Јустинијан, уље на платну. Уметник: Лазарос Пандос

.

ДА ЛИ ЈЕ РОМЕЈСКИ ЦАР ЈУСТИНИЈАН БИО ЗАИСТА СЛОВЕНСКОГ ПОРЕКЛА?

…Дакле, археолошком анализом података које је у свом делу изнео Ђорђе Јанковић утврђена је истинитост „Житија Јустинијановог“ и потврђено словенско порекло највећег ромејског владара, цара Јустинијана. Анализом „Житија Јустинијана“, утврдили смо да су имена која се помињу у житију српска-словенска, а да су имена Јустинијана, његове жене Теодоре, његовог оца Сабатиуса, само латински и грчки преводи њихових народних српских-словенских имена…

Већ дуже времена у историјографији постоји полемика о пореклу највећег ромејског владара, цара Јустинијана. С обзиром да потичем из краја где се налази његов велелепни град Прва Јустинијана (лат. Justinijana Prima), у народу познат као Царичин Град, који сам обишао стотину пута, и где редовно водим у обилазак пријатеље који нису из мог краја хтео бих да дам своје виђење тог проблема. Ослонићу се највише на рад нашег археолога Ђорђа Јанковића, који је чврстим аргументима утврдио истинитост податка о словенском пореклу ромејског цара Јустинијана, али ћу изнети и моја запажања која иду у прилог теми, а које Јанковић није забележио

Јанковић је у свом капиталном делу „Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије“, дао кратак одељак из „Житија Јустинијана“ од монаха Богумила[1]. Тај текст у оригиналу је познат као „Живот Јустинијана“ или „Iustinianai Vita“ на латинском. То је кратак текст односно сажетак „Житија“ о животу цара Јустинијана од извесног монаха Богумила из 6. века. Њега је далматинац родом из Шибеника Иван Томко Марнавић (1579-1637) објавио почетком 17. века (1621. године). Иван Томко Марнавић је био католички бискуп и писац историјских дела. Тврдио је да се житије Јустинијана нашао на Светој Гори, у једном српском манастиру, а он је објавио само сажетак тог житија, преводећи га на латински и дајући своје коментаре [2].

Свети Јустинијан Велики

О словенском пореклу цара Јустинијана пре Марнавића писали су и Никола Алеманус, Марво Орбин[3],  Лукаревић, а ту тезу су и касније подржавали енглески историчар Едвард Гибон (1737-1794), немачки историчар Леополд Ранке (1795-1794), француски историчар Алфред Николас Рамбо (1842-1905)[4], амерички историчар и филозоф Едмунд Фиске[5] и др.

Ми ћемо овде дати тај одељак „Житија Јустинијановог“ у целини како би смо касније могли да анализирамо нека од питања из тог одељка, а тичу се наше тематике. Одељак који је дао Ђорђе Јанковић у свом делу гласи:

„Овај спис садржи живот цара Јустинијана, описан језиком и словима илирским, до тридесете године његовог царствовања, од Богумила (Bogomil), свештеника или игумана манастира Св. Александра Мученика у Дарданији, код града Призрена (Prizriena), где је рођен исти Јустинијан, а спис се чува у библиотеци илирских монаха реда Св. Василија на гори Атосу или Светој, у Македонији уз Егејско море. Тај Богумил, дугогодишњи васпитач Јустинијана, био је епископ Сардике зван латински и грчки ДД, човек велике светости и у православној Цркви увек чврст.

Управда (Vpravda), што је име Јустинијана на рођеном (матерњем) језику, рођен је у Призрену, под царством Зенона, владара Константинопоља, и патријархом Новог Рима Акакијем, пошто цареви у Старом Риму већ нестадоше: јер Бог је хтео владара који ће завладати западним и источним царством и стару славу обновити.

Отац његов зван Исток, беше од рода и породице Светог Константина Великог, владара римског и највећег самодршца хришћанског. Матер му беше Бигленица (Bigleniza), сестра Јустина који владаше у Новом Риму. Истокова сестра звана Лада, беше удата за Селимира (Selimir) кнеза (principi) Словена, који неколико синова имаше, међу којима Речирада (Rechirad) кога у двобоју, биће о томе речи, уби Јустинијан.

Исток који беше кнез (ilnez), што је династ међу Дарданцима, даде сина Управду изврсном учитељу, светом човеку Богумилу, свештенику и игуману манастира Св. Александра Мученика, писцу житија Јустинијана, који је великом вољом младића пажљиво научио побожности, почевши од учења писања латински и грчки. Пошто је Јустин према рођаку био наклоњен, узе га код себе у логор (тј. у војску), а поменути Богомил није се одвајао од младића.

Увојачен беше под командом Јустина, који већ давно наређиваше истуреној (пограничној) римској војсци (у Илирику); после борби Јустина са узурпаторима Зеноновог доба, за владара Анастасија, врати се са ујаком (из Цариграда) као ратник, због Бугара који су напали Римљане, пробили се у унутрашњост и убили Растуса (Rastus), врховног илирског војног заповедника; водеће војводе варвара Јустин нападне на више места и заустави их.

Када је Бугарима у помоћ дошао Речирад, Селимиров син (Rechirad Selimiri filius), Јустин није могао ни молбама ни убеђивањем да раскине његов савез са Бугарима, и око тога наступи тешка расправа између Јустинијана и његовог брата Речирада, затим дође до свађе и увреда, а онда и до двобоја између њих, и Јустинијан, иако још немајући двадесет година, уби противника изванредном храброшћу, на обали реке Мораве (Muravae), латински зване Мочиус (Moschius), и због тога велику награду прими, као и заповедник Јустин и његови војници Илири. Како је у том сукобу Јустинијан задобио опасну рану, би отпремљен у Константинопољ на лечење, где га је владар Анастасије најбоље примио, али је радио да га од православне вере одвоји; забринут због тога, његов учитељ Богумил пошаље младића код Јустина у логор, а он затим оде у отаџбину код мајке удовице, давно напуштене од Истока. Али Јустинијан кратко оста на домаћем огњишту (двору, дворишту) и ујаку оде, који је у Маргуму, панонској тврђави, сакупио преостале војнике војводе Сабинијана, побегавше од Гота, и вежбао их. Он га пошаље у Италију код Теодориха краља готског, Аналамировог сина (Analamiri или Amalamiri), оног истог војводе који је мало раније Сирмијумску област Бугарима отео, да помоћ испослује, и добро би примљен, добије помоћ и дуго je биo тако рећи талац Равене, док је Јустин готску војску користио; становао је код Теодориха као брат, што је илирски обичај да се братимљењем спајају и повезују.

Затим се врати ујаку Јустину, а Јустин, пошто немаше са женом Вукицом (Vukcizza) очекивано потомство, нареди му да се ожени изванредном цуром званом Божидара (Bosidara), а грчки превод њеног имена беше ТЕОДОРА.

Упркос томе да је Божидара (Теодора) била даровита у свему, највештија и најобразованија, била је тешке нарави и уображена, па је Бигленица била забринута да ли ће јој син са њом бити срећан и поштован, а особито јер је веровала у предсказање да ће Божидара постати Вражидара (Vraghidara) Римском Царству, скретајући од управљања Управду, како јој нека старица врачара пророковаше и саветоваше Бигленицу. Ипак  Јустин одмах прихвати Божидару (Теодору), због њених разноврсних знања, окретности, изузетне лепоте, и омогући Јустинијану брак, што је Бигленици скратило живот због туговања и мало касније умре, пре него што стиже да се обрадује видевши брата на челу Римске државе.

ЦАРИЦА  ТЕОДОРА ( БОЖИДАРА)

…

more »

У дугом временском периоду, од XVIII до XII века пре н.е. вођени су мањи ратови са Египтом. Следили су их мировни споразуми о ненападању и трговинској сарадњи. Један су склопили, како раније поменусмо, агресивни краљ Хатусије III (Χάτνςίλισ, Hatusilis) и египатски фараон Рамзес II, 1278. пре н.е. надомак Сербонидског језера, крај којег је фараон однео победу. У неку руку, победа је била Пирова јер је, уговорена обавеза, дозвољавала насељавање Аријеваца на египатском тлу. Рамзес II је припадао 19. египатској династији и владао је од 1292. до 1225. године пре н.е. Поред Херодота, њега помиње и историчар Диодор, као Изортезена или Сезотриса. Сезотрис је био једини египатски владар који је владао Етиопијом и који је покорио САРБЕ, нејвероватније удружена племена Тирсена и Скита. Упадом у Египат, Скити су населили предео око једног рукавца делте Нила. Њиховим насељавањем отпочео је жив саобраћај и трговина Египта са Малом Азијом, Грчком и целим Средоземљем. Они су, како сведочи Херодот, били први људи који су говорили страним језиком и први белци који су се, уопште, населили у Египту.

.

На обалама Нила, тамо где је била античка Хеба, у месту Мединет Хаб, су 1930.г. откривене рушевине палате Рамзеса III; до тог открића дошло се захваљујући археолозима чикашког Универзитета. Осим темеља и зидова, ископано је и десет хиљада квадратних метара хијероглифских записа који су се односили на Рамзесове ратничке подвиге; из њих се види како су Египћани морали, у XII веку пре н.е. да се бране од завојевача са севера. Ратници из далека, како су их приказали египатски хроничари и уметници у хијероглифским записима и барељефним цртежима, представљали су дисциплиновану и солидно опремљену војску. Немачки археолог фон Бисинг, у своме приказу ове инвазије дошљаке назива Шарданима (Сарданима), што одговара, по египатском начину писања и прилагођавања страних речи и имена египатском језику, називу САРБА.

Мишел Клод Тушард пише: “ШАРДАНИ су уздрмали Египат између XIV и XII века пре Христа. Шарданима су се придружили ФИЛИСТИНЦИ; њихов поход и ратници су приказани у Мединет Хабу. Придошлице са севера, ХИПЕРБОРЕЈАНИ, носили су мачеве, штитове, бодеже и кациге са шиљком. Тијаре с нацртаним линијама, из Мединет Хаба, налазе се у Северној Европи, исто тако у Данској и Померанији.“

У својој расправи, фон Бисинг, описује Ширдане као ратнике дуге косе и браде, орловског носа, обучених у неку врсту оклопљене кецеље која им је сезала до колена. Од наоружања су носили округао штит, лук и стрелу, дуго копље и повијен мач – СРП…

.

Од Рамзеса II, Аријевска насеља постају трговински центри који ће опстати до петог века наше ере. Пут за Египат, из Мале Азије, водио је преко Синаја. И данас, пут древних сарбских освајча документују топоними планина Баната и Србије (gebel Banat и gebel Serbal), река Вировите и Мирне (wadi Wiras и wadi Miri). Само Сербонидско језеро налазило се у Доњем Египту, близу превлаке Арсиноје и било је у вези са Средоземним морем. Данас се, како већ рекосмо, ова увала, са врло мало воде, зове Сербакат Бардиол. Име Сербакат – Sarbhakat, у свом корену има санскритску, староиндијску реч sarbh која значи сећи (оштрицом или српом) , по којој су Сарби (Срби) вероватно и добили име. Sarbhakat се налази недалеко од ушћа реке Нил.

Саргон  Велики Акадски

.

Легендарне приче о славном краљу Месопотамије

2334. пне, краљ Саргон од Акада основао је једно од највећих светских царстава. Иако скромног порекла, створио је Златно доба у Месопотамији.  Акадски херојски епови су описали подвиге овиг снажног вође. Саргон Велики освојио је земље широм Месопотамије, Сирије, Анадолије и Елама (западни Иран), и успео је да одржи царство моћним током целог свог живота. Сматра се да је Саргон владао од 2334. до 2279. п.

Кошара и речно путовање новорођенчета – ко је био Саргон из Акада?

Име Саргон је био библијски превод  Акадског назива “Сару-Кин ”, који се може превести на енглески језик и као’ прави краљ ‘.

О Саргоновом стварном животу мало се зна, а већи део његове приче састављен је из легенди; Саргонов биолошки отац  осто је мистерија, а за његову мајку се каже да је била свештеница храма богиње  Иштар .

Прича о његовом детињству, на пример, подсећа на причу о библијском Мојсију , по томе што су обојица смештени у корпе од трске и остављени да плутају низ реку. Док је беба Мојсије плутао низ Нил , Саргон је плутао низ Еуфрат .

.

Ово је оно што је Саргон написао у својој аутобиографији:

„Саргон, моћни краљ, краљ Акада, јесам ја.
Моја мајка је била свештеница, оца нисам познавао.
Мој град је Азупирана, који се налази на обали Еуфрата.
Моја нестална мајка ме је зачела, у тајности ми је родила.
Сместила ме је у корпу од трске, битуменом ми је затворила поклопац.
Бацила ме је у реку која се није надвила над мене.
Река ме је изнедрила и одвела ме ка Акки, водоноши.
Акки, водоноша, ме подигао док је захватао своју воду.
Акки, водоноша, узео ме, и одгајио као свог сина..
Акки, водоноша, именовао ме је за свог баштована.
Док сам био баштован, Иштар ми је пружила љубав … ”

…

У сваком случају, оснивач будућег моћног Аккадског царства  је постао баштован у служби Ур-Забабе, краља краљевства Киш , да би убрзо постао краљев пехарник.  Из непознатих разлога, краљ се осетио угроженим од Саргона, и покушао да га се реши. Краљ Ур-Забаба је сматрао да је пронашао добар начин да то учини када је Лугал-загеси, сумерски краљ Урука,  дошао да освоји краљевство Киш. Ур-Забаба је послао Саргона да краљу достави глинену плочу , наводно са поруком у којој тражи мир. Међутим, без Саргоновог знања, тај таблет је уствари садржао поруку у којој се тражи да Лугал-загеси убије Саргона. Завера је била осујећена, мада је нејасно како, а Лугал-загеси је, уместо да га убије, понудио Саргону да се придружи његовој војној кампањи против града Киш.. Заједно су освојили Киш и Ур-Забаба је свргнут.

.

.

Али недуго затим, Саргон и Лугал-загеси постали су непријатељи. Неке верзије приче чак кажу да је Саргон имао аферу са женом од краља  Лугал-загесија. Саргон је заробљени  у Уруку од стране Лугал-Загесија, а потом се ослободио и поразио га у бици код Киша.

Саргон од Акада заузео је Урук и Киш на непознати начин. 

 

 Успешно ширење царства

Велики део Сумера (јужна Мезопотамија ) био је под контролом Урука, а пораз краља Урука – Лугал-загесија, значио је да је Саргон сада нови владар подручја, из којег је могао да започне војне кампање и прошири своје царство.

На истоку, Саргон је ратовао и победио Еламите , који су насељавали данашњи западни и југозападни део Ирана . На западу је Саргон освојио и делове Сирије и Анадолије .

Из текста познатог као ,,Еп о краљу битке” сазнали смо за Саргонову кампању у Анадолији. У тексту се такође наводи да је Саргон прешао Средоземље и завршио на Кипру .  Саргон је дао себи титулу ,,Краљ четири стране света”…

Сам Саргон је наводно писао о својој војној моћи, наводећи:

„У мојој старости од 55 година, све земље су се побуниле против мене и опселе су ме у Акаду, али стари лав је још увек имао зубе и канџе, изашао сам у борбу и победио их: победио сам их и уништио њихову огромну војску. Сад, сваки краљ који жели да буде раван мени, мора да освоји све што сам ја освојио.”

.

.

То, међутим, није било једино наследство Саргона. Краљ је такође упамћен као онај који је основао друштво у коме су СЛАБИ били заштићени. Приче кажу да током његове владавине нико у Сумеру није морао да моли за храну, и да су удовице и сирочад били заштићени. Али и побуне су такође биле уобичајена карактеристика током Саргонове владавине, и како је сам рекао, његови непријатељи су се суочили са „лавом са зубима и канџама“. Саргон Велики је био херој скромних почетака који је стекао моћ да спаси свој народ, мада се његово царство сматрало Златним добом у поређењу са оним што је дошло после њега. Каже се да је Саргон умро природном смрћу, а наследио га је његов син Римуш.

.

…

Извор:

https://www.ancient-origins.net/history-famous-people/sargon-akkad-0010542?fbclid=IwAR24WCCuLHWyPkTncGwQXZU3gW9kJmetkSmwfK99bLXnxU2dMOdeHkAm030

 

Др Александар Соловјев:

Непозната историја србског двоглавог орла

.

Пратећи простирање симбола ОРЛА и ДВОГЛАВОГ ОРЛА можемо много сазнати о подручјима на којима су живела древна србска племена.

Већ на најстаријим Вавилонским споменицима може се наћи ОРАО као знак државне моћи, напр. у граду Лагашу, а као божански знак имамо — тајанственог орла с лављом главом, „божанску јуришну птицу“. Ово чудовиште сматрано је за национални грб свих Сумераца: оно се среће у краљевским гробницама у Уру, и на печатима из Лагаша.

У истом сумерском свету јавља се и ДВОГЛАВИ ОРАО, јер сумерски митови говоре о дуплим људима и зверовима. Двоглави орао (понекад и са две лавље главе) може да символизира епског јунака Гилгамеша или, по мишљењу других научника, — крилато божанство Сунце. Опет налазимо двоглавог орла на споменицима из Лагаша, нарочито на цилиндрима за печате. У појединим случајевима двоглави орао држи у својим канџама две звери (напр. зечеве); ово је облик који ће се често понављати кроз много векова.Најстарији облик овог двоглавог орла датира (приближно) од 2500 г. пре Христа.

 

 

На печатном цилиндру приказан је бог Нингирсу на престолу украшеном лавовима, а иза њега двоглави орао подржава Картуш с натписом. Види се да је двоглави орао везан за идеју Божанства.

У Етиопији (у м. Керма код трећег нилског катаракта) пронађени су метални украси за капе (из доба око 2000 г. пре Христа): на њима се налазе и двоглави орлови, као и двоглаве дропље, Тешко је рећи да ли су ове двоглаве птице у Јужном Египту настале под сумерским утицајем или су самосталан производ египатске културе.

…

ХЕТИТСКИ ДВОГЛАВИ ОРАО

.

После Месопотамије налазимо двоглаве орлове у Хетитским споменицима (од прилике 1500 г, пре Хр.). Хетитски народ који је био мешовитог порекла и имао у своме језику индоевропске елементе, у својој уметности био је под великим утицајем Вавилона. У чувеним споменицима Богаскеја (Bogazkoy) сачувана су два велика двоглава орла. Један је исклесан на вратима двора у Ејуку (Eiuk, Huyuk): испод ногу неког божанства видимо лепог орла са две засебне главе који држи у својим канџама две зверке, вероватно зечеве. Овај облик показује несумњиво сродство са сумерским двоглавим орловима.

.

.

Други је орао исклесан неких 900 метара далеко од овог двора, на стени Јализикаја („Сликана стена“). Ту је приказана читава поворка богова и богиња; две богиње у центру на двоглавом орлу, чије две главе ничу на једном истом врату. Ово је нов облик који ћемо често сретати на истоку. Ова слика потиче из г. 1350—1250 пре Христа.

Осим тога двоглави орао налази се и на Хетитским печатима, понекад заједно са грифонима.

Хетитски двоглави орлови јављају се као први доказ утицаја азијских верских символа на народ индоевропског порекла, настањен у Малој Азији. Али после тога у историји двоглавог орла ствара се велика провалија: он дрема у дубинама Азије и не јавља се никако на европском земљишту. Римљани па и остали европски народи служили су се само обичним једноглавим орловима до самог доба крсташких ратова.Тешко је следити међутим историју двоглавог орла у Азији. Ту смо упућени само на поједине случајне налазе и ископавања.

 

.

Двоглави орао први пут код балканских Срба

Интересантно је да се на српском земљишту двоглави орао јавља по први пут на новцу не цара него деспота, и то Јована Оливера. Познат је његов новац с латинским натписом MONITA DESPOTI OLI са лепо стилизованим орлом. Исти деспот Оливер насликан је два пута на фрескама у манастиру Леснову: на једној фресци његово одело као и одело његове жене „царице Марије“ пуно је двоглавих златних орлова на црвеном тлу. Слична дворска одела носе деспот Оливер и његова жена на фресци у капели св. Јована саборне цркве св. Софије у Охриду. Напокон и на ланцу великог полијелеја у Леснову с монограмом деспота Оливера видимо опет истог орла. Деспот Оливер доиста се доследно служи двоглавим орлом који је не само амблем његовог деспотског достојанства, већ у неку руку и његов лични грб.

Уопште од доба прогласа Српског царства скоро сваки великаш носи на своме свечаном оделу „царске орлове“, нарочито ако има високи дворски чин.

.

.

Одело ћесара Гргура Бранковића на фресци у ман. Богородице Захумске на Охридском језеру (1361), зелено одело ћесара Новака и пурпурно ћесарице Кали на фресци г. 1369 у Малом граду на Преспи и црвено одело Остоје Рајаковића у цркви Богородице Перивлепте у Охриду (око г. 1370). И неки деспот Константин (вероватно Константин Дејановић) насликан је на минијатури Еванђелија из г. 1356 у црвеном оделу са златним двоглавим орловима, док његов таст, бугарски цар Јован Александар носи царско одело без орлова. На исти начин приказан је и цар Урош на фрескама, (у оделу без орлова) али видели смо да су двоглави орлови били уобичајени у његовој околини. Њима се служи и краљ Вукашин.

У Маркову манастиру код Скопља, сазиданом од краља Вукашина и његових синова, налази се испред олтара плоча са двоглавим орлом између два лава који има сасвим хералдички облик. Осим тога лепи двоглави орлови јављају се на фрагментима полијелеја с монограмом краља Вукашина: нарочито су интересантни орлови са крстом између глава, у великим колутима.

И кнез Лазар служи се доста често двоглавим орлом. У ман. Раваници он је насликан на фресци (око 1380) опет у црвеном дворском оделу са златним орловима у златним круговима.

И последњи деспоти из других династија служе се двоглавим орлом изнад својих породичних грбова, као знаком деспотског достојанства: тако је на печату деспота Јована Берислава г. 1505 и деспотице Катарине Баћањи удовице Стефана Берислава, из године 1542.

Двоглави орао под Турцима

 

Горда традиција царског орла није могла да ишчезне ни после пропасти српских држава. Од Немањићког орла у грбу босанских краљева и од деспотског орла у XV и XVI веку наставља се непрекидна традиција у хералдичким сликама и зборницима, посталим у Далмацији крајем XVI века. На „Родословљу српских и босанских краљева“ из Сутјеске (са сумњивим датумом 1482) постали у вези с амбицијама породице Охмућевића крајем XVI века, бели орао јавља се на почасном месту у самом срцу сложеног краљевског грба (ecu de coeur).

Исти грб у већем облику налази се и на рубу слике као „Племена Немагнића штит“. Он има исти тачно одређени хералдички облик: бео орао на црвеном пољу, са две мале круне на главама и са два бела крина испод крила. Породица Охмућевић, родом из Босне чувала је старе традиције славе и независности и сећала се доста тачно тога да је Немањићки двоглави орао био некад познат босанским краљевима.

После тога у Илирском грбовнику Коренића — Неорића 1595 г. сложени грб „цара Стипана Немањића“ обухвата још више грбова него онај у Родословљу; опет је Немањићки орао на почасном месту у срцу грба и опет су његове боје исте; исти су и кринови испод крила. Осим тога велики двоглави орао с ореолима изнад глава и царском круном јавља се као цимер средњег шлема и доминира целом сликом: он пада у очи као славно знамење илирског царства.

Исти орао улази и у сложен грб младог „краља Стипана Уроша“ и напокон јавља се засебно као „Немањића племена цимери“. Осим тога двоглави бели орао са два крина на крилима налази се као украс шлема Лазара Хребељановића. Двоглави орлови јављају се и као грбови породица Кастриотића и Црнојевића. Види се да је састављач грбовника био тачно обавештен јер је њима дао тачне боје: Кастриотићев је орао црн на златном пољу као што то потврђује и Ди Канж за напуљске Кастриоте, а Црнојевићев орао златан на црвеном пољу, као што су га уживали млетачки Црнојевићи.

МАВРО ОРБИН у свом делу КРАЉЕВСТВО СЛОВЕНА послужио се на широко Илирским грбовником, али узевши из њега крст са четири оцила као грб краља Вукашина, није преузео грб Немањића. Само се у комбинованом грбу „цара Стефана Немање“ налази двоглави орао са криновима у центру, и исти орао као украс шлема. Исти сложени грб „краља и цара Србије“ налази се и у споменутом делу Ди Канжа г. 1680.

 

.

Павле Ритер-Витезовић који се толико послужио илирским грбовницима, доноси не само српски грб него и грб „Немањићког царства“ и то на почасном месту, одмах иза грба Илирије. У своме објашњењу он каже:

„Грб царства које је у правом Илирику установио Стефан, прозвани Немањић, јесте двоглави бели орао на црвеном пољу за разлику од Римског западног који је црн на златном, римског источног који је златан на плавом и Московског који је исто златан на црвеном пољу. Стефан је основао Рашко царство да би у њега пренео источно: и поставивши краљеве, прозвао се цар Рашке, Грчке и Бугарске. Са обе стране орла виде се златни кринови под раширеним крилима, додати ради сродства с краљевском крвљу Француске. Ово беше породични грб Немањића“.

Кнез Милош враћа двоглавог орла

Србија кнеза Милоша потпуно се одлучила за крст с оцилима који је постао признати грб Кнежевине.

Тек кад је Кнез Милан почео да припрема проглас Краљевине, јавила се мисао да се државни грб улепша и повећа. У томе је Милана много помагао наш историчар Ст. Новаковић, онда министар просвете и црквених послова. После проглашења Краљевине 22 фебруара 1882 издат је 20 јуна и. г. и нарочити Закон о грбу Краљевине Србије, примљен у Народној Скупштини.

Први његов члан гласи:

„Грб Краљевине Србије јесте двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавог орла стоји круна краљевска а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Књажевине Србије ’бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста’. Чл. 2: Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштем коме се на врху налази краљевска круна. Чл. 3: Нацрт грба, који ће служити као оригинал, биће као такав утврђен решењем министарског савета и чуваће се у министарству правде“.

Тај нацрт био је утврђен тек 7 октобра 1882 као оригинал грба Краљевине Србије. На томе нацрту су потписи — претседника мин. савета М. Пироћанца, мин. просвете Ст. Новаковића, мин. финансија Чеде Мијатовића и др.

Двоглави орао за време Југославије

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, проглашено 1 децембра 1918, изазвало је потребу стварања нове заставе и новог државног грба. О застави било је већ уговорено на Крфу г. 1917, а почетком г. 1919 обнародована је у Службеним Новинама уредба Министарског савета о новом грбу, са великим цртежом израђеним од архитекте Пере Поповића. Нашло се сретно решење: Немањићки бели орао примио је на своја прса грбове: српски, хрватски и словеначки. Текст ове уредбе пренет је у Видовдански устав 28 (15) јуна 1921 као члан 2, који гласи:

„Грб је Краљевине Двоглави Бели Орао у полету, на црвеном штиту. Врх обе главе Двоглавога Белог Орла стоји Круна Краљевине. На прсима орла је штит, на коме су : бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку.

АЗОВСКА ИКОНА МАЈКЕ БОЖЈЕ
.
Ова икона, иако слична сличним светињама Мајке Божје, настала је у част битке против Турака како би се показало следбеницима православне вере колико може бити снажно заштитништво Богородице. Битка је трајала од 1735. до 1739. године и одвијала се на Азовском мору, што је допринело имену чудесне иконе.
Икона Мајке Божје била је у многим биткама где је служила као талисман. Познато је да је Госпа била заштитница руских војника у смртоносној битци на Азовском мору. Иконописац је на платну приказао Дјевицу Марију, са малим Исусом, а у позадини се види  ДВОГЛАВИ ОРАО.

 

…

О АУТОРУ

Александар Васиљевич Соловјев (рус. Александр Васильевич Соловьёв; Калиш, 18. септембар 1890 — Женева, 15. јануар 1971) је био слависта, истраживач богумила, хералдике, нумизматике, археологије, преводилац са руског и француског језика, професор историје словенског и византијског права на Правном факултету у Београду и у Сарајеву; професор словенских језика и руске литературе на Универзитету у Женеви.

ИЗВОР:

Catena mundi – Издавачка кућа

…

Извор:

https://catenamundi.rs/

.

КАКО СУ ЈЕВРЕЈИ ДОШЛИ МЕЂУ ДРЕВНЕ СРБЕ

.

Диодор са Сицилије пишући о ,,туђинима” цитира писца Хекатеја из Абдере (Bibliotheca Historica, 40.3):

7 В. Прибојевић, О подријетлу и згодама Славена, ЈАЗУ, Загреб, 1951, 166. стр.

,,Најзнанији међу протераним Tуђинима (1) пратили су Данаја и Кадма у Грчку; али највећи број њих ишао је за Мојсијем у Јудеју …

( 1 -  Реч „Туђини“ се овде односи на Јевреје који су робовали у Старом Египту.

9 Друга Мојсијева 13:17-22 )

У Јудеји су изградили Јерусалим и друге градове, поделили народ у дванаест племена, одабрали себи судије и свештенике, и подигли храм, у којем није било слика богова; јер Мојсије није дао да се Божанство приказује у било каквом људском облику …”

Овде Диодор са Сицилије прича о Јеврејима који су робовали у Египту. Тако потврђујући библијски извештај, он каже да је један део Јевреја отишао из Египта на челу са Мојсијем. А онда још каже да је други део Јевреја отишао у Грчку, и то на челу са неким Данајом и Кадмом.

И док се зна ко је био Мојсије, и док „грчког“ хероја Данаја понеки историчари поистовећују са Даном из Библије, само је овај Кадмо(с) остао мистерија.

Ево шта за сада знамо о Кадму. Предводио је део Јевреја из Египта; и отишао је са њима и Данајом у Грчку, али, као што знамо из историје, не директно из Египта у Грчку, него најпре у Обећану земљу – Израел, а одатле у Грчку у 8. веку пре Христа, за време окупације Израела од стране Асирије.

Ако је Данај исто што библијски Дан, како говоре поједини историчари, уз обиље доказа, и ако је Кадмо један од вођа избеглих Јевреја, као што се и види, онда је Кадмо нико други него онај ко се у Библији зове Гад. Гад је био рођени брат Дана (грчког Данаја), а и један и други су били вође јеврејских племена. Гад и Дан су синови Јакова, сина Исака, сина Аврама, који је био родоначелник Јевреја, али и других народа.

Аврам је био потомак Сема, сина Ноја. Заиста, ако проучимо живот овог Кадма, видећемо да је његово име само погрчена верзија имена „Гад“ и Гадовог племена.

Уопште, име „Кадмо“ је скоро идентично са именом „Гад“, а нарочито када сенапише у хебрејској множини – „Гадим“, тј. Потомци Гада, где је слово „г“ прешло у свој звучни парњак „к“.

Чак је и конвенционална историјска наука потврдила да је име „Кадмо“ семитског (хебрејског) порекла. Уосталом, за грчког Кадма се каже да је водио из Египта „туђине“ (Јевреје) заједно са Данајом (Даном), и заједно са Мојсијем. Дакле, све је јасно. То значи да су Илири добили име по Арилију, сину Гада.

И то значи да се Гадово јеврејско племе налазило пре и међу Србима.

Тачније, Гадово племе је из Египта населило најпре Израел, па онда Грчку (Кадмо je оснивач Тебе), а онда отишло још даље на север, међу Илире (Србе), којима је Арилије (Илирије), Гадов син, дао име по себи.

 Тако је део Срба прозван „Илири“ по Гадовом сину Арилију, јер се део тог Гадовог племена доселио међу Србе, након њиховог расејања из Израела у време асирске окупације, где су претходно дошли из Египта.

По једном грчком миту, Илири су добили своје име по неком Илириусу, односно, Илирију. Тај Илирије је био син славног грчког митског јунака –Кадмоса (или Кадма) и његове жене Хармоније, оснивача града Будве (Будуе).

По истом грчком миту, Кадмо је био оснивач и града Тебе, и по њему су њени житељи у почетку називани Кадмејци.

…

.

.

Српска развојна академија (РАС) у Београду разобличава кривотворења у друштвеним и природним наукама, а очигледно је да су та кривотворења (фалсификати) усмерена – с циљем да би се прикриле повјесне (историјске) одлике српске државе и српске културне баштине у Антици и Средњем веку. Нажалост, та кривотворења су избрисала из званичне историје српског народа најосновније податке о држави Србији – основаној после пада Римске Империје – 490. године, са престоницом Србије у СКАДРУ.

Мада је о овом подтаку писао католички бискуп из Далмације, Андрија Качић Миошић, у 18. столећу, друштвене науке то не бележе. А та Србија је трајала 661 годину до 1171, када на чело државе долази Стефан Немања.

Поред престонице Скадра, најзначајнији град у Србији је био – ЗАДАР. И он је био у средњевековној Србији пуних 712 година, од 490. до 1202. године.

 

Ово наводим, да би припадници српског народа и држављани Србије, Републике Српске и Црне Горе схватили да је град – ЗАДАР настао у Србији и да му је становништво било српско, православне вере, те да су Задар окупирали војници германских и романских држава 1202. године за време владавине српског краља Стевана Првовенчаног Немањића. Тад је окупирана и српска североисточна обала Јадрана, те је, са Задром, предата на управу Млетачкој Републици, с престоницом у Млецима. Наравно, у окупираним деловима Србије, почело је покатоличавање Срба, чему су се Срби одупирали, али је најмасовније католичење обављено у 18. и 19. столећу. Окупацију је обавила западноевропска крсташка војска, а после две године је окупирала и Цариград и велики део Источног Римског Царства (тзв. Византије).

 

Да бисте се уверила да је крсташки рат вођен против Србије, наводим о томе делове из књиге академика Слободана Јарчевића: ”Бивши Срби Мађари”, Издавач ”Мирослав”, Београд, Булевар Маршала Толбухина 15, тел. 011/297-0875, mirmi011@gmail.com:

”…  Западноевропљани су послали на Задар крсташку војску. А крсташи су ратовали против држава с исламском, или православном хришћанском вероисповешћу. Мађарска је била католичка држава, па крсташка војска не би могла бити упућена да ратује против ње. То значи, Задар није био у оквиру средњевековне Мађарске, почетком 13. столећа, како се то тумачи у званичној историји – да би се уклонила истина о Задру у Србији! … А да почетком 13. столећа нема ратовања између угарске (мађарске) војске против крсташа око Задра, него да су у Задру православни Срби, које Западноевропљани погрдно зову именима припадника хришћанских секти из првих столећа Нове ере (патеренима, шизматицима, кудугерима… па и богумилима), види се у следећим енциклопедијским одредницама:

‘Папа Иноћентије Трећи покреће Четврти крсташки рат за ‘ослобођење свете земље’, у којем страда ЗАДАР. Године 1202, европско племство, с целокупном војном силом, стиже у Венецију, одакле је требало да се, млетачким бродовима, пребаце у Палестину.

Пошто, наводно, нису имали да плате Млецима превоз, на позив млетачког дужда, ударају на Задар. Несумњиво је Задар 1202. године тешко страдао и због везе с богумилима (тако су католици звали православне вернике, наша примедба). Задрани су, у последњој борби на зидинама, истакли крстове, да увере крсташе, да нису богумили, који одбацују крст. Тома Архиђакон сматра пад Задра божијом казном, ‘јер су се житељи његови одвратили од римске цркве и прионули уз јеретике’.

Иако је Задар разорен и освојен од крсташа и припојен Млетачкој Републици, у граду се и даље бележи постојање јеретика (православних верника, наша примедба). 1234. године је задарски надбискуп Иван, у присуству бројних свештеника, прочитао оптужбе против бискупа Трегуана, који је изопштен као фалсфикатор папске буле и заштитник јеретика (латински: fautor hereticorum).

Забележено је да су фрањевце, који су у Задар дошли с циљем покрштавања јеретика, 1308. године, физички напали тамошњи свештеници и ученици’.[1]

 

Да је становништво Задра било православне вероисповести, показују тадашњи међународни односи. Посебно овај крсташки рат с почетка 13. столећа. Покренут је против држава с православним становништвом и то се не може прикрити. То означава и хрватска енциклопедија, мада је у њој изостављено, да су у Задру били Срби православне вере и да је Задар могао бити само у оквиру Србије. Јер, да је био мађарски град, не би га крсташка војска нападала. Крсташка војска је 1204. заратила против Источног Римског Царства (Византије), окупиравши његов велики део на Балкану и у Малој Азији, а освојила је и град Константинопољ (Цариград).

Тек су Грци потукли католичку војску 1259. и ослободили Константинопољ 1261. године. Значи, скоро шездесет година су католици владали земљама с православним становништвом, које су покушавали превести у римокатоличку веру. Наравно, то су чинили и с окупираним православним српским градом Задром, али је тај покушај покатоличавања био безуспешан у 13. столећу, јер се каже, да је православних било много у Задру 1234 – наравно, католички писци записују да су то били јеретици (богумили). Но, промакло им је, да су и сами уписали, да су Задрани, приликом борби и одбране своје тврђаве, истицали хришћанске крстове – а богумили нису поштовали хришћански крст, тако да на одбрамбеним зидинама Задра нису били богумили (нехришћани) – како то тврде у Ватикану и западноевропским научним установама. И овде је реч о непоштовању у повјесној науци основне логике. Наводи се, да богумили нису користили оружје – а да су у Задру били богумили, како тврде у Ватикану, онда за Задар није требало ратовати, јер су се богумили одрицали ратовања и убијања.

Занимљив је и податак, да су задарски (некатолички) свештеници и верски ученици физички напали римокатоличке фрањевце и 1308. године, а то не би могли чинити, да у граду није била хришћанска православна већина – богумили су проповедали  не-насиље”.

 

С овим Вас упознајем зато што су новине: «Вечерње новости» у Београду, објавиле 20. марта 2019, да ће се име улице у Београду – ”Задарска” заменити, на основу одлуке Града Београда. Очигледно, надлежни у градским установама немају представу да је Задар тако дуго био град у Србији, а државници и историчари у Србији, очигледно, нису о томе обавестили градске руководиоце.

 

Молим Вас, да у Србији, Црној Гори, Републици Српској и у иностранству, овај текст уручујете научним установама, новинарима, књижевницима, историчарима и државницима.

 

С поштовањем,

Академик, др Алек Рачић

.

Смаил-ага Ченгић је рођен 1788. године у селу Јелашица. Мајка му је била Ђурђијанка, робиња. Школовао се у Истамбулу. Био је средњег раста, дугуљасте главе, широка и од великих богиња ишарана лица, зелених очију, смеђе косе, имао је браду и бркове. Био је одјевен сав у свилено одијело: доламу, џамадан са рукавима, чакшире, велики фес с дугом кићанком, опасан великим свиленим појасом. Носио је сабљу и двије кубуре, а још двије кубуре је носио објешене о коњу. Имао је озбиљан поглед и снажан глас.

Ченгићи потичу из Мале Азије. Ова породица владала је градом Чангри, по којем су се по доласку у Босну прозвали Чангрлићи, касније Ченгићи. Средином XVI вијека досељавају у Херцеговину.

Смаил-ага, муселим Гатачки, Пивски и Дробњачки, имао је 600 харачлија и био је веома богат. Истакао се у борбама против Карађорђевих устаника. Био је уз Али-пашу Ризванбеговића 1832. године против Хусеина капетана Градашћевића који се одметнуо од султана. Тада су у његовој војсци били и Дробњаци међу којима је био и Новица Церовић. Због заслуга у гушењу побуне добио је од султана титулу паше.

Зијаметско право на Дробњак некада су имали Ризванбеговићи. Од њих су ово право купили Селмановићи из Таслиџе. Ибрахим-паша Селмановић продао је своја зијаметска права у Дробњаку Смаил-аги 1829. године за 80 „ћеса“. Купопродаја је извршена под Дурмитором, под Седлом код „Попова моста“. Селмановићи су хтјели продати Дробњак Ризванбеговићима од којих су га и купили, али се Дробњацима то није свидјело. Смаил-ага је боравио у Тушини код Новице Церовића и ту му је Ђоко Маловић предложио да он купи Дробњак. Смаил-ага није имао довољно новца па му је Ђоко Маловић посудио део, а део је прикупио у народу. Претходно је Смаил-ага откупио породицу Ђока Маловића од Турака и вратио ју је кући. Земља на Језерима од Пашине воде до Тепаца припадала је до 1863. године породици Ченгића. Послије тога то земљиште је постало племенска комуница.

Смаил-ага је ријетко долазио у Дробњак јер му је све послове завршавао Ђоко Маловић и доносио му данак у Липник. Кнежеви су сакупљали харач од 300 пореских димова и прирез од 300 ока масла годишње. Харач се није узимао од сиромашних кућа. Ово се сакупљало у јесен. Смаил-ага је био највећи јунак турског царства. Није био суров према раји. Био је поштен и није чинио зулум по Дробњаку. О Божићу је пекао пециво и куповао вино па позивао хришћане и частио их.

Али према бунтовницима је био суров. Пред својом кулом мучио је заробљене ускоке и хајдуке. Они су пред њим умирали јуначки и у пркосу, неки и без јаука. Смаил-ага се женио три пута. Прва жена му је била од Хасанбеговића из Автовца. Једна од жена је била удовица чију је кћер из првог брака за жену узео Смаил-агин син Рустем-бег. Рустем-бег је био велики насилник. У мираз је добио 300 читлука близу Сарајева. Рустем-бег је у својој кули у Липнику имао тамницу за мучење Срба. Пред кулом је имао вјешала са кукама и алкама на које је вјешао и качио људе.

Смаил-ага је имао седам синова. Осим Рустем-бега са првом женом имао је још два сина: Дедагу (Дервиш-паша) који је умро у Коњицу 1875. године и Мухамед-бега којег је посјекао Спасоје Огњеновић из Бањана на Сјенокосима  у Дуги Никшићкој 1862. године. Остали синови су: Сулејман-бег (од друге жене), Кадрибег, Сејди-бег и Хајдар-бег (од треће жене) који је умро у Цариграду. Петар Вукотић је шишао Дедагиног сина. Три Дедагина сина су живјела у Сарајеву и Цариграду.

На Грахову је 1836. године у борби против Турака поражена црногорска војска и погинуло је девет Петровића, рођака Петра II Петровића Његоша. Најзаслужнији за пораз и погибију Катуњана био је Смаил-ага. На Грахову су са Смаил-агом били Пивљани, а Дробњаци нису хтјели доћи, осим Ђока Маловића којег је Смаил-ага од милоште звао Маријан и још једног Дробњака. Послије боја на Грахову Смаил-ага није долазио у Дробњак четири године. Хасан-бег Требињац Ресулбеговић је у Требињу држао главе Петровића и није хтео да их да Његошу уз откуп.

Владика Раде није могао опростити Смаил-аги погибију својих рођака. Његош је позвао Дробњачке главаре: Новицу Церовића, Шуја Караџића и попа Димитрија Головића и од њих затражио да убију Смаил-агу. Дробњачки главари на то пристану и за то придобију цијело племе.

Завјереници су се састали у манастиру Морачи и сковали план за убиство Смаил-аге. Владика им је послао нешто муниције. У убиству ће учествовати Дробњаци, Ускоци, Морачани, Ровчани, Бјелопавлићи и Пипери.

Дробњаци се 1840. године одметну од Турака. Да би Смаил-агу домамили у Дробњак, Ђоко Маловић му је написао писмо у коме га обавјештава да се Дробњак буни и да се у народу прича да Смаил-ага не смије да дође од боја на Грахову. Рустем, син Смаил-аге, дође у Дробњак, али му ови не дадоше харач и он се врати оцу.

Смаил-ага  у септембру 1840. године са педесетак харачлија обилази Пиву. Ноћио је у Пиви двије ноћи, другу у Пивском манастиру. У Пиви је узео неколико Дробњачких талаца и послао их у Мостар. Из Пиве долази у Дробњак. Долази у Дужи код Ђока Маловића. Ту није било Шуја Караџића, ни Новице Церовића, па се Смаил-ага наљутио. Сутрадан када је Шујо Караџић дошао Смаил-ага му није хтио пружити руку да се рукују. У Дужима је Смаил-ага остао седам дана. Није му се улазило дубље у Дробњак.

Дробњачки главари наговоре Смаил-агу да се премјести на Пошћење и овај то прихвати. Смаил-ага из Дужи дође на Пошћење и улогори се на Грбовића Бари, под кулом Одовића. Ту дође и Новица Церовић на кога је Смаил-ага био љут јер се није раније појавио. Дробњаци, у жељи да Смаил-агу увуку што дубље у дробњачку територију, изјаве да су му вјерни и покорни, а он им повјерује. Новица Церовић је наговорио Смаил-агу да дође на Мљетичак.

Смаил-ага покрене војску на Мљетичак. Тада лукави Ђоко Маловић, не желећи да непосредно присуствује нападу на Смаил-агу и његовом убиству, а сматрајући да је обавио свој дио посла тиме што је писмом намамио Смаил-агу у Дробњак, под изговором да су му дошли неки дубровачки трговци оде назад у Дужи.

Смаил-ага са пратњом стиже на Мљетичак  4. октобра предвече. Улогорио се на Гвозду на Мљетичку, испод брдашца Вигњеве Главице. На Мљетичку је Шујо Караџић дочекао Смаил-агу  и била је гозба под шаторима. Измјењивали здравице Шујо и Смаил-ага. Пила се медовина, замућено вино и кафа. Дробњачки кнежеви су на Мљетичак донијели харач Смаил-аги. Смаил-аги је те вечери кнез Филип Жугић донијео за вечеру нешто кајмака, погачу и мало меда. Смаил-ага је тада рекао да му је мало, а Филип му рече: „Толико за ноћас, а сјутра ће бит’ доста свакоме“. Кнез Филип је заноћио у својој кући, а ујутро је освануо у војсци која је убила Смаил-агу. Шујо Караџић и Дробњаци састали су се у Буковици са Новицом Церовићем са којим су дошли Ускоци. Ускоро су им се придружили Мина Радовић и Радован Бегов Реџић Булатовић са којима су били Морачани, Ровчани, Пипери и Бјелопавлићи. Стотину људи ноћу је кренуло из Буковице на Мљетичак.

Ноћ је била облачна. Дувао је прохладан вјетар и било је магле.

Војска је стигла за брдо Пјешевац, а онда се почела у највећој тишини спуштати низ Загуљски поток ка логору Смаил-аге. Већ је почело да свиће, али због облака и тмурног времена турске страже их нису примјетиле. Дио војске смјестио се са горње стране Вигњеве Главице, други дио војске остао је испод ње, а трећи дио војске спустио се потоком ниже, до Баре, да спријечи бјекство Турака према Никшићу. У овом дијелу војске био је Мирко Алексић. До пред зору Смаил-ага је пушио наргилу, а пред зору је заспао.

У зору 5. октобра, када су се дијелили ноћ и дан, извршен је напад на Смаил-агу. Турци су спавали када је напад почео. Војска која је била испод Вигњеве Главице искочила је на врх брдашца. Почетак напада означио је Шујо пуцњем из кубуре. Тада и остали испале плотун на Турке. Турци повикаше: „Власи… Власи долазе!“  Напад је извршен са свих страна. Под кишом метака, по логору су јаучући бауљали рањени Турци и падали на земљу која је убрзо била прекривена турским лешевима. Смаил-ага је изашао из шатора. „Брњаша ми…“ заустио је да затражи коња, али га је у том тренутку Мирко Алексић из своје шешане погодио у главу са два метка. Био је мртав прије него је пао на земљу. Једно зрно остало је у глави, а друго на веризи низ повије. Кад то видјеше они Турци који су још били у животу и покушавали да пруже отпор, разбјежаше се, али свега двојица су успјела да извуку живу главу. Већ се разданило. Сама битка је кратко трајала. Погинуо је Смаил-ага Ченгић и уништен је већи дио његове војске. Један од оне двојице Турака који су успјели да побјегну био је Ахмет Баук, побратим Шуја Караџића. Међу нападачима није било мртвих ни рањених.

Тијела погинулих Турака трпана су на саоне и одношена истог дана на Превиш гдје су нешто касније закопана у неко старо турско гробље. Коста Берковић, трговац из Таслиџе, је дан иза битке платио 20 перпера људима да сахране мртве Турке. Све главе убијених Турака су посјечене. Главе су однешене у Тушину, ускочка села и Морачу. Набијене су на коље око пута и око уљаника.

Ноћу, попадија Томић, кума Смаил-аге и њена кћерка ископале су Смаил-агино тијело. Попадија је ставила тијело у врећу и натоварила на коња. На другу страну самара натоварила је подебље дрво, да не би претезало. Преко Пиве је тијело однијела у Липник породици Смаил-аге. Њен син јединац је тада био заточен у Мостару па је тако покушала да га спаси. Кад је позвана послије убиства Смаил-аге на Цетиње да одговара за преношење агина тијела и кад је на Његошево питање зашто је то учинила навела разлог који ју је навео на такав чин, Његош је разумио њену материнску љубав и опростио јој је.

Када су Турци у Мостару сазнали за Смаил-агину погибију потровали су дробњачке таоце. Рустем-бег је из кубуре убио таоца Саву Требјешанина. Ипак је неколико таоца успјело побјећи. Са собом су понијели отрованог кнеза Милију Живкова Јауковића који је умро у Безују у Пиви. На Цетиње је вијест о погибији Смаил-аге донио Макарије Шумадинац, калуђер манастира у Бијелој. Његош му је поклонио крст. Овог калуђера при повратку ухвате Турци и убију га. Дробњаци су послије погибије Смаил-аге отишли код Његоша и предали му Смаил-агину главу, оружје, сат, златну опрему и агине коње. На Цетиње су отишли Новица Церовић и брат му Стојан, Шујо Караџић, Мирко Алексић, Милић Томић, Радивоје Вилотијевић и други.

Примивши из руку Мирка Алексића главу Смаил-агину, Његош повиче: „Дође ли да ми се поклониш, јадни Смаиле!“ Три дана трајало је на Цетињу весеље. Тада су на Цетињу биле изграђене само „Биљарда“ и двије крчме.

Истог дана када је убијен Смаил-ага, послије ручка, Новица је натоварио своје ствари и са породицом кренуо на Цетиње. Путовали су ноћу. Новица је на Цетиње стигао у зору. Носили су главу и водили два коња Смаилагина: Брњаша и Гаврана. Предали су на поклон владици коње и оружје Смаил-агино. Његош је дао Новици и Шују титуле војвода, а Мирку Алексићу титулу капетана. Његош је Новицу поставио за сенатора и дао му је кућу на Цетињу и млин у Ријеци Црнојевића. Кад је Његош рекао Новици да је Иван Мажуранић написао пјесму о погибији Смаил-аге, послали су му Смаил-агин сат. Његош је Смаил-агину главу држао у своме двору на савитљивој притки, тако да се клањала кад би неко ушао.

Да би осветио убиство Смаил-аге, Али-паша Ризванбеговић убрзо шаље на Дробњак војску под командом Хасан-бега Ресулбеговића. Народ се склонио у збјегове у ускочке планине и Морачу. Дробњацима у помоћ дођу и Ровчани, Морачани, Ускоци и Бјелопавлићи, али су на пољани званој Бара Дајовића под Боровом Главом код Тушине били поражени 7. новембра 1840. године. Имали су 120 погинулих којима Турци одсијеку главе и њима оките Смаил-агин гроб у Липнику. Тада Турци попалише читав Дробњак у коме су оставили и своје посаде. Запалили су кулу Новице Церовића који је тада боравио на Цетињу по жељи Његошевој, да га Турци не би убили из освете за убиство Смаил-аге. Једино су остала непокорена ускочка села Струг, Сировац и Малинско. Од тада су Ускоци постали посебно племе.

Дедага и Рустем-бег су се 1841. и 1842. године светили за погибију оца у Дробњацима. Дедага је уочи Божића похватао многе Дробњаке, око стотину их послао у Мостар као таоце, а посјекао их 96 (7 Церовића). Многи Дробњаци су у то вријеме побјегли у Морачу и друге крајеве.

Дробњацима је 1843. године дозвољено да се врате на згаришта кућа. Били су разоружани, а Турци су чинили зулуме по Дробњаку. Филип Жугић и Милован Томић ишли су код босанског везира Омер-паше да моле да им се врати оружје. Везир је о овоме писао султану у Истамбул.

Султан је дозволио да се оружје врати Дробњацима, а враћени су и преживјели таоци који су били заточени у Мостару.

.

Кадиз

Шта стоји у измишљеној старој историји о том
граду?  Узмимо шпанску верзију :
„ Кадиз, сребрно буренце, три хиљаде година главни
град провинције, основали су га Феничани (Phönizier)
као Гадир, важи као најстарије насеље на Иберијском полуострву, можда целог западног света “ (Хроника града Кадиза).
Већ нам је зло! Иако је једно тачно! Са Алесиом је
Кадиз најстарији град Европе! Али даље! Основали су
га Феничани, зове се Гадир! Забога!
Феничане као народ никад нисмо имали, и да су га
основали Феничани не би се звао Гадир! Име Гадир
потиче од измишљеног грчког географа и путника
Страбо-а! Гадир је Страбоово унакажење имена Сард,
Сардр, Сардир, који је основао Сербон II, али не пре
3000 година! Према важећој хронологији, али је она
погрешна! На то ћемо се још вратити.

Данашње име Кадиз је унакажено име Сард, Садр, Сардис, само је почетно слово сербско „Ц“ (С),Цард,Цардр, Цардис а
чита се као Сард, Сардр, Сардис и Сарди су Срби!

 Дакле град је назван по имену једног народа! То нам
Страбо не каже. Али Страбо познаје неки други град
као Сард, Сардр у Малој Азији, у Лики, и његов народ!
Становници Лyкијци су Срби (Страбо). Дакле! Од Цард
(Сард) Цардр (Сардр) Цардис (Сардис) настао је Цадиз
(Кадис)! Али не увек!

Нека сербска имена Сард, Сардас су се до данас одржала. Сардр, Сарда у данашњој Шпанији имамо 4 пута, а Сард, Сардас 2 пута…, Један Садр, Сардас се налази у Арагонији код Сабинонинго-а, а Сабинонинго и Цартиране
(Сартирана) су Србија, Арагон је Царагон (Сарагон),
Србија, са главним градом Царагоца (Сарагоса),
Србија, данас Зарагоза и он лежи на реци Ибар! Ибар
као сербско име реке налазимо у целом старом свету,
а у Србији још и данас. Ова река Ибар се данас зове
Ебро! 20 км. од Зарагоза-е (Србије).

.

Зарагоза (Сарагоса)

 

.

Изнећемо наше мишљење и о оснивачу града Цард,
Цардр, Цадис, данас Kадиз-а. То је Сербон II!

Сербон II је други освајач света, у митологији он је Херакле,
Херкул, Дионис, Одисеј…, Њега смо у нашим
досадашњим делима подробно описали, сада само
укратко у вези са данашњим градом Kадиз. Са својим
освајачима он је преко Мисира (Miessir-a, Египат) и
североафричке обале доспео до мореуза између
Африке (Африка се тада звала Либyа) и Европе, где је
с обеју страна дигао Сербонове стубове и с европске       стране основао насеље.

Наши састављачи историје Сербонове стубове називају „Херакловим стубовина“ а насеље које је Сербон II основао Сард, Сардр, Сардис – Гадир. Овде опет видимо не само
фалсификовање историје, већ радикалну измену
историје овог града и његовог народа. Прво
изопачење имена данашњег Kадиз-а су спровели
Страбоови проналазачи, највише пре 400 година,
Они су одлучили да је Страбо „грчки“ географ,
историчар и путник II. века пре н.е., који треба да
описује тадашњи свет, да унаказује сербска имена и
да „проналази“ нове народе, исто тако како
проналазач Славена Орбини и описивач Славена
Константин Порфирогенитис!

Тако је сербски град Сард, Цард, Царди, Цардис добио грчко име Гадир, Гадес (уместо „Ц“, „Г“, а сербски народ Пиринејског полуострва имена: Бетис, Турдуки, Луситани, Ветонес, Ареваци, Цантабари, Кардли, Астури.

…

Миленко Николић,  Stiftung,

Задужбина Миленка Николића.

…

ЈОШ О ИСТОРИЈИ  АНДАЛУЗИЈЕ:

http://vesna.atlantidaforum.com/?p=4487

Србија пре Немањића:

Стефан Војислав Војислављевић  (1018 – 1043)