АТЛАНТИДА ( ЦАРСТВО СЕНКИ )

АТЛАНТИДА (ЦАРСТВО СЕНКИ)

.

Пространо острво, или можда чак континент, које одједном израња из зеленог мора, из џиновског светског океана с оне стране Хераклових стубова, како би, исто тако неочекивано, опет у њему потонуло. То се десило у неко неодређено, далеко време; његова пропаст, према Платону, пада у годину 9.600 пре Христа.

Та је пропаст била последица гнева богова, самог Зевса у ствари. Нестаће у ватри, у небеском огњу који ће се сручити на острво, потом ће се таласи склопити над једним у суштини већ посусталим, окамењеним светом. Катастрофа ће се одвити током само „једног јединог дана и једне једине ноћи“ (Платон, на основу египатских предања). Али ће море на том месту, по тврдњама помораца, миленијумима потом остати непловно: један Платонов савременик говори о „дванаест дана пловидбе иза Хераклових стубова“ (Гибралтарског теснаца), коју отежавају пешчани спрудови, муљ, морска трава и пловућац (последица вулканских ерупција), што подсећа на неку врсту проширеног, џиновског Саргашког мора.

Један картагински морепловац (Химилко), морској трави која „подсећа на грмље“, додаје и „морске немани које се стално крећу тамо-амо“ те „дивље звери (што) пливају међу успореним бродовима који као да гамижу“, морем без дашка ветра. Сећање на острво, међутим, живеће дуже: хиљадама и хиљадама година, у мрачним и магловитим легендама безбројних народа о Земљи мртвих или Зеленој земљи, која почива негде на Западу, у безмерном Океану (отуда и име Гренланду, „Зеленој земљи“). Али, то су забрањени светови мртвих. Пловидба иза Хераклових стубова остаће још задуго забрањена, не само из разлога феничанског монопола над мореузом. Једна енглеска мапа, из 1500., приказује Атлантиду спојену са Лабрадором и Гренландом, као да још увек постоји.

Патуљци и дивови

Њени становници, према Рене Генону, дошли су са Севера у сам освит људске историје, из земље која је исто тако напречац нестала у космичкој катаклизми, али овог пута у катаклизми изазваној залеђивањем.

Овде, на том рајском острву-континенту, избеглице из Хипербореје, истински људи-богови, створили су нову људску расу – кромањонца, са својим савршеним особинама, расу која је познавала поморство, земљорадњу, магију и вештину обраде метала. Тим вештинама научио их је сам титан Атлас, за кога старо предање тврди да је носио свет на својим плећима. Диодор Сицилијански каже да је то само митски израз за чињеницу да је Атлас био познавалац астрономије и да је изумео сферу.

Управо по титану Атласу добила је име цивилизација која је, према Платону, неговала обичај жртвовања бикова, (који је у Алантиди култна животиња), а према другим ауторима, и ритуалном једењу свежег биковског меса и испијању његове крви – обичај који ће се веома дуго задржати на Медитерану, и то понајвише у његовом западном делу. Корида је остатак древног ритуала свете игре с биковима, а тај исти култ се, како сведочи археологија, дуго одржавао и на Криту. Траг о томе дошао је до нас у виду мутне легенде о Минотауру коме су жртвоване девојке и младићи у лавиринту у коме је, тобоже, био заточен. Данас Атласово име носи Океан и једна планина у Африци.

Атлантиђани су познавали метал – тајанствени ОРИХАЛК, астрономију и навигацију, те вештину грађења бродова и писмо. Ако је веровати Платону и његовом египатском извору, њихова војна сила, у тако давно доба, није имала достојног такмаца у свету. Отуда колоније расејане широм Старог али и Новог света – Америке. Та се колонизација генерално одвијала у смеру северозапад-југоисток, широм земљине кугле, од северозападног Атлантика све до Пацифика, остављајући за собом бројне трагове, а један од најупечатљивијих је онај у виду имена афричких Мавара, библијских Аморејаца, пацифичких Маора… – свих у истом значењу, „народа који је пристигао са Запада“. Археологија ће овом миту дати неочекивану потрвду, у виду тзв. загонетке КРОМАЊОНЦА. Кромањонац се појављује одједном и без прелазних облика. Појављује се на северозападу Европе, потискујући неандерталца, патуљка високог нешто преко једног метра, најпре у планинске забити, које су, тада као и касније, прибежиште свих архаичних раса.
.

Атлантида и Амазонке

.

Други поклоници атлантских митова додали су овој причи, самој по себи фасцинантној, нове и ништа мање чудесне детаље. Диодор Сицилијански, у трећој књизи своје Историјске библиотеке, у којој описује географију источно-алтантског региона, износи сложену повест ратова које су АМАЗОНКЕ, а потом још један народ „жена-ратница“, ГОРГОНЕ, водиле са атлантским колонистима у северозападној Африци.Пошто су освојиле све градове на острву Хесперији, Амазонке су потукле суседне Либијце и сва околна номадска племена и основале велики град Херсон. Одатле су напале становнике далеке Атлантиде, најцивилизованији народ западно од Нила.

Кад је Амазонска краљица Мирина заузела и разорила Керну, један од најзначајнијих градова Атлантиде, остали градови су се предали без борбе.

Амазонска краљица је према пораженим становницима Атлантиде поступила врло часно; склопила је с њима пријатељство, а да би им надокнадила губитак Керне, на месту разореног града подигла је нови град — Мирину, који је населила заробљеницима и свима онима који су желели ту да живе.

Отада су становници Атлантиде дуго времена указивали Амазонкама божанске почасти.

Извор:
Диодор са Сицилије: III, 52—3;
Диодор са Сицилије: III, 54;
Диодор са Сицилије: III, 55.

Историја која обилује невероватним детаљима и чудесним преокретима. Велики грчки географ Страбон (54. год. пре Христа), као и Помпоније Мела (80. год. пре Христа), поклањајући веру Платону, о Атлантиди пишу као о посве реалној земљи.

Владимир Шчербаков, у својој књизи Атланти, говори о раси људи-џинова – у ствари, истинских људи-богова – раси која је „располагала техником, летелицама различите конструкције, које су летеле на висини од неколико километара. Њихова наука наводно била је блиска уметности и личила је на магију(…) Имали су ракете, млазњаке и железничке пруге, епизодне намене, најчешће у циљу разноде. Није било рачунарске технологије али сваки од Атланта могао је успешно (због неупоредиво већих мисаоних моћи од данашњег човека али и због дужине живота, која се бројала у стотинама година – прим. Б. Н.) да се мери с компјутером у компликованим прорачунима. Уместо компјутерских, постојале су живе игре(…) Постојали су и индустријски центри са подземним фабрикама и научно-истраживачким комплексима“, те летећи и подводни градови, заштићени провидним куполама.

И даље каже: „Изузетно високи – до 3 метра, Атланти су могли да утичу на сав живи свет (…) Працивилизација је постојала. Али постојали су и ратови, и то магијски, јер другачије ни не можемо да их назовемо услед својих скучених видика.“ А ти су ратови, у коначном, довели до уништења технократске острвске цивилизације која је своје колоније расејала широм света, до катаклизме која је погодила не само њу већ и целу земљу и сво ондашпње човечанство, доводећи до геолошких, климатских и других промена, па и до истребљења појединих људских раса и многих животињских врста (мамути).

Треба имати у виду да се ова шема одвише добро уклапа у древне легенде и бајке: о патуљцима који настањују пећине и живе у утроби земље; о људима дивовима, који живе на острвима или пристижу са њих (кромањонац је имао просечну висину од преко два метра); о борбама Богова са Титанима који сви одреда потичу са Запада (као што се и предање о ЗМАЈЕВИМА савршено уклапа у још једну мистерију прошлости Земље, а то су ишчезли џиновски гуштери из доба јуре).

.Aтлантиђани и змајеви

.

Летећи градови и огњене стреле?

Нису ли управо атлантиђански они ратови који су се водили уз помоћ фантастичних оружја, описани у прастаром индијском спеву Махабхарата? У трећој књизи древног епа помиње се, на пример, и „летећи град“, Сабха: „Дошао је (Салва) у Двараку са својим летећим градом званим Сабха и напао без милости младе краљевиће Вршнија(…) Потом је одлетео у небо са Саубхом.“ Једно од оружја које се користе у борби назива се оружје мудрости, Прађнастра. Битка коју богови воде између себе одвија се потом у ваздуху, изнад мора које кључа, а укључује и оружја „која продиру у све“, те громове и огњене стреле, које коначно разарају летећи град који се, потом, сурвава у море. Вимана су летелице које се описују у спеву Рамајана. Неке од њих, тзв. Јалајан, биле су способне да се крећу кроз ваздух и кроз воду, друге, опет, зване Тричакра-рама, беху „возила са три точка намењена искључиво за дејства из ваздуха“.Тешко је, или немогуће, одредити време и место на коме се ове битке епске снаге воде. Али готово је извесно да оне нису производ пуке уобразиље и да чувају сећање на нешто значајно и прадавно, нешто што сасвим надилази нашу моћ поимања.Према Шчербакову (али и неким другим ауторима), трагови працивилизације Атланта расејани су по читавој земаљској кугли – од Атлантика и Америке до Хималаја и Пацифика – и то у виду гробница дуговечних људи-џинова, те археолошких трагова и остатака високотехнолошке цивилизације која надмашује све потом виђено у историји. Једна од тих некропола је и она пронађена у близини реке Харганаик-Гол, у унутрашњој Монголији, четрдесетих година XX века, коју је предводио И. А. Јефремов. Испод камене плоче овде су ископани остаци џина чија је висина износила око два и по метра.Тибетански лама Лобсанг П. Рампа (који је на Тибету досегао највећи степен духовног посвећења), веома детаљно описује оно што је назвао кључним догађајем свог живота: он је посетио једну пећину у Тибету, где је, међу осталим, видео летеће направе и холограмске пројекције, те најзад очувана људска тела унутар саркофага од црног камена, од којих је највеће припадало мушкарцу висине од невероватних пет метара.Слична места, тврди лама Лобсанг, могуће је наћи широм света. Али, најчудесније од свега јесте што је лами посета овом тајном месту омогућила доживљај реалности од пре много хиљада година: „Сфера је приказала свет из далеке прошлости(…) Земљом су ходали другачији људи(…) Скоро приљубљене уз земљу, летеле су тајанствене машине (…) које су, уосталом, могле да се вину неколико миља увис“. Потом следи опис уништења, које читаву Земљу прекрива пепелом и гримизноцрвеним облацима. Али су скровита места попут овог остала да сведоче о постојању „древне цивилизације морског типа из доба Атлантиде“ и о њеним супериорним достигнућима.

.

Земљотрес који је означио смак света

1869. године у градићу Левардену у северној Холандији откривени су остаци ДРЕВНЕ КЊИГЕ која је пружила закаснелу и неочекивану потврду Платону и класичним географима који су прихватали постојање Атлантиде. Књига је, према породици која ју је поседовала, добила име ,,Ура Линда Бук“. Она садржи веома исцрпну историју Фригијаца, изузетно старог народа који је данас углавном германизован. У њој се, међу осталим, говори о потопљеној земљи Атлан (подваријанта имена је Алдланд), а сама књига је, према њеним ауторима, први пут записана 3.449 година по уништењу земље Атлан (примерак који се чува у леварденској библиотеци је, разуме се, само позни препис, и то из године 1256. после Христа).Катастрофа која ју је задесила овде је описана следећим речима:„Читаво лето Сунце се скривало иза облака као да више није хтело да види земљу. А на Земљи је завладала вечита тишина и влажна тешка магла висила је изнад домова и поља као поквашено једро. Ваздух је био тежак и мучан; људи су заборавили на радост и весеље. Тада се разлегао земљотрес који као да је најављивао смак света. Планине су бљувале ватру каткад нестајући, пропадајући у недра, каткад се издижући још више.

Алдланд, коју морепловци називају Атлан, потонула је, над планинама се издигоше побеснели таласи, а оне, који су се спасли ватре, прогутао је морски бездан. Тло је горело не само у земљи Финда већ и у Твискланду. Шуме су пламтеле, и сву земљу је прекривао пепео кад би ветрови дунули из тог правца. Реке су промениле свој ток и у њиховим ушћима настала су нова острва од песка и наплавина. Све је то трајало три године, затим је завладао мир, и поново су се појавиле шуме…“

Наслеђе Атлантиде

Можда су светлокоси Гуанчи, староседеоци које су шпански освајачи затекли на Азорским острвима (и сасвим истребили негде око 1500. године), последњи потомци злосрећних Атлантиђана?

Шпански редовници забележили су митове овог прастарог народа који је за себе веровао да га је сам Бог заборавио оставивши га да живи на овом забаченом острву.

Можда су то (и) Баски, за које Ото Мук у својој књизи о Атлантиди тврди да их извесне језичке сродности и неки обичаји повезују са појединим индијанским племенима са супротне стране океана?

Цивилизације Астека и Маја, баш као и Египта и старе Картагине, носе одређене црте које их веома лако и природно доводе у везу. Тзв. киклопске грађевине, разбацане широм Старог и Новог света, могле би бити остаци грађевинске вештине Атлантиђана.

Можда су Азорска острва заиста последњи земни остатак овог ишчезлог континента, они врхови снегом покривених атлантидских планина, које тако сликовито описује Платон?

…Кромањонац се појављује у Европи пре неких 40.000 хиљада година, доносећи са собом почетке земљорадње, поморства и уметности. Доноси и карактеристчну опсесију мртвим (из које ће се можда изродити обичај мумификације, карактеристичан на многе цивилизације атлантског региона), култ бика и црвене боје (којом премазује своје мртве), култ кости и камена (који је „кост земље“). То је, углавном, оно што се описује као „атлантидски културни комплекс“. (Није искључено да у атлантидско наслеђе спада и вештичарење, ритуални канибализам и сурови обичај жртвовања људи, забележен с обе стране Атлантика, примерице код Астека и код Картагињана, који су, опет, можда тек последица дегенерације, изопачености позне атлантидске традиције? Платон помиње изопаченост касне атлантидске цивилизације, али списак тих „грехова“ ни код њега није децидиран ни изричит.)Кромањонац се, како је већ речено, појављује из „археолошког ниоткуда“. Не постоје прелазни облици између њега и аутохтоног неандерталца, којег за релативно кратко време потискује. Орињачки човек и њему сродни облици нису последица еволуције неандерталског човека ка кромањонцу већ пре дегенерисани облици, подваријанте кромањонца, или плод његових укрштања са домородачким становништвом. Та инвазија постепно ствара стару Европу Ибера, иберске расе. Тек касније, крајем неолита, уследиће инвазије Аријеваца из неког мистериозног центра на крајњем северу Евроазије, које неки ирски митови памте као народ Туата Де Данан, истински божанску расу, описујући и ратове које су они водили са Фоморцима (Поморцима), народом помораца приспелом са Запада (потомака Атлантиђана?) које они затичу на острву.Догађаји о којима је реч не спадају у историју већ пре у митску, легендарну прошлост Земље. То сећање на њих не чини их мање истинитим; легенда је, напротив, оно што је битно, вредно памћења и знања.

Борис Над

Из књиге „Неми богови“, „Жагор“, Београд, 2008.

http://arktogeja.blogspot.rs

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.