Archive for the Category » Nepoznata istorija Srba «

Непозната историја србског двоглавог орла

Др Александар Соловјев:

Непозната историја србскогдвоглавог орла

Двоглави орао у Вавилону

Пратећи простирање симбола ОРЛА и ДВОГЛАВОГ ОРЛА можемо много сазнати о подручјима на којима су живела древна србска племена.

Већ на најстаријим Вавилонским споменицима може се наћи ОРАО као знак државне моћи, напр. у граду Лагашу, а као божански знак имамо — тајанственог орла с лављом главом, „божанску јуришну птицу“. Ово чудовиште сматрано је за национални грб свих Сумераца: оно се среће у краљевским гробницама у Уру, и на печатима из Лагаша.

У истом сумерском свету јавља се и ДВОГЛАВИ ОРАО, јер сумерски митови говоре о дуплим људима и зверовима. Двоглави орао (понекад и са две лавље главе) може да символизира епског јунака Гилгамеша или, по мишљењу других научника, — крилато божанство Сунце. Опет налазимо двоглавог орла на споменицима из Лагаша, нарочито на цилиндрима за печате. У појединим случајевима двоглави орао држи у својим канџама две звери (напр. зечеве); ово је облик који ће се често понављати кроз много векова.Најстарији облик овог двоглавог орла датира (приближно) од 2500 г. пре Христа.

 

На печатном цилиндру приказан је бог Нингирсу на престолу украшеном лавовима, а иза њега двоглави орао подржава Картуш с натписом. Види се да је двоглави орао везан за идеју Божанства.

У Етиопији (у м. Керма код трећег нилског катаракта) пронађени су метални украси за капе (из доба око 2000 г. пре Христа): на њима се налазе и двоглави орлови, као и двоглаве дропље, Тешко је рећи да ли су ове двоглаве птице у Јужном Египту настале под сумерским утицајем или су самосталан производ египатске културе.

После Месопотамије налазимо двоглаве орлове у Хетитским споменицима (од прилике 1500 г, пре Хр.). Хетитски народ који је био мешовитог порекла и имао у своме језику индоевропске елементе, у својој уметности био је под великим утицајем Вавилона. У чувеним споменицима Богаскеја (Bogazkoy) сачувана су два велика двоглава орла. Један је исклесан на вратима двора у Ејуку (Eiuk, Huyuk): испод ногу неког божанства видимо лепог орла са две засебне главе који држи у својим канџама две зверке, вероватно зечеве. Овај облик показује несумњиво сродство са сумерским двоглавим орловима.

.

.

Други је орао исклесан неких 900 метара далеко од овог двора, на стени Јализикаја („Сликана стена“). Ту је приказана читава поворка богова и богиња; две богиње у центру на двоглавом орлу, чије две главе ничу на једном истом врату. Ово је нов облик који ћемо често сретати на истоку. Ова слика потиче из г. 1350—1250 пре Христа.

Осим тога двоглави орао налази се и на Хетитским печатима, понекад заједно са грифонима.

Хетитски двоглави орлови јављају се као први доказ утицаја азијских верских символа на народ индоевропског порекла, настањен у Малој Азији. Али после тога у историји двоглавог орла ствара се велика провалија: он дрема у дубинама Азије и не јавља се никако на европском земљишту. Римљани па и остали европски народи служили су се само обичним једноглавим орловима до самог доба крсташких ратова.Тешко је следити међутим историју двоглавог орла у Азији. Ту смо упућени само на поједине случајне налазе и ископавања.

ХЕТИТСКИ ДВОГЛАВИ ОРАО

.

Двоглави орао први пут код балканских Срба

Интересантно је да се на српском земљишту двоглави орао јавља по први пут на новцу не цара него деспота, и то Јована Оливера. Познат је његов новац с латинским натписом MONITA DESPOTI OLI са лепо стилизованим орлом. Исти деспот Оливер насликан је два пута на фрескама у манастиру Леснову: на једној фресци његово одело као и одело његове жене „царице Марије“ пуно је двоглавих златних орлова на црвеном тлу. Слична дворска одела носе деспот Оливер и његова жена на фресци у капели св. Јована саборне цркве св. Софије у Охриду. Напокон и на ланцу великог полијелеја у Леснову с монограмом деспота Оливера видимо опет истог орла. Деспот Оливер доиста се доследно служи двоглавим орлом који је не само амблем његовог деспотског достојанства, већ у неку руку и његов лични грб.

Уопште од доба прогласа Српског царства скоро сваки великаш носи на своме свечаном оделу „царске орлове“, нарочито ако има високи дворски чин.

.

.

Одело ћесара Гргура Бранковића на фресци у ман. Богородице Захумске на Охридском језеру (1361), зелено одело ћесара Новака и пурпурно ћесарице Кали на фресци г. 1369 у Малом граду на Преспи и црвено одело Остоје Рајаковића у цркви Богородице Перивлепте у Охриду (око г. 1370). И неки деспот Константин (вероватно Константин Дејановић) насликан је на минијатури Еванђелија из г. 1356 у црвеном оделу са златним двоглавим орловима, док његов таст, бугарски цар Јован Александар носи царско одело без орлова. На исти начин приказан је и цар Урош на фрескама, (у оделу без орлова) али видели смо да су двоглави орлови били уобичајени у његовој околини. Њима се служи и краљ Вукашин.

У Маркову манастиру код Скопља, сазиданом од краља Вукашина и његових синова, налази се испред олтара плоча са двоглавим орлом између два лава који има сасвим хералдички облик. Осим тога лепи двоглави орлови јављају се на фрагментима полијелеја с монограмом краља Вукашина: нарочито су интересантни орлови са крстом између глава, у великим колутима.

И кнез Лазар служи се доста често двоглавим орлом. У ман. Раваници он је насликан на фресци (око 1380) опет у црвеном дворском оделу са златним орловима у златним круговима.

И последњи деспоти из других династија служе се двоглавим орлом изнад својих породичних грбова, као знаком деспотског достојанства: тако је на печату деспота Јована Берислава г. 1505 и деспотице Катарине Баћањи удовице Стефана Берислава, из године 1542.

Двоглави орао под Турцима

Горда традиција царског орла није могла да ишчезне ни после пропасти српских држава. Од Немањићког орла у грбу босанских краљева и од деспотског орла у XV и XVI веку наставља се непрекидна традиција у хералдичким сликама и зборницима, посталим у Далмацији крајем XVI века. На „Родословљу српских и босанских краљева“ из Сутјеске (са сумњивим датумом 1482) постали у вези с амбицијама породице Охмућевића крајем XVI века, бели орао јавља се на почасном месту у самом срцу сложеног краљевског грба (ecu de coeur).

Исти грб у већем облику налази се и на рубу слике као „Племена Немагнића штит“. Он има исти тачно одређени хералдички облик: бео орао на црвеном пољу, са две мале круне на главама и са два бела крина испод крила. Породица Охмућевић, родом из Босне чувала је старе традиције славе и независности и сећала се доста тачно тога да је Немањићки двоглави орао био некад познат босанским краљевима.

После тога у Илирском грбовнику Коренића — Неорића 1595 г. сложени грб „цара Стипана Немањића“ обухвата још више грбова него онај у Родословљу; опет је Немањићки орао на почасном месту у срцу грба и опет су његове боје исте; исти су и кринови испод крила. Осим тога велики двоглави орао с ореолима изнад глава и царском круном јавља се као цимер средњег шлема и доминира целом сликом: он пада у очи као славно знамење илирског царства.

Исти орао улази и у сложен грб младог „краља Стипана Уроша“ и напокон јавља се засебно као „Немањића племена цимери“. Осим тога двоглави бели орао са два крина на крилима налази се као украс шлема Лазара Хребељановића. Двоглави орлови јављају се и као грбови породица Кастриотића и Црнојевића. Види се да је састављач грбовника био тачно обавештен јер је њима дао тачне боје: Кастриотићев је орао црн на златном пољу као што то потврђује и Ди Канж за напуљске Кастриоте, а Црнојевићев орао златан на црвеном пољу, као што су га уживали млетачки Црнојевићи.

МАВРО ОРБИН у свом делу КРАЉЕВСТВО СЛОВЕНА послужио се на широко Илирским грбовником, али узевши из њега крст са четири оцила као грб краља Вукашина, није преузео грб Немањића. Само се у комбинованом грбу „цара Стефана Немање“ налази двоглави орао са криновима у центру, и исти орао као украс шлема. Исти сложени грб „краља и цара Србије“ налази се и у споменутом делу Ди Канжа г. 1680.

 

Фотографија корисника Zaveštanja predaka

.

Павле Ритер-Витезовић који се толико послужио илирским грбовницима, доноси не само српски грб него и грб „Немањићког царства“ и то на почасном месту, одмах иза грба Илирије. У своме објашњењу он каже:

„Грб царства које је у правом Илирику установио Стефан, прозвани Немањић, јесте двоглави бели орао на црвеном пољу за разлику од Римског западног који је црн на златном, римског источног који је златан на плавом и Московског који је исто златан на црвеном пољу. Стефан је основао Рашко царство да би у њега пренео источно: и поставивши краљеве, прозвао се цар Рашке, Грчке и Бугарске. Са обе стране орла виде се златни кринови под раширеним крилима, додати ради сродства с краљевском крвљу Француске. Ово беше породични грб Немањића“.

Кнез Милош враћа двоглавог орла

Србија кнеза Милоша потпуно се одлучила за крст с оцилима који је постао признати грб Кнежевине.

Тек кад је Кнез Милан почео да припрема проглас Краљевине, јавила се мисао да се државни грб улепша и повећа. У томе је Милана много помагао наш историчар Ст. Новаковић, онда министар просвете и црквених послова. После проглашења Краљевине 22 фебруара 1882 издат је 20 јуна и. г. и нарочити Закон о грбу Краљевине Србије, примљен у Народној Скупштини.

Први његов члан гласи:

„Грб Краљевине Србије јесте двоглави бели орао на црвеном штиту с круном краљевском. Врх обе главе двоглавог орла стоји круна краљевска а испод сваке канџе по један кринов цвет. На прсима му је грб Књажевине Србије ’бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком углу крста’. Чл. 2: Грб је огрнут пурпурним хермелиновим плаштем коме се на врху налази краљевска круна. Чл. 3: Нацрт грба, који ће служити као оригинал, биће као такав утврђен решењем министарског савета и чуваће се у министарству правде“.

Тај нацрт био је утврђен тек 7 октобра 1882 као оригинал грба Краљевине Србије. На томе нацрту су потписи — претседника мин. савета М. Пироћанца, мин. просвете Ст. Новаковића, мин. финансија Чеде Мијатовића и др.

Двоглави орао за време Југославије

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу, проглашено 1 децембра 1918, изазвало је потребу стварања нове заставе и новог државног грба. О застави било је већ уговорено на Крфу г. 1917, а почетком г. 1919 обнародована је у Службеним Новинама уредба Министарског савета о новом грбу, са великим цртежом израђеним од архитекте Пере Поповића. Нашло се сретно решење: Немањићки бели орао примио је на своја прса грбове: српски, хрватски и словеначки. Текст ове уредбе пренет је у Видовдански устав 28 (15) јуна 1921 као члан 2, који гласи:

„Грб је Краљевине Двоглави Бели Орао у полету, на црвеном штиту. Врх обе главе Двоглавога Белог Орла стоји Круна Краљевине. На прсима орла је штит, на коме су : бео крст на црвеном штиту са по једним огњилом у сваком краку.

АЗОВСКА ИКОНА МАЈКЕ БОЖЈЕ
.
Ова икона, иако слична сличним светињама Мајке Божје, настала је у част битке против Турака како би се показало следбеницима православне вере колико може бити снажно заштитништво Богородице. Битка је трајала од 1735. до 1739. године и одвијала се на Азовском мору, што је допринело имену чудесне иконе.
Икона Мајке Божје била је у многим биткама где је служила као талисман. Познато је да је Госпа била заштитница руских војника у смртоносној битци на Азовском мору. Иконописац је на платну приказао Дјевицу Марију, са малим Исусом, а у позадини се види  ДВОГЛАВИ ОРАО.

 

О АУТОРУ

Александар Васиљевич Соловјев (рус. Александр Васильевич Соловьёв; Калиш, 18. септембар 1890 — Женева, 15. јануар 1971) је био слависта, истраживач богумила, хералдике, нумизматике, археологије, преводилац са руског и француског језика, професор историје словенског и византијског права на Правном факултету у Београду и у Сарајеву; професор словенских језика и руске литературе на Универзитету у Женеви.

ИЗВОР:

Catena mundi – Издавачка кућа

Извор:

https://catenamundi.rs/

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

РАСИНА – ЕРКОЛАНО

Резултат слика за herculaneum

.

Đorđe Petković:

Раси онамо и вамо …

Многим градовима у Кампанији давана су грчка имена у намери да се прикрије оригинално порекло не само имена градова, него и оних који су их градили и живели у њима. За неколико градова сам открио оригинално порекло, а међу њима је и Ерколано ( грчки-Herculaneum), а оригинално и изворно име је Расина или Расена.
Први који је писао о Расини (Расена) и прекрстио га у Херкуланум је Дионизије из Аликарнаса или Дионизија (60.-7.) Био је историчар и учитељ античке грчке реторике, који је живео током кнежевине Августа. Његов главни рад је ,,Антика Рима”(Roma Antica).

Рођен у Аликарнасу, након завршетка грађанских ратова провео је двадесет две године проучавајући латински језик и књижевност и припремајући материјале за своју историју. У овом периоду давао је поуке у реторици. Датум његове смрти није познат, претпоставља се непосредно након 7-ме године пне, и објављивања књиге “Антика Рима”.

Дакле ради се о Грку који није могао да има директна сазнања о древном граду Расени пошто је у његово време цела Кампанија пала под окупацију Латина, а те злочиначке походе су извршили Латини под командом Lucius Cornelius Sullе у периоду од од 90. до 82. пре Христа . Тек у модерном периоду, када су археолози кренули са ископавањем античког града Ерколана, дошло се до многих сазнања, а тако и до оригиналног имена Расена (Ресина) које је град носио све до средњeг века, када се још увек звао Расена или Ресина, касније је постао Ерколано, који је био бисер Напуљског залива.
Оно што везује ова два народа оне са простора Кампаније и ове са простора Србије је идентично име „Расена

 

Ова историјска верзија, која долази директно од Диониса Аликарнаса, грчког историчара и учитеља реторике из августовског периода, наводи да је град лично основао грчки херој, на крају десетог задатка којег је видио као протагонисту. Према историји, на свом путу недуго прије повратка у Грчку, Херкулес би се зауставио дуж обале Кампаније да би нахранио волове, јер је земља коју је плавило Тиренско море била плодна; заправо Херкуланум је изграђен по грчкој шеми сличној оној у Напуљу ( и Напуљ су изградили Расени), , налази се на веома важном стратешком положају, на потезу који се спушта на море, и када су Латини(Римљани) освојили регион, одмах су били привучени шармом и лепотом овог древног малог града.
Дакле овако пише грчки историчар о древном граду Расена, својатајући Херкулеса и историјске чињенице претвара у још једну „грчку митологију“.

О Расини на енглеском језику:

The Rasina District (Serbian: Расински округ / Rasinski okrug, is one of eight administrative districts of Šumadija and Western Serbia. It expands to the central parts of Serbia. According to the 2011 census results, it has a population of 241,999 inhabitants. The administrative center of the Rasina district is Kruševac.
The Rasina (Serbian: Расина) is a river in south central Serbia. The 92 km (57 mi) long river flows through the Rasina region, gives its name to the modern Rasina District of Serbia, and flows into the Zapadna Morava near the city of Kruševac.
The Temnić inscription is one of the oldest records of Old Church Slavonic Cyrillic script from … Bulgarian inscriptions • 11th century in Serbia • Medieval Christian inscriptions • Rasina District • Collections of the National Museum of Serbia …
The Temnić inscription (Serbian: Temnićki natpis/Темнићки натпис) is one of the oldest records of Old Church Slavonic Cyrillic script from the territory of Serbia. The limestone plate was discovered in the vicinity of a school in the village of Gornji Katun, near Varvarin, in the region of Temnić in Pomoravlje. It was acquired by the National Museum of Serbia in 1909. The tablet represents a scientific conundrum as no other remains of an edifice were found and paleographic and linguistic analysis of the text reveals little information.
The inscription on the plate was skillfully engraved in uncial Cyrillic in seven rows. The short text contains the names of ten of the Forty Martyrs of Sebaste: Xantius, Leontius, Melito, Severian, Philoctimon, Angius, Heraclius, Ecdicius, Cyrius, and a plea: “Pray for us!”

Founding of Resina (Оснивање Ресине)

The first records of the existence of a village named Resina or Risìna
(Први записи о постојању места по имену Ресина или Рисина)

Ercolano is a town and comune in the Metropolitan City of Naples, Campania of Southern Italy. It lies at the western foot of Mount Vesuvius, on the Bay of Naples, just southeast of the city of Naples. The medieval town of Resina – read Resìna – was built on the volcanic material left by the eruption of Vesuvius (79 CE) that destroyed the ancient city of Herculaneum, from which the present name is derived. Ercolano is a resort and the starting point for excursions to the excavations of Herculaneum and for the ascent of Vesuvius by bus. The town also manufactures leather goods, buttons, glass, and the wine known as Lacryma Christi (Tears of Christ).
According to legend, Herculaneum was founded by Hercules, who was returning from one of his Twelve Labours. Historically, it was most likely founded by the Oscans, an Italic tribe of the 8th century BC, and later became part of both the Etruscan and Samnite dominions. It was built according to the standard model of Hippodamus of Miletus with a grid of crossing Decumans and Cardos. The houses are elegant and large and there are public buildings that are abundant and large, compared to the small number of inhabitants (estimated to be 5,000).
In epoca medioevale era ancora chiamata Resina, successivamente divenne poi Ercolano, la perla del Golfo di Napoli. In antichità sopratutto i pescatori, su una cosa erano assolutamente tutti d’accordo: prima di navigare per una pesca “straordinaria”, bisognava organizzare assieme ai sacerdoti, un rito che invocasse la protezione divina di Nettuno, Venere ed Ercole, figura mitologica legata alla città. Ma perché proprio Ercole?
Questa versione storica, proveniente direttamente dagli scritti di Dionigi di Alicarnasso, storico greco e insegnante di retorica del periodo augusteo, narra che la città sarebbe stata fondata dal forzuto eroe greco in persona, al termine della sua decima fatica che lo aveva visto protagonista nel sottrarre a Gerione, un re crudele e dall’aspetto terrificante (dotato di tre teste e sei braccia – ndr), le sue mandrie di buoi. Secondo la storia, Ercole nel suo viaggio di ritorno poco prima del rientro in Grecia, si sarebbe fermato lungo le coste campane per far pascolare i buoi, in quanto le terre bagnate dal Mar Tirreno erano proverbialmente molto fertili; infatti Ercolano, edificata seguendo un coltissimo schema greco simile a quello di Neapolis, si trova proprio in un punto altamente strategico, su di uno sperone che discende a picco sul mare e quando i Romani conquistarono la regione si sentirono subito attratti dal fascino e dalla bellezza di questa antica e piccola città.
Dionigi d’Alicarnasso, o Dionisio (60 a.C. circa – 7 a.C.), è stato uno storico e insegnante di retorica greco antico, vissuto durante il principato di Augusto. La sua opera principale è Antichità romane.

The main business of the inhabitants of Resina were: agriculture, fishing (also corals, together with the inhabitants of Torre del Greco), and cut and carving the volcanic stone. In the 16th century the worship for the Madonna di Pugliano, venerated in the church of Santa Maria a Pugliano, was so spread that numerous pilgrims flooded from all the surrounding areas and in 1574 the church is first mentioned as Basilica pontificia; two years later became the parish church of Resina, also including the neighbour Portici until 1627.
IN 1631 Mt. Vesuvius violently erupted after a long era of quiescence destroying the area all around, killing more than 4.000 people and altering the geography of the places. It was the second most devastating eruption of Mt. Vesuvius ever, after the one that destroyed Pompeii and Herculaneum in AD 79. The territory of Resina was struck by two legs of lava that split behind the hill of Pugliano and spared the houses of the village; one of the legs filled the valley on the western side of it and when it solidified the village grew on the new plain and the large via Pugliano was built heading straight to the basilica on the top of the hill.
After the eruption of AD 79 the area was slowly re-populated and in AD 121 the old coast road from Naples to Nocera was probably in place. In the Basilica di Santa Maria a Pugliano are two early Christian marble sarcophagi from the 2nd and 4th centuries AD which give evidence of habitation on the site of the buried Herculaneum.
Unfortunately there are no historical records covering the period between the collapse of the Western Roman Empire and the year 1000, but it is certain that the coast near Mount Vesuvius would have been exposed to frequent wars as a result of the peoples and armies invading the Empire. The first records of the existence of a village named Resina or Risìna, (… de alio latere est ribum de Risina… ; … de alio capite parte meridiana est resina …, etc.), are from the 10th century.
The etymology of the name is controversial. Some academics believe that it comes from a corruption of Rectina, the name of the Roman noblewoman from Herculaneum who asked Pliny The Elder for help during the eruption in AD 79. Other explanations are that the name could come from the Latin word raetincula, meaning the nets used by the fishermen of Herculaneum, or from the resin of trees grown on the ancient lava, or from the name of the river that flowed alongside Herculaneum. Finally some suggest that the name is the anagram of sirena (siren): a siren was the symbol of the village and the town of Resina until 1969.

In February 05 of AD 62, the resort city suffered heavy damage from violent earthquakes and restoration projects were still ongoing at that time. This was cut short however, on August 24 of AD 79, when Vesuvius violently erupted and completely buried the small city under thick layers of hot volcanic debris. Unlike neighboring Pompeii, which was buried under pumice and fine ash, the citizens of Herculaneum died of severe thermal shock from successions of superheated pyroclastic surges and lava flows.

 

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

ЗАДАР, стари србски град

.

БЕОГРАД БРИШЕ УЛИЦУ ЗАДАРСКУ – ИСТОРИЈСКИ СРПСКИ ГРАД

 

Српска развојна академија (РАС) у Београду разобличава кривотворења у друштвеним и природним наукама, а очигледно је да су та кривотворења (фалсификати) усмерена – с циљем да би се прикриле повјесне (историјске) одлике српске државе и српске културне баштине у Антици и Средњем веку. Нажалост, та кривотворења су избрисала из званичне историје српског народа најосновније податке о држави Србији – основаној после пада Римске Империје – 490. године, са престоницом Србије у Скадру.

Мада је о овом подтаку писао католички бискуп из Далмације, Андрија Качић Миошић, у 18. столећу, друштвене науке то не бележе. А та Србија је трајала 661 годину до 1171, када на чело државе долази Стефан Немања.

Поред престонице Скадра, најзначајнији град у Србији је био – ЗАДАР. И он је био у средњевековној Србији пуних 712 година, од 490. до 1202. године.

 

Ово наводим, да би припадници српског народа и држављани Србије, Републике Српске и Црне Горе схватили да је град – ЗАДАР настао у Србији и да му је становништво било српско, православне вере, те да су Задар окупирали војници германских и романских држава 1202. године за време владавине српског краља Стевана Првовенчаног Немањића. Тад је окупирана и српска североисточна обала Јадрана, те је, са Задром, предата на управу Млетачкој Републици, с престоницом у Млецима. Наравно, у окупираним деловима Србије, почело је покатоличавање Срба, чему су се Срби одупирали, али је најмасовније католичење обављено у 18. и 19. столећу. Окупацију је обавила западноевропска крсташка војска, а после две године је окупирала и Цариград и велики део Источног Римског Царства (тзв. Византије).

 

Да бисте се уверила да је крсташки рат вођен против Србије, наводим о томе делове из књиге академика Слободана Јарчевића: ”Бивши Срби Мађари”, Издавач ”Мирослав”, Београд, Булевар Маршала Толбухина 15, тел. 011/297-0875, mirmi011@gmail.com:

”…  Западноевропљани су послали на Задар крсташку војску. А крсташи су ратовали против држава с исламском, или православном хришћанском вероисповешћу. Мађарска је била католичка држава, па крсташка војска не би могла бити упућена да ратује против ње. То значи, Задар није био у оквиру средњевековне Мађарске, почетком 13. столећа, како се то тумачи у званичној историји – да би се уклонила истина о Задру у Србији! … А да почетком 13. столећа нема ратовања између угарске (мађарске) војске против крсташа око Задра, него да су у Задру православни Срби, које Западноевропљани погрдно зову именима припадника хришћанских секти из првих столећа Нове ере (патеренима, шизматицима, кудугерима… па и богумилима), види се у следећим енциклопедијским одредницама:

‘Папа Иноћентије Трећи покреће Четврти крсташки рат за ‘ослобођење свете земље’, у којем страда ЗАДАР. Године 1202, европско племство, с целокупном војном силом, стиже у Венецију, одакле је требало да се, млетачким бродовима, пребаце у Палестину.

Пошто, наводно, нису имали да плате Млецима превоз, на позив млетачког дужда, ударају на Задар. Несумњиво је Задар 1202. године тешко страдао и због везе с богумилима (тако су католици звали православне вернике, наша примедба). Задрани су, у последњој борби на зидинама, истакли крстове, да увере крсташе, да нису богумили, који одбацују крст. Тома Архиђакон сматра пад Задра божијом казном, ‘јер су се житељи његови одвратили од римске цркве и прионули уз јеретике’.

Иако је Задар разорен и освојен од крсташа и припојен Млетачкој Републици, у граду се и даље бележи постојање јеретика (православних верника, наша примедба). 1234. године је задарски надбискуп Иван, у присуству бројних свештеника, прочитао оптужбе против бискупа Трегуана, који је изопштен као фалсфикатор папске буле и заштитник јеретика (латински: fautor hereticorum).

Забележено је да су фрањевце, који су у Задар дошли с циљем покрштавања јеретика, 1308. године, физички напали тамошњи свештеници и ученици’.[1]

 

Да је становништво Задра било православне вероисповести, показују тадашњи међународни односи. Посебно овај крсташки рат с почетка 13. столећа. Покренут је против држава с православним становништвом и то се не може прикрити. То означава и хрватска енциклопедија, мада је у њој изостављено, да су у Задру били Срби православне вере и да је Задар могао бити само у оквиру Србије. Јер, да је био мађарски град, не би га крсташка војска нападала. Крсташка војска је 1204. заратила против Источног Римског Царства (Византије), окупиравши његов велики део на Балкану и у Малој Азији, а освојила је и град Константинопољ (Цариград).

Тек су Грци потукли католичку војску 1259. и ослободили Константинопољ 1261. године. Значи, скоро шездесет година су католици владали земљама с православним становништвом, које су покушавали превести у римокатоличку веру. Наравно, то су чинили и с окупираним православним српским градом Задром, али је тај покушај покатоличавања био безуспешан у 13. столећу, јер се каже, да је православних било много у Задру 1234 – наравно, католички писци записују да су то били јеретици (богумили). Но, промакло им је, да су и сами уписали, да су Задрани, приликом борби и одбране своје тврђаве, истицали хришћанске крстове – а богумили нису поштовали хришћански крст, тако да на одбрамбеним зидинама Задра нису били богумили (нехришћани) – како то тврде у Ватикану и западноевропским научним установама. И овде је реч о непоштовању у повјесној науци основне логике. Наводи се, да богумили нису користили оружје – а да су у Задру били богумили, како тврде у Ватикану, онда за Задар није требало ратовати, јер су се богумили одрицали ратовања и убијања.

Занимљив је и податак, да су задарски (некатолички) свештеници и верски ученици физички напали римокатоличке фрањевце и 1308. године, а то не би могли чинити, да у граду није била хришћанска православна већина – богумили су проповедали  не-насиље”.

 

С овим Вас упознајем зато што су новине: «Вечерње новости» у Београду, објавиле 20. марта 2019, да ће се име улице у Београду – ”Задарска” заменити, на основу одлуке Града Београда. Очигледно, надлежни у градским установама немају представу да је Задар тако дуго био град у Србији, а државници и историчари у Србији, очигледно, нису о томе обавестили градске руководиоце.

 

Молим Вас, да у Србији, Црној Гори, Републици Српској и у иностранству, овај текст уручујете научним установама, новинарима, књижевницима, историчарима и државницима.

 

С поштовањем,

Академик, др Алек Рачић

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Смаил-ага Ченгић и Дробњаци …

.

Смаил-ага Ченгић је рођен 1788. године у селу Јелашица. Мајка му је била Ђурђијанка, робиња. Школовао се у Истамбулу. Био је средњег раста, дугуљасте главе, широка и од великих богиња ишарана лица, зелених очију, смеђе косе, имао је браду и бркове. Био је одјевен сав у свилено одијело: доламу, џамадан са рукавима, чакшире, велики фес с дугом кићанком, опасан великим свиленим појасом. Носио је сабљу и двије кубуре, а још двије кубуре је носио објешене о коњу. Имао је озбиљан поглед и снажан глас.

Ченгићи потичу из Мале Азије. Ова породица владала је градом Чангри, по којем су се по доласку у Босну прозвали Чангрлићи, касније Ченгићи. Средином XVI вијека досељавају у Херцеговину.

Смаил-ага, муселим Гатачки, Пивски и Дробњачки, имао је 600 харачлија и био је веома богат. Истакао се у борбама против Карађорђевих устаника. Био је уз Али-пашу Ризванбеговића 1832. године против Хусеина капетана Градашћевића који се одметнуо од султана. Тада су у његовој војсци били и Дробњаци међу којима је био и Новица Церовић. Због заслуга у гушењу побуне добио је од султана титулу паше.

Зијаметско право на Дробњак некада су имали Ризванбеговићи. Од њих су ово право купили Селмановићи из Таслиџе. Ибрахим-паша Селмановић продао је своја зијаметска права у Дробњаку Смаил-аги 1829. године за 80 „ћеса“. Купопродаја је извршена под Дурмитором, под Седлом код „Попова моста“. Селмановићи су хтјели продати Дробњак Ризванбеговићима од којих су га и купили, али се Дробњацима то није свидјело. Смаил-ага је боравио у Тушини код Новице Церовића и ту му је Ђоко Маловић предложио да он купи Дробњак. Смаил-ага није имао довољно новца па му је Ђоко Маловић посудио део, а део је прикупио у народу. Претходно је Смаил-ага откупио породицу Ђока Маловића од Турака и вратио ју је кући. Земља на Језерима од Пашине воде до Тепаца припадала је до 1863. године породици Ченгића. Послије тога то земљиште је постало племенска комуница.

Смаил-ага је ријетко долазио у Дробњак јер му је све послове завршавао Ђоко Маловић и доносио му данак у Липник. Кнежеви су сакупљали харач од 300 пореских димова и прирез од 300 ока масла годишње. Харач се није узимао од сиромашних кућа. Ово се сакупљало у јесен. Смаил-ага је био највећи јунак турског царства. Није био суров према раји. Био је поштен и није чинио зулум по Дробњаку. О Божићу је пекао пециво и куповао вино па позивао хришћане и частио их.

Али према бунтовницима је био суров. Пред својом кулом мучио је заробљене ускоке и хајдуке. Они су пред њим умирали јуначки и у пркосу, неки и без јаука. Смаил-ага се женио три пута. Прва жена му је била од Хасанбеговића из Автовца. Једна од жена је била удовица чију је кћер из првог брака за жену узео Смаил-агин син Рустем-бег. Рустем-бег је био велики насилник. У мираз је добио 300 читлука близу Сарајева. Рустем-бег је у својој кули у Липнику имао тамницу за мучење Срба. Пред кулом је имао вјешала са кукама и алкама на које је вјешао и качио људе.

Смаил-ага је имао седам синова. Осим Рустем-бега са првом женом имао је још два сина: Дедагу (Дервиш-паша) који је умро у Коњицу 1875. године и Мухамед-бега којег је посјекао Спасоје Огњеновић из Бањана на Сјенокосима  у Дуги Никшићкој 1862. године. Остали синови су: Сулејман-бег (од друге жене), Кадрибег, Сејди-бег и Хајдар-бег (од треће жене) који је умро у Цариграду. Петар Вукотић је шишао Дедагиног сина. Три Дедагина сина су живјела у Сарајеву и Цариграду.

На Грахову је 1836. године у борби против Турака поражена црногорска војска и погинуло је девет Петровића, рођака Петра II Петровића Његоша. Најзаслужнији за пораз и погибију Катуњана био је Смаил-ага. На Грахову су са Смаил-агом били Пивљани, а Дробњаци нису хтјели доћи, осим Ђока Маловића којег је Смаил-ага од милоште звао Маријан и још једног Дробњака. Послије боја на Грахову Смаил-ага није долазио у Дробњак четири године. Хасан-бег Требињац Ресулбеговић је у Требињу држао главе Петровића и није хтео да их да Његошу уз откуп.

Владика Раде није могао опростити Смаил-аги погибију својих рођака. Његош је позвао Дробњачке главаре: Новицу Церовића, Шуја Караџића и попа Димитрија Головића и од њих затражио да убију Смаил-агу. Дробњачки главари на то пристану и за то придобију цијело племе.

Завјереници су се састали у манастиру Морачи и сковали план за убиство Смаил-аге. Владика им је послао нешто муниције. У убиству ће учествовати Дробњаци, Ускоци, Морачани, Ровчани, Бјелопавлићи и Пипери.

Дробњаци се 1840. године одметну од Турака. Да би Смаил-агу домамили у Дробњак, Ђоко Маловић му је написао писмо у коме га обавјештава да се Дробњак буни и да се у народу прича да Смаил-ага не смије да дође од боја на Грахову. Рустем, син Смаил-аге, дође у Дробњак, али му ови не дадоше харач и он се врати оцу.

Смаил-ага  у септембру 1840. године са педесетак харачлија обилази Пиву. Ноћио је у Пиви двије ноћи, другу у Пивском манастиру. У Пиви је узео неколико Дробњачких талаца и послао их у Мостар. Из Пиве долази у Дробњак. Долази у Дужи код Ђока Маловића. Ту није било Шуја Караџића, ни Новице Церовића, па се Смаил-ага наљутио. Сутрадан када је Шујо Караџић дошао Смаил-ага му није хтио пружити руку да се рукују. У Дужима је Смаил-ага остао седам дана. Није му се улазило дубље у Дробњак.

Дробњачки главари наговоре Смаил-агу да се премјести на Пошћење и овај то прихвати. Смаил-ага из Дужи дође на Пошћење и улогори се на Грбовића Бари, под кулом Одовића. Ту дође и Новица Церовић на кога је Смаил-ага био љут јер се није раније појавио. Дробњаци, у жељи да Смаил-агу увуку што дубље у дробњачку територију, изјаве да су му вјерни и покорни, а он им повјерује. Новица Церовић је наговорио Смаил-агу да дође на Мљетичак.

Смаил-ага покрене војску на Мљетичак. Тада лукави Ђоко Маловић, не желећи да непосредно присуствује нападу на Смаил-агу и његовом убиству, а сматрајући да је обавио свој дио посла тиме што је писмом намамио Смаил-агу у Дробњак, под изговором да су му дошли неки дубровачки трговци оде назад у Дужи.

Смаил-ага са пратњом стиже на Мљетичак  4. октобра предвече. Улогорио се на Гвозду на Мљетичку, испод брдашца Вигњеве Главице. На Мљетичку је Шујо Караџић дочекао Смаил-агу  и била је гозба под шаторима. Измјењивали здравице Шујо и Смаил-ага. Пила се медовина, замућено вино и кафа. Дробњачки кнежеви су на Мљетичак донијели харач Смаил-аги. Смаил-аги је те вечери кнез Филип Жугић донијео за вечеру нешто кајмака, погачу и мало меда. Смаил-ага је тада рекао да му је мало, а Филип му рече: „Толико за ноћас, а сјутра ће бит’ доста свакоме“. Кнез Филип је заноћио у својој кући, а ујутро је освануо у војсци која је убила Смаил-агу. Шујо Караџић и Дробњаци састали су се у Буковици са Новицом Церовићем са којим су дошли Ускоци. Ускоро су им се придружили Мина Радовић и Радован Бегов Реџић Булатовић са којима су били Морачани, Ровчани, Пипери и Бјелопавлићи. Стотину људи ноћу је кренуло из Буковице на Мљетичак.

Ноћ је била облачна. Дувао је прохладан вјетар и било је магле.

Војска је стигла за брдо Пјешевац, а онда се почела у највећој тишини спуштати низ Загуљски поток ка логору Смаил-аге. Већ је почело да свиће, али због облака и тмурног времена турске страже их нису примјетиле. Дио војске смјестио се са горње стране Вигњеве Главице, други дио војске остао је испод ње, а трећи дио војске спустио се потоком ниже, до Баре, да спријечи бјекство Турака према Никшићу. У овом дијелу војске био је Мирко Алексић. До пред зору Смаил-ага је пушио наргилу, а пред зору је заспао.

У зору 5. октобра, када су се дијелили ноћ и дан, извршен је напад на Смаил-агу. Турци су спавали када је напад почео. Војска која је била испод Вигњеве Главице искочила је на врх брдашца. Почетак напада означио је Шујо пуцњем из кубуре. Тада и остали испале плотун на Турке. Турци повикаше: „Власи… Власи долазе!“  Напад је извршен са свих страна. Под кишом метака, по логору су јаучући бауљали рањени Турци и падали на земљу која је убрзо била прекривена турским лешевима. Смаил-ага је изашао из шатора. „Брњаша ми…“ заустио је да затражи коња, али га је у том тренутку Мирко Алексић из своје шешане погодио у главу са два метка. Био је мртав прије него је пао на земљу. Једно зрно остало је у глави, а друго на веризи низ повије. Кад то видјеше они Турци који су још били у животу и покушавали да пруже отпор, разбјежаше се, али свега двојица су успјела да извуку живу главу. Већ се разданило. Сама битка је кратко трајала. Погинуо је Смаил-ага Ченгић и уништен је већи дио његове војске. Један од оне двојице Турака који су успјели да побјегну био је Ахмет Баук, побратим Шуја Караџића. Међу нападачима није било мртвих ни рањених.

Тијела погинулих Турака трпана су на саоне и одношена истог дана на Превиш гдје су нешто касније закопана у неко старо турско гробље. Коста Берковић, трговац из Таслиџе, је дан иза битке платио 20 перпера људима да сахране мртве Турке. Све главе убијених Турака су посјечене. Главе су однешене у Тушину, ускочка села и Морачу. Набијене су на коље око пута и око уљаника.

Ноћу, попадија Томић, кума Смаил-аге и њена кћерка ископале су Смаил-агино тијело. Попадија је ставила тијело у врећу и натоварила на коња. На другу страну самара натоварила је подебље дрво, да не би претезало. Преко Пиве је тијело однијела у Липник породици Смаил-аге. Њен син јединац је тада био заточен у Мостару па је тако покушала да га спаси. Кад је позвана послије убиства Смаил-аге на Цетиње да одговара за преношење агина тијела и кад је на Његошево питање зашто је то учинила навела разлог који ју је навео на такав чин, Његош је разумио њену материнску љубав и опростио јој је.

Када су Турци у Мостару сазнали за Смаил-агину погибију потровали су дробњачке таоце. Рустем-бег је из кубуре убио таоца Саву Требјешанина. Ипак је неколико таоца успјело побјећи. Са собом су понијели отрованог кнеза Милију Живкова Јауковића који је умро у Безују у Пиви. На Цетиње је вијест о погибији Смаил-аге донио Макарије Шумадинац, калуђер манастира у Бијелој. Његош му је поклонио крст. Овог калуђера при повратку ухвате Турци и убију га. Дробњаци су послије погибије Смаил-аге отишли код Његоша и предали му Смаил-агину главу, оружје, сат, златну опрему и агине коње. На Цетиње су отишли Новица Церовић и брат му Стојан, Шујо Караџић, Мирко Алексић, Милић Томић, Радивоје Вилотијевић и други.

Примивши из руку Мирка Алексића главу Смаил-агину, Његош повиче: „Дође ли да ми се поклониш, јадни Смаиле!“ Три дана трајало је на Цетињу весеље. Тада су на Цетињу биле изграђене само „Биљарда“ и двије крчме.

Истог дана када је убијен Смаил-ага, послије ручка, Новица је натоварио своје ствари и са породицом кренуо на Цетиње. Путовали су ноћу. Новица је на Цетиње стигао у зору. Носили су главу и водили два коња Смаилагина: Брњаша и Гаврана. Предали су на поклон владици коње и оружје Смаил-агино. Његош је дао Новици и Шују титуле војвода, а Мирку Алексићу титулу капетана. Његош је Новицу поставио за сенатора и дао му је кућу на Цетињу и млин у Ријеци Црнојевића. Кад је Његош рекао Новици да је Иван Мажуранић написао пјесму о погибији Смаил-аге, послали су му Смаил-агин сат. Његош је Смаил-агину главу држао у своме двору на савитљивој притки, тако да се клањала кад би неко ушао.

Да би осветио убиство Смаил-аге, Али-паша Ризванбеговић убрзо шаље на Дробњак војску под командом Хасан-бега Ресулбеговића. Народ се склонио у збјегове у ускочке планине и Морачу. Дробњацима у помоћ дођу и Ровчани, Морачани, Ускоци и Бјелопавлићи, али су на пољани званој Бара Дајовића под Боровом Главом код Тушине били поражени 7. новембра 1840. године. Имали су 120 погинулих којима Турци одсијеку главе и њима оките Смаил-агин гроб у Липнику. Тада Турци попалише читав Дробњак у коме су оставили и своје посаде. Запалили су кулу Новице Церовића који је тада боравио на Цетињу по жељи Његошевој, да га Турци не би убили из освете за убиство Смаил-аге. Једино су остала непокорена ускочка села Струг, Сировац и Малинско. Од тада су Ускоци постали посебно племе.

Дедага и Рустем-бег су се 1841. и 1842. године светили за погибију оца у Дробњацима. Дедага је уочи Божића похватао многе Дробњаке, око стотину их послао у Мостар као таоце, а посјекао их 96 (7 Церовића). Многи Дробњаци су у то вријеме побјегли у Морачу и друге крајеве.

Дробњацима је 1843. године дозвољено да се врате на згаришта кућа. Били су разоружани, а Турци су чинили зулуме по Дробњаку. Филип Жугић и Милован Томић ишли су код босанског везира Омер-паше да моле да им се врати оружје. Везир је о овоме писао султану у Истамбул.

Султан је дозволио да се оружје врати Дробњацима, а враћени су и преживјели таоци који су били заточени у Мостару.

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Kадиз ( Саdiz, Сардис), Андалузија

Резултат слика

.

Кадиз

Шта стоји у измишљеној старој историји о том
граду?  Узмимо шпанску верзију :
„ Кадиз, сребрно буренце, три хиљаде година главни
град провинције, основали су га Феничани (Phönizier)
као Гадир, важи као најстарије насеље на Иберијском полуострву, можда целог западног света “ (Хроника града Кадиза).
Већ нам је зло! Иако је једно тачно! Са Алесиом је
Кадиз најстарији град Европе! Али даље! Основали су
га Феничани, зове се Гадир! Забога!
Феничане као народ никад нисмо имали, и да су га
основали Феничани не би се звао Гадир! Име Гадир
потиче од измишљеног грчког географа и путника
Страбо-а! Гадир је Страбоово унакажење имена Сард,
Сардр, Сардир, који је основао Сербон II, али не пре
3000 година! Према важећој хронологији, али је она
погрешна! На то ћемо се још вратити.

Резултат слика

Данашње име Кадиз је унакажено име Сард, Садр, Сардис, само је почетно слово сербско „Ц“ (С),Цард,Цардр, Цардис а
чита се као Сард, Сардр, Сардис и Сарди су Срби!

 Дакле град је назван по имену једног народа! То нам
Страбо не каже. Али Страбо познаје неки други град
као Сард, Сардр у Малој Азији, у Лики, и његов народ!
Становници Лyкијци су Срби (Страбо). Дакле! Од Цард
(Сард) Цардр (Сардр) Цардис (Сардис) настао је Цадиз
(Кадис)! Али не увек!

Нека сербска имена Сард, Сардас су се до данас одржала. Сардр, Сарда у данашњој Шпанији имамо 4 пута, а Сард, Сардас 2 пута…, Један Садр, Сардас се налази у Арагонији код Сабинонинго-а, а Сабинонинго и Цартиране
(Сартирана) су Србија, Арагон је Царагон (Сарагон),
Србија, са главним градом Царагоца (Сарагоса),
Србија, данас Зарагоза и он лежи на реци Ибар! Ибар
као сербско име реке налазимо у целом старом свету,
а у Србији још и данас. Ова река Ибар се данас зове
Ебро! 20 км. од Зарагоза-е (Србије).

.

Зарагоза (Сарагоса)

Резултат слика

.

Изнећемо наше мишљење и о оснивачу града Цард,
Цардр, Цадис, данас Kадиз-а. То је Сербон II!

Сербон II је други освајач света, у митологији он је Херакле,
Херкул, Дионис, Одисеј…, Њега смо у нашим
досадашњим делима подробно описали, сада само
укратко у вези са данашњим градом Kадиз. Са својим
освајачима он је преко Мисира (Miessir-a, Египат) и
североафричке обале доспео до мореуза између
Африке (Африка се тада звала Либyа) и Европе, где је
с обеју страна дигао Сербонове стубове и с европске       стране основао насеље.

Наши састављачи историје Сербонове стубове називају „Херакловим стубовина“ а насеље које је Сербон II основао Сард, Сардр, Сардис – Гадир. Овде опет видимо не само
фалсификовање историје, већ радикалну измену
историје овог града и његовог народа. Прво
изопачење имена данашњег Kадиз-а су спровели
Страбоови проналазачи, највише пре 400 година,
Они су одлучили да је Страбо „грчки“ географ,
историчар и путник II. века пре н.е., који треба да
описује тадашњи свет, да унаказује сербска имена и
да „проналази“ нове народе, исто тако како
проналазач Славена Орбини и описивач Славена
Константин Порфирогенитис!

Тако је сербски град Сард, Цард, Царди, Цардис добио грчко име Гадир, Гадес (уместо „Ц“, „Г“, а сербски народ Пиринејског полуострва имена: Бетис, Турдуки, Луситани, Ветонес, Ареваци, Цантабари, Кардли, Астури.

Миленко Николић,  Stiftung,

Задужбина Миленка Николића.

ЈОШ О ИСТОРИЈИ  АНДАЛУЗИЈЕ:

Kордоба (Cordoba, Сордоба) Андалузија

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Стефан Војислав Војислављевић

Србија пре Немањића:

Стефан Војислав Војислављевић  (1018 – 1043)

Фотографија корисника Историја Срба од настанка до 1945.године

.

Династија Војислављевића је владала у Дукљи, једној од српских држава у раном средњем веку. Пре него што је Дукља потпала под византијску власт, против које се побунио Стефан Војислав, Дукљом је владао Јован Владимир. Владари из ове династије били су:
Стефан Војислав (1035 – 1050)
Михаило I (1050 – 1077)
Константин Бодин (1081 – 1101)

Након смрти Константина Бодина, Дукља је запала у стање политичког расула. Летопис попа Дукљанина, једини извор за прилике у Дукљи овога времена, набраја велики број владара што само одсликава политичку нестабилност, а не одражава стварну смену на престолу.

Михаило II, Бодинов син 

Доброслав, Бодинов полубрат 
Кочопар (1101-1102, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније) 
Владимир (1102 – 1114, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније) 
Ђорђе (1114 – 1118, Краљ Дукље, Рашке, Захумља, Травуније и Неретљаније)

Порекло Стефана Војислава, могу се наћи и код византијских хроничара, који Стефана Војислава називају Травуњанином Србином. Сматра се да је Војислав рођен крајем X века и да је око 1019. године преузео власт у Дукљи као византијски вазал. Након смрти Романа III Аргира (1028 — 1034) 11. 04., Војислав је, највероватније наредне године, збацио византијску власт. Повод се може наћи у политици новог цара Михајла IV (1034 — 1041) коју је водио његов брат евнух Јован Орфантроф. Он је драстично повећао порезе и намете, који нису пунили само државну касу већ и џепове самог Јована и његових рођака. Поред тога он уводи словенском становништву да плаћа порезе у новцу, уместо дотадашњег плаћања у натури што доводи до великог револта међу Словенима, који ће на крају резултирати отвореном побуном. Међутим, Војислављев отпор је брзо савладан и он се већ 1035./1036. године нашао у Цариграду, као византијски заробљеник, а управу над Дукљом је преузео Теофил Еротик.

Крајем 1037. или почетком 1038. године, он успева да побегне из затвора и да се врати у Дукљу из које је потиснуо византијског намесника Теофила Еротика, о чему сведочи запис Јована Скилице:„… Стефан Војислав, архонт Срба, који је био пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протеравши оданде Теофила Еротика“Током зиме 1039./1040. године, један византијски брод се због олујног ветра насукао у Дукљи, а његов товар, који је чинило 10 кентерија злата (7.200 златних номизми), је Војислав задржао за себе. Византијски цар је ово искористио као повод за напад на Дукљу и у пролеће 1040. године је послао на Војислава војску предвођену Георгијем Пробатом. Међутим, његове снаге су се загубиле на непознатом терену, што је Војислав искористио и потпуно их разбио.

Унутрашњи немири у самој Византији и нова словенска побуна у Поморављу која је букнула 1041. године под вођством Петра Дељана, онеспособили су привремено Византијско царство да понови напад. Међутим, словенски устанак пропада сам од себе још исте године, а већ наредне године на византијски престо седа Константин IX Мономах (1042 — 1055) који у јесен исте године наређује драчком стратегу Михајлу напад на Дукљу.

Византијска војска се од Драча упутила према Скадру и Бару нападајући Дукљу са југа, док је византијским вазалима рашком, жупану, босанском бану и захумском кнезу Љутовиду наређено да са својим одредима нападну са севера. Пред јаком византијским снагама, Војислав се повлачио избегавајући борбу и препуштајући им територију, тако да су Византинци без борбе пролазили Дуљкљом, палећи, пљачкајући и робећи, улазећи све дубље и дубље у зетске кланце. Иако се није упуштао у борбу због очигледне византијске бројчане надмоћи (савремени извори наводе цифре од 40.000, па и 60.000 војника, које се оне данас сматрају претераним, али се византијска бројчана надмоћ не доводи у питање), Војислав је са својим снагама запосео високе чуке и врхове кланаца којима су Византинци пролазили. Када је проценио да је скупио довољно плена и заробљеника, Михајло је наредио да војска крене да се враћа из унутрашњости Дукље ка приморју.

.

Славна победа Војислава над Грцима

.

Путања којом су се Византинци враћали, ишла је кроз уске пролазе које је од раније држао под контролом Стефан Војислав. У изненадном ноћном нападу Војислављевих одреда на византијски логор у планинским теснацима, византијске снаге су потучене до ногу, а током борби је страдало седам њихових заповедника (стратега). Он је овом победом, успео да сачува независност Дукље, чиме је она постала прва држава која је успела да избори своју независност од Византије, као и да прошири своју власт на околне српске кнежевине (Травунију и Захумље) које су до тада биле византијски вазали. У знак сећања на ову победу, у Црној Гори се датум битке прославља као дан војске Црне Горе.

Стање непријатељства према Византији је настављено до краја Војислављеве владавине тј. до средине XI века. Након његове смрти, дошло је до унутрашњих борби око власти међу његовим синовима, из којих је као победник изашао Михајло. Има оних који сматрају да му је победу у том рату донела византијска подршка, пошто је он почетком своје владавине признао врховну власт византијског цара (око 1052. године), након чега му је додељена византијска титула протоспатра.

Извор:

Србија пре Немањића, 7. део: Стефан Војислав Војислављевић(1018 – 1043)

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Турско уништавање доказа србског племства

Султан Мехмед II Освајач Цариграда

.

Султан Мехмед II Освајач 1463. године, целокупном преживелом српском племству наређује указом да му дође у аудијенцију у Јајце, где је столовао.

 И, да му сви поднесу дипломе, повеље, привилегије, хрисовуље и друге доказе о свом благородству, да би им их султан, како је обећао, часном одлуком ПОТВРДИО.

 Већи део српског племства је то и урадио, али султан ИЗИГРАВА обећање.

Наредио је, да се све те драгоцене хартије баце у ватру, а српско благородство лишио поседа, привилегија и права.

Мало касније, другим указом је, под претњом смртне казне, наредио да се ниједна српска племићка породица не сме називати својим старинским презименом, већ да се сваки Србин може презивати само по ИМЕНУ свог оца.

Султан Мехмед II Фатих је рођен у Едирне (Једрене), тада главном граду Османске државе, 29. марта 1432. године. Његов отац је био Султан Мурат II, а мајка Хума Хатун.

 Још од раног детињства Мехмед се почео бавити припремама за освајање Истанбула. Читао је дела у којима се описује живот Александра Македонског и Јулија Цезара. Говорио је неколико језика: арапски, перзијски, грчки, српски и италијански.

Године 1445., кад је имао свега тринаест година, док је султан Мурат још увијек био на власти, млади Мехмед је са двојицом оданих паша испланирао заузимање града, што је изазвало немире.  Султан Мурат је убрзо средио немире и послао Мехмеда у Манису.  Иако се повукао у Манису, и даље се сматрао јединим легалним Султаном, док је Мурат био само његов опуномоћени заступник.

У рану зору 29. маја 1453. године, топови Султана Мехмеда најавили су крај тадашње престонице Источног Римског Царства и Васељенске Патријаршије у Цариграду, и етаблирање будућег Истанбула (Ислам бул- цвет ислама). Невероватан војнички подухват султан Мехмед остварио је у својој двадесетој години. Након освајања Истанбула, Султан Мехмед је добио надимак Фатих (Освајач).

 Мехмед  је 1463. године окупирао Сарејево. Пре тога  је уснио сан у којем је видео ватру и око ње тројицу  халифа: Ебу Бекра, Османа и Алију .. Када се пробудио, питао је шејха Акшемсудина значење сна. На то му је шејх одговорио:

,,Штета што ниси сањао праведног Омера,  јер то значи да у Босни никада правде бити неће и да ће се њен народ увек морати борити за њу!”

Извор:  http://www.monteislam.com

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Кордоба, Сордоба (Cordoba)

.

КОРДОБА

Старо име Шпаније је Панија и тако се звала до 11 века. Име Панија је од од ариј. бану, божански придевак Сунца, господар, настао по богу Пану и богињи Панији. По овом божанском пару је име Пуни за Сарбате који су живели на северноафричкој обали, као и Пани за оне на Пиринејском полуострву, што је семантички једнако сарбатским називима Ванија у Северној, Панонија у Средњој и Пеонија у Југоисточној Европи.

Иберијска Панија постала је измишљена провинција Hispania Ulterior владајуће науке. Отуда, данашња Кордоба је наводно родно место Луканија и песника Сенеке за кога Кр. Фистер каже да је ренесансни писац.

Иако је насељена још у преисторији, Кордоба се историјски појављује тек у време Ханибала. Званична историја каже, да је после Пунских ратова претор Клаудије Маркел 169 г. ст. ере оснива Кордобу и Колонија патриција постаје главни град римске провинције Баетика по Страбону (К. Гимпел).

Сордоба (Cordoba) је веома стари, други по величини град Андалузије. У Пидаловој историји Шпаније јављају се називи: Сардуба (Carduba), Сордуша (Cordusa) и Сорбуша (Corbusa), где се латинично “Ц” чита као ћирилично “С”. Већ у деветом веку је према важећој хронологији, заједно с Палермом културни је град Европе док северно од Алпа владају дивљина и примитивизам.

У званичној историји, Абд ал Рахман је 756. г. прогласио Кордобу за независни Емират а 929. г. у време Рахмана III проглашен је Калифат, чиме је град поставио конкурентски однос са ондашњим Багдадским калифатом! Процењује се, да је у оно време Кордоба имала пола милиона до милион становника и да је била највећи град Европе, са преко 80.000 радионица и продавница, 600 јавних купатила, 300 џамија и 500 цркава (владајуће учење).

Овде ништа није тачно! У 10. веку Corbusa (Сорбуша) или данашња Кордоба није имала ни једну џамију нити цркву! Чак, ни у 16 веку, на целом северноафричком приобаљу није било 300 џамија! Треба само погледати планове градова Брауна и Хогенберга из 1572 године, у којима чак ни Лесандрија није имала џамију!

У једној другој, „крајње озбиљној“ литератури о Кордоби из 10 века, историјски извори кажу, да је тада у Кордоби било око милион становника, око 500 џамија, 80 школа, 50 болница и више стотина купатила. Варош Кордоба је поред Константинопоља била најбогатији и најлепши град Европе (владајуће учење).

Опет је све лажно! Шта се догодило са 500 џамија? Како нема ни једне синагоге? Кордоба се чак упоређује и са “Константинопољем”, који се никада није тако звао већ Цариград! Мада је апсурдно поређење Кордобе и Цариграда, јер када је први град био само једна тврђава, друга је варош била највећи културни центар старог света! Не Рим, не Јерусалим, не Лесандрија већ Цариград, који уместо Месквите има Аја Софију.

Да се вратимо скандалозним цитатима владајућег учења: Кордоба је у 10. веку, наводно, имала милион становника? То је још горе него са старим Римом: У Цезарево време Рим је имао 1 милион, а у Окта­вианово чак 1,5 милион становника. Само, што нисмо имали стари Рим, ни Цезара ни Октавијана! Ови подаци се поткрепљују изворима који нису старији од 11 века! Како, кад нема писаних извора пре 11. века (У. Топер). Сасвим је логично што нема историјских извора старијих од 13. века, јер латински је уведен званично у 12 веку, а пре тога имамо само стеле, на којима нису бележене хронике или историјски догађаји (уп. М. Николић, „Наше писмо“).

Захваљујући живој грађевинској активности Абд ал Рахмана III, Кордоба се развила у највећи град Средоземља с пола до милион становника, а хроничари су избројали 3000 џамија, 300 јавних купатила, 50 болница, 80 јавних школа, 20 библиотека и 17 високих школа (К. Гимпел)!? Све „лепше од лепшег“ и безумније, а да нико до сада није ставио примедбе! Ово је потпуна бесмислица, и само они који не умеју да мисле, могу да пишу овако нешто као Карин Гимпел.

У 10. веку је град Кордоба био прворазредни културни центар. Омаиди су толерантно владали, „дозвољавајући хришћанима и Јеврејима да благују на свој начин“ (владајуће учење). А данас нам причају да је Ислам нетолерантан! Ако је било Јевреја у 10. веку, где су синагоге? Према важећој хронологији, која ни сама није поуздана, у 10. веку монотеистичке вере још нису постојале. Све су млађе и потичу из Европе (види дела У. Топера, Кр. Пфистера, А. Фоменка).

Оно, што је такође противречно је проповед владајуће историје, да нам је хришћанство доносило само процват и напредак, јер са хришћанским освајањем Кордобе 1236. године под Фердинандом III, 1236. године, “почело је опадање Кордобе и светлећа звезда се гаси. Општа метропола бледи у провинцијски град” (важеће учење). Али, званична наука зна само за Фердинанда I, коме је Карло V 1521. године препустио владавину Хабсбуршким земљама, или Фердинанда V (II) од Арагона (1469.) који се оженио Изабелом од Кастилије (В. Штајн, „Ред вожње културне историје“).

 Ево шта пише Кр. Депен о овом Фердинанду:

Године 1468. је Фердинанд постао краљ Сицилије, дакле пре но што је постао краљ Арагона (1479). Зашто је онда тек 1504. постао напуљски краљ, иако су Напуљ и Сицилија већ 1442. уједињени под арагонском влашћу? Већ сами бројеви треба да нас натерају на размишљање.

У причи о „Старој Кордоби“, овај културни центар је место деловања медицинара Авероса (Ибн Рушида), коме треба да захвалимо на преводу и коментарима Аристотела (владајуће учење). Овиме су се изумитељи историје такође одали, јер, према важећој хронологији дела Аристотела нису позната пре 15 века!

Слика 1.

Градске зидине Кордобе са Алмодовар капијом.
Једини сачувани делови од некадашње тврђаве Сорбуше која је прехришћанска, али се погрешно наводи да је подигнута у време калифата који је измислила владајућа историја!

.

Слика 2.

На слици Kордобе из 1600. године према Брауну и Хохенбергу (“Историјска панорама градова”) нема џамија, али има осам цркава! Да ли је овај град у 14-ом веку могао имати 900.000 или у  десетом 1.000.000 становника и 3000 џамија?

.

Слика 3.

Кордоба, панорама на литографији Хозе Видена из 1845. године. У старини, барем до 1600. године град се састојао само од једне тврђаве, првобитно србске. У оквиру њених зидина налази се једна катедрала и једна џамија без минарета, старе само делимично 300 година. Све остало је млађе!

.

Приредио С. Филиповић из књиге М. Николића
“Најстарија историја Андалузије”

Извор:

http://www.vaseljenska.com/srbistika/tvrdjava-kordoba/

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

Освета књегиње Љубице

 

Узела кубуру и пресудила јој:

Кнегиња Љубица убила љубавницу кнеза Милоша!

Кнез Милош није никада исказао своје кајање за учињене поступке како у љубави, тако и у политици. Кнегиња, пак, јесте…

Љубица Обреновић је била српска књегиња, жена кнеза Милоша Обреновића, и мајка кнеза Михаила Обреновића. Њено девојачко презиме било је Вукомановић, била је ћерка Радосава и Марије Вукомановић. Главни посредник удаје за Милоша Обреновића био је Никола Милићевић Луњевица који је преговоре око удаје завршио са Миланом Обреновићем, братом кнеза Милоша, на четрдесет дана од смрти њеног оца. Кум на венчању које било 1806. године био је Карађорђе, стари сват Лазар Мутап, а  девер Никола Милићевић Луњевица.

Уочи удаје Љубица је „била највиђенија међу девојкама из све околине”. Чак и ако се претеривало у опису Љубицине лепоте, млади бег Токатлић имао је довољно мотива да се загледа у стасалу Срезојевчанку. Он је помишљао на њену отмицу, али није се усуђивао да је оствари, плашећи се гнева свог стрица, старог Селим-бега Токатлића, добро расположеног према раји.

У њу се загледао годину или две пре избијања Устанка брат по мајци Милана Обреновића, Милош Теодоровић, потоњи српски кнез.

У позним годинама, док је боравио у Бечу, кнез Милош се сетио како је упознао Љубицу. Напуштајући свог зета Саву, можда 1802. или 1803. године, пре него што се коначно доселио код полубрата Милана, Милош је преко Прањана, на путу за Брусницу, прошао кроз Срезојевце. На једном од срезојевачких потока угледао је Љубицу и мајку, које су белиле платно.

“Тада ми је било прошло 20 година, а још сам био као девојка. Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазише мене, изиђоше из воде, и спустише скуте (бејаше их стид од мене да дубоко газе). Ја прегазих воду, и, на другом брегу, седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу. Е, јест била лепа за чудо.”

Питање Милошеве женидбе поставило се поново тек после избијања Првог устанка. Из кнежеве приче сазнајемо да је војвода Милан испросио Љубицу и довео је у њихов дом. “Кад сам се оженио било ми је око 24 године.”

Милош и Љубица узели су се у пролеће 1804. године. Милан је позвао Карађорђа да кумује. Тад су се Карађорђе и Милош први пут срели и упознали.

У аутобиографији кнез Милош казује да је с Љубицом родио “деце осморо, то јест, четворо мушких и тако женских” (Петар, Петрија, Јелисавета, Ана, Милан, Марија, Михаило и Тодор). Родитеље су наџивела само два детета, ћерка Петрија и син Михаило, а Јелисавета мајку. Кнез и кнегиња трудили су се да васпитају своју децу, али замисао и уложени напор нису били на нивоу једне владарске породице. Ниједно њихово дете није било систематски образовано.
Кнегиња Љубица није доживела да ожени ниједног сина, али је дочекала да уда две ћерке, Петрију и Јелисавету.
Познато је да је Кнез Милос био јако неверан. Једном је тако украо из Турског робља лепу Петрију, и довео је код Љубице у Црнућу да јој служи. Својом лепотом, младошћу, вредноћом и вештином у сваком послу била је десна рука кнегиње Љубице, а својом веселом нарави и шаљивошћу унела је ведрину и свежину у кнежеву кућу. Она се Љубици од почетка није допала.

Петрија је остала у Црнући и пошто се кнегиња Љубица одселила у Крагујевац 1818. Кнез Милош је до 1817. ретко долазио у Црнућу, али су његови односи са Петријом почели пре него што се Љубица одселила. Љубоморна на лепу Петрију, она је често пребацивала кнезу због њихових шала и смеха, док једном приликом није затекла мужа и Петрију у кревету. Кнегиња се потом преселила с децом и мужем у Крагујевац, одакле је кнез чешће одлазио и остајао у Црнући. Почетком 1819. године Петрија му је родила ћерку, којој су дали име Велика.

Кнегиња Љубица дуго није рађала, али је почетком 1819. године била трудна. То јој је улило самопоуздање и она је решила да прекине кнежеву љубавну романсу. Претходно је сазнала од својих доушника, међу којима је био и Васа Поповић, њен рођак, да се на кнеза врши притисак да се ожени милосницом Петријом. Веровало се да Љубица не може више да рађа, а кнезу је био потребан наследник. Од Петрије су се могли надати мушком детету.

Кнегиња Љубица се појавила у марту 1819. године у Црнући, изненадивши кнеза и Петрију. Затекавши Петрију како намешта собу, упитала ју је:

“Коме спремаш две постеље, Петрија?”

“Спремам једну господару, другу мени.”

“А где ћу ја спавати ноћас?”

“Вала Богу, пространа је кућа!”

“Зар тако, Петрија?”

“Нисам ти ја крива што ти Бог није дао”  дрско одговори млада, не обазирући се на Љубицу.

“А кад мени није Бог дао, ја ћу дати теби”, рече Љубица и дохвати кнежев пиштољ којим уби Петрију.

Од Милошевог беса је спасло само то што је била трудна. Не зна се да је кнегиња Љубица била неверна свом мужу. Дакле, није нам познат ниједан њен љубавник. Није, такође, познато ни да ли је икада била обузета таквим искушењем, будући да у њеној сачуваној преписци нема ниједног писма интимне природе. Чак никаква прича, нити анегдота не упућује у том правцу. Кнегиња је, за разлику од кнеза, морала много више да води рачуна о својим моралним поступцима, јер је страховала од кнеза, а и зато што је стално била обузета бригом о деци.

Кнез Милош није никада исказао своје кајање за учињене поступке како у љубави, тако и у политици. Кнегиња, пак, јесте. Године 1843, пред смрт, она се кајала и јадиковала што је убила Петрију:

“Много греха имам, њих ће ми милостиви Бог све опростити, али што својом руком убих ону жену, бојим се неће ми никад опростити! Куд ме занесе моја женска памет? Кад бих ја убијала све његове пријатељице, могла бих побити толико света! Грешна, шта учиних!”

1842. године дошло је до смене власти у Србији, са династије Обреновића на династију Карађорђевића. Љубица је умрла 26. маја 1843. у прогонству у Новом Саду, тада Аустријском царству. Сахрањена је у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори.

Извор – http://stil.kurir.rs/vip-prica/uzela-kuburu-i-presudila-joj-kneginja-ljubica-ubila-ljubavnicu-kneza-milosa-clanak-32670

 

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off

ВЕДСКИ ТРАГОВИ КОД СРБА

Источно од Међуречја, у долини реке Инд, пре 5000 година, цветала је древноиндијска цивилизација. По археолошким налазима најпознатији градови из тог периода су Харапa у Пенџабу на реци Рави и Мохенџо-Даро у Синдху, на обали реке Инд. Ови градови су имали одбрамбене зидове, водовод и канализацију, двоспратне куће, тврђаве са кулама. Људи су се бавили земљорадњом, гајили су пшеницу, јечам, касније и пиринач. Занатство је такође било развијено, што се видело по нађеном оруђу, оружју и керамици. Трговина је играла велику улогу у њиховом животу, јер су их каравански и морски путеви повезивали са древним Сумерима и Египћанима. Разлог за пропаст ове цивилизације била је или природна катастрофа или болести или долазак Аријаца са севера крајем трећег миленијума пре нове ере.
Излазећи из првобитног боравишта, са висоравни западно од Белур-пана, Аријци су се разделили на Индијце и Персе. Индијци су преко Кабулске долине дошли до Индијског полуострва и заузели земљу око доњег тока Инда. Крећући се даље уз реку Сарасвати, они су после успешних борби са негроидним племенима, заузели долину Ганга до Бенгала и сву земљу до планине Виндху. У 18. веку пре Христа цело полуострво се налазило у њиховој власти, осим јужног дела или Декана, где су као расејани остаци живели Абориџини. Постигавши превласт у тим земљама, Индијци су се окренули мирним занимањима.
Још пре него што су освојили долине Инда и Ганга појавиле су се као први плод индијске образованости ВEДЕ или древни свети кодекс, који се преносио с колена на колено, да би на крају, током првог миленијума старе ере, био и записан. Језик Веда био је најдревнији и најпознатији облик санскрта – ведски санскрт. Због тога би правилније било да Индијце или Аријце зовемо Санскрћанима, како је напоменуо наш најпознатији санскртолог, Радмило Стојановић. Они су носиоци богате литературе, која обухвата готово све гране поезије и научног знања ( поред четири Веде, ту је Мануов законик, Махабхарата, Рамајана, Панинијева граматика итд.). Са настанком првих држава у многим брахманским школама то усмено ведско знање почело се записивати и састављати у целине и зборнике.

Захваљујучи енглеским колонизаторима у Европи се тек у XVIII веку појављују први преводи са санскрта, међу којима се нашао и ”Мануов законик’‘. Како су схватали древни народи, ово је књига закона, која обухвата све оно што одређује религиозни и грађански живот човека. Осим предмета о којима се обично говори у кодексима, Мануов законик садржи космогонијски систем, метафизичке идеје, упутства која одређују понашање човека у разним периодима његовог постојања, многобројна правила у вези религиозних обреда и искупљења греха, правила прочишћења и одрицања, моралне поуке, политичке ставове, војне вештине, трговање, одређивање казни и награда.
Да би тим законима придали већи значај, индијско предање им је приписало божанско порекло и готово вечно постојање, преносећи га у време митолошког Мануа, аријског родоначелника. Европљани су наслов превели неадекватно јер то није законик по нашем схватању. Санскрћани не кажу „закон“, него користе реч ”дхарма”, а то је скуп моралних, етичких и других норми, које одређују човекову честитост, као и скуп животних правила у зависности од друштвеног положаја. У стиху VI, 92 дају се обележја дхарме: постојаност, благост, смиреност, поштење, чистота, обуздана осећања, разборитост, знање Веда, праведност. Дхармасастра Мануа је зборник таквих упутстава члану друштва, чије се испуњење схвата као врлина, у складу са владајућим системом гледишта и са религијом.

more »

Category: Nepoznata istorija Srba  Comments off