И Срби творци свог страдања …

Аутор – Слободан Јарчевић

1.

У сваком од протеклих ратова у 20.веку , Срба је побијено више од једног милиона. Уз то, Срби су губили своје историјске земаље, од Срба су се стварале несрпске нације, српски језик се означавао другим именима (македонским, хрватским, бошњачким, црногорским…), српско културно благо проглашавано је благом других народа, Срби су присиљавани да из православне вере прелазе у католичку и исламску… Ове нецивилизоване и геноцидне мере  су над Србима спроведене, а и спровођене у време разбијања Југославије од 1990. до 1999. године. Све ово је против Срба програмирано (столећима) у кабинетима државника Западне Европе и Турске. Нажалост, српски државници и српски научници никад нису били свесни да је реч о стратегији од које споменуте државе никад не одустају, те нису одговарајуће поступали, да би то убудуће спречили или, на неки начин, избегли. Тако су се почињали бранити кад је то било касно, те многи планетарни злочини геноцида против Срба обављани у великим размерама – што се тиче уморених Срба, отимања њихове земље, уништавања и присвајање српске културне баштине, итд.

            Српски државници и научници нису схватали да се ове мере против Срба припремају у току мира, те су и сами (несвесно) помагали будућим непријатељима, што се може оценити и закључком да су и сами били творци свог страдања – страдања свог народа. Скретаћемо пажњу у више саопштења о таквим поступцима српских државника и научника.

Данас ћемо то почети с поступком цара Душана Немањића, који је желео да помогне суседној српској држави – Дубровнику, не верујући да ће ти Срби (по стратегији Римокатоличке цркве) расрбљивати Србе на територији коју је Душан Немањић поклонио Дубровчанима. Није веровао ни да ће ти Срби католици Дубровника приморавати православне Србе да постану католици. А потомци тих православних Срба ће (као католици) обављати злочине геноцида у Првом светском рату (као војници Аустроугарске) и у Другом светском рату (као војници фашистичке Хрватске). Цар Душан се изврсно борио против ширења римокатоличке вере у Србији и то је било регулисано његовим закоником, где су се католици звали и богумилима и патеренима, но, с обзиром да су Дубровчани били Срби, њима је веровао и није ни претпоставио да ће они против православних мера предузети прогон и забрану православне вере. Зато је Дубровнику уступио Пељешац и друге територије око Дубровника. Тако давно, врсни српски државник, Душан Силни Немањић није очекивао дубровачки прогон Срба, поклонио им је територије и тиме, како смо навели, учествовао је у творби српсог страдања. Ево текст о томе дубровачког историчара:

            У Средњем веку је Србија стално била нападана од католичких држава: Угарске и Млетачке Републике. Посебно су страдале Босна, Захумље и Далмација. А за несрећу, све време су католичке државе придобијале за савезнике и неке српске племиће. А они су, често, пристајали и на ширење католичанства – а и лично су га прихватали. Зато је Србија и законодавством сузбијала католичанство, што је убележено у Душановом законику, у којем се римокатоличка вера означава именима секти, као што су римокатолици обележавали и православну веру у Србији. Значи, било је отворених сукоба између католичких и православних верника и свештенства. О томе су подаци у сачуваним дубровачким документима, а ти садржаји уклањају сваку могућност о присуству богумилских верника у Захумљу, мада вернике овог подручја Србије, папа зове патаренима и шизматицима. Реч је о православнима, који су подигли устанак против католика и дубровачке власти, кад је Србија встс Душана Немањића продала Пељешац Дубровнику. А Дубровник, као католичка држава, изгонио је православно свештенство са своје територије – а не неко богумилско, или патаренско, или шизматичко становништво, како се православље (подругљиво) бележи и данас у званичним историјским документима:

„Устаници у Стону најприје ударише на фрањевачки самостан и примораше фратре да се разбјегну. Затим, ударише на кнежеву кућу (сједиште дубровачког локалног кнеза у Стону) и успјело им је заробити кнеза. Ради угушења устанка, Република је бродовима упутила много војника из Дубровника, како стоји у записима књига Малог вијећа Републике. Поново се Стоњани обратише Стефану Душану Немањићу – тада већ цару – да им заштити православну вјеру и да присили Републику, да им призна слободу вјероисповједања. Изасланици устанка стигоше пред цара крајем априла 1436. године. Цар их лијепо прими и преко свог посланика упозори дубровачку владу – да поштује слободу православне вјере. Царево посредовање мало утиша побуњенике, посебно кад им Сенат Републике понуди мирно изравнавање сукоба. Преговори су дуго трајали. Република је намјерно затезала, да добије на времену. Сенат је попустио тек након годину дана, јер дукчије није могао, али сновао је како ће доцније све то опозвати. Одлуком Сената од 12. маја 1347, била је опозвана сенатска наредба о изгону православних свештеника из 1346. године. У новој одлуци се одређује, да преостала два православна свештеника неће моћи редовно становати у Стону, тј. у самом мјесту, али да им је слободно долазити у Стон и посјећивати православне Стоњане. То не задовољи народ, па се он опет пожали цару Душану Немањићу. Царевим посредовањем, буде 1. августа 1347. донесена нова, трећа по реду, одлука Сената Републике, којом се допуста, да свештеник Братослав може слободно становати у Стону, а у остала мјеста на полуотоку – да може одлазити, уз претходну пријаву стонском кнезу. Но, фратри у Стону су, налазећи се под окриљем Републике, продужили свој ‘мисионарски’ рад, али сада на опрезан начин. Стонски кнез и дубровачка влада су избјегавали да јавно подупиру рад фратара. Све то потрајало до Душанове смрти… Цар Душан умрије 1355. године, па Република, исте године, успоставља своју ранију одлуку о изгону преосталих православних свештеника из Стона. Издаје наредбу стонском кнезу, да не смије дозволити, да се икакав православни свештеник више покаже у Стону, или било гдје на полуотоку. Отада, почиње енергично и убрзано латињење православних Стоњана и Рћана“.[1]

Захваљујући Пасарићу-Дубровчанину, можемо видети да римокатолички свештеници и државници зову православно становништво у Захумљу БОГУМИЛИМА. Значи, враћају то православнима, јер православни свештеници и државници (како је то показао проф. др Миодраг Ðœ. Петровић) тако зову римокатолике, којих има у фрањевачким оазама у Босни. А те фрањевце из Босне ће довести Дубровчани у Слано – да покатоличке православне Србе’.

Све је јасно, приликом оснивања српских држава Црне Горе и Србије, било је обавезно ове средњевековне догађаје увести у школске и универзитетске књиге, те сличне поступке католичких државника и свештеника спречити. Српски државници и научници то нису чинили, те ће страдања Срба уследити – а увод у та страдања биће католичење православних Срба од Истре до Дрине.

…

2.

Срби католици прозвани Хрватима – уз сагласност државника и научника у обе Југославије. Уверавани су да им је матерњи језик хрватски, те су се постепено навикавали на подвалу (сматрајући је истином) – да Срби и Хрвати говоре истим језиком, прозваним: српскохрватски, хрватскосрпски, па и хрватски. Тако су стотинехиљада Срба покатоличени у Аустрији и Млетачкој, а у обе Југославије су проглашавани Хрватима и уверавани да им је језик хрватски. Ову непријатељску противсрпску подвалу су прихватили државници и научници у српским редовима, те су стотинехиљада покатоличених Срба прегруписани у хрватску нацију, а онда су коришћени у оба светска рата да истребљују Србе – по стратешким плановима Аустроугарске, Немачке и Ватикана. На исти начин су искоришћени за разбијање Југославије од 1990. до 1999. године, којом приликом су прогнали из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и Хрватске 800.000 Срба, лишили Србе свих људских права и одузели им сву покретну и непокретну имовину. Овај злочин агеноцида над Србима, као и у два светска рата, творили су и српски државници и научници. То је чинио и српски академик Александар Белић, јер је пристао да Српска академија наука и уметности прихвати подвалу да Срби католици говоре хрватским, а не српским, језиком.  Он је дуго био председник Академије и за то време је утемељена неистина о хрватском језику, који, практично, никад није постојао, а не постоји ни данас. Но, Академија у Београду је прихватила подвалу и увела у језичку науку (лингвистику) да постоји српскохрватски, или хрватскосрпски језик и да се састоји од три дијалекта: штокавског, чакавског и кајкавског. Два дијалекта су наметана као чисто хрватски- чакавски и кајкавски. Ово је потпуна неистина, јер је чакавски и штокавски два дијалекта српског језика, а тзв кајкавски дијалекат је чист словеначки језик. Ову научну истину је Александар Белић написао 1905. године, која је прихваћен од језичких стручњака Петровске академије наука и уметности у Санктпетербургу, у Русији. Његов стручни рад о српском језику је гласио на руском: „Дијалектологическаја карта сербскога језика“. У њему је јасно објаснио, да се српски језик простире од Истре, преко отока Јадранског мора, преко Босне и Херцеговине, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Војводине, Црне Горе и Србије до грчке и бугарске границе. Истакао је да се линија српског језика наслања на Загорје, где се говори словеначки језик, који је удаљенији од српског него бугарски. Али, кад је створена Југославија 1918. године, српски државници су ишли на руку аустријском и ватиканском плану, да се од Срба католика створе Хрвати, те су пристали да се дијалектом српскохрватског језика прогласи и словеначки језик у Загорју – прозвавши га „кајкавским дијалектом“. То је прихватио и Александар Белић – кад је постао члан Српске академије наука и уметности и никад више није спомињао своју студију о словеначком језику у Загребу и Загорју, нити о дијалектима српског језика – чакавском и штокавском. Сва школска и универзитетска литература је испуњена неистином о три дијалекта српскохрватског језика – штокавском, чакавском и кајкавском, с тим што је у сваком тексту упућивано, да су чакавски и кајкавски хрватски дијалекти, а делимично је хрватски и штокавски дијалекат. Колико је то заслепило десетине српских покољења за сто година, указује и поступак умног Србина, др Војислава Шешеља. Он је у Хашком трибуналу, такође, изјављивао да је чакавски дијалекат – дијалекат хрватског народа.

Уз такве претпоставке и усвојено тумачење српских научника, успело је пребацивање стотине хиљада католичких Срба у хрватску нацију, а њих ће, сваком приликом, Аустрија, Немачка и Ватикан искористити да чине злочине над преосталим Србима – православне вероисповести. А том злу, ето, творци су и Срби, попут Александра Белића, који се одрекао свог научног рада, да би Хрватима даровао словеначки језик и српски чакавски дијалекат.

…

3.

Српски државници и научници нису схватали да се противсрпске мере припремају у току мира, те су и сами (несвесно) помагали њихово остваривање. Тако су и сами били творци свог страдања. Закључак о српској творби мера против себе се препознаје и у чињеници, да су српски државници и научници одбацили упозорење Саве Текелије с краја 18. и почетка 18. столећа. Упозорио је да Аустрија и Ватикан, преко тадашњег илирског покрета, желе да православне Србе католиче и преводе у хрватску вештачку нацију. То му је било потпуно јасно, јер је написао књигу о ватиканско-западноевропском програму претварања Срба у вештачку румунску нацију, уз обавезно стварање вештачког румунског језика, што је обављено од 16. до 19. столећа. Сава Текелија је био један од најобразованијих људи у Аустријском Царству – на размеђи 18. и 19. столећа. О претварању Срба у Румуне је објавио чланак и књигу 1823. Књигу му је штампао на немачком језику у Халеу реформатор српског језика, Вук Стефановић Караџић. Била је с изазовним насловом: Доказ да Власи нису римљанског порекла.[1] Мада је наишао на критику и српских и румунских интелектуалаца, Текелија је остао при свом закључку и 1827. је штампао друго допуњено издање – на немачком и румунском језику. Према преводу књижевника Стевана Бугарског из Темишвара, наслов књиге је: Доказивање да Власи нису римског порекла и оно не произилази из њиховог талијанско-словенског језика. Са више доказа обогаћено и на влашки језик преведено од Саве Текелије. Против Текелијиног закључка, написали су по књигу румунски књижевници Дамаскин Божинка и Ефтимије Мургу. Српски критичари у 19. столећу су, такође, критиковали Саву Текелију. Зато се ово његово дело није регистровало у каталозима, те ни најобразованији Срби о њему нису ни чули. О Сави Текелији је негативно писао и историчар Јован Радонић.[2]

Љути на Текелију, што је за средњевековне Дачане у Румунији рекао да су Срби (и што је предвидео да је хрватски илирски покрет у Аустрији противсрпски), против Текелије ће писати, између осталих, Јован Скерлић и члан Српске академије наука и уметности – Александар Форишковић. Књижевни критичар Јован Скерлић ће омаловажити све што је Текелија написао „… да ли то спада у књижевност…“, а Форишковић ће (1966), за Текелију, рећи да је из нижег сталежа, мада је Текелија, по мајци, био племић из средњевековне Србије, а мађарски племић – у четвртом колену:

„Док се коцкице мозаика претежно слажу, израста пред нама фигура џентрија, који се из петних жила упиње да премости јаз који је владао између шљахте и магната, те да се, ако не за стално, а оно барем привремено, задржи у великашкој средини – како би и на његову шљиварску одору пало понешто од велмошког сјаја и господства“.[3]

Због упозорења да ће Аустрија и Ватикан, стварањем од Срба хрватске вештачке нације, нанети Србима велико зло, Сава Текелија није био уврштен ни у српску књижевност, те се о њему учило само као о добротвору и оснивачу Матице српске у Новом Саду. Негативна оцена о Текелији уважаваног српског књижевног критичара с краја 19. и почетка 20. столећа, Јована Скерлића, била је пресудна за такву одлуку.

А дело умног Текелије о Дачанима, као српском (словенском) античком и средњевековном племену и о покушају стварања од Срба вештачке хрватске нације требало се (морало) изучавати – и у историји, и у филологији, и у књижевности свих словенских држава! Тако би се освестили и покатоличени Срби и не би пристајали да буду пребачени у хрватску нацију и да у оба светска рата и у време разбијања Југославије (1990-1999) буду полуга за биолошко уништавање и прогон преосталих Срба православне вере.

Аустријско-ватикански програм пребацивања покатоличених Срба у хрватску нацију је потпуно успео и мора се признати, да су томе помогли српски државници и научници, јер су ту геноцидну намеру против Срба прикрили. Учинио је то и Јован Скерлић, и Јован Радонић, и Александар Форишковић. Тако је лако успело пребацивање стотинехиљада покатоличких Срба у хрватску нацију, а њих ће, сваком приликом, Аустрија, Немачка и Ватикан искористити да чине злочине над преосталим Србима – православне вероисповести. А том злу, ето, творци су и три споменута српска научника.

…

4.

Закључак о српској творби мера против себе се препознаје и у чињеници, да је Александар Карађорђевић (несмотрено 1929) издвојио Македонију (Стару Србију) из Србије и прогласио ју је – Вардарском Македонијом. А до тада, Срби у другим завичајима нису уздизали у песмама и предањима Српство као Стари Срби, или Старосрбијанци, како су себе звали становници Македоније до 1929. године. О њиховом ватреном Српству, оставио је белешке аустријски историчар Спиридон Гопчевић. Његов закључак о етничкој припадности становника Македоније и Албаније крајем 19. столећа је најдрагоценији, јер се у њему распознаје западноевропска и ватиканска асимилација делова српске нације. (При тој асимилацији се ствара и мноштво српских и несрпских државица на некад јединственој историјској и етничкој српској земљи). Гопчевић не налази у Македонији становништво македонске националности. У њој су само Срби. Кад спомиње македонске хришћане, под том одредницом, подразумева неоскрвнављене Србе. Оне оскрвнављене зове исламизираним Србима, а оне већ расрбљене зове албанизованим Србима. Гопчевић препознаје и оригиналне Шиптаре (Албанце) – пише да их је у Дебру 4000. То су потомци оних које је српски краљ (или цар) Војислав задржао у Србији 1043. године, где су дошли са Сицилије и јужне Италије, а у ове две италијанске покрајине (много раније) стигли су с Кавказа.

            Оваква национална једноличност Македоније (српска) није приказивана у образовној и широј литаратури у Југославији од 1918. до 1980. Супротно томе, у првој Југославији, тачно по плану Берлинског конгреса, основана је Вардарска Бановина, а у другој Југославнји, опет по плану Берлинског конгреса – Народна Република Македонија. Овде мора да будемо начисто с чињеницом, да су управо српски државници у обе Југославије спровели антисрпску одлуку Берлинског конгреса – о стварању несрпске македонске нације, несрпске македонске православне цркве и несрпске македонске државе, што су Ватикан и Аустрија планирали (просто невероватно) још 1810. године – у време Првог српског устанка против Турака.

Аустријско-ватикански програм пребацивања Старосрбијанаца у измишљену македонску нацију је потпуно успео и мора се признати, да су томе помогли српски државници и научници, јер су ту геноцидну намеру против Срба прикрили. Несрећно је краљ Александар Карађорђевић одвојио Стару Србију (Македонију) од Србије и тиме је створио услове за спровођење ватиканско-аустријског плана о стварању вештачке македонске нације од Старосрба, или Старосрбијанаца. И ово је уверљив податак да су Срби, ето, учесници у творби свог страдања!