Сврчин и Сврчинско језеро

.

Пролеће је, почетак априла, 1346. године. Прошло је шест месеци од како је војска цара Стефана Уроша IV Душана Силног освојила тврди град Сер и од како се он прогласио царем Србљем и Грком. Кроз две недеље, у Скопљу, државни сабор ће званично потврдити његову нову титулу, а српску цркву подићи на ниво патријаршије.

Густом, олисталом и напупелом шумом пролама се топот десетак коња чији јахачи у фино израђеним кирасима и панцирима, пурпуру, свили и кадифи, са мачевима за појасевима и стеговима у рукама, на којима се вијоре двоглави орлови и крстови са четири огњила, хрле шумском стазом један поред другог, и прате човека који као ветар јури незаустављиво напред.

Наједном, скренувши поред једног стогодишњег стабла, предводник излази из шуме и пред њим пуца поглед на језеро, острво у језеру и дворац на острву. Какав бајковит призор! Осврће се да види још неколико двораца начичканих око водене површине. Дубоко удахне, испуњен поносом, и потера коња још брже, а са њим и своју пратњу.
Човек који хита је главом и брадом цар Душан Силни, а његова пратња је немачка Алеманска гарда предвођена својим капетаном, витезом Палманом Брахтом.

.

Сврчинско језеро је било средиште српске државе за време последњих Немањића, који су око њега и на њему саградили неколико двораца. Језеро је отекло у катастрофалном земљотресу у 16. веку, а налазило се у урошевачком крају.

Нешто јужније од места на коме се налазило језеро, данас се налази Урошевац, пошто је земљотрес довео до истицања ове водене површине. А управо је та водена површина била најлепши споменик наше негдашње генијалности и напредности, поред у свету јединственог инжињерског подухвата – виновода који је од Големе Хоче снабдевао вином Душанов двор у Призрену.

У доба Немањића, Сврчин, који се налазио сјевероисточно од Урошевца, беше веома важно место. Немањићи су у њему имали раскошан двор. Уз двор се дизала и дивна црква Св. Јована Крститеља, у којој је повремено засједао државни сабор. Данас од овог града нема ни трага. Турци су га, након освајања
Косова, тако разорили да су му и темеље почупали. Мислили су да тиме чупају и темеље српске државности.
Сврчинско језеро, како су га наши преци називали, било је вештачко језеро створено у доба Немањића. Знамо да је било вештачко зато што се то изричито напомиње у Грачаничкој повељи краља Милутина, издатој 1321. године; знамо и да је створено према унапред направљеном плану, на основу истог документа, подизањем бране и прокопавањем канала који је повезивао ток Неродимке код њеног окрета ка југу и реци Лепенцу, са једним од извора Ситнице, тачније речицом Сазлијом. Тако је део њене воде преусмерен ка северу чиме су наши преци направили бифуркацију и формирали водоток полукружног облика, који се пружао од данашњег Урошевца до настанка Ситнице.

Пошто су се на њега са запада утопале и Штимљанка и Кошарка, још две речице од којих настаје Ситница, око којих су се пружале мочварне области које су на југу допирале до Неродимке, направили смо прстенасти водени појас са острвом у свом средишту, које данас обухвата села Лашкобара, Прелез, Папаз, Хамидија, Бабуш и Сврчина.

Сврчинско језеро је имало тројаку улогу у Краљевству Срба: политичку, војну и економску.

Политичка улога језера оличена је била у чињеници да су на њему и око њега били смештени дворци Немањића, и то Пауни и Штимље на обалама, Сврчин на острву, и Неродимље западно од њега.

Војна улога се очитавала у безбедности династије и самим тим и државе; пошто наши средњевековни дворци нису били утврђени (за тим није било потребе јер су Срби волели своју династију, а друго, тада ни на Косову ни било где око њега није било другог народа до Срба), у случају напада са стране и допирања непријатеља до владајућег средишта, краљ (односно цар) са породицом је могао да се смести на сигурно, у Сврчин.

Наравно, постојали су и други системи заштите у случају напада непријатеља споља, попут тврђава Малог и Великог Петрича који су штитили дворац у Неродимљу, али је језеро било далеко најефикасније.

Економска улога такође није занемарљива. Од овог језера је направљен рибњак, а речице које су се у њега уливале су покретале бројне воденице. Зна се да су се рибњаци и воденице Липљанског епископа пружали дуж језера, од настанка Ситнице до изворишта Неродимке.

Нажалост, ми нисмо баш најбољи синови оних који су све ово радили и градили. Никада се нисмо били ангажовали на истраживању и ископавању остатака наших двораца из тог периода, а и оно што је остало уништено је од стране других. Тако су Албанци посекли и запалили црни бор који је засадио цар Душан у Неродимљу, као и све цркве које су на том месту остале од наших предака.

Али, замислите да је историја била другачија. Замислите да нисмо пали под Турке, да смо обновили језеро после земљотреса, да никада нисмо изгубили већину на Косову и Метохији. Замислите да данас можете да одете доле и да баците поглед на тај очувани и велелепни дворски комплекс, да се загледате у језеро у коме пливају разнобојни шарани и на коме плутају малене једрилице, и да се као цар Душан поносите оним што имате, уместо што се поносите оним што сте некада имали.

Карта Мартина Валдсемилера из 1520. године са приказаним Сврчинским језером и дворцем Сврчином на његовом острву. 

(О. Ш.)

Извор: http://www.telegraf.rs/