АСАСИНИ – ВИТЕЗОВИ ИЗ СЕНКЕ
“Беспоговорно испуњавају наређења свог Старца, а сви их се плаше, јер са лакоћом убијају чак и владаре.”
(Бенjамин из Туделе, јеврејски хроничар и рабин, cca. 1170.)
.
Прича о чувеним Асасинима — мистериозна комбинација теологије, разних легенди и поузданих историјских навода — почиње у 11. веку на територији данашњег Ирана и Сирије.
Низарити, припадници посебног огранка у оквиру измаелизма (који је грана шиитског ислама) у том периоду почињу да представљају све већу претњу ауторитету већински сунитског султаната Турака Селџука, који је у 11. веку, непосредно пре Првог крсташког рата, био на свом врхунцу.
Вођа низаритских измаелита, Хасан ал-Сабах, започео је отворену побуну против Селџука, заузевши неколико планинских утврђења на северу данашњег Ирана. Хасан је новоосвојена изолована, тешко приступачна планинска упоришта претворио у добро повезану мрежу база, а своје низарите је организовао у дисциплиновани ред изузетно вештих убица и атентатора.
Хасан је убрзо постао познат као мистериозни Старац са Планине, а његови одани и вешти следбеници — познатији као Асасини — имали су кључну улогу у политичким токовима крсташких ратова и свих већих дешавања у Прекоморју.
Асасине, дакле, начелно можемо идентификовати као припаднике шиитске мањине, организоване ради остваривања политичког утицаја у сунитском султанату Турака Селџука. Међутим, разлог за њихову легендарну репутацију не лежи у природи њихових политичких циљева, већ у начину на који су исте остваривали.
Припадници овог реда били су међу најдисциплинованијим и најобученијим ратницима свог времена. У питању су били елитни атентатори, беспоговорно одани, изузетно физички спремни и вешти у руковању готово свим врстама оружја, мајстори прерушавања и шпијунаже, савршено обучени за прецизно и сигурно уклањање тачно одређених појединаца.
.
.
Често се сматра да назив за припаднике овог реда потиче од арапске речи Ḥashshāshīn, која се може превести као “корисници хашиша”. Тако су их, наиме, називали њихови политички противници, а сам назив је заснован на уверењу да су Асасини своје атентате извршавали под утицајем хашиша, који су, наводно, узимали да би себе довели у стање хладне смирености потребне за успешно обављање задатка.
Етимологија њиховог назива је, међутим, знатно очигледнија — сам Хасан је своје следбенике звао Asasiyun, што се може превести као “верни принципима”. Какво год било његово порекло, назив Асасин је у Европу много касније пренео Марко Поло, забележивши приче о Асасинима које је чуо током својих чувених путовања.
У енглеском језику, реч assassin и данас означава политички мотивисаног атентарора, професионалног убицу истакнутих личности, а сличне речи са идентичним значењем постоје и у већини индоевропских језика.
Политички циљеви Асасина увек су знатно варирали — по нареби би спроводили жеље свог Старца са Планине, засноване на личној освети, користољубљу или нерашчишћеним рачунима, док би најчешће деловали у интересу свог реда или припадника шиитске мањине.
Посвећен верским текстовима и уобличавању доктрине за своје следбенике, Хасан-ал-Сабах до краја живота није напуштао замак Аламут, седиште реда Асасина. Преминуо је 12. јуна 1124. године. Према неким наводима, на самрти је изговорио да “нема апсолутне истине; све је допуштено”.
За ред је била карактеристична строга хијерархијска структура — Асасини већег ранга нису обављали “теренски рад”, већ су радили на обуци и индоктринацији нових следбеника.Професионалне атентате извршавали су Асасини најнижег ранга — fida’i (“пожртвовани”).
Ученици су годинама били обучавани у духу Исламског Витешког Етичког Кодекса познатог као Furūsiyya — вежбали су јахање и руковање свим врстама оружја, проучавали су верске текстове, лингвистику, уметност ратовања и напредне принципе војне стратегије. Специфична природа њихове “професије” захтевала је и посебну обуку у области прерушавања, саботаже и шпијунаже. Да би успешно окончали своју обуку, будући fida’i су морали усвојити и етичке принципе реда Асасина.
Најважније морално начело реда налаже да се сваки Аасасин мора уздржавати од насиља према свима осим према својој мети, а нарочито им је забрањено повређивање или угрожавање цивила.
Нарочито важан део њихове доктрине оличен је у веровању да елиминација појединаца представља “безболнији” вид политичког утицаја, мање зло у односу на избијање масовних сукоба и ратова. Колико год то деловало контрадикторно, Асасини су веровали да убијањем одређених појединаца, најчешће амбициозних, ратоборних и опасних, спашавају многобројне животе и доприносе очувању мира у Прекоморју.
Тактички приступ Асасина извшавању задатка био је застрашујуће ефикасан, а претходне припреме су могле трајати месецима, чак и годинама. Асасин би се најпре уклопио у средину у којој његова мета живи и обавља свакодневне активности, што је подразумевало прерушавање и усвајање локалног дијалекта. Затим би се посветио откривању свих корисних информација, а нарочито уочавању устаљених шаблона у понашању будуће жртве. Бележио би навике, склоности, страхове, укусе и свакодневне ритуале своје мете, што је могло трајати веома дуго. Стечено знање би му најчешће омогућило да пронађе згодну прилику да се довољно приближи жртви, а обученом Асасину најчешће није било ни потребно пружити више од једне прилике. Од великог значаја је био и избор одговарајућег тренутка. Овакав атентат имао је за циљ да пошаље јасну политичку поруку, те је морао бити изведен у јавности, пред очима што већег броја посматрача.
Асасини се нису увек служили елиминацијом истакнутих личности. Њихова смртоносна ефикасност убрзо им је донела репутацију коју су једнако вешто користили ради остваривања својих интереса. Наиме, сама помисао да би се могао наћи на мети Асасина је код појединца најчешће изазивала опсесиван, готово параноичан страх, због чега би се дотични својски трудио да се истима не замера.
Оно што је нарочито ужасавало противнике Асасина јесте чињеница да им практично нико није био ван домашаја. Примери су бројни — гроф Конрад од Монферата, који је једно време de facto владао Јерусалимским краљевством, пао је као жртва Асасина. Низам ал-Мулк, велики везир селџучког султаната, убијен је у својој носиљци од стране Асасина прерушеног у дервиша, окружен збуњеним телохранитељима.
Чак се и велики Саладин, султан Сирије и Египта, смртно плашио Асасина — најмоћнији појединац у тадашњем исламском свету, освајач Јерусалима и апсолутни господар Дамаска и Каира, није се усуђивао да крочи на територију под контролом Асасина.
Асасини су, заједно са осталим друштвеним и верским групама у Прекоморју, били знатно ослабљени под притиском монголске инвазије у 13. веку. Претпоставља се да су fida’i по наређењу Куршаха ал-Дина, тадашњег поглавара реда Aсасина, покушали атентат на монголског Kана. Монголи су заузврат покренули масовну војну кампању против Aсасина. Замак Аламут, седиште реда, нашао се 15. децембра 1256. под монголском опсадом. Утврђење је убрзо пало, након чега је монголски кан Хулагу наредио погубљење Куршаха ал-Дина.
За разлику од Монгола, мамелучки султан Бајбарс поступио је много мудрије — није уништио ослабљени Сиријски огранак Aсасина чију је територију освојио, већ је сиријске Aсасине примио у своју службу.
Лишени приступа етичким начелима и верским учењима свог реда, Бајбарсови Aсасини убрзо су изгубили велики део своје ефикасности, репутације и вештине. Асасини, атентатори који су се придржавали витешких принципа, припадници реда који је некада држао у шаци чак и најмоћније појединце на Блиском истоку, потпуно су изгубили целокупан политички, а и сваки други вид утицаја.
Читаоцима заинтересованим за детаљнију историју реда и за бројне легенде и мистериозне појединости везане за Aсасине препоручује се роман Аламут словеначког писца Владимира Бартола.
Извор – http://www.stavstudenata.com/2015/08/03/asasini-vitezovi-senke
…