Archive for the Category » Nepoznata istorija Srba «

Освета књегиње Љубице

 

Узела кубуру и пресудила јој:

Кнегиња Љубица убила љубавницу кнеза Милоша!

Кнез Милош није никада исказао своје кајање за учињене поступке како у љубави, тако и у политици. Кнегиња, пак, јесте…

Љубица Обреновић је била српска књегиња, жена кнеза Милоша Обреновића, и мајка кнеза Михаила Обреновића. Њено девојачко презиме било је Вукомановић, била је ћерка Радосава и Марије Вукомановић. Главни посредник удаје за Милоша Обреновића био је Никола Милићевић Луњевица који је преговоре око удаје завршио са Миланом Обреновићем, братом кнеза Милоша, на четрдесет дана од смрти њеног оца. Кум на венчању које било 1806. године био је Карађорђе, стари сват Лазар Мутап, а  девер Никола Милићевић Луњевица.

Уочи удаје Љубица је „била највиђенија међу девојкама из све околине“. Чак и ако се претеривало у опису Љубицине лепоте, млади бег Токатлић имао је довољно мотива да се загледа у стасалу Срезојевчанку. Он је помишљао на њену отмицу, али није се усуђивао да је оствари, плашећи се гнева свог стрица, старог Селим-бега Токатлића, добро расположеног према раји.

У њу се загледао годину или две пре избијања Устанка брат по мајци Милана Обреновића, Милош Теодоровић, потоњи српски кнез.

У позним годинама, док је боравио у Бечу, кнез Милош се сетио како је упознао Љубицу. Напуштајући свог зета Саву, можда 1802. или 1803. године, пре него што се коначно доселио код полубрата Милана, Милош је преко Прањана, на путу за Брусницу, прошао кроз Срезојевце. На једном од срезојевачких потока угледао је Љубицу и мајку, које су белиле платно.

„Тада ми је било прошло 20 година, а још сам био као девојка. Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазише мене, изиђоше из воде, и спустише скуте (бејаше их стид од мене да дубоко газе). Ја прегазих воду, и, на другом брегу, седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу. Е, јест била лепа за чудо.“

Питање Милошеве женидбе поставило се поново тек после избијања Првог устанка. Из кнежеве приче сазнајемо да је војвода Милан испросио Љубицу и довео је у њихов дом. „Кад сам се оженио било ми је око 24 године.“

Милош и Љубица узели су се у пролеће 1804. године. Милан је позвао Карађорђа да кумује. Тад су се Карађорђе и Милош први пут срели и упознали.

У аутобиографији кнез Милош казује да је с Љубицом родио „деце осморо, то јест, четворо мушких и тако женских“ (Петар, Петрија, Јелисавета, Ана, Милан, Марија, Михаило и Тодор). Родитеље су наџивела само два детета, ћерка Петрија и син Михаило, а Јелисавета мајку. Кнез и кнегиња трудили су се да васпитају своју децу, али замисао и уложени напор нису били на нивоу једне владарске породице. Ниједно њихово дете није било систематски образовано.
Кнегиња Љубица није доживела да ожени ниједног сина, али је дочекала да уда две ћерке, Петрију и Јелисавету.
Познато је да је Кнез Милос био јако неверан. Једном је тако украо из Турског робља лепу Петрију, и довео је код Љубице у Црнућу да јој служи. Својом лепотом, младошћу, вредноћом и вештином у сваком послу била је десна рука кнегиње Љубице, а својом веселом нарави и шаљивошћу унела је ведрину и свежину у кнежеву кућу. Она се Љубици од почетка није допала.

Петрија је остала у Црнући и пошто се кнегиња Љубица одселила у Крагујевац 1818. Кнез Милош је до 1817. ретко долазио у Црнућу, али су његови односи са Петријом почели пре него што се Љубица одселила. Љубоморна на лепу Петрију, она је често пребацивала кнезу због њихових шала и смеха, док једном приликом није затекла мужа и Петрију у кревету. Кнегиња се потом преселила с децом и мужем у Крагујевац, одакле је кнез чешће одлазио и остајао у Црнући. Почетком 1819. године Петрија му је родила ћерку, којој су дали име Велика.

Кнегиња Љубица дуго није рађала, али је почетком 1819. године била трудна. То јој је улило самопоуздање и она је решила да прекине кнежеву љубавну романсу. Претходно је сазнала од својих доушника, међу којима је био и Васа Поповић, њен рођак, да се на кнеза врши притисак да се ожени милосницом Петријом. Веровало се да Љубица не може више да рађа, а кнезу је био потребан наследник. Од Петрије су се могли надати мушком детету.

Кнегиња Љубица се појавила у марту 1819. године у Црнући, изненадивши кнеза и Петрију. Затекавши Петрију како намешта собу, упитала ју је:

„Коме спремаш две постеље, Петрија?“

„Спремам једну господару, другу мени.“

„А где ћу ја спавати ноћас?“

„Вала Богу, пространа је кућа!“

„Зар тако, Петрија?“

„Нисам ти ја крива што ти Бог није дао“  дрско одговори млада, не обазирући се на Љубицу.

„А кад мени није Бог дао, ја ћу дати теби“, рече Љубица и дохвати кнежев пиштољ којим уби Петрију.

Од Милошевог беса је спасло само то што је била трудна. Не зна се да је кнегиња Љубица била неверна свом мужу. Дакле, није нам познат ниједан њен љубавник. Није, такође, познато ни да ли је икада била обузета таквим искушењем, будући да у њеној сачуваној преписци нема ниједног писма интимне природе. Чак никаква прича, нити анегдота не упућује у том правцу. Кнегиња је, за разлику од кнеза, морала много више да води рачуна о својим моралним поступцима, јер је страховала од кнеза, а и зато што је стално била обузета бригом о деци.

Кнез Милош није никада исказао своје кајање за учињене поступке како у љубави, тако и у политици. Кнегиња, пак, јесте. Године 1843, пред смрт, она се кајала и јадиковала што је убила Петрију:

„Много греха имам, њих ће ми милостиви Бог све опростити, али што својом руком убих ону жену, бојим се неће ми никад опростити! Куд ме занесе моја женска памет? Кад бих ја убијала све његове пријатељице, могла бих побити толико света! Грешна, шта учиних!“

1842. године дошло је до смене власти у Србији, са династије Обреновића на династију Карађорђевића. Љубица је умрла 26. маја 1843. у прогонству у Новом Саду, тада Аустријском царству. Сахрањена је у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори.

Извор - http://stil.kurir.rs/vip-prica/uzela-kuburu-i-presudila-joj-kneginja-ljubica-ubila-ljubavnicu-kneza-milosa-clanak-32670

 

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

ВЕДСКИ ТРАГОВИ КОД СРБА

Источно од Међуречја, у долини реке Инд, пре 5000 година, цветала је древноиндијска цивилизација. По археолошким налазима најпознатији градови из тог периода су Харапa у Пенџабу на реци Рави и Мохенџо-Даро у Синдху, на обали реке Инд. Ови градови су имали одбрамбене зидове, водовод и канализацију, двоспратне куће, тврђаве са кулама. Људи су се бавили земљорадњом, гајили су пшеницу, јечам, касније и пиринач. Занатство је такође било развијено, што се видело по нађеном оруђу, оружју и керамици. Трговина је играла велику улогу у њиховом животу, јер су их каравански и морски путеви повезивали са древним Сумерима и Египћанима. Разлог за пропаст ове цивилизације била је или природна катастрофа или болести или долазак Аријаца са севера крајем трећег миленијума пре нове ере.
Излазећи из првобитног боравишта, са висоравни западно од Белур-пана, Аријци су се разделили на Индијце и Персе. Индијци су преко Кабулске долине дошли до Индијског полуострва и заузели земљу око доњег тока Инда. Крећући се даље уз реку Сарасвати, они су после успешних борби са негроидним племенима, заузели долину Ганга до Бенгала и сву земљу до планине Виндху. У 18. веку пре Христа цело полуострво се налазило у њиховој власти, осим јужног дела или Декана, где су као расејани остаци живели Абориџини. Постигавши превласт у тим земљама, Индијци су се окренули мирним занимањима.
Још пре него што су освојили долине Инда и Ганга појавиле су се као први плод индијске образованости ВEДЕ или древни свети кодекс, који се преносио с колена на колено, да би на крају, током првог миленијума старе ере, био и записан. Језик Веда био је најдревнији и најпознатији облик санскрта – ведски санскрт. Због тога би правилније било да Индијце или Аријце зовемо Санскрћанима, како је напоменуо наш најпознатији санскртолог, Радмило Стојановић. Они су носиоци богате литературе, која обухвата готово све гране поезије и научног знања ( поред четири Веде, ту је Мануов законик, Махабхарата, Рамајана, Панинијева граматика итд.). Са настанком првих држава у многим брахманским школама то усмено ведско знање почело се записивати и састављати у целине и зборнике.

Захваљујучи енглеским колонизаторима у Европи се тек у XVIII веку појављују први преводи са санскрта, међу којима се нашао и “Мануов законик’‘. Како су схватали древни народи, ово је књига закона, која обухвата све оно што одређује религиозни и грађански живот човека. Осим предмета о којима се обично говори у кодексима, Мануов законик садржи космогонијски систем, метафизичке идеје, упутства која одређују понашање човека у разним периодима његовог постојања, многобројна правила у вези религиозних обреда и искупљења греха, правила прочишћења и одрицања, моралне поуке, политичке ставове, војне вештине, трговање, одређивање казни и награда.
Да би тим законима придали већи значај, индијско предање им је приписало божанско порекло и готово вечно постојање, преносећи га у време митолошког Мануа, аријског родоначелника. Европљани су наслов превели неадекватно јер то није законик по нашем схватању. Санскрћани не кажу „закон“, него користе реч “дхарма“, а то је скуп моралних, етичких и других норми, које одређују човекову честитост, као и скуп животних правила у зависности од друштвеног положаја. У стиху VI, 92 дају се обележја дхарме: постојаност, благост, смиреност, поштење, чистота, обуздана осећања, разборитост, знање Веда, праведност. Дхармасастра Мануа је зборник таквих упутстава члану друштва, чије се испуњење схвата као врлина, у складу са владајућим системом гледишта и са религијом.

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Срби и Арапи на Јадранском мору

.

Први могући контакт Срба са Балкана са исламским светом, које историјски извори називају Арапи, Мавари или Сарацени забележен је у дубровачкој традицији (забележеној током 16. и 17. века као ,,Анали Рагушког анонимуса“, (,,Annales Ragusini anonymi“), у којима се наводи да су 656. Срби безуспешно опседали тадашњи романски (византијски) Епидаурус, у чему су им помогли Сараценски бродови. Поменута хроника помиње и 740. као годину рушења Епидауруса од стране самих Сарацена.

Јаке везе Арапа и Срба почињу од друге половине 7. века. Балкански Срби, тада још увек независни и не-хришћани, од тада се суочавају са ширењем прво византијске власти са истока, а касније и франачке власти са запада, а паралелно са овим, почело је међу Србима ширење западног, односно источног хришћанства. У таквој ситуацији, дошло је на појединим подручјима до отпора византијској и касније франачкој власти. Будући да су Арапи представљали овим, тада најјачим хришћанским државама и највеће непријатеље, дошло је и до природног савезништва између Арапа и Срба против заједничких непријатеља.

Што се историјских извора тиче, главни би био и један од иначе најзначајнијих извора за проучавање раног средњег века Јужних Словена, венецијански хроничар Јован Ђакон (Iohannes Diaconus, дело Chronicon Venetum са почетка 11. века). Са арапске стране, извесно сведочанство је забележио хроничар Ибн Хавкал (Ibn Hauqāl). На самом Балканском Полуострву, први историјски евидентиран контакт Срба и Арапа се догодио 805. године, поводом устанка Срба на Пелопонезу против византијске власти. Том приликом, у помоћ устаницима је дошла арапска флота, која је напала византијску луку Патрас (Πατραι), али напад се, као и цео устанак завршио неуспехом.

Од тог времена Арапи, који су у међувремену оформили јаку морнарицу, почињу са учесталим упадима у Јадранско Море, где циљ њихових пљачкашких акција постају византијски, венецијански и франачки градови, поседи и бродови. Први такав упад је забележен 827. године, кад је венецијанска флота имала први окршај са арапским бродовима. Управо те године, почиње и систематско арапско освајање византијске Сицилије.

Занимљиво је да управо у време експанзије арапске морнарице на Јадарнском Мору, паралелно се јавља и експанзија србске морнарице, описане највише управо у овом извору. Будући да су Србима и Арапима непријатељи тада били исти, највероватније је да је развој морнарице Срба на источној обали Јадранског Мора био уско повезан везама са Арапима.

Сицилијански Арапи су у акцији 838. године заузели византијски град Бриндизи у Јужној Италији, формирајући на тај начин и прву базу у Јадранском Мору за даља гусарења. Ускоро, долази до великог продора арапске морнарице у Јадранско Море. Под вођством Калфуна 30/03/841. арапска флота пљачка и руши до тад значајан византијски град Осор на острву Цресу, а потом тешко поражава венецијанску морнарицу код острва Суска.
Током те две године (841/842) од византијских градова на Јадранском Мору, страдали су на западној обали Анкона, а на источној Котор, Росе и околина Дубровника.

Последњи продор арапске морнарице 875. оставља по страни србску источну обалу Јадранског Мора усредсређујући се на венецијанске и папске поседе на његовој западној обали. Византија, а ускоро и западноевропске државе су после неколико векова дефанзиве, прелазе у противнапад према исламском свету.   Арапи на Јадранском Мору се од тада више не помињу.

Извод из: Iohannes Diaconus, Chronicon Venetum II/51

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Енеј и Тројански натпис

Енеј на илустрацији из Ватиканског Кодекса

.

Један од поетски најлепших античких гробних натписа, јесте онај на Енејевом споменику из Крешчента, али не и најстарија знаменитост античких Срба. “Историчари антике нису до данас потврдили, да је још од правремена српски („словенски“) род био раширен по свим деловима старе Европе, где су према томе и оставили своје знаменитости (Волански, 1852).

Ови споменици се и данас могу видети, не само у старој Европи, већ у целом античком свету од Норвешке до Бајкалског језера, јужно до западне Индије, а одатле до Гибралтара и по целој афричкој обали. Оригинални текст натписа који је протумачио Волански, у преводу Николића гласи:
„Рајски боже, изнад Виме и Диме, Есмену рашански.
Штити мој дом и децу, најлепши Есмене.
Далко је Хакатско царство и подземни свет где одлазим ја.
Тако заиста јесте, као што сам ја Енеј царске крви.
Седиш с Ладом у рају и црпиш из Лете заборав,
ах, мој верни драги“.
Овај епитаф, потиче без сумње из времена блиског Илионској војни, званој Тројански рат и односи се на Енеја, славног Тројанца царске крви, а не његовог унука који је носио исто име по свом деди. Чак, и да је обрнуто, није мање вредан, јер је у питању мала временска разлика а иста култура. То објашњава примедбе оних, међу којима је и Волански, који тврде да је за време Енеја била расенска (етрурска) култура а за време његовог унука латинска.
После пропасти Илиона, алијас Троје, Енеј и Антенор су морали тражити нову домовину са својим Венетима. Прво дођоше у Македонију, па преко мора за Сицилију и даље до Лаурентинског подручја. Тако је ова регија добила име Троја. Овде склопи Енеј пријатељство са Латином, краљем сарбинских старинаца и тадашњих становника те области. То су исти они Сарбини, којима је владајућа наука је избацила слово “р” из имена, па их зове Сабини (= Абориџини!?). За њих Италикус бележи да су исто што Расени и Спартанци (< Сарпати, Сарбати) Дановог племена, а сви заједно истог порекла са хамовским Бригима (Фригима) и Дарданцима.
Енеј је оженио Латинову ћерку Лавинију, удомивши се у Лаурентанији са својим Тројанцима. Из првог рата са Рутулима, изашао је Енеј као победник, али његов пријатељ, старац и добротвор погибе. Да би Енеј имао неку шансу, против озбиљног локалног противника Расеније (Етрурије), уједини он Лаурентанце и његове Тројанце.
Ова два народа, не само да су живели по истим законима него су носили исто рашанско (србско) име, јер Лаурентанија је добила име по титуларном називу Лари, од ариј. лали, у значењу: запоседнутост злодухом. То је било почасно име античких србских кнежева и краљева Апенина, које је касније код Латина постало синоним за заштитнике домаћег огњишта. Тако, два уједињена србска народа добише име Латини, по којима ће се од касније звати један део Срба и Рашана (Расена).
На овај начин постадоше Сарбини још вернији Енеју, баш као и његови Тројанци. Отприлике, овако Ливије описује Енејев почетак у новој домовини, која се тада није звала Етрурија него Лаурентанија насељена Расима или Сарбинима (Сабинима). Ливије каже да је ова Расенија била моћна држава, која се није простирала само на копну, већ и морем у целој дужини Италије. То што се Расенија простирала од Алпа до Сицилијског мореуза, ипак није било довољно нашим „ствараоцима“ историје, па су је они изврнули и изопачили, као што су већином учинили, тако да се и данас у целој светској историји пише о некој Етрурији у Италији, а нигде о Расенима (Рашанима).
Овде се говори лаурентинском подручју, као једној провинцији царства Расена или србског народа. Али, Расенија, алијас Етрурија се није простирала само на овој територији, већ су јој припадала оба Србска мора (Тиренско и Јадранско), комплетна данашња Италија, не само до Алпа, како извештава Ливије, него до Херцинских планина (баварско-чешка граница), а западно је обухватало и Боденско или Србско језеро (Lacus Veneticus).
Само, против једне од србских краљевинa, Расеније, Енеј није хтео ратовати. Борба се за његове Латине заврши повољно, али за Енеја је то било последње животно дело, јер, он је остао да лежи сахрањен на обали Нумикуса. Тај предео се назива Локални Јупитер, а зову га и “Iupiter Indiges” (Ливије).

Натпис на Енејевом епитафу, по форми слова и писму припада винчанској курилици, која је у то време била распрострањена по целој Европи, у Азији до Индије и Северноафричкој обали. Вијугави начин писања на овом споменику је типичан. Споменик је лежао хоризонтално и читалац је морао обилазити око њега приликом читања. Овај стил исписивања споменика је на пределу античке Србије (Данска, Норвешка, Свенска (Шведска), Балтичко море) био у употреби до средњег века.
Да бисмо потпуно разумели садржај текста овог споменика, морамо се прво позабaвити неким догађањима која се овде помињу. Да се подсетимо, неких античких писаца који описују Енејев опроштај од Троје. Пошто је он, његовог старог оца Анхиоса узео на леђа и младог сина Асканија за руку, хтео је да пође не узимајући ништа више. Рушитељи Илиона, алијас Троје, које Ливије назива Анивери, понудише му и друга богатства. Ипак, Енеј узе само своје светиње што је запрепастило победнике. Сведоци смо, тужне чињенице да Срби и дан данас селе своје мртве!
Нико до данас, није објаснио опширније те светиње него садржај текста на Енејевом споменику. Те светиње су богови његовог србског народа: Есмен, Вина, Дима (Дина), Ладо и Хаката, чија је семантика позната и србска:
Есмен, ариј. шамана, “уништилац” име цара Смрти, по коме је шаманизам, магијска пракса лечења и прорицања.
Вина, б’има,“ужасна”, вилинско име богиње Нава.
Дима (Дина), ариј. дин, бог Правде и Врлине.
Ладо, ариј. рад’а, Рада, име за звезду Венеру. Ладо и Лада су у србској митологији божански пар, тек пробуђене природе на небу пролећне равнодневице. Каламбур и божанска спота за маленог Ладу је ариј. ладика, дечак.
Хаката, ариј. хатака, магијски напитак или река подземног царства, изворно оличење каријске богиње Нава,1 која је касније код Јелина псоглава богиња смрти, господарица царства Нава, секса, магије и смрти.
Уз помоћ Воланског, дознајемо ко су ти богови. Есмен је син Судука, старог божанства Мисираца и Феничана. Овај Есмен је сматран за осмо и врховно име седам кабира, а стајао је изнад свих божанстава, као бог Неба и васионе. Енеј је њега, са другим божанствима спасао из пожара Илиона, алијас Троје и донео са собом у Расенију (Етрурију), али у новој домовини он није био домаћи бог. Вима и Дима су божанства, која су на епитафу потчињена Есмену (Есмуну), а такође су у новој домовини били изобичајена.
Вима (= Бима) је придевак богиња Нава, а Дима је богоисти син старог тројанског хероса Дардана. Ладо је бог рата античких Срба, који се помиње у предкрстјанском и ришћанском времену. Хакатино царство припада мртвима код старих Срба, док је Лета, ариј. рату, небеска рајска река, у тексту натписа име за рајску реку.
“Све што је данас код других „Словена“ легенда, живи још и данас у овојkar непроменљивој Илирији (Србији) као живи елемент”. Ове речи је изговорио пре 150 година Сипријан Робер, професор славистике на Сорбони, а ми прилажемо овај текст као доказ његове тврдње, да је стил и поетизам античких Срба, после скоро 3200 година остао непромењен као да је јуче написан.

Приредио С. Филиповић из грађе М. Николића

O Eнеју и Дидони, краљици Картагине, на линку -

 http://vesna.atlantidaforum.com/?p=2227 

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Древно племе Меди

 

Код др Олге Луковић Пјановић се налази један тачан закључак у вези Меда који она преноси од Апендинија.

Племе Меда је првородно у Тракији, на то подсећају више њих, међу којима Ливије, који их назива Меди, Мадуатени или Мадитени, очевидно од мед. Полибије, који као и Ливије сведочи да су суседи Македоније; Птоломеј, област Меда с оне стране Дунава зове Тракија. Тако су Медо -Сармати и Медо-Сигини били исто што и Трачани, а азијска Медија је настала од трачко- медијских насеобина, које су до тамо стигле, како се то код Херодота може закључити“ (65.I.254).            Медију су Грци називали Арија и Меде Арима. Плиније и Трог Помпеј кажу да су Сармати пореклом од Меда. А Бошар каже: Сармати, Парти и Меди су били рођаци (2.I.III.XIV). Алфред Мори, позивајући се на Плинија (VI.VII) каже да су Сармати пореклом од Меда (77.ст.228), Затим исти писац каже:                “Винди (Венети) су били, као и Сармати, пореклом од Меда“ (77.ст.231). Бошар каже: Медију данас, већим делом, зову Серван (Сербан) (2 .I. IV. XXXIII). Ово “Серван“ читајте – Сербан. Медијски краљ, који је освојио Асирију, звао се Сарбак. Код Диодора са Сикеле стоји “Арбак“, без почетног слова С (110.II.459). Други грчки писци помињу овога краља као “Киаксарес“? Његов четврти наследник зове се Сарбиан, а код Диодора “Арбианес“, опет без почетног слова ‘сима’. Ова два имена медијских владара, судећи према њиховом облику, делују као лична имена, пре него титуле. У каснијим временима ми налазимо код партских и персијских царева титуле “Сарбараза“. Такву титулу је имао, чак у седмом веку н.е. цар Хозрое, “Chosroes Persarum rех Sarbaraza“ (149.I.721). Неће бити да је Диодор изоставио почетно слово ‘сима’ у овим именима, него је то учињено цензуром или нечијом грешком.

То нијe једини случај преправке српског имена, него је то стална пракса при издавању дела античких писаца. То је толико постало “нормално“ на Западу, да су те преправке чак потписивали. Приликом издања дела Диона Касиуса, (видети под бројем 175), инспектор париске Академије Е. Грос, скида почетно слово С са српског имена и уместо Сардеји, како је било код Диона, оставља Ардеји. Он ту преправку потписује и на дну странице даје следеће објашњење. Е. Gros: “Je donne le texte tel qu’il est dans Reimar, sauf Σαρδιαιων que je remplace par ‘Αρδιαιωνε comme plus haut“ (175.I.259). “Дајем текст онакав какав је код Рајмара, изузев Сардијон који сам ја заменио са Ардијон.“  У Пловдиву се, у античком времену, налазио храм бога Medyzeus-a (160.I.93). Као што му само име говори, ово божанство је било месно божанство племена Меда. У истом извору налазимо и закључак да се “Медари из унутрашњости Хелмског полуострва не могу одвојити од Меза у Подунављу“ (160.II.59). Херодот каже да су Меде сви звали Арима, ‘Αριος, то јест Аријевцима (39.VII.62). Међу овим Аријевцима на Истоку он помиње и Сигине са Дунава, по којима је римска тврђава Сингидунум добила свије име. Страбон за Сигине каже да су они на Истоку усвојили персијски начин живота (86.XI.XVI). Подунавски Сигини су отишли на Исток заједно са Медима и населили су се у земљи познатој под именом Карманија, која се помиње као Сигистан ел Керман или Сирјан. Када Херодот говори о Сигинима на Дунаву он каже да се код њих налази доста медијских обичаја.

У Медији азијској налазимо помен и српског ратничког сталежа Гета. Мајани каже: “Гатас“, ирански народ, су имали језик тако близак ведском да онај ко је разумео један од њих разумео је и други“ (12.ст.241). Код Диодора имамо податак да је царица Семирама логоровала са војском на планини Багистан, што је савремени Бехистан. Он каже да се планина тако звала зато што је била посвећена Богу (Бог – стан). Био је и један град са именом Багистана, југоисточно од Екбатана. Иако је Екбатан био главни град Медије, најславнији град био је Низа, по коме су били надалеко чувени медијски коњи у целој Азији. Име града Низа је промењено у Рага (на српском се тако зове стари коњ), па затим Селеук I даје овоме граду име Европо, по истоименом родном граду крај Вардара, а то је савремени Техеран. Млађи брат првог краља Македоније, Пердике I Карановића, по имену Европ, владао је око 700. г. п.н.е. на Средњем Повардарју. Његова кнежевина се звала Европа. По овој кнежевини континент Европа је добио своје име.

Де Бунсен сматра да су Меди и Хиксоси исти народ. Берозова изјава да су Меди освојили Бабилонију не може се доводити у сумњу. Из Месопотамије Меди су отишли у Египат (30.ст.48). Стара Медија је обухватала следеће покрајине, према савременим називима: Ширван, Азербејџан, Гилан, Масандеран и Ирак Ађеми, Персијски цар Дарије је био од Меда (6). У савременом Ирану постоје градови са именима, Сараб и Сабзавар. Медијска и Персијска имена, која су до нас стигла преко Грка, су сва преличена, као на пример, име Ратабан које Грци пишу као “Артабанос“.

Халдејски историчар Бероз, из трећег века п.н.е, писао је да је династија која je владала у Еламу, пре 2000. г. п.н.е. била “медијска“ (12.ст.45). Елам је један од Семових синова у Изороду. У Старом завету Еламом се зове предео западно од реке Тигра, на његовом доњем току. Сумери су овај предео називали Халтам, а Грци Елимаис. Ова покрајина није увек имала исто пространство, али углавном се односи на доње Међуречје и на Сузијану. Када се говори о Еламу, у време о коме пише Бероз, то се односи и на Вардунију. Берозова медијска династија је Нинова династија. Медијско племе било је главно аријевско племе које је отишло из Европе у Азију. Зато Беда говори о народу Јафетову да се он простирао од Медије до Гибралтара.

.

.

У Старом завету “Мадај“, то јест Меди, су приказани као један од синова Јафетових који се појављује далеко од Европе, у Азији. О њима доста говори Стари Завет а такође и асирски записи, пошто су они били главно аријевско племе у Азији. У једном оштећеном запису из времена Хамурабија, почетак 18. века п.н.е. говори се о неким народима у Северној Вардунији и помињу се “Манда“, то јест Меди (12.ст.47). Неброд се доводи у везу са Медима који су освојили Бабилон, о чему пише Бероз (30.ст.47). “Манда“ се помиње и у записима из времена цара Саргона I, сина Ниновог, (12.ст.48) и у свим каснијим временима. Многи научници су се бавили Медима и Мајани каже: “Билабел подразумева под овим Манда, Несите. (Несити су једно српско племе из Мале Азије, наша примедба.) Форер их види у владајућој касти Митана, а кимерски Теушпа се назива ‘ратник Манда’ од стране асирског цара Асархадона. Дигдамес је за Асирце ‘краљ хорда Манда’, а за Грке он је Кимер. Олбрајт (Albright) претпоставља Тидеала, краља Гоима, (Изород 14.) Јарахабију ‘вођи Манда’.

Тако ови Мада или Манда су једно индо-аријевско месиво из којег узастопно избијају Несити, Митани, Кимери, Меди и, бар делимично, Скити; исто тако група кентум (Хитити) и она сатум (Митани)“ (12.ст.237).

Медима се називају не само Аријевци из Медије и Аријане, који се појављују и у Месопотамији, него и разна племена из Мале Азије, укључујући и Кимере, који су били у Малој Азији и изнад Црног 36 мора и одатле отишли на запад све до Британије. Очито је да се овде ради о нама већ добро познатој појави, а то је да су народи са Блиског истока, који су добро познавали Меде, поистовећавали са њима и друга истородна племена, припаднике истога народа. Тако су и Римљани називали Илирима сва српска племена на Балканском полуострву. Ово ни мало не умањује значај Меда, него само доказује да су они имали својих сународника на врло широком простору.

.

.

Географски распоред Меда из Старог завета, не оних у Азији, него места њиховог порекла у Европи, међу Јафетовим синовима, задавао је доста тешкоћа свим заветословцима. Па ипак, то није било тако тешко решити. Да се поново осврнемо на Александра Великог и на онај његов славни говор пред војском у Индији. Износећи шта је све до тада постигао, Александар каже: “Orsus a Масеdonia, imperium Graeciae teneo, Thraciam et Illyrios subegi, Triballis Maedisque imperito…“ (7.lib.IX.cap.VI). “Почевши са Македонијом, држим власт над Грчком, покорио сам Тракију и Илирију, Трибалима и Медима заповедам…“ То значи да су Меди суседи или близу Трибала и у сваком случају унутар Александрове царевине која се у Европи простирала до Дунава на северу и до реке Босне на западу. Меде треба тражити на томе простору.

Човек који је најближе пришао решењу питања порекла Меда био је учени Енглез из шеснаестог века, Џозеф Меде. Као да је због свога презимена био предодређен да реши то питање! Пошто је добро размотрио размештај Јафетових народа у Европи, дошао је до закључка да за европске Меде није преостало друго место до Македонија. Меде је уочио да се једна покрајина у Македонији  звала Ематиа, Aemathia, на грчком и латинском језику. Грчки писци кажу да је то било раније име земље која је касније названа Македонијом. Меде каже да су Грци додали префикс АЕ, и слово Д претворили у ТХ, те да је право име ове земље било Мадиа или Медиа. Меде каже: “If anу man question how AE come in, I coud ask him likewise how EU come into Euphrates, wich the Hebrews and those of Mesopotamia call Perath; or how AE into Aegyptus, which temselves and their neighbours the Arabians call Cuphti; od how AE into Aethiopia which some think to be so called of Theops or Theophi, … it is no unusual thing in the changing of a name out of one language into another to prefix a Vowel or Diphthong … Aemathia = the land of Madai“ (35.ст.281). “Ако ико пита како је АЕ дошло ту, ја могу да питам њега исто тако како је ЕУ дошло у Еуфрат, који Јевреји и они из Месопотамије зову Перат; или како је АЕ дошло у Аегиптус, који они сами зову и њихови суседи Арапи – Кофти: или како је дошло АЕ у Аетиопиа за коју неки мисле да се тако зове по Теопсу или Теофи … није необична ствар да у промени имена из једног језика у други дода се један самогласник или дифтонг …Аематиа = земља Мадај.“ На истом месту Меде још каже: Аристотел помиње неку земљу Медику, χωρα Μηδικη, до Пеоније, а код Римљана постојала је “префектура Медика“. Изократ помиње неког Меда, краља ових предела. Грци зову европске Меде “Мадаји“, а оне у Азији “Меди“ (33.ст.281). Едуард Велс, позивајући се на свог великог претходника Медеа, каже: “Има једно племе у Македонији које се зове Меди или Моеди“ (31.ст.71). Ако се узима у обзир Македонија Филипа Великог и Александра Великог, која је имала границу на Дунаву и обухватала Срем, онда су Моеди односно Моеси стварно једно племе у Македонији. У време Римљана постојала је Горња и Доња Моесиа и то име се задржало и код средњевековних Срба. Горња “Моезија“ или Мезија је Моравска Србија, а доња Мезија је земља између венца Старе планине и Дунава, савремена северна Бутарска. Стари писци су почињали Мезију од северне границе Македоније, а то је од Радовиша и Берова па до Дунава. На сред те Медије налази се предео Серди, са главним градом Сердиком, то је савремена Софија. Серди и Сердика нису друго до Серби и Сербица.

Постојала је и једна покрајина Месија или Медија у Малој Азији, коју Грци називају “Мисиа“ или “Мизиа“. Азијска Мезија је обухватала северозападни део Мале Азије, тамо где је касније била  Фригија и Лидија. У римском времену сматрали су Пергам за стони град Мезије. Када се ово има у виду, постаје сасвим јасно зашто се Кимери из Мале Азије називају у асирским записима – Медима. А исто тако постаје јасно зашто се Меди у Старом завету убрајају у европске народе. Исто тако нам сада постаје јасна изјава Александра Великог када каже: “Заповедам Трибалима и Медима“.

Сада можемо да извучемо закључак: Меди су Срби, заправо једно велико српско племе, које је чинило главнину Нинове војске приликом освајања Азије. Зато смо већ на почетку рекли да је Бак, односно Нино, кренуо на поход на исток из Србије, а не из Грчке, како би се то могло разумети из Ариановог писања. Сходно томе, Бак се враћао победоносно из Индије у Србију, одакле је и пошао. Пошто је Македонија створена као држава крајем деветог века п.н.е и пошто се и она, као што смо видели, Македонија раније звала Медија, ми не можемо рећи да је Нино пошао из Македоније која није још постојала. Сада нам постаје јасно откуда обичаји код Срба да сваке треће године прослављају Баков тријумфални повратак из Индије. Отуда Александар Велики тако тачно познаје Баков поход. Јасно је зашто се Грци томе противе и настоје да све то доведу у сумњу.

Извор:

http://www.zapadnisrbi.com/images/PDF/Jovan-Dereti-Anticka-Srbija.pdf

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Сврчин и Сврчинско језеро

Konjica Kuće Tuli od Brzorečja, scena iz Igre prestola. Mislimo da je lepa ilustracija priče o Svrčinskom jezeru. Ilustracija: Fantasy Flight Games/Tomasz Marek Jedruszek

.

Пролеће је, почетак априла, 1346. године. Прошло је шест месеци од како је војска цара Стефана Уроша IV Душана Силног освојила тврди град Сер и од како се он прогласио царем Србљем и Грком. Кроз две недеље, у Скопљу, државни сабор ће званично потврдити његову нову титулу, а српску цркву подићи на ниво патријаршије.

Густом, олисталом и напупелом шумом пролама се топот десетак коња чији јахачи у фино израђеним кирасима и панцирима, пурпуру, свили и кадифи, са мачевима за појасевима и стеговима у рукама, на којима се вијоре двоглави орлови и крстови са четири огњила, хрле шумском стазом један поред другог, и прате човека који као ветар јури незаустављиво напред.

Наједном, скренувши поред једног стогодишњег стабла, предводник излази из шуме и пред њим пуца поглед на језеро, острво у језеру и дворац на острву. Какав бајковит призор! Осврће се да види још неколико двораца начичканих око водене површине. Дубоко удахне, испуњен поносом, и потера коња још брже, а са њим и своју пратњу.
Човек који хита је главом и брадом цар Душан Силни, а његова пратња је немачка Алеманска гарда предвођена својим капетаном, витезом Палманом Брахтом.

.

Сврчинско језеро је било средиште српске државе за време последњих Немањића, који су око њега и на њему саградили неколико двораца. Језеро је отекло у катастрофалном земљотресу у 16. веку, а налазило се у урошевачком крају.

Нешто јужније од места на коме се налазило језеро, данас се налази Урошевац, пошто је земљотрес довео до истицања ове водене површине. А управо је та водена површина била најлепши споменик наше негдашње генијалности и напредности, поред у свету јединственог инжињерског подухвата – виновода који је од Големе Хоче снабдевао вином Душанов двор у Призрену.

У доба Немањића, Сврчин, који се налазио сјевероисточно од Урошевца, беше веома важно место. Немањићи су у њему имали раскошан двор. Уз двор се дизала и дивна црква Св. Јована Крститеља, у којој је повремено засједао државни сабор. Данас од овог града нема ни трага. Турци су га, након освајања
Косова, тако разорили да су му и темеље почупали. Мислили су да тиме чупају и темеље српске државности.
Сврчинско језеро, како су га наши преци називали, било је вештачко језеро створено у доба Немањића. Знамо да је било вештачко зато што се то изричито напомиње у Грачаничкој повељи краља Милутина, издатој 1321. године; знамо и да је створено према унапред направљеном плану, на основу истог документа, подизањем бране и прокопавањем канала који је повезивао ток Неродимке код њеног окрета ка југу и реци Лепенцу, са једним од извора Ситнице, тачније речицом Сазлијом. Тако је део њене воде преусмерен ка северу чиме су наши преци направили бифуркацију и формирали водоток полукружног облика, који се пружао од данашњег Урошевца до настанка Ситнице.

Пошто су се на њега са запада утопале и Штимљанка и Кошарка, још две речице од којих настаје Ситница, око којих су се пружале мочварне области које су на југу допирале до Неродимке, направили смо прстенасти водени појас са острвом у свом средишту, које данас обухвата села Лашкобара, Прелез, Папаз, Хамидија, Бабуш и Сврчина.

Сврчинско језеро је имало тројаку улогу у Краљевству Срба: политичку, војну и економску.

Политичка улога језера оличена је била у чињеници да су на њему и око њега били смештени дворци Немањића, и то Пауни и Штимље на обалама, Сврчин на острву, и Неродимље западно од њега.

Војна улога се очитавала у безбедности династије и самим тим и државе; пошто наши средњевековни дворци нису били утврђени (за тим није било потребе јер су Срби волели своју династију, а друго, тада ни на Косову ни било где око њега није било другог народа до Срба), у случају напада са стране и допирања непријатеља до владајућег средишта, краљ (односно цар) са породицом је могао да се смести на сигурно, у Сврчин.

Наравно, постојали су и други системи заштите у случају напада непријатеља споља, попут тврђава Малог и Великог Петрича који су штитили дворац у Неродимљу, али је језеро било далеко најефикасније.

Економска улога такође није занемарљива. Од овог језера је направљен рибњак, а речице које су се у њега уливале су покретале бројне воденице. Зна се да су се рибњаци и воденице Липљанског епископа пружали дуж језера, од настанка Ситнице до изворишта Неродимке.

Нажалост, ми нисмо баш најбољи синови оних који су све ово радили и градили. Никада се нисмо били ангажовали на истраживању и ископавању остатака наших двораца из тог периода, а и оно што је остало уништено је од стране других. Тако су Албанци посекли и запалили црни бор који је засадио цар Душан у Неродимљу, као и све цркве које су на том месту остале од наших предака.

Али, замислите да је историја била другачија. Замислите да нисмо пали под Турке, да смо обновили језеро после земљотреса, да никада нисмо изгубили већину на Косову и Метохији. Замислите да данас можете да одете доле и да баците поглед на тај очувани и велелепни дворски комплекс, да се загледате у језеро у коме пливају разнобојни шарани и на коме плутају малене једрилице, и да се као цар Душан поносите оним што имате, уместо што се поносите оним што сте некада имали.

Карта Мартина Валдсемилера из 1520. године са приказаним Сврчинским језером и дворцем Сврчином на његовом острву. 

eo karte Martina Valdsemilera iz 1520. godine sa prikazanim Svrčinskim jezerom i dvorcem Svrčinom na njegovom ostrvu. Foto: Wikimedia Commons/CrniBombarder!!!

(О. Ш.)

Извор: http://www.telegraf.rs/

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Зашто су Срби у давно доба напустили Индију ?

КАД ЈА ИДЕМ ИЗ ЗЕМЉЕ ИНЂИЈЕ…

.

Зашто су Сораби – (Срби Аријевци) у давно доба напустили земљу Индију ?

Одговор на ово питање даје нам и дубоко укоријењено сећање српског народа у то доба.

Аријевска племена су први пут стигла у древну Индију пре четири хиљаде година (или 2692 пне). Дравидија, како се Индија тада звала, била је насељена Негроидним племенима – Дравиди и Наги. Аријевска племена донела су им Ведска знања, протерала су из Дравидије црне магове, који су дуго практиковали култ Богиње Кали, Црне Мајке, којој су приносили људске жртве.

Изгубљене или скривене трагове и податке о нашој древности могуће надокнадити једино народним предањима сачуваним у српском језику, поготово када се зна да су она настала на нечему што одговара стварности.

Речито сведочанство тога народног памћења, је песма коју је Милош С. Милојевић, негдје на свом неуморном истраживачком путешествију. забиљежио. У њој, наш мудри, али и растужени праотац, На путу из Индије, каже:

“КАКО НЕЋУ СУЗЕ ПРОЉЕВАТИ,
КАД ЈА ИДЕМ ИЗ ЗЕМЉЕ ИНЂИЈЕ,
И3 ИНЂИЈЕ, И3 ЗЕМЉЕ ПРОКЛЕТЕ!
У ИНЂИЈИ ТЕШКО БЕЗАКОЊЕ…“

Али у “Инђији“ владају не само “тешко безакоње“ већ и друге невоље – несносна суша и опака срдобоља.

Стога се у наставку каже:
“…ТЕ НЕ ПАДЕ ДАЖДА, НИ ОБЛАКА,
ПЛАХА ДАЖДА, НИТИ РОСЕ ТИХЕ,
ПУНО ВРЕМЕ ЗА ТРИ ГОДИНИЦЕ.
ЦРНА ЗЕМЉА ИСПУЦА ОД СУШЕ,
У ЊУ ЖИВИ ПРОПАДАЈУ ЉУДИ…
А БОГ ПУШТА СТРАШНУ БОЉЕЗИНУ,
БОЉЕ3ИНУ СТРАШНУ СРДОБОЉУ,
ТЕ ПОМРИЈЕ И СТАРО И МЛАДО!!!“

“Ето, дакле, каква је грдна, ужасна и страховита несрећа и невоља била у доба расељења Срба из Индије“, вели Милојевић у коментару ове дивне и чудесне пјесме, истичући при том да је она “боља, истинитија и вернија од свих историја и историчара“.

Као научник, који је трагањем, баш у Индији, поникао у дубину времена и простора наших давних предака, он ће нас обавијестити да се они можда из
Индије не би раселили да су у питању била само ова зла која пјесма казује, “ама дође још горе и црње, па мораше“.
А то “горе и црње“, како сазнајемо од једног другог аутора, били су “сусједи Сорабски: црнокожи, кудрави, са огромним устима, дебелим уснама, кратким, широким и на врху уздигнутим носевима …
Они су непрестано нападали на градове у инђијским српским земљама, док на послетку праоци свих данашњих Словена – Срби не иселише се из своје земље у Инђији, носећи своју нејач, чељад и имања на својим коњима и слоновима, тражећи другог сједишта у ком нема црних и злих народа…“
Овај аутор , који говори и о првобитним народима у Русији, казује да су Сјамби или Срби у почетку насељавали широку област испуњену шумом, пустињама, тигровима, слоновима и да су “још одвајкада дивља племена инђијских острва … обраћала своје завидљиве погледе на тада цветајуће краљевство Сјамба или Срба“. ( Рус Г. Морошкин)
Напади тих дивљих племена на “краљевство Сјамба или Срба“, по Милошу Милојевићу, трајало је три године:
“Прва година означава прве нападе црних народа, дошљака са острва и из Киндуша или средње Азије.
Друга година означава нападе тих истих народа, са сасредоточеном силом Кинеза.
А трећа и последња – најцрњи насртај мисирских (ЕГИПАТСКИХ) царева на Инђију и коначно утамањење остатака српских племена…“

.

“Из Индије, из земље проклете“, по прорачуну Мавра Орбина и још неких историчара, расијање СОРБА – СРБА отпочело је одиста у давно доба – бар 4.000 година пре Христа.

Први дио се из Велике Сарбарске покренуо на запад и зауставио у Месопотамији. На тој рајској земљи,
што се пружа у међуречју Тигра и Еуфрата, ови Срби основаше своју нову државу коју назваше Нова
Сарбарска.
Константин Николајевић, историчар, нашао је да се сви Срби из ове групе нису задржали у
Месопотамији, но се један велики дио њих запутио к Малој Азији, “да би одатле прешли у Европу и
распрострли се Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом“.
Руски историчар Ломански, опет, каже да су “српске насеобине, првог српског главног дијела,
оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама
Африке“. Ово казивање подупире још зналаца, а међу њима и римски папа Енеја Силвије.

Међутим, ови првобитни Срби, најочитије и неизбрисиве трагове оставили су на Балканском
полуострву. По тврђењу неких писаца историје, прва група СОРАБА – Сарбарских Срба из Индије доспела је на Балкан 3.000 година прије Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и
најодважније бјеше племе Расени или Рашани – Раси. Они се, кажу, најприје настанише око ријека које
се уливаху једна у другу, па једну назваше по свом имену Раса. – Рашка, а другу, опет, по неком свом
значајном имену – Марица. Рашка их је подсјећала и на завичајну ријеку Рашку, коју оставише у Индији.
Са овог простора – српско племе Раси, или Рашани, током вјекова и миленијума, расијаше се широм
Балкана и Подунављем и Апенинским полуострвом, називајући те просторе земљом Рашана.

Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе – Рашани или  Трачани.

.

Древна србска народна песма:

 Сива Жива сива силна,

Сива силна голубице!

да куда си путовала?

Одговара Сива Жива

Сива силна голубица:

„Ја сам тамо путовала

У Инђију нашу земљу.

Пролећела Хиндушана

И ту глобу Тартарију

Црни Хиндуш и Тартару.

Летила сам Господару

Нашем силном Триглав бору

Те гледала што нам чини

Што нам чини заповеда.“

Шта чињаше наш господар,

Наш господар Тригљав вељи,

Наш Створитељ и Држитељ

И велики Уморитељ?

Одговори Сива Жива

Бела силна голубица!

„Наш господар лепо чини

Трима кола у зучиње

И четврто злато мери.

Да правимо златне чаше

Златне чаше и сребрне

Да молимо младог Бога

И Божића Сварожића

Да нам даде свако добро

Понајвеће дуги живот.

Дуги живот добро здравље

И богатство што га носи.

Божић поје по сву земљу

Не боји се Хиндушана

Нити црног Тартарана

Ни големе те пустаре

А проклете Глобе црне

Глобе црне Тартарије,

И те гадне Манџурије.

Слава му је до небеса.

До престола Триглав Бога.

Брада му је до појаса.

До појаса среди земље

Србске земље Рашке светле.

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Срби су преци Румуна и Молдаваца

.

Романизација Срба

Руски академик Олег Николајевич Трубачов у свом делу: „Етногенеза и култура старих Словена – лингвистичка истраживања“, наводи да су Балкан и Подунавље прапостојбина свих данашњих Словена. Супротно званичној историографији, Трубачов тврди да су, с Балкана и из Подунавља, Словени (незнано у којем давном времену) населили западне, источне и северне крајеве Европе и да је српски језик основа свим словенским језицима.

Ако проверавамо тврдњу Трубачова о матици свих Словена у Подунављу, сусрећемо се са, наизглед, несавладивом препреком, јер од леве обале доњег тока Дунава, па до северних карпатских планина се простиру две романске нације – Румуни и Молдавци. Тешко је поверовати, да је њихова данашња земља била део прапостојбине Словена, кад ту, данас, не живи ниједан словенски народ.
Поред тога, нема историјских трагова о некаквом ранијем прогону Срба (Словена), па досељавању новог становништва с романских територија – рецимо, из Италије, Француске, или Шпаније. Откуд романски народ на словенској земљи, то нам руски академик Трубачов не објашњава. Но, антички и средњевековни извори, недвосмислено упућују на закључак, да су преци данашњих Румуна и Молдаваца били Срби (Словени). Те изворе је представио у својој књизи „Карпатски и ликијски Срби“ (““The Carpatian and Lycian Serbs””), на српском и енглеском језику, проф. др Реља Новаковић. Књига је награђена на Међународном салону књига у Новом Саду, у Србији (1997). Додељена јој је награда „Лаза Костић“.

Проф. др Новаковић не поставља нове тезе о историји Срба. Не труди се ни да нас увери у истинитост навода о Србима у Турској, Румунији и Италији пре Христа. Користи само историјски потврђене чињенице и додаје географска имена, записана у старим картама. Напросто, износи само прилоге за историју Срба – од другог миленијума пре Христа до 14. столећа Нове ере. Временски распон о историји Срба (Словена) запањује, јер смо научени да су Срби на историјској позорници европске цивилизације тек у шестом и седмом столећу првог миленијума.
Професор Реља Новаковић нас, једноставно, ослобађа свих временских ограда и, поузданом анализом, шири видике српског искона. Ређа чињенице. А оне врве и неоспориве су. И неизбрисиве су, јер су многе уклесане у гранитне плоче у Ираку, Малој Азији, Балкану и Етрурији (Северној Италији). Уз ове камене записе непознатих хроничара, остале историјске помене о Србима (Словенима) оставили су нам такви ауторитети антике и средњег века, какви су: Херодот, Страбон, Плиније, Птоломеј, Марцелин, Дион Касије, Апијан из Александрије, Јован Зонара, византијски цар Порфирогенит, тзв. Баварски географ и многи други. Ови извори о српској давнини нису изгубили научну верификацију до наших дана. На њих су се позивали многи слависти новијег времена у западноевропским земљама – посебно у Француској (Сипријан Робер, Ами Буе), Павел Јозеф Шафарик, Јан Колар и Константин Јиричек из Аустроугарске, али и наш савременик Колин Ронфру, професор с Кембриџа.
У овој књизи, професор др Реља Новаковић исцрпно наводи и српске изворе о давној српској прошлости и установљава да они садрже оно што су о Србима (Словенима) сведочили римски и грчки историчари и картографи. Примећује, да је права штета што су их наши историчари запостављали, мада су сачувани у многим првославним манастирима. Да су ова сведочанства била правовремено коришћена, онда би радови српских и хрватских историчара били много утемељенији, примећује професор др Реља Новаковић. Међутим, некима од њих одаје признање, јер су, мада су се бавили истраживањем судбине српског народа (као последицом надметања великих сила на Балкану), почетак развојног лука српске (словенске) културе стављали у праисторију. С обзиром на то, да се писац определио за утврђивање групе индоевропских народа којој су припадали и Срби, или којој су били најближи, морао је да изучава и српски језик, и српско писмо, антропологију, етнологију, српско паганство и српско хришћанство. Тако је и уочио српске (словенске) трагове на огромном географском пространству и то у времену које измиче тачном одређењу. Мада је у наслову поменута само територија данашње Румуније и српска краљевина Ликија (Лика) у Малој Азији, у књизи се обрађују српске насеобине или државе од Велике Британије до Индије. Свакако, присуство Срба (Словена) на два континента изазива сумњу, али само док се не прочитају извори у Карпатским и ликијским Србима.
Много пре проф. др Реље Новаковића, „Баварски географ“ и Павле Шафарик су оставили белешке – да су Срби били многољудан и моћан народ, од којег су постали сви данашњи Словени!
Професор др Новаковић је своје дело подредио чињеницама, прикупљеним кроз миленијуме и с великог подручја, показавши право методолошко мајсторство, јер је истраживања сажео на само 190 страна двојезичног издања (на српском и енглеском).
Новаковићево дело, Карпатски и ликијски Срби – прилози за историју Срба од другог миленијума пре Христа до 14-ог века, одговара на многа питања и објашњава недоумице, али намеће и нове. Ако се осврнемо на карпатске Србе, слободни смо да констатујемо, да будућим историчарима остаје, да прошире ова истраживања, користећи интердисциплинарну методу. Древност Срба на овом подручју је потврдио и Константин Јиричек, који је написао, да је данашња територија Румуније „матична земља“ Срба (Словена), иако је своје дело о историји Срба проткао закључком, да су се Срби на Дунав и на Балкан доселили тек у шестом и седмом столећу после Христа.
Мада професор др Новаковић не критикује (чак и не спомиње) закључке савремене историографије о (наводном) доласку Словена на подручје око доњег Дунава у седмом столећу, он ће овоме супротставити византијске изворе, који су више него јасни. По својој навици, професор Новаковић само упућује на документа и историјске догађаје. Описује шта се дешавало у 4. столећу нове ере (360-363). Тад је владао римски цар Јустинијан Други. Хроничар у Цариграду Марцелин назива Карпате Српским планинама.
Пре тога (308-324), што је још драгоценије за потврду староседелаштва Срба (Словена) у Румунији и Молдавији, у време борби међу римским царевима Константином Великим и Ликинијем, спомињу се Срби у Карпатима и на доњем току Дунава – на тој територији су данас Румунија и Молдавија. А Дион Касије у Римској историји бележи, да је Ликиније био Србин и да је затражио помоћ од карпатских Срба! Поред овога, проф. др Новаковић наводи топониме и хидрониме у Румунији, који су чисто српски: Снагов, Северин, Дева, Трговиште, Погана, Брашов, Изворул Рече (Извор Хладни) и многа друга.
Неоспорно је да географски називи и имена насеља нису могли да се преузму из језика народа који је само протутњао преко једне територије, како се најчешће тврди, да су то учинили Срби преко Румуније – на путу до Балканског полуострва. Овим подацима о Србима у четвртом столећу у Румунији, треба само придодати чињеницу да су становници Румуније примили хришћанство на српском језику и да су у администрацији у Средњем веку употребљавали српски језик, па отворити питање порекла данашњих становника Румуније и Молдавије. Посебно, зато што је савремени румунски језик прве своје трагове оставио тек у 17. столећу и што још данас садржи велики проценат српских речи.
Да не би станишта Срба у Румунији у четвртом столећу била тумачена могућношћу – да су Срби долазили на Карпате из „прапостојбине“ у Украјини, па се ту задржавали до свог насељавања на Балкан – у 6. и 7. столећу, проф. Новаковић наводи историјска документа о истим таквим (српским) насеобинама у Србији и то, опет, у четвртом столећу. У питању су византијски записи о бискупу Никети у Ремезијани (Белој Паланци, у Србији), који је ширио хришћанство међу „дивљим Србима“.
Проф. др Реља Новаковић утврђује, да су у Румунији Срби поштовали бога Дагона (пола човек пола риба) и да је цар Ликиније био противник хришћанске вере, па да је, због тога, против њега заратио цар Константин Велики. Исто божанство је код народа у Месопотамији. А у Месопотамији (Ирак), антички картографи су убележили географска имена на српском, од којих су се нека задржала: Баба, Пиран, Рисан, Берана, Бихаћ, Бар, Дебар, Лим, Бари, Бојан, Колар, Котур и друга.
Тек из Мале Азије, стижу изненађења. У предгрчкој држави Ликији (Лики), откривени су споменици с натписима на српском (словенском) језику. Тај локалитет су истраживали амерички археолози, па нема бојазни, да је у питању необјективност. Главни град те државе био је Срб. А град с тим именом, имамо данас у Лики, у Републици Српској Крајини. Друга држава на територији данашње Турске, која је, несумњиво, била српска, звала се Лидија, а главни град јој је био Сард.[4]
Проф. др Новаковић је споменуо српске трагове у Италији, Западној Европи, па и на Британским острвима. Књига је изазовна и преко потребна, али се на српске (словенске) трагове, у Малој Азији и у другим крајевима Европе, на овом месту, нећемо освртати. Занима нас античко и средњевековно становништво Румуније и Молдавије – његова етничка припадност, на коју упућује претходни језик у овим покрајинама, коришћен пре него што је, у Румунији и Молдавији, створена варијанта данашњег романског језика.
На основу срдњевековних језичких података у Молдавији и Румунији, намеће се закључак да су румунска и молдавска нација створене од Срба (Словена). Учињено је то државним инжињерингом Римске Империје, Римокатоличке и Протестанске цркве, Хабсбуршке Монархије (Аустрије), Немачке, Француске… Становништво Румуније и Молдавије је, тако, сврстано у романску групу народа. У тој групи су још: Италијани, Португалци, Шпанци, Валонци и Французи. Данашња наука, ове европске народе, схвата (етнички) сродним. Друге две групе су Германи и Словени.
Значи, сличност језика: Италијана, Шпанаца, Португалаца, Француза, Валонаца, Молдаваца и Румуна, омогућила је закључак о њиховој сродности, па су сврстани у исту групу – романску.
При овом разврставању, етничке одлике тих народа нису узимане у обзир. Ни чињеница да су делови тих народа (и цели народи), у одређеном времену, говорили језиком који није у сродству с њиховим данашњим језиком (например, Немци у северном и источном делу државе, говорили су, до 19. столећа, варијантом словенског језика). Ако узмемо у обзир – да језик опредељује националну припадност, онда данашњи Немци нису истог националног, или расног порекла – јер, не тако давно, преци две групе су говорили различите језике, па нису припадали истој нацији.
Да би ова европска енигма о језицима и нацијама била јаснија, узећемо хипотетичан пример преласка народа с једног језика на други. Тако, ако би било који европски народ одлучио (или био присиљен) да користи језик неког од афричких племена, не значи да би тај европски народ (због новог језика) био уврштен у Африканце. Јер, расно не припада Африканцима. Овај очигледан пример, да нација (и раса) не прати (обавезно) одређену врсту (савременог) језика, приморава нас – да преиспитамо чистоту данашњих европских група народа: Романе, Германе и Словене. У нашем случају, ако су преци данашњих Румуна говорили српским (словенским) језиком, по којем правилу су могли да буду уврштени у романску групу народа? Ако је тако нешто немогуће (мењање етникума) на примеру кад европски народ преузима афрички језик, зашто је то могуће кад словенски народ преузима романски језик?
У Европи су народи били приморавани (државном присилом и ауторитетом цркве), да се одричу свог језика и да прихватају туђи – па су сматрани другим народом.

Стварање “румунске нације“ и „молдавске нације“, условљено је:
1. променом језика – говорили су српским, а онда им је наметнут језик створен мешавином српског и латинског и
2. прећуткивањем да у античким и средњевековним документима пише, да су становници данашње Румуније и Молдавије – Словенски Дачани, или Дачки Словени.

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Кад је наше Ново Брдо било веће од Лондона

 

СРБИЈА ЈЕ НЕКАД БИЛА ЦЕНТАР СВЕТА…

Барем је тако турски историчар Дурсун-бег написао средином 15. века, описујући је као “средиште свих земаља” и “сву као један мајдан злата и сребра”. Ово није било претеривање.

У прилог томе најбоље сведочи податак да смо у време деспота Стефана Лазаревића и његовог наследника Ђурђа Бранковића задовољавали 20 одсто европске потребе за сребром, док је после припајања Сребренице тај удео порастао на чак 35 одсто.

Као привредни центар наше државе пре него што ће пасти у 350 година дуго ропство под Османлијама, посебно се као мајка свих српских градова издвајало Ново Брдо на Косову у близини Приштине, које је деспотима годишње доносило више од 200 хиљада дуката. Годишње се према томе није могло вадити мање од седам тона, а заједно са Сребреницом и Рудником Србија је производила годишње 15 тона сребра. Ова и оваква производња спасила је италијанску економију и угасила тамошњу монетарну кризу почетком 15. столећа!

 

plan-grada-novog-brda-670x445

 

За време цара Душана Силног постаје један од најважнијих рудника империје, у коме постоји и ковница новца, а налазишта су толико велика да он 1348. године поклања Хиландару 87 килограма сребра. Ово нимало не треба да чуди: столеће касније, деспот Ђурађ после првог пада Србије предаје Дубровчанима на чување 50.000 дуката и скоро две и по тоне сребра!

Није познато када је тачно основан овај град, али се зна да се у историјским списима први пут помиње 1319. године, на самом крају владавине краља Милутина. Дубровачки архив чува податак да је тада Петрус де Братости из Котора у њему купио робињу Дражицу и њену ћерку Красну. Седам година доцније Стефан Дечански обавештава дубровачког кнеза да заступник трга новобрдског Лука Лукаревић ништа не дугује.

 

novo-brdo-castle-04-medium

 

ГРАД НАД ГРАДОВИМА

Овај “град сребрни и у истину златни”, како га описује Константин Филозоф, ова “сребрна и златна планина” како га описује важни сведок тог времена Константин Михаиловић, родом управо из Новог Брда, ово економско и привредно средиште које млетачки картограф фра Мауро великим масним словима подвлачи на својој карти света, имало је средином 15. века по неким проценама чак 50.000 становника! Поређења ради, Лондон је тада имао тричавих 10.000, дакле био је пет пута мањи. Само је у турском дефтеру са самог краја ере овог града у опадању уписано постојање 38 четврти са 887 кућа.

Његова тврђава налазила се на брегу на 1.100 метара надморске висине, и састојала се од мањег Горњег и већег Доњег града који су делили један заједнички зид и били повезани капијом. У оном мањем била је смештена посада и вероватно део градске управе, док су у већем, где се данас назиру трагови зграда и складишта, вероватно живели најутицајнији Новобрђани.

Већина његових житеља ипак је обитавала у вароши око брега коју су звали Подграђе, а које се ширило око километар на све стране. Прилазни пут тврђави, широк три метра, био је калдрмисан. Ново Брдо је било толико големо да је било потребно седам цркава не би ли се задовољиле духовне потребе свих његових становника. Најбитнија је била катедрала, црква Свете Петке, а постојала је и сашка црква. У самом је средишту Подграђа био главни трг око кога су биле размештене најбитније јавне и приватне грађевине.

 

novo-brdo-castle-medium

 

Можемо само да замислимо како је обичним или пијачним даном изгледало то шаренило рудара, топионичара, ковача, кројача, седлара, дрводеља, месара, кожара, рибара, крчмара, пекара, кујунџија, бојаџија, трговаца, препродаваца, сељака који су дошли да продају робу, свештеника, калуђера, пушкара, грнчара, лекара (постојала је и болница) и зографа. Било је чак и глумаца, а тројици знамо и имена. У питању су Тодор Милошевић, Вукоје Иванковић и извесни Милосав чије презиме историја није запамтила. Наши први глумци!

Премда је владар био неприкосновен, Ново Брдо је уживало аутономију, и њиме су управљали војвода као заповедник одбране, кнез као администратор и кефалија. Ситније спорове су сами решавали, али је за крупније ствари било потребно тражити мишљење Већа које се састојало од 12 пургара (од немачке речи “бургер”, грађанин) и које је било самоуправно тело унутрашњег уређења града. Заједно су учествовали у управним и судским пословима и добијали извесне приходе, па чак имали и тржишну инспекцију. Остало је забележено да “војвода, кнез и пургари слободно бирају четири добра човека да надзиравају и огледају продају и куповину у граду”. Наређања власти грађанима је саопштавао путал (од немачког “бутел), а приватно-правне исправе писао иномик. Познато је да је у граду било и банкара.

Премда су Албанци у то доба били готово без присуства на Косову и Метохији (о чему сведочи турски попис неколико деценија касније), последњи је војвода слободног Новог Брда био Љеш Спан, представник њиховог властелинског рода из Дриваста.

 

НОВОБРДСКИ РУДАРИ

Логично, његови су први становници били рудари, али не само Саси које је у Краљевство Срба први довео краљ Урош И Храпави: већину су чинили наши људи који су овим занатом већ овладали. Рудари су били повлашћени у овом месту: имали су предност при набавци намирница, а у Закону о рудницима (другом таквом документу у Европи, одмах после немачког) даје им се право да заложе баштину власника рудника ако им он на време не исплати наднице. Ово је можда и први законски члан о заштити права радника на свету!

Од Саса су, међутим, остали називи послова: шафар се звао надзорник рудника, валтурци су куповали истучену и опрану руду и топили је у колу (топионици) па је продавали, хаутмани су надзорници одређеног копа, плакаоничари испирачи руде, трајбари су радници на машини у облику усправног вретена којом се помоћу упрегнутих коња извлачио већи терет из јаме а која се звала рат (од немачког рад, што значи точак), фурници су преносили руду а фосери су били обични рудари, по нашки “рупници”.

Били су чувени у свету. Војвода од Фераре управо је у њему тражио мајсторе за рад у својим коповима, а краљ Алфонсо Арагонски од Сицилије и Напуља молио деспота Ђурђа да му пошаље добре мајсторе јер су пронашли руде злата и сребра али немају никога ко зна да их вади и пречишћава.

Умешни новобрдски рудари учествовали су и у опсади Цариграда, на страни Турака, као део војске коју је Ђурађ Бранковић морао да пошаље Османовим потомцима, а деспотове речи да “без наше помоћи никада не би био освојен” одзвањају као клетва кроз векове.

Племенити метали су се понајвише извозили на Сицилију, у Абруцо, Тоскану, Анконитанску Марку а посебно у Венецију, и све то махом путем вештих дубровачких трговаца караванским путевима према Републици Светог Влаха и према зетским лукама. На тим дугим путовањима спавало се по свратиштима (мотелима), становима (пансионима) али и по манастирима и приватним кућама.

Град су Турци два пута покушавали безуспешно да освоје, 1412. и петнаест година касније. Коначно се предаје 27. јуна 1441. године, када опседнути грађани “једу непристојне и забрањене ствари”, па чак и своје руке само да се не предају Османлијама, али већ две године касније долази до ослобођења.

1455. поново пада, после неиспуњеног обећања султана Мехмеда II Освајача да ће његове житеље поштедети (међу заробљеницима је био и горепоменути Константин Михаиловић који је одведен у јаничаре, а касније побегао опет међу хришћане и умро у Пољској), овога пута заувек у таму.

Желели смо овим текстом поново да га осветлимо.

 

Извор:

http://srpskaistorija.com

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

О србском имену Мојсије

.

Право име Мојсија  је Хосариф (Хосе-Ра) а он је дете непознатог оца, па неки кажу да није ни постојао. По легенди, рођен је, заправо нађен у храму бога Сунца у Мемфису. Био је усвојеник принцезе и сестре Рамзеса II а касније Озирисов посвећеник. То потврђују Страбон и Клемент Александријски који каже, да се само тако и може разумети његово дело. Tалентовани ученик храма Амон-ра у Теби инициран је у мистерије Изиде и Озириса, а Љ. Кљакић наводи како је као његов свештеник носио златну арку и заветни ковчег с десет најсветијих магијских књига храма у Теби, међу којима је била и Књига принципа (Сефер Брешит).

Као писар Озирисовог храма, Хосариф је због убиства морао да се подвргне добровољном одласку у Доњи свет, где је требало да потражи душу жртве и затражи њен опроштај. Повратак у свет живих је имао вредност поновног рођења и Хосариф узима име Мојсије, „Спашени“. После тог догађаја и смрти фараона Ехнатона творца мисирског монотеизма, Мојсије одлази на гору Синај где је био центар једнобоштва. Ту је провео много година  с мудрацима из Мадијане, где се и оженио ћерком свештеника Јатора преузевши неке култове и богове, посебно Јахвеа што га чини и мадијанским посвећеником.

Један човек никада не може сам бити творац неке религије, али посвећеност у више религија свакако има пресудну улогу, као што показује случај Питагоре. На путу у земљу Мадијанску и обећану земљу Ханан, Мојсија су пратили одани Левити с најоданијим присталицама. По Фројду, све ово се догађало између 1350 – 1215 г. ст. ере (Љ. Кљакић), а  његово датовање је приближно пропасти Угарита чија је култура темељ јеврејске религије. Град Угарит је разорен 1190. године с.е. највероватније нападом с мора, о чему сведоче многе глинене плочице нађене у пећима. Плочице из Угарита су писане у 15. веку ст. ере, а оне откривене у пећима су биле њихови преписи. Археолошка ископавања у Угариту на сиријској обали Средоземног мора, насупрот Криту, обелоданила су “Свету књигу”, од неколико хиљада глинених плочица тaкoзваних Угаритских таблица.

На дешифровању овог писма радила је екипа на челу са Чарлсом Гордоном зналцем древних језика. Списи говоре о једнобоштву с елементима хришћанства, у коме је главни бог Ел с женом Атирату, чија су деца Бал, његове сестре Анату и Котирату, као и браћа Сатикат, Лел, Јама и Јахве. Ел је подударан са Јахвеом и Христосом, а за све богове је заједничка тврдња да су људе направили од глине по сопственом узору. Разлика је у томе, што су Бал и Јахве послати од небеског оца проповедали подношење људских жртава у њихову славу, док се Христос појавио на земљи да би својом жртвом спасао људе (С. Јаконић).

Поставља се питање, да ли су становници Угарита утицали на хришћане из Палестине обзиром да су они асимиловани у Палестини? Зна се, да су 12 хананских племена уједињена између 1300-800 године ст.ере, као и да су свога бога Јахвеа наметнули осталима што је касније ушло у Библију (Јаконић). Владајућа наука сматра да су источни језици настали од арамејског, а западни од феничког, али оба језика су сродна с кефтским (старокрићанским), језиком Пелазга или античких Срба.  Ова језичка сличност сасвим логично упућује на закључак о јединственој култури Блиског и Средњег истока, која подразумева и заједничку религију.

Сигмунд Фројд каже за Јахвеа, да је био „бог вулкана“ истозвучан божанском Јову – Јупитеру (Gothold, Бог је милостив-пунски еквивалент Ханибал,), као најомиљеније име европског хришћанства: Јохан, Џон, Жан, Хуан (Љ. Кљакић). Али, Фројд не наводи србско и коптско име Јован, као облик назива јáвана, РВ 1, 51, за помоћника бога Рата у значењу „брз“. Ово пребиблијско име јавља се не само у Р(и)г Веди и Махабхарати, већ и касније код Јевреја, а што је посебно интересантно као магијско име њиховог чувара-заштитника! Чуда Мојсијева на Синају припадају мисирској иницијацији мистерија каже В. Брамли, а  Љ. Кљакић наводи Фројда који  каже, да  Мојсије није био Јеврејин  већ Мисирац из угледне породице Левита и савременик монотеистичке реформе фараона Аменхотепа познатијег као Ехнатон. Мојсије је вероватно био угледни Мисирац од кога је легенда направила Јеврејина (С. Фројд). Позивајући се на друге ауторе (Џ. Брестед, Историја Египта), Фројд име Мојсије тумачи помоћу мисирске речи „мосе“, дете, као скраћеница божанског облика, например „амон мосе“, у значењу „Амон дете“ или још пунијих облика, јер се инокосно „мосе“ ретко налази на мисирским споменицима. Слово „с“ на крају јеврејског облика Моше потиче од јелинског превода Старог завета  каже Љ. Кљакић. Фројд наглашава, како га чуди што је Брестед у набрајању пропустио аналогна теофорична имена мисирских краљева, као Ах-мосе, Тут-мосе или Ра-мосе (Рамзес). Осим Фројда, постоји више истраживача који кажу да је име Мојсије мисирско, али се само на основу имена не може са сигурношћу одређивати и етничка припадност.

Као што Мојсије није мисирско име тако ни Јахве није јеврејско (Јехова),  јер пре њих постоји код Угарита као син бога Бела а изворно је божанско име из Р(и)г Веде. Оба имена су аријска или архаично србска, где је име Јахве божански придевак од ариј. јахвá, Огањ, Месец или Громовник у значењу „брз“.Мојсије преносно „Спашени“, од ариј. мешāја, деловање Овна или оно што је у вези с овим сазвежђем, које се на пролећном небу појавује као спасилац од злодуха зиме (Златоруни Ован) или Бесомар, „убица беса“.(1)
Могуће, да  реч „мосе“ преносно значи „дете“ како наводи Фројд, али та реч је у мисирском назив за мистеријског иницијанта највишег ступња, па име Моша или Муса (које може да буде деминутив од Мојсије), долази од ариј. мокша, Смрт, еманципација, ослобођење (спасење) од материјалне зависности. Иако су Моша и Муса семантички различити од појма „месија“, они стоје у корелацији с овим именом по унутрашњем језику.(2)  Мојсије је провео део живота и умро у Кашмиру. У Петој књизи Мојсијевој пише да је умро у покрајини Моаб, а његова гробница се одржава на висоравни Мову изнад Писнага на планини Небо.

Ако зна се, да је тајни језик мисирских свештеника био србски или да близу Синаја лежи Србско језеро, а на самом Синају од искона постоји Србско брдо, онда је проблем Фројда и осталих научника у томе што нису знали србски језик, нити им је падало на памет да користе архаични србски у семантици. Посебно, када су у питању Јевреји чија је култура старосрбска, нарочито у време од стварања њихове државе до појаве хришћанства.

——-

[1] Могућа је корелација мисирског „мосе“, дете, с аријским називом „месија“ јер пролеће је литерарно поређење за дечији узраст Године, аналогно јесени (зрелост) и зими (старост). Поготово, што у србском језику каламбур „мој син“ за Мојсија, има у речи „месија“ посредно значење младог Огња.

 

[2]  У народној песми „Марко Краљевић и Муса Кесеџија“, оба јунака су невидовне нарави Нава, али, краљ Марко је змајска титула месечеве нарави која је позитивна једино у србском миту, док је Муса оличење Таме у потпуном одсуству светлости, што потврђује митолошка симболика (вранац, број девет) као и његов придевак, „кесеџија“, сецикеса, разбојник.

Слободан М. Филиповић

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off