Зенобија, славна краљица Палмире

ЗЕНОБИЈА, КРАЉИЦА КАМЕНА И ПЕСКА

…

 ПАЛМИРА (грч. Παλμυρα) је антички град у централном делу данашње Сирије. Његово оригинално име потиче из арамејског језика и значи БЕЛМИРА (Б је у изговору прешло у П), јер је град био посвећен богу Белом, чији храм је био најимпозантнији део града. Локално становништво данас користи назив Тадмор. Налазила се у оази на пола пута између Еуфрата и средоземне обале и била је прво веће насеље на које су наилазили трговачки каравани на познатом Путу свиле. Ако су долазили с Истока, пут им се ту рачвао на северо-запад према Малој Азији и даље према Европи, или на југ према Египту. У повратку, Палмира је била најважније место за утовар робе продаване на истоку. Било да су долазили или одлазили, трговци су тамо морали да плате различите намете неопходне за наставак путовања. Датум припајања Палмире Римском царству није тачно утврђен, али се њен процват поклапа с временом римске владавине. Основно занимање становника Палмире, људи мешаног арамејског и арапског порекла, била је трговина која им је с временом донела завидно богатство.

Средином 3. века наступила је највећа криза у римској историји. Хроничар Оросије забележио је да су народи који су до тада боравили на границама напали Царство са свих страна: „Германи су нагрнули преко Алпа, упадајући у Рецију и сву Италију западно од Равене. Алемани су похарали галске провинције, па су и они прешли у Италију. Навала Гота разрушила је Грчку, Понт и Азију, прекодунавска Дакија заувек је изгубљена. Квади и Сармати харали су панонским провинцијама. Остали Германи опљачкали су Хиспанију и освојили је. Персијанци су запосели Месопотамију и сасвим опустошили Сирију. У бројним провинцијама сада су на рушевинама великих градова преостала само бедна и безначајна станишта која још носе њихова имена и спомен на њихову несрећу.”

.

Храм богу Балу(Белу), Палмира, Сирија ( Temple of Baal )

.

Завера непознатих

Криза на Истоку достигла је врхунац 260. године након катастрофалног пораза који је Шапур (241–272), владар сасанидске Персије, нанео цару Валеријану (253–259) у бици код Едесе. Овај догађај одјекнуо је широм античког света, јер никада пре тога римски владар није пао у заробљеништво. Превирања на источној граници одразила су се и на положај Палмире. Половином 3. века један човек наметнуо се као незванични владар овог трговачког града. Његово име било је Септимије Оденат (?–266/268) који се, на појединим натписима из времена после битке код Едесе, назива конзулом и господаром. Као верном савезнику, Римљани су му поверили одбрану Палмире и широких пустињских области према граници са Персијом.

Палмира је, зачудо, задржала известан степен независности у војним пословима. Њеним грађанима дата је ретка повластица да сами врбују, уређују и издржавају своју војску. Могуће је да су се после повлачења из Персије под Оденатову команду ставиле и неке јединице поражене римске војске. Прву озбиљнију војну победу Оденат је постигао управо 260. године, негде између Зеугме и Самостате, када је напао Шапурове трупе које су се враћале у Персију натоварене ратним пленом. Овај окршај донео је Оденату заслужену славу ослободиоца Сирије. Пошто је заузео неколико градова који су припадали Персијанцима, он је два пута опседао сасанидску престоницу Ктесифон, оба пута се вративши у Палмиру још богатији. Наредних неколико година нису га ометали ни римски савезници ни персијски непријатељи.

Између 266. и 268. године Одената и његовог најстаријег сина и наследника Херодијана неочекивано су убили непознати завереници. Византијски хроничар Георгије Синкел забележио је да је завера угушена у крви и да је потом сва власт над Истоком прешла у руке Оденатове удовице Зенобије (око 240–?). „Оденат је био жесток ратник”, забележио је хроничар „док се његова жена Зенобија, према мишљењу многих, показала као храбрија од супруга;  Међу свим женама Истока била је најплеменитија и најлепша. Дух јој је био божански силан, а лепота невероватна. Зуби јој беху тако бели да су многи мислили да има бисерје уместо зуба. Глас јој је био звонак и снажан попут мушког”.

Клеопатрин потомак

Нова владарка је преузела власт без оклевања, као регент свог и Оденатовог малолетног сина Вабалата (266/268–272). У овом подухвату била је промишљена и на најбољи начин је обавила оно што је наумила. Највероватније је у наследство примила не само Палмиру него и провинцију Сирију и делове Месопотамије, које је под својом влашћу држао Оденат непосредно пре него што је убијен. Мир на граници са Персијом и заузетост Рима унутрашњим сукобима и упадима варвара омогућили су Зенобији да своју власт наметне околним земљама.
Краљица Палмире послала је око 270. године војсковођу Забду у поход на римску провинцију Арабију. Забдина војска се после покоравања Арабије спустила долином реке Јордан и избила на границу Египта, покореног током 271. године. Зенобија као да је посебно тежила да свој утицај прошири на ову богату римску провинцију из које су, како је тврдила, потицали њени преци. Историјски извори наводе да је Зенобија тврдила да потиче од рода Птолемеја. Она је својим карактером и делима заиста подсећала на последњу владарку Египта, Клеопатру VII, која јој је у много чему била узор.

„Живела је у краљевској раскоши. Према персијским обичајима указивано јој је поштовање и гозбе је приређивала као персијски краљеви; али се на јавним скуповима појављивла попут римских царева, носећи кацигу овијену пурпурном траком, на коју је било окачено драго камење… Често је јахала коња, прича се, штавише, да је ходала заједно са својим пешадинцима три до четири миље. У лов је ишла са страшћу једног Хиспанца. Умела је добро да попије заједно са својим војним заповедницима…) На њеним гозбама служило се из златних судова украшених драгуљима, па је чак користила оне који су некад припадали Клеопатри.”

.

.

Осим грчког, арамејског и латинског, Зенобија је говорила и египатски језик, а на њеном двору боравили су неки од најобразованијих људи оног времена. Успех краљице Палмире био је обележен војним победама, поновним успостављањем прекинутих трговачких путева, политичком и верском трпељивошћу. Ипак, било је само питање времена када ће неки владар Римског царства покушати да је заустави силом оружја.

 Када је Луције Домиције Аурелијан (270–275), родом из Сирмијума, уз помоћ мачева дунавских легија дошао на власт, мало тога је упућивало да ће баш он прекинути узурпацију царске власти на Истоку. Прве две године своје владавине Аурелијан је био присиљен да одбија упаде германских племена, савладао је неколицину узурпатора и угушио побуну у самом Риму. Пошто је умирио запад, обавивши све потребне припреме, у пролеће 272. године пошао је на исток, према Палмири.

.

Шарада после пораза

Зенобија је била на време обавештена о Аурелијановим намерама. Како више није било потребе за претварањем или политичком прорачунатошћу, на новцу који је 272. године у њено име кован приказана је као Септимија Зенобија Августа, римска царица. Аурелијан је у међувремену напредовао готово без отпора, јер се представљао као ослободилац, а не као освајач, па су малоазијски градови без борбе отварали капије и исказивали му поштовање. Рат са Римом постао је неизбежан и Зенобија је то добро знала.
Антиохија, највећа и најзначајнија метропола овог дела античког света, била је први циљ Аурелијановог похода. Зенобија је распоредила војску у долини реке Оронт, нешто северније од Антиохије. Равница је изузетно погодовала начину борбе кливанара, тешко оклопљених коњаника Палмире. Име су добили по малој логорској пећници у којој су војници током похода припремали оброке, јер је оклопљеним јахачима и коњима врућина била највећи непријатељ. У борби су користили дуга копља за удар, бојне секире, топузе и мачеве а, према потреби, лук и стреле. Јуришу ове коњице нико није могао да се одупре, па ни добро уређени римски легионари.
Аурелијан је зато своју пешадију оставио на супротној обали Оронта. Наредио је да се римски коњаници повлаче пред Палмиранима, све док ове врућина и тежина оклопа не изморе и наведу их да одустану од гоњења.
„Ратно лукавство у потпуности је успело”, забележио је историчар Зосим, „зато што су се коњаници чврсто држали наређења која су добили од цара. Кад су запазили да су се њихови непријатељи заморили, те да им коњи једва стоје на ногама, а камоли да се крећу, они повукоше узде својих коња.Окренули су се и јуришали на њих, газећи их док су ови падали са коња. Уследио је неуређени покољ, неки (Палмирани) падоше од мача, а неки пострадаше од својих и противничких коња.”

Зенобија је за пораз своје војске сазнала боравећи у Антиохији. Исход битке није поколебао владарку Палмире која се претварала да је њена војска однела велику победу. Ширила је гласине да су њене војсковође заробиле Аурелијана. Као да се одигравала нека позоришна представа, изабрали су неког брадатог човека који је наликовао стасом на цара и провели га кроз град као да је Аурелијан пао у заробљеништво. Ова шарада дала је Зенобији довољно времена да се с пратњом неопажено искраде из Антиохије. Преостала војска Палмире, која је логоровала под градским бедемима, под окриљем ноћи упутила се на југ, према Емеси.

.

(Не)пристојна понуда римског владара

Иако поражени, Зенобијни ратници још су били опасни противници. Палмирска коњица била је искуснија и надмоћнија од римске, посебно због и даље великог броја кливанара. Њени војни заповедници нису изгубили дух и ужурбано су обављали последње припреме за предстојећу битку у непосредној близини Емесе. Ако је веровати Зосиму, војска Палмире и њених савезника имала је 70.000 ратника, мада је овај број сигурно преувеличан. Зенобијини ратници су се, као и у претходној бици, распоредили у равници погодној за маневрисање коњице. Аурелијан је овог пута прихватио изазов распоредивши целу војску, с коњицом испред пешадије.
На почетку окршаја заповедници римске коњице покушали су да примене исто ратно лукавство које им је недавно донело победу. Овог пута чинилац изненађења у потпуности је изостао. Већина римских коњаника настрадала је кад су њихови одреди расути ударом кливанара. Уверени да су већ остварили победу, палмирски коњаници раштркали су се прогонећи поражене противнике. Због тога су се превише приближили збијеним редовима римске пешадије, која је тада на себе преузела терет битке.
„Уочивши да су Палмирани напустили уређени бојни поредак када је њихова коњица пошла у  гоњење, опколили су их и напали док су били раштркани и у нереду. Уследило је неописиво крвопролиће”, пише Зосим. „Палмирани су се дали у бег и у овој бежанији газили су једни друге и падали пред непријатељем. Бојно поље испунило се лешевима људи и коња, док су они који су успели да побегну уточиште потражили у граду.”
Овог пута Зенобија није изгубила само битку и велики део своје војске, него је у Емеси остала без краљевске ризнице. Сасвим је могуће да је краљица лично учествовала у боју, па је то разлог због којег је ризница остала недостижна, с оне стране градских бедема. Не треба заборавити да је ова одлучна жена владала Палмиром и великим делом Истока „са жестином једног мушкарца”, те јој нису били страни напори које су током окршаја подносили обични војници. Једино уточиште које јој је преостало била је Палмира, па се Зенобија без оклевања упутила тамо.

.

.

Упркос томе што је током битке био рањен стрелом, упркос несносној пустињској клими и сталним нападима арапских номада, Аурелијан је своје трупе довео у близину Палмире. Иако антички извори говоре о опсади града, ње није могло бити. Палмира није имала зидине, нити било какве друге бедеме вредне помена. Аурелијан је затворио све приступне путеве и захтевао од тамошњих племена да допремају храну и воду само његовој војсци. Истовремено су почели краткотрајни преговори.

Прво је уследила понуда римског владара:
„Од Аурелијана, цара Римљана и обновитеља Истока, Зенобији и свим осталима који су везани за њу ратним савезништвом… Нудим вам (часну) предају, и обећавам да ће вам животи бити поштеђени, под условом да ћеш ти, Зенобија, заједно са својом децом, живети где год ја, поступајући у сагласности са жељама најплеменитијег Сената, одредим да је пригодно место. Твоје драгуље, твоје злато, твоје сребро, твоју свилу, твоје коње, твоје камиле, све ћеш предати римској ризници. Што се становника Палмире тиче, њихова права биће неповређена.”

Заробљавање

На Зенобијин одговор није морало дуго да се чека:
Од Зенобије, краљице Истока, Аурелијану августу:

,,Од мене захтеваш предају као да ниси упућен да је Клеопатра радије изабрала да умре као краљица него да остане у животу, какав год положај добила. На нашој страни су Сарацени, на нашој страни су такође и Јермени. Зар нису сиријски борци већ поразили твоју војску, Аурелијане? Када ове војске пристигну, сигурно ће нестати ова твоја охолост којом сада тражиш моју предају”.

Њене речи биле су само празне претње. Аурелијан је што силом, што лукавстом, одвратио сваки покушај њених савезника да пошаљу помоћ опкољеној Палмири. Убрзо је то постало јасно и Зенобији, која је покушала да побегне у Персију.

„Аурелијан се разбеснео сазнавши за Зенобијино бекство, али није устукнуо пред њеним смелом делом него је одмах послао коњанике да је прогоне. Римљани су је с успехом заробили, у часу када је покушала да чамцем преплови Еуфрат и, извадивши је из чамца, довели су је пред Аурелијана. Иако је био веома задовољан овим неочекиваним призором, још увек жељан славе, би му непријатно на помисао да победа над једном женом неће изгледати часно у очима будућих нараштаја” запазио је историчар Зосим.

.

.

Аурелијан је после победе организовао суђења у Емеси, погубивши многе Зенобијине сараднике и савезнике.

Недуго пошто је кренуо пут Рима избила је побуна у Палмири. Није требало дуго чекати на царев одговор. Иако је почетком 273. године морао да спречи упад варвара на Дунаву, он се након тога највећом брзином упутио према побуњеном граду. Овога пута за Палмиру и њене становнике није било милости.   Иако не постоје археолошки докази који потврђују античке записе о потпуном уништењу града, Палмира никад више није достигла некадашњу славу. Крајем 3. и почетком 4. века била је тек једно од бројних утврђења на граници са Персијом. Само су запуштене, а некада величанствене грађевине, сведочиле о некадашњем благостању.

.

Данашње поништавање историје

Судбина пркосне Зенобије остала је тајна до данас. Према Зосиму, она је умрла или од болести или зато што је одбијала храну. Други хроничар је забележио да је Зенобија вођена у златним оковима кроз источне провинције и тамо приказивана становништву. У Атиохији је било изграђена посебна платформа на којој је окована краљица стајала пуна три дана. Неки су тврдили да је Зенобија доведена у Рим, где је 274. године учествовала у величанственом Аурелијановом тријумфу.

Зенобија, Краљица Истока, иступила је пред очараним Римљанима прекривена драгуљима и окована у златне ланце…

Када су неки протестовали што Аурелијан у тријумфу води жену као неког војсковођу, он им је одговорио следеће:

„Ви који ми приговарате не би престали да ме хвалите, када би знали каква је то жена, колико је разумна у доношењу одлука, одлучна кад издаје наређења, строга према војницима, а опет дарежљива када то околности захтевају, ипак непопустљива када то изискује стега… Ова жена задала је такав страх Египћанима и источним народима да ни Арапи, ни Сарацени, ни Јермени нису смели да јој се супротставе.”

.
Једни су били уверени да је, према римским обичајима, погубљена одмах по завршетку свечаности. Други су, опет, изричити у томе да јој је живот био поштеђен. По њима, Зенобија се удала за непознатог сенатора и њихови потомци живели су вековима касније, ако је веровати појединим римским и грчким хроничарима:

„Прича се да је од тада живела са својом децом, као права римска госпођа, на имању које јој је даровано на Тибуру (место Тиволи, у околини Рима), које се и данас још зове Зенобија, недалеко од Хадријановог двора.”….

Каква год да је била њена судбина, име ове необичне и поносне владарке помињало се међу Римљанима с поштовањем и није било заборављено дуго после њене смрти.

Данас, када је њена Палмира поново угрожена, када јој прети потпуни нестанак и уништење, подсећање на краљицу камена и песка „најплеменитију међу свим женама Истока”,  један је од начина да се одупремо безумним покушајима поништавања историје.

…

Statue of Queen Zenobia in the middle of the Mediterranean Sea, in Lattakia (Syria)

…

( Одломак из књиге „Ратнице антике” Николе Керавице

издавачка кућа „Еволута” из Београда)