ПСОГЛАВА ИЗ ШАЛАБУРГА

.

Приповеда се да је из 3 правца каменог распећа одјекнуо болан крик, да се небо намрачило и да су муње почеле да цепају таму над шумом…
…Седамдесетак километара северозападно од Беча налази се замак Шалабург. Jедан je од најлепших ренесансних двораца у Доњој Аустрији, у крају који обилује романтичним и раскошним племићким резиденцијама и утврђењима прохујалих векова.

После тешких разарања у Другом светском рату, пустошења и запостављености, замак је темељно преуређен и у њему се данас налази један од угледних аустријских музеја који сваке године посете десетине хиљада туриста. Ретко коме од посетилаца промакне необичан детаљ: међу десетинама украсних мотива и ликова од црвене теракоте које красе велико унутрашње двориште замка налази се и биста особе одевене према моди из средњег века, с капом на глави. Необично је то што је глава те особе псећа!

Археолози и историчари се слажу да почетак градње Шалабурга, утврђења на речици Шала, потиче из времена 10. века. Првобитно утврђење састојало се од четвртасте високе куле, двоспратне утврђене резиденције и кружне капеле, све окружено високим каменим назупчаним бедемом. Положај му је био повољан, на врху мањег стеновитог платоа, са добрим погледом на околне долине и ниске брежуљке обрасле густом шумом. Његови власници припадали су лози Сигхардинга, према имену грофа Сигхарда VI, родоначелника ове изворно баварске породице. Род је изумро средином 13. века, када је аустријски војвода Фридрих II од Бабенберга запустели посед и утврђење даровао свом вазалу Оту од Отенштајна, а пола века касније Шалабург је постао власништво Отона I од Целкинга, као део мираза који је супругу донела Левкардис од Отенштајна. После смрти без наследника последњег Целкинга, грофа Штефана, 1451. године, посед су наследили синови његове сестре Ане, удате за барона од Лозенштајна, и са њима почиње мрачна и древна легенда о псоглавој из Шалабурга!

Прича почиње негде средином 16. века, када су замак наследила два брата. Осим заједничких родитеља браћа нису имала ничег другог што би их везивало! Тачније речено, имали су још једну заједничку ствар: мрзели су један другога више него што се то може испричати или објаснити! Посебно се у томе истицао старији. Чинило се да не може да нађе мир док му је брат жив. Млађи је одлучио да се, у страху за свој живот, уклони док је време. У непосредној близини родитељског замка започео је да гради сопствени утврђени дворац, који је успео и да заврши на брзину и да се у њега пресели. Шалабург је препустио старијем брату!

Пресељењем невоље нису престале. Старији брат користио је сваку прилику да изазове млађег на сукоб. Низали су се изазови и позиви на двобој. Коначно је до сукоба и дошло. Прича се да је старији брат пуцао на млађег из пиштоља, и да га је промашио, а да се потом латио мача, коме је био вичнији, и захваљујући чему је његова снага и мржња однела превагу. Млађи брат изгубио је живот. На месту његове погибије, на шумском раскршћу, пријатељи и вазали убијеног подигли су спомен-обележје, крст од црвеног камена са ликом распетог Христоса.

Смрћу млађег брата, дивља мржња његовог убице није ослабила. Наредио је да се поруши тек изграђени братовљев замак. Изгледа да је, без обзира на дивљу природу и безграничну мржњу, почела да га мучи савест, или барем нешто налик на грижу савести! Иако се у међувремену оженио, супруга му је затруднела, он се посветио лову, с истом страшћу са којом је за живота прогањао брата. Проводио је дане и ноћи у необузданим хајкама на дивљач по густим шумама око Шалабурга, са седам дресираних ловачких паса и неколицином ловаца и слугу.

Једне вечери, гонећи јелена, барон Лозенштајн случајно је набасао на оно исто раскршће где је брату дошао главе. Црвени камени крст деловао је попут шока на ловца. Избезумљен мешавином необузданог беса, а можда и притиснут осећањем страха због злочина који је починио, ловац је потегао пиштољ и, узвикнувши „Овај пут те нећу промашити!”, испалио зрно у груди Распетог на крсту!

Легенда даље приповеда да је из правца каменог распећа одјекнуо болни крик, да се небо намах наоблачило, да су муње почеле да цепају таму над шумом. Ужаснути сценом, слуге и ловци су се разбежали куд који. Пренеражени и престрашени барон Лозенштајн са седам оданих паса, појурио је на коњу ка Шалабургу и безбедности његових високих и дебелих зидина.

Зидине Шалабурга нису биле довољна заштита. Стигавши у дворац, барон је затекао велику узнемиреност и страх код својих људи. Све је било у покрету, свеће, буктиње и ватре запаљене, сви су избегавали господара. Коначно је неко смогао храбрости да му саопшти да се његова супруга, господарица Шалабурга, управо породила и да је добио кћер! Нестрпљив да види дете, слутећи неку злу коб, али и са олакшањем што је ноћ која је започела ужасом добила ведар наставак, барон је устрчао у собу где су га чекали породиља и кћер. Оно што га је сачекало превазилазило је његове најстрашније слутње. Дете је имало главу пса!

Кажу да је, обузет ужасом, барон изјурио из собе, узјахао коња и праћен само са својих седам ловачких паса одјурио у ноћ. Никада га више нико није видео, само су сељани причали да се по ноћи без месечине шумом проламају његови бесни крици и лавеж ловачких паса, док уклети ловац гони невидљиви плен.

Девојчица са псећом главом расла је у потпуној издвојености. У разрушеном замку њеног стрица начињена је подземна одаја у којој је боравила. Ту одају је подземни ходник спајао са дубоким бунаром заштићеним гвозденом решетком у подруму Шалабурга. Око врата јој је била стављена сребрна огрлица на крају дугог сребрног ланца, таман толико дугог да је могла да пређе растојање између свог подземног боравишта и бунара у Шалабургу. Прича се да је умрла навршивши 32 године. Гроб јој се не зна.

Последњи од Лозенштајна, Георг Христоф, господар Шалабурга, преминуо је 1622. године. У дворцу, надгробни споменик од белог мрамора приказује његовог стрица, барона Ханса Вилхелма, као тужног витеза одевеног у оклоп, са десницом пребаченом преко затворене књиге. Легенда није тачна, као што је често случај. Не зна се ко би могла да буду браћа на које је пала клетва. С обзиром на то да се радња смешта у 16. век, можда се ради о Себастијану и Ахацу од Лозенштајна, синовима Вилхелма од Лозенштајна и Барбаре фон Парсберг, или можда о Христофу II и брату му Грегору, синовима поменутог Ахаца и Саломе фон Полхајм.

У првом случају, познато је да је млађи син надживео старијег брата, и да је имао потомство….У другом случају, старијем брату Грегору се не зна ни година рођења ни смрти, а потомство опет припада млађем.

У последњој генерацији која је живела у 16. веку постојала су три брата (Ханс Себастијан, Георг Ахац и Ханс Вилхелм), од којих је само онај средњи – Георг Ахац – имао потомство (већ поменутог Георга Христофа). Неки истраживачи склони су да легенду вежу са Хансом Вилхелмом (1546–1601), као неку врсту савремене љаге бачене на првог изданка Лозенштајна који је напустио католичку веру и постао протестант.

Прича о псоглавој из Шалабурга  једна је од оних које опстају кроз векове иако не могу тачно да се временски као ни у погледу личности. У Доњој Аустрији то је једна од најпознатијих легенди, и до данашњих дана плени пажњу љубитеља тајанствених прича, чаролија, клетви и морализаторских приповести. На њеном истраживању су се опробали многи историчари, књижевници, антрополози и етнолози, чак и форензичари. Без резултата. Мотив „дивљег лова”, предања о уклетом ловцу који вечно тера хајку на фантомске звери кроз шумску ноћ, једно је од омиљених и најраспрострањенијих у земљама немачке културе.

Шта год да је истина о псоглавој из Шалабурга, по изумирању дома Лозенштајн 1622. године, њихов замак, сада већ дограђен и преуређен у ренесансном духу, прешао је у власништво породица Штубенберг, па потом Клецл-Алтенаха. Велики трошкови на његовој доградњи, уређењу и одржавању доводили су генерације власника до банкротства.

Коначно, дворац је 1762. године откупила талијанска породица барона Тинти из Бергама и у њиховом поседу је остао све до 1945, када су га запоселе совјетске трупе. Од 1955. замак је власништво аустријске државе, а темељно је преуређен у доба од 1968–1974. године.