Hronika Ura(Era) Linda

Drevna Frigijska Hronika Ura-Linda ima jasnu geografsku strukturu, na kojoj se odvija sakralna istorija Ura-Linde, a to je Evroazija, i to naročito njena severozapadna oblast.

Sakralni centar Friga ili Frižana (poznatih u istoriji i pod imenom Kimeri) se nalazi u severnom Atlantiku, u mestu Aldland (ili Atland), to jest, u staroj zemlji (reč Aldland, Atland začuđujuće podseća na Atlantidu). Posle potapanja Atlanta, ovaj se centar premešta u Severno more, u zemlje koje se nalaze severno od današnje Holandije i Nemačke i koje su takođe bile potopljene, samo mnogo kasnije.

Tekst knjige je pisаn mešаvinom stаrijih i novijih dijаlekata Frigijskog jezika. U rukopisu se nаvodi dа je bio pisаn  1256.g.  i da je kopijа jednog rаnijeg rukopisа, iz 2194 pne.

TRI  MAJKE

Hronikа Urа-Lindа počinje opisom nаstаnkа rаsа.

Oko 12-og Ulа ( julа) Vrаldа, Sveti Duh u stаroj frigijskoj Mitologiji, stvorio je tri devojke:

…
Lidu iz užаrene prаšine;

Findu iz vrele prаšine;

Freju iz tople prаšine.

LIDA (ili LIBA) je bilа crnа, kovrdžаve kose, njene oči su plаmtele kаo zvezde, tаko dа je čаk i pogled orlа bio mutаn u poređenju sа njimа. Onа ništа nije htelа dа znа o zаkonimа, njeni postupci su bili uslovljeni njenim strаstimа..

FINDA je bilа žutа, i njenа kosа je bilа poput konjske grive. Onа je nаpisаlа hiljаdu zаkonа, аli nije ispunjаvаlа nijedаn od njih. Onа je mrzelа prаvednike zbog njihove iskrenosti i popuštаlа lаskаvcimа. Reči su joj bile slаtke kаo med, аli teško onome ko bi joj poverovаo. Htelа je dа vlаdа svimа, i njeni sinovi su joj bili slični, njihove sestre su ih služile, a sinovi su ubijаli jedni druge.

.

FREJA (Frija, Phrija, Prija) je bilа belа kаo sneg u zoru, i plаvetnilo njenih očiju je prevаzilаzilo plаvetnilo duge. Kosа joj je bilа sličnа zrаcimа podnevnog suncа, bilа je tаnkа kаo pаučinа. Hrаnilа se medom, а pilа je rosu, koju je sаkupljаlа sа lаticа cvećа.

Svetlа Frejа. Prvo Å¡to su učilа njenа decа bilа je brigа o sebi, а drugo – ljubаv premа vrlinаmа. Kаdа su decа mаlo odrаslа onа ih je učilа dа shvаte vrednosti slobode. Govorilа je: ‘‘Bez SLOBODE, sve ostаle vrline su dobre sаmo zа to dа od vаs nаčine robove, а vаše potomke pokriju večnom srаmotom”.*

Ovo je fundаmentаlnа pаrаdigmа Hronike Urа-Lindа. Tri sveštene mаjke su tri rаsnа tipа, tri psihološkа modelа pogledа nа svet. Potomci triju mаjki se zаto zovu: od Lide – Lidijci ili Libijci, od Finde – Finci, а od Freje – Frizi, Frigi. Zаnimljivo je primetiti dа se Afrikа u аntici (nаročito kod Ptolomejа) nаzivаlа Libijа ili ponekаd Lidijа. Lidijci odgovаrаju crnoj rаsi. Finci Hronike Urа-Lindа su svi nаrodi žute rаse uopšte, а Frizi, sveukupno oznаčаvаju belu rаsu, Arijce.

Kаrаkteristično je dа skoro isto tаkvа pаrаdigmа postoji i u edskoj Pesmi o Rigu u kojoj se pričа o tome kаko je Rig (Odinovo ime) posetio tri brаčnа pаrа koji spаdаju u tri pokolenjа. Posetа ”dedu i bаbi” dovodi do rаđаnjа ”trolа”, ”robovа”, opisаnih kаo crnаčki rаsni tip; noćivаnje Rigа kod ”ocа i mаjke” dаje ”kаrle”, ”domаćine” (seljаke) sа fenotipskim crtаmа žute rаse. I, nаjzаd, Rigov dolаzаk ”mužu i ženi” zаvršаvа se roÄ‘enjem Jаrlа, princа, konungа, аristokrаte koji poseduje sve аrijske аtribute – svetlu kosu i plаve oči.

Dakle, Frizi, Frejina deca, Arijci, imaju vanevropsko poreklo. Njihova prvobitna naseobina je Sakralno ostrvo. ”Finci”, Findina deca, naprotiv, starosedeoci su Evroazije. Oni naseljavaju sve njene zemlje od dalekog Sibira do Iberijskog poluostrva. Prema tome, narodi Finda su starosedeoci Evroazije.

Prirodno je dovesti u vezu prapostojbinu Friza, Aldland, sa Hiperborejom, sa ”ostrvima srećnih”, sa sakralnim centrom Apolona, sunčanog Boga. Severni položaj drevne arijske zemlje potvrÄ‘uju sve arijske sveÅ¡tene tradicije: kako Vede,* tako i Avesta (Arijana-VaeÄ‘a, polarna zemlja.

Evroazija se, sa svoje strane, zamiÅ¡lja kao teritorija kasnog prostiranja ”Friza”, pri čemu je ovo prostiranje uvek bilo povezano ili sa potiskivanjem, ili sa asimilacijom osnovnog, autohtonog ”finskog” stanovniÅ¡tva. Ova paradigma geografskog meÄ‘usobnog odnosa, prema Hronici Ura-Linda, fundamentalna je za čitavu rasnu istoriju. ”Frizi” su uvek doÅ¡ljaci ( ATLANTIĐANI ), nosioci sakralnog znanja, Slobodni u Bogu. ”Finci” su uvek starosedeoci koji prihvataju to znanje, Sluge Božije.

”Lidijci” ili Libijci, pak, zauzimaju južni periferni položaj u kontinentalnoj strukturi i ne stupaju u neposredan odnos sa ”Frizima”.

TIPOVI KULTURA

Tri paradigmatske sakralne rase se diferenciraju ne toliko po spoljašnjim obeležjima ili psihološkim osobinama, koliko po metafizičkoj poziciji koja određuje osnovne kulturne manifestacije ove ili one rase. Hronika Ura-Linda nudi, na taj način, tri varijante rasne metafizike.

Frejina deca, ”Frizi” (Arijci, belci) žive u stanju primordijalne ”demokratije”. Zakon je kod ”Friza” unutra, zato su spolja oni apsolutno slobodni. Religiozni tip ”Friza” je tip ”prirodnog posvećenika”, njegovo ”ja” faktički se podudara sa Svetskim Duhom, Vraldom. Na ”Friza” se najbolje može primeniti sakralna formula hinduizma: ”Atman je Brahman”, to jest, njegovo ”ja” je istovetno sa Apsolutom. ”Frizi” su miroljubivi, srećni i mudri.

”Frizi” poÅ¡tuju žensko načelo: Veliku Belu Majku*, Freju, ovaploćenje rasnog gnosisa, arijsku Sofiju. Žena je kod ”Friza” povezana sa sveÅ¡teničkim funkcijama: ona vrÅ¡i osnovne obrede i čuva sakralna znanja. Svaka frizijska naseobina ima svoju ”Devicu”, kao najviÅ¡u sakralnu instancu. Ali ovakav ”nordijski matrijarhat” je izrazito intelektualni, gnostički, jer žena koja se nalazi u njegovom centru jeste Boginja, kći Freje, ovaploćenje same Freje, koncept rasne ideje i božanske čistote. Seksualna simbolika u kulturi Friza potpuno odsustvuje jer je frizijska svest maksimalno bliska čistoti Logosa i nije joj potreban čulni ”oslonac” radi duhovnog razmiÅ¡ljanja. Kod ”Friza” nema robova, jer je za njih ideja ”slobode” centralna.

Narodi ”Finda”, ”Finci”, naprotiv, žive u uslovima stroge hijerarhije. Kod njih postoje gospodari, sluge, robovi, sužnji. Njihovi zakoni su detaljno opisani, ali se ispunjavaju samo na račun pritiska vlasti. Njihov Bog je spolja. Oni su ratoborni, agresivni, skloni čulnim simbolima. Za njih su karakteristični idoli, fetiÅ¡i, likovne predstave ”bogova”.

”Finci” žive u patrijarhatu. MuÅ¡karac se nalazi u centru ”finske” civilizacije. On vrÅ¡i sveÅ¡teničke i zakonodavne funkcije. Žena zauzima potčinjeno, drugostepeno mesto. Za simboli-zam naroda ”Finde” karakteristični su fizički simboli i ”naturalizacija” primordijalnih logosnih struktura.

I, najzad, ”Lidijci”ili Libijci uopÅ¡te nemaju jasnih zakona, čak ni spoljaÅ¡njih. Oni se potčinjavaju svojim haotičnim impulsima. Njihov kosmos je decentralizovan. Hijerarhija kod njih ne postoji. U osnovi njihovog socijalnog života su krhotine ”Finskih” sakralnih kompleksa. Za njih je karakterističan promiskuitet i polu-životinjski matrijarhat. ”Lidijci” često postaju robovi naroda ”Finda”.

Treba istaći joÅ¡ jedan važan detalj: meÄ‘u ”Frizima” ima ”prestupnika” koji predstavljaju izdajnike unutraÅ¡njeg zakona duhovne rase. U normalnom slučaju oni se udaljavaju na posebne teritorije naterani sopstvenom savešću (u Hronici Ura-Linda ta zemlja je Engleska).

Ali ponekad se dogaÄ‘a da ”Frizi”-otpadnici dolaze narodima ”Finda” i postaju meÄ‘u njima viÅ¡a kasta, gospodari, carevi. Od ovakvih ”Friza” potiče naročiti tip ljudi: dinastije maga, magier, koji stavljaju sakralne potencije frizijske rase u službu interesa ”Finaca”. ‘‘Magi” su kraljevi-sveÅ¡tenici. Zapravo, peripetije sukoba ”Friza” i ”Finaca” u Evroaziji postaju zaista duboke samo zbog ”rasne izdaje” ”maga” čiji intelekt daje ”finskim” plemenima Å¡ansu da zaista konkuriÅ¡u ”Frizima”.

Magi preziru ”finski” narod, oni ga pretvaraju u svoje robove. Oni razraÄ‘uju osnovne postulate erzac-religije, pretvarajući sveÅ¡teno znanje ”Friza” u veru u ”bogove”, ”duhove” i ”demone”, u ”slike”.

FRIZI I NOSTRATIKA

Migracije ”Friza” ne predstavljaju samo Å¡irenje ”arijskih” ili ”indoevropskih” talasa u prilično preglednim istorijskim vremenskim razmacima. Bela deca ”Freje”, u perspektivi Ura-Linde, pre odgovaraju savremenim predstavama o ”nostratičkom” praplemenu, nosiocu paradigmatskog prajezika Evroazije (a ranijih polarnih, sada potopljenih područja). Indogermani su samo poslednji istorijski talas ”Friza” kojem su prethodili mnogi drugi talasi koji su položili temelje egipatske pred-dinastičke, semitske, sumerske, prototurkske, karvelske i čak sinotibetanske kulture. ”Nostratički” intelekt evroazijskih i severnoafričkih jezika odgovarao je ”hiperborejskoj” i ”nostratičkoj”, ”frizijskoj” tradicionalnoj paradigmi koja je, budući da je bila predata ovim ili onim narodima ”finskog” tipa u ovim ili onim periodima praistorije, postepeno degradirala, pojednostavila se, gubila sličnost sa prvobitnom kristalnom hijeroglifičnošću, pretvarala se u verovanja u ”bogove”, ”duhove” i ”demone”. Bela rasa Ura-Linda na taj način, ne podudara se sa istorijskom belom rasom Indoevropljana, već joj prethodi mnoge hiljade godina ranije.

Važno je napomenuti da Frejini sinovi ne samo Å¡to utemeljuju sakralnu, jezičku i mitoloÅ¡ku osnovu kultura ”Finda”, oni se i sami izlažu obrnutom dejstvu od strane tog degradiranog tipa. Tako nastaju meÅ¡oviti oblici tradicije – ”finsko”-”frizijski”. S jedne strane, u njima postoje spiritualni kultovi ”hiperborejskog” karaktera, a s druge – tipično ”azijske” crte. Takvi su narodi Hetiti, Skiti, Kimerijci, Kelti. Å taviÅ¡e, mnoga indoevropska plemena se takoÄ‘e postepeno prožimaju ”finskim” elementima: Germani iz epohe skalda, Rimljani, Grci, Hindusi postvedskog perioda po sebi su već prilično daleko od iskonskog ”frizijskog” stanja.

Ovakva predstava o prvobitnoj beloj rasi polarnog porekla faktički ruÅ¡i utvrÄ‘enu predstavu o Bliskom Istoku kao žariÅ¡tu civilizacije, pismenosti, kulture itd. Å taviÅ¡e, Bliski Istok u logici migracije ”Friza” postaje veoma kasni (s tačke glediÅ¡ta praistorije) centar meÄ‘usobnog dodira najrazličitijih strujanja ”frizijskih” uticaja koji se stiču ovamo bukvalno na sve četiri strane sveta, i to najčešće ne u čistom, već u ”finizovanom” i iskrivljenom obliku. Sa Zapada ovamo se kreću plemena belih Libijaca, Toharaca, Amorejaca. Sa severa – Protogermana i Protokelta. Sa severoistoka – Prototuraka i Protofinaca (ovoga puta u istorijskom i usko etničkom smislu). Sa juga – Etiopljani. Sa Istoka – Elamiti, a kasnije Persijanci i Dravidi.

Većina evroazijskih (i severnoafričkih) etnosa u kojima je ”Finski” element bio preovlaÄ‘ujući, prihvatili su islam, koji ima izrazito egzoterijski karakter, pri čemu je krajnje karakteristično da su u najvećoj meri ”frizijski” aspekti islamske tradicije – naročito Å¡iizam (isticanje mističke uloge Fatime, praroditeljke ”božanske rase” imama; ”Alijeva svetlost” unutar vernika; učenje lavhut – o ”božanstvenosti” samih imama itd.) – zahvatili upravo areale sa preovlaÄ‘ujućim indoevropskim stanovniÅ¡tvom, (Å¡iitski Iran itd.), dok većina ”finskim etnosa – ”Arapi”, ”turkski narodi” itd. ostaju suniti.

Kako bilo, ”demokratski” element se zaista uvek povezivao sa viÅ¡im rasnim tipovima, a najpotpuniji razvoj model ”aristokratske jednakosti” je dobio u feudalnom srednjovekovlju, gde, kao po nevidljivom nareÄ‘enju, odjednom po čitavoj Evroaziji izbijaju ”frizijske”, ”hiperborejske” teme: ezoterijsko učenje o Božanskom ”Ja”, kult Deve-Bogorodice, tematika ”bratstva seniora”, itd. Oni su karakteristični ne samo za evropske teritorije, već i za islamski halifat pre mongolske najezde, za srednjovekovnu Indiju sa njenim tantrizmom (u svojim osnovama tantrizam je najizrazitija i tipično ”Frizijska” doktrina koja oživljava duh slobode, svojstven Vedama pre meÅ¡anja Arijaca sa starosedeocima, Dravidima, nasuprot miÅ¡ljenju profanih naučnika – na osnovu povrÅ¡ne i haotične analize – koji dovode u vezu tantrizam sa Dravidima i predarijskim indijskim starosedeocima), pa čak i za ”žutu” Kinu, čija rasna homogenost nipoÅ¡to nije tako apsolutna, kako to ponekad izgleda.

RASE EVROPE

Istorija Slovena u najvećoj meri je povezana sa poslednjim talasom ”frizijske” migracije iz potopljenog ostrva, iz ”Ingveonskog carstva”, jer od samog početka Sloveni organski ulaze u indoevropski arijski kulturno-rasni blok.

Evropska zona evroazijskog kontinenta nalazi se geografski bliže sakralnom ostrvu – kultnom centru ”Frejinih sinova”. I zaista, ”demokratski” tip kulture se ovde mnogo češće sreće u istoriji, nego u azijskim ili severnoafričkim oblastima. MeÄ‘utim, bilo bi pogreÅ¡no smatrati da je Evropa naseljena ”Frizima” i da je ona u svom rasnom supstratu homogena. U njenom severnom delu ”frizijski” element je u znatnoj meri izmeÅ¡an sa laponsko-finskim etnosom koji je u Istočnoj i Srednjoj Evropi fenotipski srodan tzv. ”alpskoj” rasi. Zapadna Evropa je u znatnoj meri ”keltizovana”, a ”Kelti” su već u antičko doba, prema Hronici Ura-Linda, bili meÅ¡ovit narod. I, najzad, stanovniÅ¡tvo južnih oblasti Evrope, tzv. ”sredozemnih rasa”, nosi u sebi znatan broj blisko-istočnih, levantskih, semitskih rasnih osobina.

VELIKA TRAGEDIJA FREJINE DECE

Hronika Ura-Linda povezuje svoj sakralno-rasni pristup ne samo s geografijom, već i s logikom istorije. Sakralna istorija ovde ima ciklični karakter. Posle procvata Duha sledi njegovo opadanje, a nakon opadanja novi procvat.

U Hronici Ura Linda glavni subjekt sakralne istorije su ”Frejina deca”: njihove pobede su istovetne uzletu Svetskog Duha, a njihovi porazi njegovom padu. ÄŒitava istorija koju prati Hronika Ura-Linda počev od potapanja ”Altlanda”, ”stare zemlje”, jeste istorija propadanja ”Friza”, to jest silazna putanja ciklusa. Najpre propada njihova ”velika Otadžbina”, ”Altland’‘. Zatim tonu u Severnom moru njihove nove zemlje koje su se nekada nalazile u oblasti plićaka Deger. Kasnije, prinuÄ‘eni da migriraju u Evroaziju, oni se meÅ¡aju sa plemenima ”Finaca” ili trpe njihov pritisak. Na kraju krajeva, podmukli ”magi” objavljuju ”Frizima” pravi rat, i svojim napadima prekidaju sveÅ¡tenu tradiciju ”Belih Devica”. Poslednja od njih gine od ruku ”maga”. Nordijska sveÅ¡tena vatra se gasi. Ostaci ”Friza” se rasprÅ¡uju po Evroaziji ili se otiskuju na svojim brodovima u nepoznate zemlje (zanimljiva je priča iz Hronike Ura-Linda o frizijskom moreplovcu po imenu Inka koji se uputio u daleke zemlje i nije se vratio natrag; ovde se treba setiti teorije istoričara Žaka de Majoa o ”vikinÅ¡kom” poreklu civilizacije Inka – obožavalaca vatre). Kako bilo, linija ”Friza” spuÅ¡ta se sve niže i niže, a paralelno sa tim narodi ”Finda”, naprotiv, podižu se i stiču sve veću moć.

MeÄ‘utim, prema proročanstvu poslednje ”Bele Boginje-Device” nesreće ”Friza” će trajati samo do početka trećeg hiljaduleća posle R. H. U tom trenutku propadanje ”Friza” dostiže svoju najnižu tačku, svoju zimsku kratkodnevnicu, ali odmah nakon toga Vralda – Svetski Duh ponovo udahnjuje svoj ”Od”, svoj ”dah” u beli narod i trenutno će preporoditi ”frizijsku civilizaciju”, oživeće božansku Freju i spašće sve njene verne sinove i kćeri. Na taj način, rasni ciklus ”Friza” takoÄ‘e ima svoju eshatoloÅ¡ku perspektivu i svoj misterijski rasplet, jer je ”Hiperborejskom etnosu” koji su zgazili ”FindI” i podmukli ”magi” i koji se nalazi u provaliji svog pada, ipak suÄ‘eno da ugleda grandiozni procvat svoje nordijske kulture, da povrati svoju izgubljenu slobodu, ”slobodu u Bogu”.