ÐТЛÐÐТИДР(ЦÐРСТВО СЕÐКИ)

.
ПроÑтрано оÑтрво, или можда чак континент, које одједном израња из зеленог мора, из џиновÑког ÑветÑког океана Ñ Ð¾Ð½Ðµ Ñтране Хераклових Ñтубова, како би, иÑто тако неочекивано, опет у њему потонуло. То Ñе деÑило у неко неодређено, далеко време; његова пропаÑÑ‚, према Платону, пада у годину 9.600 пре ХриÑта.
Та је пропаÑÑ‚ била поÑледица гнева богова, Ñамог ЗевÑа у Ñтвари. ÐеÑтаће у ватри, у небеÑком огњу који ће Ñе Ñручити на оÑтрво, потом ће Ñе талаÑи Ñклопити над једним у Ñуштини већ поÑуÑталим, окамењеним Ñветом. КатаÑтрофа ће Ñе одвити током Ñамо „једног јединог дана и једне једине ноћи“ (Платон, на оÑнову египатÑких предања). Ðли ће море на том меÑту, по тврдњама помораца, миленијумима потом оÑтати непловно: један Платонов Ñавременик говори о „дванаеÑÑ‚ дана пловидбе иза Хераклових Ñтубова“ (ГибралтарÑког теÑнаца), коју отежавају пешчани Ñпрудови, муљ, морÑка трава и пловућац (поÑледица вулканÑких ерупција), што подÑећа на неку врÑту проширеног, џиновÑког Саргашког мора.
Један картагинÑки морепловац (Химилко), морÑкој трави која „подÑећа на грмље“, додаје и „морÑке немани које Ñе Ñтално крећу тамо-амо“ те „дивље звери (што) пливају међу уÑпореним бродовима који као да гамижу“, морем без дашка ветра. Сећање на оÑтрво, међутим, живеће дуже: хиљадама и хиљадама година, у мрачним и магловитим легендама безбројних народа о Земљи мртвих или Зеленој земљи, која почива негде на Западу, у безмерном Океану (отуда и име Гренланду, „Зеленој земљи“). Ðли, то Ñу забрањени Ñветови мртвих. Пловидба иза Хераклових Ñтубова оÑтаће још задуго забрањена, не Ñамо из разлога феничанÑког монопола над мореузом. Једна енглеÑка мапа, из 1500., приказује Ðтлантиду Ñпојену Ñа Лабрадором и Гренландом, као да још увек поÑтоји.
Патуљци и дивови
Њени Ñтановници, према Рене Генону, дошли Ñу Ñа Севера у Ñам оÑвит људÑке иÑторије, из земље која је иÑто тако напречац неÑтала у коÑмичкој катаклизми, али овог пута у катаклизми изазваној залеђивањем.
Овде, на том рајÑком оÑтрву-континенту, избеглице из Хипербореје, иÑтинÑки људи-богови, Ñтворили Ñу нову људÑку раÑу – кромањонца, Ñа Ñвојим Ñавршеним оÑобинама, раÑу која је познавала поморÑтво, земљорадњу, магију и вештину обраде метала. Тим вештинама научио их је Ñам титан ÐтлаÑ, за кога Ñтаро предање тврди да је ноÑио Ñвет на Ñвојим плећима. Диодор СицилијанÑки каже да је то Ñамо митÑки израз за чињеницу да је ÐÑ‚Ð»Ð°Ñ Ð±Ð¸Ð¾ познавалац аÑтрономије и да је изумео Ñферу.
Управо по титану ÐтлаÑу добила је име цивилизација која је, према Платону, неговала обичај жртвовања бикова, (који је у Ðлантиди култна животиња), а према другим ауторима, и ритуалном једењу Ñвежег биковÑког меÑа и иÑпијању његове крви – обичај који ће Ñе веома дуго задржати на Медитерану, и то понајвише у његовом западном делу. Корида је оÑтатак древног ритуала Ñвете игре Ñ Ð±Ð¸ÐºÐ¾Ð²Ð¸Ð¼Ð°, а тај иÑти култ Ñе, како Ñведочи археологија, дуго одржавао и на Криту. Траг о томе дошао је до Ð½Ð°Ñ Ñƒ виду мутне легенде о Минотауру коме Ñу жртвоване девојке и младићи у лавиринту у коме је, тобоже, био заточен. Ð”Ð°Ð½Ð°Ñ ÐтлаÑово име ноÑи Океан и једна планина у Ðфрици.
Ðтлантиђани Ñу познавали метал – тајанÑтвени ОРИХÐЛК, аÑтрономију и навигацију, те вештину грађења бродова и пиÑмо. Ðко је веровати Платону и његовом египатÑком извору, њихова војна Ñила, у тако давно доба, није имала доÑтојног такмаца у Ñвету. Отуда колоније раÑејане широм Старог али и Ðовог Ñвета – Ðмерике. Та Ñе колонизација генерално одвијала у Ñмеру Ñеверозапад-југоиÑток, широм земљине кугле, од Ñеверозападног Ðтлантика Ñве до Пацифика, оÑтављајући за Ñобом бројне трагове, а један од најупечатљивијих је онај у виду имена афричких Мавара, библијÑких Ðморејаца, пацифичких Маора… – Ñвих у иÑтом значењу, „народа који је приÑтигао Ñа Запада“. Ðрхеологија ће овом миту дати неочекивану потрвду, у виду тзв. загонетке КРОМÐЊОÐЦÐ. Кромањонац Ñе појављује одједном и без прелазних облика. Појављује Ñе на Ñеверозападу Европе, потиÑкујући неандерталца, патуљка виÑоког нешто преко једног метра, најпре у планинÑке забити, које Ñу, тада као и каÑније, прибежиште Ñвих архаичних раÑа.
.
Ðтлантида и Ðмазонке
.
Други поклоници атлантÑких митова додали Ñу овој причи, Ñамој по Ñеби фаÑцинантној, нове и ништа мање чудеÑне детаље. Диодор СицилијанÑки, у трећој књизи Ñвоје ИÑторијÑке библиотеке, у којој опиÑује географију иÑточно-алтантÑког региона, изноÑи Ñложену повеÑÑ‚ ратова које Ñу ÐМÐЗОÐКЕ, а потом још један народ „жена-ратница“, ГОРГОÐЕ, водиле Ñа атлантÑким колониÑтима у Ñеверозападној Ðфрици.Пошто Ñу оÑвојиле Ñве градове на оÑтрву ХеÑперији, Ðмазонке Ñу потукле ÑуÑедне Либијце и Ñва околна номадÑка племена и оÑновале велики град ХерÑон. Одатле Ñу напале Ñтановнике далеке Ðтлантиде, најцивилизованији народ западно од Ðила.
Кад је ÐмазонÑка краљица Мирина заузела и разорила Керну, један од најзначајнијих градова Ðтлантиде, оÑтали градови Ñу Ñе предали без борбе.
ÐмазонÑка краљица је према пораженим Ñтановницима Ðтлантиде поÑтупила врло чаÑно; Ñклопила је Ñ ÑšÐ¸Ð¼Ð° пријатељÑтво, а да би им надокнадила губитак Керне, на меÑту разореног града подигла је нови град — Мирину, који је наÑелила заробљеницима и Ñвима онима који Ñу желели ту да живе.
Отада Ñу Ñтановници Ðтлантиде дуго времена указивали Ðмазонкама божанÑке почаÑти.
Извор:
Диодор Ñа Сицилије: III, 52—3;
Диодор Ñа Сицилије: III, 54;
Диодор Ñа Сицилије: III, 55.
ИÑторија која обилује невероватним детаљима и чудеÑним преокретима. Велики грчки географ Страбон (54. год. пре ХриÑта), као и Помпоније Мела (80. год. пре ХриÑта), поклањајући веру Платону, о Ðтлантиди пишу као о поÑве реалној земљи.
Владимир Шчербаков, у Ñвојој књизи Ðтланти, говори о раÑи људи-џинова – у Ñтвари, иÑтинÑких људи-богова – раÑи која је „раÑполагала техником, летелицама различите конÑтрукције, које Ñу летеле на виÑини од неколико километара. Њихова наука наводно била је блиÑка уметноÑти и личила је на магију(…) Имали Ñу ракете, млазњаке и железничке пруге, епизодне намене, најчешће у циљу разноде. Ðије било рачунарÑке технологије али Ñваки од Ðтланта могао је уÑпешно (због неупоредиво већих миÑаоних моћи од данашњег човека али и због дужине живота, која Ñе бројала у Ñтотинама година – прим. Б. Ð.) да Ñе мери Ñ ÐºÐ¾Ð¼Ð¿Ñ˜ÑƒÑ‚ÐµÑ€Ð¾Ð¼ у компликованим прорачунима. УмеÑто компјутерÑких, поÑтојале Ñу живе игре(…) ПоÑтојали Ñу и индуÑтријÑки центри Ñа подземним фабрикама и научно-иÑтраживачким комплекÑима“, те летећи и подводни градови, заштићени провидним куполама.
И даље каже: „Изузетно виÑоки – до 3 метра, Ðтланти Ñу могли да утичу на Ñав живи Ñвет (…) Працивилизација је поÑтојала. Ðли поÑтојали Ñу и ратови, и то магијÑки, јер другачије ни не можемо да их назовемо уÑлед Ñвојих Ñкучених видика.“ Рти Ñу ратови, у коначном, довели до уништења технократÑке оÑтрвÑке цивилизације која је Ñвоје колоније раÑејала широм Ñвета, до катаклизме која је погодила не Ñамо њу већ и целу земљу и Ñво ондашпње човечанÑтво, доводећи до геолошких, климатÑких и других промена, па и до иÑтребљења појединих људÑких раÑа и многих животињÑких врÑта (мамути).
Треба имати у виду да Ñе ова шема одвише добро уклапа у древне легенде и бајке: о патуљцима који наÑтањују пећине и живе у утроби земље; о људима дивовима, који живе на оÑтрвима или приÑтижу Ñа њих (кромањонац је имао проÑечну виÑину од преко два метра); о борбама Богова Ñа Титанима који Ñви одреда потичу Ñа Запада (као што Ñе и предање о ЗМÐЈЕВИМРÑавршено уклапа у још једну миÑтерију прошлоÑти Земље, а то Ñу ишчезли џиновÑки гуштери из доба јуре).
.Aтлантиђани и змајеви

.
Летећи градови и огњене Ñтреле?
ÐиÑу ли управо атлантиђанÑки они ратови који Ñу Ñе водили уз помоћ фантаÑтичних оружја, опиÑани у праÑтаром индијÑком Ñпеву Махабхарата? У трећој књизи древног епа помиње Ñе, на пример, и „летећи град“, Сабха: „Дошао је (Салва) у Двараку Ñа Ñвојим летећим градом званим Сабха и напао без милоÑти младе краљевиће Вршнија(…) Потом је одлетео у небо Ñа Саубхом.“ Једно од оружја које Ñе кориÑте у борби назива Ñе оружје мудроÑти, ПрађнаÑтра. Битка коју богови воде између Ñебе одвија Ñе потом у ваздуху, изнад мора које кључа, а укључује и оружја „која продиру у Ñве“, те громове и огњене Ñтреле, које коначно разарају летећи град који Ñе, потом, Ñурвава у море. Вимана Ñу летелице које Ñе опиÑују у Ñпеву Рамајана. Ðеке од њих, тзв. Јалајан, биле Ñу ÑпоÑобне да Ñе крећу кроз ваздух и кроз воду, друге, опет, зване Тричакра-рама, беху „возила Ñа три точка намењена иÑкључиво за дејÑтва из ваздуха“.Тешко је, или немогуће, одредити време и меÑто на коме Ñе ове битке епÑке Ñнаге воде. Ðли готово је извеÑно да оне ниÑу производ пуке уобразиље и да чувају Ñећање на нешто значајно и прадавно, нешто што ÑаÑвим надилази нашу моћ поимања.Према Шчербакову (али и неким другим ауторима), трагови працивилизације Ðтланта раÑејани Ñу по читавој земаљÑкој кугли – од Ðтлантика и Ðмерике до Хималаја и Пацифика – и то у виду гробница дуговечних људи-џинова, те археолошких трагова и оÑтатака виÑокотехнолошке цивилизације која надмашује Ñве потом виђено у иÑторији. Једна од тих некропола је и она пронађена у близини реке Харганаик-Гол, у унутрашњој Монголији, четрдеÑетих година XX века, коју је предводио И. Ð. Јефремов. ИÑпод камене плоче овде Ñу иÑкопани оÑтаци џина чија је виÑина изноÑила око два и по метра.ТибетанÑки лама ЛобÑанг П. Рампа (који је на Тибету доÑегао највећи Ñтепен духовног поÑвећења), веома детаљно опиÑује оно што је назвао кључним догађајем Ñвог живота: он је поÑетио једну пећину у Тибету, где је, међу оÑталим, видео летеће направе и холограмÑке пројекције, те најзад очувана људÑка тела унутар Ñаркофага од црног камена, од којих је највеће припадало мушкарцу виÑине од невероватних пет метара.Слична меÑта, тврди лама ЛобÑанг, могуће је наћи широм Ñвета. Ðли, најчудеÑније од Ñвега јеÑте што је лами поÑета овом тајном меÑту омогућила доживљај реалноÑти од пре много хиљада година: „Сфера је приказала Ñвет из далеке прошлоÑти(…) Земљом Ñу ходали другачији људи(…) Скоро приљубљене уз земљу, летеле Ñу тајанÑтвене машине (…) које Ñу, уоÑталом, могле да Ñе вину неколико миља увиÑ“. Потом Ñледи Ð¾Ð¿Ð¸Ñ ÑƒÐ½Ð¸ÑˆÑ‚ÐµÑšÐ°, које читаву Земљу прекрива пепелом и гримизноцрвеним облацима. Ðли Ñу Ñкровита меÑта попут овог оÑтала да Ñведоче о поÑтојању „древне цивилизације морÑког типа из доба Ðтлантиде“ и о њеним Ñупериорним доÑтигнућима.
.
Ð—ÐµÐ¼Ñ™Ð¾Ñ‚Ñ€ÐµÑ ÐºÐ¾Ñ˜Ð¸ је означио Ñмак Ñвета
1869. године у градићу Левардену у Ñеверној Холандији откривени Ñу оÑтаци ДРЕВÐЕ КЊИГЕ која је пружила закаÑнелу и неочекивану потврду Платону и клаÑичним географима који Ñу прихватали поÑтојање Ðтлантиде. Књига је, према породици која ју је поÑедовала, добила име ,,Ура Линда Бук”. Она Ñадржи веома иÑцрпну иÑторију Фригијаца, изузетно Ñтарог народа који је Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ ÑƒÐ³Ð»Ð°Ð²Ð½Ð¾Ð¼ германизован. У њој Ñе, међу оÑталим, говори о потопљеној земљи Ðтлан (подваријанта имена је Ðлдланд), а Ñама књига је, према њеним ауторима, први пут запиÑана 3.449 година по уништењу земље Ðтлан (примерак који Ñе чува у леварденÑкој библиотеци је, разуме Ñе, Ñамо позни препиÑ, и то из године 1256. поÑле ХриÑта).КатаÑтрофа која ју је задеÑила овде је опиÑана Ñледећим речима:„Читаво лето Сунце Ñе Ñкривало иза облака као да више није хтело да види земљу. Рна Земљи је завладала вечита тишина и влажна тешка магла виÑила је изнад домова и поља као поквашено једро. Ваздух је био тежак и мучан; људи Ñу заборавили на радоÑÑ‚ и веÑеље. Тада Ñе разлегао Ð·ÐµÐ¼Ñ™Ð¾Ñ‚Ñ€ÐµÑ ÐºÐ¾Ñ˜Ð¸ као да је најављивао Ñмак Ñвета. Планине Ñу бљувале ватру каткад неÑтајући, пропадајући у недра, каткад Ñе издижући још више.
Ðлдланд, коју морепловци називају Ðтлан, потонула је, над планинама Ñе издигоше побеÑнели талаÑи, а оне, који Ñу Ñе ÑпаÑли ватре, прогутао је морÑки бездан. Тло је горело не Ñамо у земљи Финда већ и у ТвиÑкланду. Шуме Ñу пламтеле, и Ñву земљу је прекривао пепео кад би ветрови дунули из тог правца. Реке Ñу промениле Ñвој ток и у њиховим ушћима наÑтала Ñу нова оÑтрва од пеÑка и наплавина. Све је то трајало три године, затим је завладао мир, и поново Ñу Ñе појавиле шуме…“

…
ÐаÑлеђе Ðтлантиде
Можда Ñу ÑветлокоÑи Гуанчи, ÑтароÑедеоци које Ñу шпанÑки оÑвајачи затекли на ÐзорÑким оÑтрвима (и ÑаÑвим иÑтребили негде око 1500. године), поÑледњи потомци злоÑрећних Ðтлантиђана?
ШпанÑки редовници забележили Ñу митове овог праÑтарог народа који је за Ñебе веровао да га је Ñам Бог заборавио оÑтавивши га да живи на овом забаченом оÑтрву.
Можда Ñу то (и) БаÑки, за које Ото Мук у Ñвојој књизи о Ðтлантиди тврди да их извеÑне језичке ÑродноÑти и неки обичаји повезују Ñа појединим индијанÑким племенима Ñа Ñупротне Ñтране океана?
Цивилизације ÐÑтека и Маја, баш као и Египта и Ñтаре Картагине, ноÑе одређене црте које их веома лако и природно доводе у везу. Тзв. киклопÑке грађевине, разбацане широм Старог и Ðовог Ñвета, могле би бити оÑтаци грађевинÑке вештине Ðтлантиђана.
Можда Ñу ÐзорÑка оÑтрва заиÑта поÑледњи земни оÑтатак овог ишчезлог континента, они врхови Ñнегом покривених атлантидÑких планина, које тако Ñликовито опиÑује Платон?
…Кромањонац Ñе појављује у Европи пре неких 40.000 хиљада година, доноÑећи Ñа Ñобом почетке земљорадње, поморÑтва и уметноÑти. ДоноÑи и карактериÑтчну опÑеÑију мртвим (из које ће Ñе можда изродити обичај мумификације, карактериÑтичан на многе цивилизације атлантÑког региона), култ бика и црвене боје (којом премазује Ñвоје мртве), култ коÑти и камена (који је „коÑÑ‚ земље“). То је, углавном, оно што Ñе опиÑује као „атлантидÑки културни комплекÑ“. (Ðије иÑкључено да у атлантидÑко наÑлеђе Ñпада и вештичарење, ритуални канибализам и Ñурови обичај жртвовања људи, забележен Ñ Ð¾Ð±Ðµ Ñтране Ðтлантика, примерице код ÐÑтека и код Картагињана, који Ñу, опет, можда тек поÑледица дегенерације, изопаченоÑти позне атлантидÑке традиције? Платон помиње изопаченоÑÑ‚ каÑне атлантидÑке цивилизације, али ÑпиÑак тих „грехова“ ни код њега није децидиран ни изричит.)Кромањонац Ñе, како је већ речено, појављује из „археолошког ниоткуда“. Ðе поÑтоје прелазни облици између њега и аутохтоног неандерталца, којег за релативно кратко време потиÑкује. Орињачки човек и њему Ñродни облици ниÑу поÑледица еволуције неандерталÑког човека ка кромањонцу већ пре дегенериÑани облици, подваријанте кромањонца, или плод његових укрштања Ñа домородачким Ñтановништвом. Та инвазија поÑтепно Ñтвара Ñтару Европу Ибера, иберÑке раÑе. Тек каÑније, крајем неолита, уÑледиће инвазије Ðријеваца из неког миÑтериозног центра на крајњем Ñеверу Евроазије, које неки ирÑки митови памте као народ Туата Де Данан, иÑтинÑки божанÑку раÑу, опиÑујући и ратове које Ñу они водили Ñа Фоморцима (Поморцима), народом помораца приÑпелом Ñа Запада (потомака Ðтлантиђана?) које они затичу на оÑтрву.Догађаји о којима је реч не Ñпадају у иÑторију већ пре у митÑку, легендарну прошлоÑÑ‚ Земље. То Ñећање на њих не чини их мање иÑтинитим; легенда је, напротив, оно што је битно, вредно памћења и знања.
Ð‘Ð¾Ñ€Ð¸Ñ Ðад
Из књиге „Ðеми богови“, „Жагор“, Београд, 2008.
http://arktogeja.blogspot.rs
You can follow any responses to this entry through the
RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.