau des Slaves de l’antiquite… Les Pelasges etaient

un peuple agricole, des moeurs douces, et jouissant d’un degre de civilisation assez avenoc… Les ecrivains grecs ne parlent qu’avec

admiration des routes, des sannauh souterrains, etc., fruit du travail patient des Pelasges… “

“Misteriozni” Pelazgi, dakle, po grupi francuskih naučnika, koja je pisala za spomenutu enciklopediju: “… nisu bili ni Grci, ni Egipćani, još manje Kelti, ili Semiti… S druge strane, poljski autori podržavaju gledište, da njihova imena imaju slovenski izgled smatrajući Pelazge kao granu antičkih Slovena… Pelazgi su bili zemljoradnici, blagi, i posedovali su jedan stupanj dosta poodmakle civilizacije… Grčki pisci govore samo s divljenjem o putevima, o podzemnim kanalima, itd., koji su bili plod strpljivog rada Pelazga. “

Mi nećemo ovde govoriti o značenju imena Pelazga, koje Evropa do danas nije mogla da objasni. Međutim, sa stanovišta srpskog jezika to objašnjenje je veoma jednostavno, uprkos grčkom izobličavanju.

Ovde ćemo stoga samo dodati, da su drevni Pelazgi, prema kojima su došljaci Grci postupili na najgroznije načine, bili na Balkanskom Poluostrvu pre Grka, nastanivši ga – počev od Dunava, pa sve do kraja Peleponeza, drugim rečima – celu Grčku.

Njima je bila nastanjena i Mala Azija i Italija, no i to ovom prilikom moramo da ostavimo po strani i da spomenemo još samo, da su Pelazgi – na osnovu istih prošlovekovnih izvora, studioznije rađenih, što se tiče davnine od savremenih – osim toga, što su bili vrsni zemljoradnici, poznavali i metalurgiju, a i problemi arhitekture im nisu bili strani… U tom pogledu ostali su njihovi veličanstveni tragovi u Grčkoj, ali osobito u Etruriji…

Njihovo uređenje je bilo najčešće monarhističko i eklezijastičko, a njihov kult naturalistički, uz obožavanje i divinizaciju prirodnih – dobrih i zlih – snaga… Oni su imali i penate, tj. božanstva koja su štitila kućno ognjište i porodicu; jedna od boginja im je bila Vesta – lepo srpsko ime. Svetišta u Dodoni, Eleuzini i na Samotračkom ostrvu, oni su osnovali, a jedan od njihovih bogova bio je i bog OGEN, postao od srpskog OGANj, napisano OGEN svakako od onih, koji srpski jezik nisu poznavali, pa ipak – jasno je, da od onih davnih vremena, uključujući tu i vedski period, na srpskom OGNj-ištu, gori još uvek isti OGANj, kao i u doba, kada se on smatrao bogom…

Ovo je ogromna tema, još uvek do kraja neobrađena, kojoj priključujemo podatak iz knjige Zaharija Majanija, da su Homerovi Trojanci – prema Krečmeru – naseljenici iz Trakije, dok su razne druge seobe s Balkana u Malu Aziju bile samo “različiti oblici tračko – ilirske ekspanzije”

“… “Les Troyens d’Homere, selon Kretschmer, provenaient de Thrace et…sont des aspects differents de l’expension thraco – illyrienne. “

7. – Z. Mayani, Les Etrusqucs commenceat a parler, Paris, Arthaud, 1961., Colleclion “Signes des Temps”, XI, pp. 402-403

Ha istom mestu, govoreći o Girgašima, koje “Biblijski rečnici” prikazuju kao “STARI  NAROD  KANANA“, on kaže, da je Talmud sačuvao jedno vrlo zanimljivo svedočanstvo u vezi sa njima.

“KANANCI su se, piše Majani na osnovu Talmuda, žalili Aleksandru Velikom, da su ih Izraeliti istisnuli iz Kanana. Oni to ne bi mogli učiniti, nastavlja Majani, da nisu sačuvali uspomenu na dvostruku tradiciju: da su došli u Palestinu u jedno veoma davno vreme i da su pripadali istom stablu kao i Makedonski osvajač “

Mi ni u kom slučaju ne možemo da sumnjamo u ovo Majanijevo značajno svedočanstvo, jer – ponajpre – kao ruski Jevrejin, on sigurno dobro poznaje Talmud, a Talmud sećanje na jednu ovakvu stvar ne bi bio sačuvao, da ona nije zasnovana na pouzdanim činjenicama. Evo i Majanijevog originalnog teksta koji treba da nam posluži kao polazna tačka za još jednu vrlo zanimljivu studiju:

“Le Talmud a conserve un fait cureiux: ils (les ***********) se plaignirent a Alexandre le Grand d’avoir ete evinces du pays de Canaan par les Isrealites. Ils n’auraient pu le faire sans avoir garde le souvenir d’une double tradition: celle d’etre venu en Palestine a une haute epoque et celle d’avoir appartenu a la meme souche que le conquerant macedonien. “

Majanija nije zanimalo, kojim jezikom je govorio “makedonski osvajač“, pa o tome nije dalje ni raspravljao…

Isto tako, nikada niko nije izvršio jednu duboku analizu Milojevićeve istorije Srba, koji citira na hiljade svedočanstava, što je ipak samo jedan mali deo od silne njegove sabrane građe, zbog čega on to svoje delo nije ni nazvao istorijom, već “Odlomcima istorije Srba”.

U tomu I tih svojih Odlomaka, na str. 172-173, Milojević piše na način istraživaoca, koji je prozro dokle ide falsifikovanje nauke:

“Ko uzme dobro i prouči svu grčku i rimsku istoriju, naći će, što danas već svi učeni muževi priznaju za istinu… da Grci celog svog veka  idu u Egipat, da se svemu i svačemu otuda, kao iz svoje rođene zemlje i izvora, nauče, a Rimljani opet u Grčku, itd… Tako dakle, uzrok propasti srpske narodnosti u Maloj Aziji bijahu: prvo naseobine semitskih plemena, ili Grka; drugo – naseobine njihovih unekoliko rođaka – Etiopljana – Egipćana, ili docnijih Elina; nasrtaj Gala kao begaoca od svojih nasilnika Evreja, ili avangarde egipatske; posle – nasrtaj Parsa i pokorenje srpskih plemena pod ove; opet Grka, Rimljana, Turaka i ostalih naroda.

Tako pre svega vidimo, da semitoetiopćanska rasa, pod imenom Grka, ili Elina, tj. Etiopćana – jer su se one prve naseobine semitske sasvim prelile u ove etiopske – oko 1190. g. pre Hrista. – tako se sile i snaže, da pod svojim vladarima, vojujući punih deset godina bez prestanka, sasvim uništavaju srpska plemena u Maloj Aziji, pokorivši im TROJANSKU DRŽAVU, unekoliko centralizovanu i sastavljenu iz nekoliko opština i plemena. Kakva su zla i nasilja oni tamo činili, teško je i zamisliti.

Od ovih pak oslobodi ih i ujedini u jednu državu Krez, car lidski, te tako malo danuše dušom od teška i silna varvarstva elinskog, jer Kir sruši midsku državu i osnovavši parsku, ili persijsku, kao što je zovemo oko 552. g. pre Hrista, pokori sva srpska plemena u Maloj Aziji. A pod Darijem Histapsom, pokoriše Parsi i ostala srpska plemena živeći u Raškoj, Maćedoniji, itd, na ovom srpskom Tropolju, čak sve do Dunava. Od tog doba, pa sve do Aleksandra Velikog, ili do 334. g. pre Hrista, srpska plemena u Maloj Aziji rastrzali su čas Parsi, kojih je jaram bio snosniji od grčkog, čas opet Elini, ili Grci,… da bi u polovini drugog veka pre Hrista potpali opet svi skupa pod Rimljane…”

Da bismo neupućenima pokazali, koliko je srpska istorija zanimljiva i u kolikoj meri je mi ne znamo, zavedeni svi od reda germanskom naukom, u nastavku prikazujemo samo početak Milojevićevog poglavlja o propasti srpskih plemena u antičkoj Italiji…

 Propast srpskih plemena u Italiji, Raški Alpijskoj Panoniji itd. i o Rimljanima.

Prvi nasilnici i istrebljivači srbskih plemena živećih u Italiji bili su takođe ovi isti semito- etiopci, ili Grci, sa svojim naseobinama u Siciliji i ostaloj Italiji, itd a za njima odmah Kartaginjani. Grci su tada, i to na 1000 god. pre Hrista, naselili bili ne samo sva pribrežja Italije, Sicilije itd., nego su duboko ušli u Italiju a tamo, koje pokoravajući, i koje opet utamanjujući tamo živeća srpska plemena, živeli su, kao i obično svuda, samo na račun pokorenika; jer Grci nisu nikada ni orali ni kopali niti što drugo radili, već pevali, svirali, igrali akterske stvari, malali, inatili se po svojim zborovima, bili su i otimali ne samo od tuđina nego i jedan od drugog sve, pa i išli na to da se sasvim izkorene. Drugčije nije moglo ni biti kod ostataka divljih vojnika afrikanskih i asijrskih, koje su po svoj prilici bili sastavljeni iz raznih naroda. Ostalo su sve radila i proizvodila razna srpska plemena kao roblje sužno.

No i ovo zlo bilo, za srpska plemena živeća u Italiji, a gore ne bilo, kao što kaže naš narod, ali evo goreg i užasnijeg.

Drugi opet Etiopci – ili čisti Afrikanci tako zvani svešteni, ili sveti Ramnes tj. potomci Ramzesa II Mjamuna

što će reći ljubimac boga Amona a poklonika večnog boga sunca ili Ra, pod svojim takozvanim Romulom osnivaju na 754. god. pre Hrista Rim. Kad se dobro pregleda prvi sveti narod Ramnes, ili vojeni potomci egipatskog cara Ramzesa, i kad se sve dobro i kako valja prouči – onda izlazi to: da nema nikakve sumnje: da stari Rimljani, ili Latini, nisu odista ništa drugo do stari Egipćani i ostaci Ramzesovih vojnih naseobina.

Proučivši rimsku pametarnicu nalazimo: 1. Romula sa svojim Romnesima, kao vojnika, kao bezkućnika, kao razbojnika, kao jedinca i samca, kao čoveka i bez vere, zemlje, imanja, stanja, kuće i kućišta, koji sa stotinom ljudi svoje narodnosti, kao prestavnicima budućeg pokolenja i naroda rimskog, sa 1. tisućom konjanika i 10.000 pešaka i podiže Rim, osniva i podiže rimsku državu. Da bi se osilio, da bi postao rad mu ono našta smera, da ne bi naposledku zajedno sa svojim Ramnezima, sa svojih 100. predstavnika budućih blagorodnih porodica, ili vojenih starešina egipatskih, sa svojih 1000 kopljanika i 10.000 pešaka propao, on, otvara vrata razbojnicima, lopovima, bezkućnicima i svima nevaljalcima iz sviju srpskih i drugih plemena i ove odomaćuje u svom vojenom kastru, u svojoj tako zvanoj tvrdnji.

Ovim sili sebe, kao nasljednika vlasti biva: egipatskih careva, nad pokorenima i opet prima u svoj elemenat sve nevaljalce i nasilnike iz sviju srpskih plemena. Da bi se dakle održao, i da ne bi boreći se svaki dan, sa srpskim plemenima živećim u Italiji, propao i utamanio se – vara sibirske, ili srpske žene i devojke i nasilova ih, otima ih i uvlači u svoj vajeni vojeni logor, u svoj kastrum Ramzesa, ili budući Rim; i tako jedno uzima uslove za podmladke, a drugo, i po nevolji, uvlači to ogromno srpsko pleme u svoje prijateljstvo.

Račun je prav, Rim se širi, umnožava, i u kolonu Ramzesovih egipatskih vojnika, po smrti Romulovoj ili obogotvorenja, posle 30 god. života i uzvišenja na nebo, zacele se javlja Sabinic ili Srb Numa Neminlija 716. god. pre Hrista.- kao car, a s njim odma još 100 prestavnika budućih vlastelskih porodica, ili vojnih starešina, srpskih sa 1000 kopljanika i 10.000 pešaka.

Ovo je zato: da se ne bi egipatska kolona osipala na račun srpskih plemena, njihove vere i jezika. Romul je primorao ove: da stupe u zajednicu egipatskih vojnika. S toga po smrti Romulovoj vidimo borbu celo god. dana, dok ne nadvlada narodnost srpska nad egipatskom; te se izabra Srbin Numa, koji cele svoje vlade od 30. godina ništa drugo i neradi nego ustanovljava red i poredak, zavodi praznike srpske vere, bogosluženja, deli žrece na 8 vrsta, osniva kalendar itd bezvernim Egipćanima itd.

U posebnom poglavlju ove studije mi se osvrćemo na drevne tj. polatinjene Srbe, o kojima piše profesor beogradskog univerziteta Milan Budimir.

SABINI, SABINJANI, SRBINJANI

O Sabinima kao o najstarijem narodu Italije piše i Strabon, dok Apendini i Jan Kolar govore o uticaju srpskog jezika, kako na stari latinski, tako isto i na kasniji talijanski jezik… No i ta studija čeka na svoje ostvarenje.

Dodirnuvši i tu temu, da se vratimo “Larusu XX veka” (Larousse du XX Siecle) i njegovom svedočanstvu, koje stavljamo uz Herodotovo o starim Rašanima – Tračanima. A evo zašto.

Herodot je u tekstu, koji smo citirali, pisao o Rašanima, Raščanima, pogrešno Tračanima, dok je “Larus XX veka” – taj najviši izraz francuskog duha i smisla za realnost – pisao o “Slovenima” – dajući o njima ista obaveštenja, koja je Herodot dao o Tračanima.

No – još nijedan pisac, uzet u obzir u ovoj studiji, nije se pozabavio Larusovim svedočanstvom, zasnovanim na pisanju crkvenog katoličkog oca, ili – kako to Larus kaže – apostola Bonifacija, koji je živeo u VII veku po Hristovom rođenju.

Evo, kako glasi taj dokument, koji povećava broj još nikada obrađenih tema u vezi sa Slovenima odn. nekadašnjim Srbima:

“Les moeurs des Slaves etaient a l’origine entierement barbares et revolutaient les etrangers qui entraient em contact avec eux.

SELON L’APOTRE BONIFACE, VII SIECLE, ILS ETAIENT:La plus repugnante et la plus vile des races humaines. ” Ils vivaient

sous un regime patriarcal, cultivant la terre en commun, sacrifiant a leurs nombreux dieux des animaux et des prisonniers, pratiquant

l’incineration et accompagnant les funerailles de festins et de jeux guerriers. Les femmes se faisaient bruler sur le bucher de leur mari. ”

Nema nikakve sumnje, da je i Bonifacije kao i papa Jovan X, znao istinu, da su antički Iliri i Tračani bili Srbi, tj. da su oni, koji su se kasnije nazvali Slovenima, bili njihove krvi. Kako bi inače mogla da se protumači potpuna identičnost Bonifacijevog opisa, koji se odnosio na Slovene, s onim koji se – kod Herodota – odnosio na Tračane?

Ipak ima jedna bitna razlika između oba opisa: dok je istoričar Herodot pričao kao – nepristrasni posmatrač, dotle je Bonifacije ceptao mržnjom katoličke crkve, koju su Srbi toliko puta osetili ne samo u svojoj razrovanoj duši, već i svojim izranjavljenim telom, često umirući od bodeža i noževa u ime katoličkog hrišćanstva! Da ovakav sud nije preteran, neka posvedoči prevod napred navedenog odlomka, koji u ljudskom biću izaziva usplahirenost i pobunu protiv “civilizovanog” Zapada, koji i danas još ne poznaje dobro ni jezik “varvarskih” Srba i Slovena, a kamoli suštinu njihove duše i vrednost njihovog duhovnog blaga! Jer se – čuveni francuski “Larus XX veka” izražava na sledeći način:

“Običaji Slovena bili su u početku varvarski i revoltirali su strance, koji su s njima dolazili u vezu. PREMA APOSTOLU BONIFACIJU IZ VII VEKA, oni su bili: “Najodvratnija i najgadnija od svih rasa. ”  Živeli su na starinski način, obrađujući zemlju zajednički, žrtvujući svojim brojnim bogovima životinje i zarobljenike, spaljujući mrtve i prateći pogrebe gozbama i ratničkim igrama. Žene su se spaljivale na lomačama njihovih muževa.

“Da li je potrebno gornji tekst komentarisati?

Po svim ovde sabranim svedočanstvima izlazi, da je današnji slovenski, a negdašnji srpski narod bio rasprostranjen – po Pikteu i nekim drugim naučnicima -najmanje dve hiljade godina pre Hrista od Indije do Atlantika, o čemu i danas postoje nepobitni dokazi. Međutim, malo po malo – Slovena sve više nestaje, a njihov ostatak se rasparčava na najraznovrsnije načine.

Nestajanjem jednog naroda nestaje njegovog jezika, utamanjuju se njegove tradicije, a kod onih, koji su zadržali srpsko ime – gase se slavske sveće koje su kroz hiljade godina prelazile sa oca na sina, održavajući porodični i narodni život!

U čije ime se to radi? Zašto se u tako ogromnom broju ubijaju Srbi i Sloveni uopšte, a da pri tome svet ćuti?

Pa bismo mogli da uzviknemo skupa s onim Kašubom, koga smo citirali u poglavlju, nazvanom “Velika Enciklopedija o starosti Srba“:

“Koji cilj je toliko uzvišen, da bi mogao da opravda varvarstvo ubistva jedne nacije?! Koji cilj je dovoljno veliki, da bi mogao takvo jedno sredstvo da osvešta?!”

Ovim rečima presecamo i ovo poglavlje u nadi, da će ono jednoga dana ugledati svetlo u obliku posebne studije, kakvu njegova interesantna tema i zaslužuje, jer, će se jedino tako skinuti veo neistina i pokazati, da stari Tračani – uprkos svim uništavanjima – još uvek žive zajedno s mnogim njihovim običajima.

http://olgalukovic.wetpaint.com/page/Herodot%3ATra%C4%8Dani+su+Srbi

SPARTAK – NAJPOZNATIJI TRAČANIN U ISTORIJI