Сима Лазић Лукин

ДОБА ПРЕДИСТОРИЈСКО

Најстарије доба од постања Српства до освојења данашњих домовина српских

Сав род људски дијели се на пет разних раса или пасмина илити сојева, од којих је најважнији и најпросвјећенији бијели сој људи: сој кавкаски. Кавкаски сој сачињавају три огромна племена: аријско, семитско и туранско племе. У аријско племе спадају ова посебна племенска стабла: Индијанци, Персијанци, Јелини (Грци), Римљани или Романи (Талијани, Шпањолци, Французи и Румуни), па Ђермани (Нијемци) и Словени. (Енглези, Шведи и њихови сродници постали су из мјешавине ових стабала аријских.) Семитско племе у главном сачињавају: Јевреји (Чивути) и Арабљани (Арапи). У туранском племену најважнији су данас: Турци и Маџари. Једни народи аријског порјекла зову се још и по језику: индо-европски народи. То су они народи, који су некада говорили једним заједничким језиком, и којима је данас Европа стојбина и постојбина, а праколијевка им је била Индија, а то је велика земља на далеком југоистоку у Азији. Срби, као и сви Словени, спадају у велики бијели сој индо-европских народа. — у народе најпросвјећеније. Али, посебно, Срби су грана словенскога стабла, а у то стабло спадају ови народи: Руси, Чеси (с Моравцима), Пољаци, Словаци, Словенци, Блгари, Хрвати, Срби и Лужички Срби.

Сви су ови народи блиски род и говоре сродним језиком, а сви се зову опћим именом: Словени. Али од свих Словена најстарији су Срби.

Име Србин постало је у незапамћено доба, на много стољећа прије Христа. А име Словен, као опће наше име, усвојено је тек у дванаестом стољећу по Христу, а први пут је оно поникло истом у шестом стољећу, кад се Срби изближе сукобише са Ђерманима, а то су данашњи Нијемци или Швабе. То је било овако: Сва она српска племена, која су могла међу собом да слове (да говоре) и да се споразумјевају, назваше се Словени, а све оне туђинце, који нијесу словили (говорили) српски, назваше Нијемцима, јер они за Србе збиља бијаху нијеми, јер говораху неразумљивим језиком. Али, све дотле, сви данашњи Словени зваху се једним опћим рођачким именом: Срби. То јест: као што су Срби данас само једна грана великога стабла словенског; тако су онда сви данашњи словенски народи били само огранци једнога истог стабла — српског.

Ријеч Срби постала је од старе српске ријечи Сораби, а то ће рећи: рођаци или својаци. Дакле: сва она племена, која међу се бијаху род и говораху истим језиком, звала су се — Сораби или Срби. А у стародавном индијском (санскритском) језику, из којега је постао и српски језик, и у другим некојим језицима, ријеч Срб значи човјека слободна, племенита, узорита и јуначна, који се вјечито бори. Но, осим овога правога имена, туђинци називљу Србе још и Рацима и Власима. Име Рац, или Рас, или Расијан, или Рашчанин —једно је исто. То је име врло старо и постало је још у најдавније доба, кад се Српство раселило из своје прадомовине Индије. Тада се наши праоци расијаше по свијету, те по томе једне Србе назваше Расијани, а стари Грци их зваху Спорима, по грчкој ријечи спорадин, што ће рећи такођер: расијани. Касније, особито у доба Немањића, то је име подмлађено и обновљено, па онда је ријеч Рас или Рашчанин значила човјека из Расе или Рашке, а Раса илити Рашка била је најглавнија српска област у сред Праве Србије, где је данас Нови Пазар и Топлица.

Име Влах нешто је млађе и значи човјека туђинца. То име чули су Срби први пут на 400 година прије Христа од тако званих Келта илити Влаха, који нама нијесу ни род ни помози Бог и који су давно изумрли. Касније Влах се звао сваки пастир, па и тежак. А кад су Турци освојили српску државу, онда су се Срби повукли из градова у горе и дубраве, и бавили се само сточарством и земљорадњом, те тако се име Влах пренијело на сав српски народ под Турцима. Дакле: Влах значи само занимање, а не народност. Власима данас ми зовемо само Румуне (Каравлахе) и њихове рођаке Цинцаре. Име Рац и Влах надјенуто је српском народу у доба наше потиштености и сужањства, а тиме су нас туђинци хтјели означити као народ бесправан, који је изгубио слободу и државу своју. А данас нам та имена надјевају само наши душмани, кад хоће, да нас наруже.

Али некоји Срби и сада се називљу још: Црногорци, Босанци, Херцеговци, Далматинци, Бокељи, Хрваћани, Личани, Бановци, Крајишници, Славонци, Сријемци, Бачвани, Банаћани, Србијанци, Шумадинци, Старосрбијанци, Маћедонци итд. Све су ово само покрајински називи и не значе ништа друго, него само земље и покрајине оне, гђе ти Србљи живе. Али сваки Србин, ма гђе се он родио и ма гђе он живјео, остаје Србин, те Србин, докле год говори српским језиком и држи српске обичаје. Исто тако некоји Србљи називљу се и по вјери: Ришћани, Кршћани, Шокци, Латини, Турци итд. Ово је заостало из онога срамног и ропског доба, кад су људи једни друге гонили и убијали због вјере и разликовали се по вјери. Али данас би то била срамота, бесмислица и нечовјештво. Јер данас Срби исповједају неколико разних вјероисповјести, а — брат је мио које вјере био.

 

Срба данас има (без разлике вјере) око девет милијуна. По томе Србљи су бројем већи од Маџара, Румуна, Грка и свих словенских народа, осим Руса, а Пољаци су бројем равни Србима. Али некада Србаља је било много и много више. Још од памтивијека,. прије неке 3000. година, Срби су били познати као силан и неизбројно велик народ. Некоји повјесничари називају Србе безгранично разграњеним и најмногобројнијим народом у тадањем свијету, па веле: кад би Срби међу се били сложни — морао би им се сав свијет покорити. Но касније, кад се Срби неслогом поцјепаше у данашња разна словенска племена, опали су бројно. Али од почетка овога нашег стољећа, управ од ослобођења Србије испод Турака, Српство опет расте и бројем и снагом тако, да су Срби данас готово двојином већи и снажнији, но што бјеху прије 150 година.

Срби данас живе: у краљевини Србији, кнежевини Црној Гори, сјеверној Арбанији, Старој Србији, Маћедонији, Босни, Херцеговини, Боки Которској, Далмацији, Хрватској (Банија, Лика, Крбава и Приморје), па у Славонији, Сријему, Барањи, Бачкој, Банату и у западном дијелу кнежевине Блгарије до ријеке Искра, а отуд на југ преко планине Рила до ријеке Месте и дуж Бистрице и Струме у Маћедонији. За тим живе Срби по мањим насеобинама: у Русији, Румунији, Италији и у Америци. Осим тога има 175.000 Лужичких Срба у Саксонској (у њемачком царству). У данашњим својим домовинама Срби се стално настанише истом прије 1260 година, а дотле они живљаху далеко тамо на истоку, сјеверу и југу.

Праколијевка Српства била је чак тамо у далекој Азији, у земљи Индији. Мисли се, да је ту била и прва Србија, која се дијелила у двије области: Сарбарску и Пановску Србију. Бог свети зна, колико су наши праоци проборавили у тој својој прадомовини. Бпло је то врло, врло давно, у незапамћена времена, на хиљаде година прије Христа. За последњег свога боравка у Индији српски народ се већ био врло намножио и непрекидно је ратовао са околним црним и жутим народима, а уз то бјеше настала у Индији ужасна глад и помор. Све ово нагнало је наше праоце, да траже одушке у новој домовини, те ваљда с тога настаде тада

Прво цијепање Српства и прва сеоба Срба.[уреди]

Један огранак Српства крену из Индије према западу и устави се око ријеке Тигра и Еуфрата, у земљи Мезопотамији (Међурјечју), између Перзије, Арабије и Мале Азије. Ту Срби основаше Нову Сарбарску (Србију), подигоше многе градове, дадоше им српска имена и проборавише ту неколико вијекова. Некоји писци веле, да су се Срби ту затекли још прије неке 4000 година, у доба зидања вавилонске куле, па чак да су је они и зидали. То се не зна. Али се зна, да, тамо и данас имају развалине града Сербице и ријека Сербица. Ови Срби у Новој Сарбарској живљаху поглавито војничким и пастирским животом и вјечито стајаху на ратној нози против околних народа: Сираца, Асираца, Халдејаца, Миђана, Персијанаца, Чивута, Арабљана, Финичана итд.

Но множећи се све већма и ту им отјешња, те се најзад опет преполовише. Мањи дио остаде још у Новој Сарбарској, а сви остали дигоше се оружаном руком, па прегазише цијелу Малу Азију и нагрнуше у Африку, па поплавише Египат (Мисир), Либију и Мавританију, и поставише тамо своју власт. Ова српска најезда извршена је у три маха, од прилике, прије неке 3500 година, и-позната је у свјетској повјести под именом: провала пастира у Египат. У Египту, Либији и Мавританији борављаху ови Срби дуље времена, те се напослетку једни претопише у тамошње народе, а остали се разасуше и пређоше у Европу. Неки се настанише у Шпањолској и јужној Француској, неки у Италији, али већина их се насели на Балканском Полуострву. Они у Италији, Шпаљолској и Француској утонуше у латинштини, па временом некоји од тих Срба дочепаше се и престола римског.

Одржаше се само они Срби на Балкану и један њихов огранак у западним странама Мале Азије. Ови малоазијски Срби још прије неке 3087 година бораху се у славном тројанском рату против Грка као савезници Тројанаца. А кад Тројанци подлегоше Грцима и кад у томе рату погибе и српски краљ, онда ови Срби изабраше новог вођа, па с њиме отпловише Егејским, Јонским и Јадранским Морем, те се једни отискоше чак иза ријеке Пада у Италији и тамо засноваше нову српску насеобину на оном простору, гђе је касније царевала Мљетачка Република или Венеција. Јер ове Србе туђинци називаху Венетима, па с тога и ту српску насеобину прозваше Венетија = Венеција = Венедиг, а ми је зовемо: Мљеци. Но још уз пут једни од ових Срба Венета задржаше се у данашњој Црној Гори, Боки и Далмацији, па тамо и остадоше. То бјеше прво и најстарије Српство у тим земљама. Међу тим, они остали Срби на Балкану размножише се и осилише тако, да су на скоро притисли све земље међу Дунавом; и Савом и међу Јадранским, Јонским, Егејским, Мраморним и Црним Морем.

Ови Срби, јужни досељеници, већ бјеху постали старосједиоци балкански још у доба силног свјетског освајача, Александра Великог, цара маћедонског, прије 2240 година. Неки веле, да је и сам Александар Велики био Србин. Али то се не зна. Него зна се, да су ови Срби много ратовали у доба Александрово, час као његови савезници, час против њега. Они бијаху тако силни, да им је Александар морао дати потпуну слободу и особите повластице, у којима он Србе називље.: највеликомоћнијим, најчувенијим, најзнаменитијим и најмногобројнијим народом” својим. Вели се, да је Александар једном упитао Србе:

Кога се највећма бојите? —мислећи, да се они њега боје.

А они му одговорише:

Једино се бојимо, да се небо не би на нас срушило!

Тако су били моћни и силовити. Ето то и такво бјеше прво Српство на Балкану. Ови јужни Срби затекоше се ту и у доба Христово, али тада већ сви бјеху потпали под власт Римљана. (Римљани су били силан освајачки народ грчко-латинског порјекла, и господарили су готово свему свијету пуних 800 година, а престоница им бјеше Рим. Они су праоци Талијана.)

Други огранак Срба пође из Инђије преко средње Азије и устави се измеђ Каспијског и Азовског Мора, на међама данашње азијске и европске Русије. Сад се. покренуше и они Срби, што бјеху заостали у Новој Сарбарској и по сјеверним обалама Мале Азије, па пређоше ријеку Арас и велику планину Кавказ и спојише се са оним Србима каспијским. Ту они оснују, нову домовииу коју назваше Сербанија, те се тамо и дан данас један крај зове: Серванија. Ови каспијски Срби зваху се Бијели Срби, а једни од њих, који живљаху по брдинама, зваху се још и Брђани. Они су имали свога старјешину, који се звао Господин. Господин Брђана и Бијелих Срба владао је независно далеко наоколо и вели се, да је често имао по неколико стотина хиљада коњаника. У Сербанији осташе ови Срби много стољећа, док их не потиснуше отуд нови освајачи.

Трећи, последњи огранак Срба крену из Индије правце на сјевер и упути се међом великога царства Китаја или Кине. (Китајци илити Кинези, што је исто, од увијек живе у источној Азији. Они су данас највећи народ на свијету, а спадају у монголски сој људи.) Уз пут Срби се дуго бораху с Китајцима, те их ови једно вријеме и подјармише. Најзад, ослободив се Китајаца, дођу ови Срби у Сибирију, а то је огромно велика руска земља у сјеверној Азији. Ту они оснују нову Србију, која се звала Сирбија или Сирбирија (по прастаром српском имену Сирб), а тек у потоње доба Сирбирија се назва Сибирија. Но Срби се још љуцки и не згријаше у новој домовини, а већ морадоше загазити у нову борбу са дивљим Молголима. (Монголи су поменути посебан сој људи у источној и средњој Азији, а ми их зовемо Татари.)

Азијске гатке пуно причају о тим сирбирским Србима. Тако се у гаткама сачувао спомен о њиховим владаоцима: Бану, Јанчи, Ранку и Цичану, који много пута до ноге потукоше Китајце и Хуне, те најзад отргоше Србе из њихова ропства. Послије Цичана или Цичића помиње се српски цар Танча са његових пет синова. Прича се, да су Срби у то доба били још силннји и многобројнији него, прије, да су имали преко 100.000 војника и да су у њих били коњи бржи од хунских а оружје оштрије од хунског. Али по смрти Танчиној његови синови раздјелише своју државу и тако је ослабише. Половина народа остаде нод најстаријим братом Цараном, а другом: половином владаху остала браћа. По смрти Царановој зацари се син му Цармин, а за овим његов син Будиг. Са Будигом падну Срби опет у ропство, те се велик дио народа српског претопи у Китајце, Хуне и друге народе. (Хуци су били такођер монголског соја, а у тај сој спадају и њихови сродници Хунгари илити Угри — Маџари — па и Блгари Гагаузи, праоци данашњих Блгара.)

Тако се поче и доче прво цијепање Српства и прва сеоба Срба. Мисли се, да се то почело, од прилике, на 3500 година прије Христа. А док су се извршиле ове три прве сеобе Срба могло је протећи бар хиљаду година. А за све ово вријеме сеобе Срби жнвљаху у непрекидном ратовању са многим и свакојаким народима. Сама борба ових сјеверних Срба са Китајцима и Хунима трајала је читав низ стољећа, а још дуље је трајала борба и патња оних јужних Срба. У тој хиљадугодишњој сеоби и борби изгинуо је силан Србаљ, а и претопио се у друге народе.

О животу, обичајима и вјери тих прастарих Срба наслућује се само толико: да су били многобошци и да су имали неко војничко-пастирско уређење, али расцјепкано на племенске кнежине. А баш то је било оно, што их је слабило те су често подлегали и много слабијем освајачу. За то најстарији повјесничар Херодот, и каже о нашим праоцима: Кад би они, имали једног старјешину, или бар кад би међу се били сложни, били би они најсилнији народ на земљи. Али то је у њих немогуће, те их баш то чини слабим. Прастари Срби бијаху махом бијеле пути, русе косе и плавих очију, а врло крупна и јака тјелесна састава. Једни су радили, а други су војевали. Оружје им бјеше: стријела, мач, копље, сјекира, праћка и штит. Прастари Срби спаљиваху своје мртве, по индијском обичају. А прича се, да су се прастаре Српкиње радије живе спаљивале са својим покојним мужевима, него да остану удовице. Прастари Срби нијесу вјеровали у судбину, ал су вјеровали, да је душа бесмртна и да је свијет постао од морског пијеска, који је Бог изнио са дна и посуо површином морском, те отуд је, тобож, постала тврда земља и сав живот на њој.

Просвјета у тих прастарих Србаља као да не бјеше постидна. Тако неки тврде, да су Срби још у индијском своме краљевству били на највишем вршку силе, просвјете и свестране образованости. Али то ће бити прећерано. Него и за сибирске Србе такођер се ирича, да су били далеко чувени са тјелесне силе, а напредовали су и у просвјети. О њиховом цару Танчи вели се, да је издавао законе и подизао грађевине. У опће о прастарим Србима мисли се, да су имали своје градове, споменике и храмове. А посебно о оним Србима у Новој Сарбарској поменути Херодот (још прије неке 2340 година) рече: И ако су у њих многа обласна имена, ипак су им закони, језик и обичаји једни те исти. А за оне Србе у каспијској Сербанији прича се, да су у потоње доба трговали чак са Индијом, а од Миђана и Јермена донашали су робу на камилама. Са свог богатства ишли су у злато одјевени.

У главном толико се наслућује о животу и живовању тога прастарог, предисторијског Српства. Но тако разборит и тако силан народ српски, који се ни избројати није могао, мора да је починио куд и камо већих и славнијих дјела кроз толике хиљаде година. Али у то прадавно доба није било писмених људи, па нико ништа није биљежио. Онда нигђе није било писане повјеснице, па ни у Срба, а кроз дуга и многа стољећа зуб времена сатро је и поништио славна дјела наших праотаца, па и саме свете гробове њихове, те сад цијело то предалеко доба стоји застрвено тамном копреном неизвјесности.

https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D1%98%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B0_%D0%BE%D0%B4_%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0_%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0_%D0%B4%D0%BE_%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81