
Ðутор – Слободан Јарчевић
1.
У Ñваком од протеклих ратова у 20.веку , Срба је побијено више од једног милиона. Уз то, Срби Ñу губили Ñвоје иÑторијÑке земаље, од Срба Ñу Ñе Ñтварале неÑрпÑке нације, ÑрпÑки језик Ñе означавао другим именима (македонÑким, хрватÑким, бошњачким, црногорÑким…), ÑрпÑко културно благо проглашавано је благом других народа, Срби Ñу приÑиљавани да из правоÑлавне вере прелазе у католичку и иÑламÑку… Ове нецивилизоване и геноцидне мере  Ñу над Србима Ñпроведене, а и Ñпровођене у време разбијања ЈугоÑлавије од 1990. до 1999. године. Све ово је против Срба програмирано (Ñтолећима) у кабинетима државника Западне Европе и ТурÑке. ÐажалоÑÑ‚, ÑрпÑки државници и ÑрпÑки научници никад ниÑу били ÑвеÑни да је реч о Ñтратегији од које Ñпоменуте државе никад не одуÑтају, те ниÑу одговарајуће поÑтупали, да би то убудуће Ñпречили или, на неки начин, избегли. Тако Ñу Ñе почињали бранити кад је то било каÑно, те многи планетарни злочини геноцида против Срба обављани у великим размерама – што Ñе тиче уморених Срба, отимања њихове земље, уништавања и приÑвајање ÑрпÑке културне баштине, итд.
            СрпÑки државници и научници ниÑу Ñхватали да Ñе ове мере против Срба припремају у току мира, те Ñу и Ñами (неÑвеÑно) помагали будућим непријатељима, што Ñе може оценити и закључком да Ñу и Ñами били творци Ñвог Ñтрадања – Ñтрадања Ñвог народа. Скретаћемо пажњу у више Ñаопштења о таквим поÑтупцима ÑрпÑких државника и научника.
Ð”Ð°Ð½Ð°Ñ Ñ›ÐµÐ¼Ð¾ то почети Ñ Ð¿Ð¾Ñтупком цара Душана Ðемањића, који је желео да помогне ÑуÑедној ÑрпÑкој држави – Дубровнику, не верујући да ће ти Срби (по Ñтратегији Римокатоличке цркве) раÑрбљивати Србе на територији коју је Душан Ðемањић поклонио Дубровчанима. Ðије веровао ни да ће ти Срби католици Дубровника приморавати правоÑлавне Србе да поÑтану католици. Рпотомци тих правоÑлавних Срба ће (као католици) обављати злочине геноцида у Првом ÑветÑком рату (као војници ÐуÑтроугарÑке) и у Другом ÑветÑком рату (као војници фашиÑтичке ХрватÑке). Цар Душан Ñе изврÑно борио против ширења римокатоличке вере у Србији и то је било регулиÑано његовим закоником, где Ñу Ñе католици звали и богумилима и патеренима, но, Ñ Ð¾Ð±Ð·Ð¸Ñ€Ð¾Ð¼ да Ñу Дубровчани били Срби, њима је веровао и није ни претпоÑтавио да ће они против правоÑлавних мера предузети прогон и забрану правоÑлавне вере. Зато је Дубровнику уÑтупио Пељешац и друге територије око Дубровника. Тако давно, врÑни ÑрпÑки државник, Душан Силни Ðемањић није очекивао дубровачки прогон Срба, поклонио им је територије и тиме, како Ñмо навели, учеÑтвовао је у творби ÑрпÑог Ñтрадања. Ево текÑÑ‚ о томе дубровачког иÑторичара:
            У Средњем веку је Србија Ñтално била нападана од католичких држава: УгарÑке и Млетачке Републике. ПоÑебно Ñу Ñтрадале БоÑна, Захумље и Далмација. Рза неÑрећу, Ñве време Ñу католичке државе придобијале за Ñавезнике и неке ÑрпÑке племиће. Рони Ñу, чеÑто, приÑтајали и на ширење католичанÑтва – а и лично Ñу га прихватали. Зато је Србија и законодавÑтвом Ñузбијала католичанÑтво, што је убележено у Душановом законику, у којем Ñе римокатоличка вера означава именима Ñекти, као што Ñу римокатолици обележавали и правоÑлавну веру у Србији. Значи, било је отворених Ñукоба између католичких и правоÑлавних верника и ÑвештенÑтва. О томе Ñу подаци у Ñачуваним дубровачким документима, а ти Ñадржаји уклањају Ñваку могућноÑÑ‚ о приÑуÑтву богумилÑких верника у Захумљу, мада вернике овог подручја Србије, папа зове патаренима и шизматицима. Реч је о правоÑлавнима, који Ñу подигли уÑтанак против католика и дубровачке влаÑти, кад је Србија вÑÑ‚Ñ Ð”ÑƒÑˆÐ°Ð½Ð° Ðемањића продала Пељешац Дубровнику. РДубровник, као католичка држава, изгонио је правоÑлавно ÑвештенÑтво Ñа Ñвоје територије – а не неко богумилÑко, или патаренÑко, или шизматичко Ñтановништво, како Ñе правоÑлавље (подругљиво) бележи и Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ñƒ званичним иÑторијÑким документима:
„УÑтаници у Стону најприје ударише на фрањевачки ÑамоÑтан и примораше фратре да Ñе разбјегну. Затим, ударише на кнежеву кућу (Ñједиште дубровачког локалног кнеза у Стону) и уÑпјело им је заробити кнеза. Ради угушења уÑтанка, Република је бродовима упутила много војника из Дубровника, како Ñтоји у запиÑима књига Малог вијећа Републике. Поново Ñе Стоњани обратише Стефану Душану Ðемањићу – тада већ цару – да им заштити правоÑлавну вјеру и да приÑили Републику, да им призна Ñлободу вјероиÑповједања. ИзаÑланици уÑтанка Ñтигоше пред цара крајем априла 1436. године. Цар их лијепо прими и преко Ñвог поÑланика упозори дубровачку владу – да поштује Ñлободу правоÑлавне вјере. Царево поÑредовање мало утиша побуњенике, поÑебно кад им Сенат Републике понуди мирно изравнавање Ñукоба. Преговори Ñу дуго трајали. Република је намјерно затезала, да добије на времену. Сенат је попуÑтио тек након годину дана, јер дукчије није могао, али Ñновао је како ће доцније Ñве то опозвати. Одлуком Сената од 12. маја 1347, била је опозвана ÑенатÑка наредба о изгону правоÑлавних Ñвештеника из 1346. године. У новој одлуци Ñе одређује, да преоÑтала два правоÑлавна Ñвештеника неће моћи редовно Ñтановати у Стону, тј. у Ñамом мјеÑту, али да им је Ñлободно долазити у Стон и поÑјећивати правоÑлавне Стоњане. То не задовољи народ, па Ñе он опет пожали цару Душану Ðемањићу. Царевим поÑредовањем, буде 1. авгуÑта 1347. донеÑена нова, трећа по реду, одлука Сената Републике, којом Ñе допуÑта, да Ñвештеник БратоÑлав може Ñлободно Ñтановати у Стону, а у оÑтала мјеÑта на полуотоку – да може одлазити, уз претходну пријаву ÑтонÑком кнезу. Ðо, фратри у Стону Ñу, налазећи Ñе под окриљем Републике, продужили Ñвој ‘миÑионарÑки’ рад, али Ñада на опрезан начин. СтонÑки кнез и дубровачка влада Ñу избјегавали да јавно подупиру рад фратара. Све то потрајало до Душанове Ñмрти… Цар Душан умрије 1355. године, па Република, иÑте године, уÑпоÑтавља Ñвоју ранију одлуку о изгону преоÑталих правоÑлавних Ñвештеника из Стона. Издаје наредбу ÑтонÑком кнезу, да не Ñмије дозволити, да Ñе икакав правоÑлавни Ñвештеник више покаже у Стону, или било гдје на полуотоку. Отада, почиње енергично и убрзано латињење правоÑлавних Стоњана и Рћана“.[1]
Захваљујући ПаÑарићу-Дубровчанину, можемо видети да римокатолички Ñвештеници и државници зову правоÑлавно Ñтановништво у Захумљу БОГУМИЛИМÐ. Значи, враћају то правоÑлавнима, јер правоÑлавни Ñвештеници и државници (како је то показао проф. др Миодраг М. Петровић) тако зову римокатолике, којих има у фрањевачким оазама у БоÑни. Рте фрањевце из БоÑне ће довеÑти Дубровчани у Слано – да покатоличке правоÑлавне Србе’.
Све је јаÑно, приликом оÑнивања ÑрпÑких држава Црне Горе и Србије, било је обавезно ове Ñредњевековне догађаје увеÑти у школÑке и универзитетÑке књиге, те Ñличне поÑтупке католичких државника и Ñвештеника Ñпречити. СрпÑки државници и научници то ниÑу чинили, те ће Ñтрадања Срба уÑледити – а увод у та Ñтрадања биће католичење правоÑлавних Срба од ИÑтре до Дрине.
…
2.
Срби католици прозвани Хрватима – уз ÑаглаÑноÑÑ‚ државника и научника у обе ЈугоÑлавије. Уверавани Ñу да им је матерњи језик хрватÑки, те Ñу Ñе поÑтепено навикавали на подвалу (Ñматрајући је иÑтином) – да Срби и Хрвати говоре иÑтим језиком, прозваним: ÑрпÑкохрватÑки, хрватÑкоÑрпÑки, па и хрватÑки. Тако Ñу Ñтотинехиљада Срба покатоличени у ÐуÑтрији и Млетачкој, а у обе ЈугоÑлавије Ñу проглашавани Хрватима и уверавани да им је језик хрватÑки. Ову непријатељÑку противÑрпÑку подвалу Ñу прихватили државници и научници у ÑрпÑким редовима, те Ñу Ñтотинехиљада покатоличених Срба прегрупиÑани у хрватÑку нацију, а онда Ñу коришћени у оба ÑветÑка рата да иÑтребљују Србе – по Ñтратешким плановима ÐуÑтроугарÑке, Ðемачке и Ватикана. Ðа иÑти начин Ñу иÑкоришћени за разбијање ЈугоÑлавије од 1990. до 1999. године, којом приликом Ñу прогнали из Републике СрпÑке Крајине (Зоне под заштитом УÐ) и ХрватÑке 800.000 Срба, лишили Србе Ñвих људÑких права и одузели им Ñву покретну и непокретну имовину. Овај злочин агеноцида над Србима, као и у два ÑветÑка рата, творили Ñу и ÑрпÑки државници и научници. То је чинио и ÑрпÑки академик ÐлекÑандар Белић, јер је приÑтао да СрпÑка академија наука и уметноÑти прихвати подвалу да Срби католици говоре хрватÑким, а не ÑрпÑким, језиком.  Он је дуго био предÑедник Ðкадемије и за то време је утемељена неиÑтина о хрватÑком језику, који, практично, никад није поÑтојао, а не поÑтоји ни данаÑ. Ðо, Ðкадемија у Београду је прихватила подвалу и увела у језичку науку (лингвиÑтику) да поÑтоји ÑрпÑкохрватÑки, или хрватÑкоÑрпÑки језик и да Ñе ÑаÑтоји од три дијалекта: штокавÑког, чакавÑког и кајкавÑког. Два дијалекта Ñу наметана као чиÑто хрватÑки- чакавÑки и кајкавÑки. Ово је потпуна неиÑтина, јер је чакавÑки и штокавÑки два дијалекта ÑрпÑког језика, а тзв кајкавÑки дијалекат је чиÑÑ‚ Ñловеначки језик. Ову научну иÑтину је ÐлекÑандар Белић напиÑао 1905. године, која је прихваћен од језичких Ñтручњака ПетровÑке академије наука и уметноÑти у Санктпетербургу, у РуÑији. Његов Ñтручни рад о ÑрпÑком језику је глаÑио на руÑком: „ДијалектологичеÑкаја карта ÑербÑкога језика“. У њему је јаÑно објаÑнио, да Ñе ÑрпÑки језик проÑтире од ИÑтре, преко отока ЈадранÑког мора, преко БоÑне и Херцеговине, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Војводине, Црне Горе и Србије до грчке и бугарÑке границе. ИÑтакао је да Ñе линија ÑрпÑког језика наÑлања на Загорје, где Ñе говори Ñловеначки језик, који је удаљенији од ÑрпÑког него бугарÑки. Ðли, кад је Ñтворена ЈугоÑлавија 1918. године, ÑрпÑки државници Ñу ишли на руку ауÑтријÑком и ватиканÑком плану, да Ñе од Срба католика Ñтворе Хрвати, те Ñу приÑтали да Ñе дијалектом ÑрпÑкохрватÑког језика проглаÑи и Ñловеначки језик у Загорју – прозвавши га „кајкавÑким дијалектом“. То је прихватио и ÐлекÑандар Белић – кад је поÑтао члан СрпÑке академије наука и уметноÑти и никад више није Ñпомињао Ñвоју Ñтудију о Ñловеначком језику у Загребу и Загорју, нити о дијалектима ÑрпÑког језика – чакавÑком и штокавÑком. Сва школÑка и универзитетÑка литература је иÑпуњена неиÑтином о три дијалекта ÑрпÑкохрватÑког језика – штокавÑком, чакавÑком и кајкавÑком, Ñ Ñ‚Ð¸Ð¼ што је у Ñваком текÑту упућивано, да Ñу чакавÑки и кајкавÑки хрватÑки дијалекти, а делимично је хрватÑки и штокавÑки дијалекат. Колико је то заÑлепило деÑетине ÑрпÑких покољења за Ñто година, указује и поÑтупак умног Србина, др ВојиÑлава Шешеља. Он је у Хашком трибуналу, такође, изјављивао да је чакавÑки дијалекат – дијалекат хрватÑког народа.
Уз такве претпоÑтавке и уÑвојено тумачење ÑрпÑких научника, уÑпело је пребацивање Ñтотине хиљада католичких Срба у хрватÑку нацију, а њих ће, Ñваком приликом, ÐуÑтрија, Ðемачка и Ватикан иÑкориÑтити да чине злочине над преоÑталим Србима – правоÑлавне вероиÑповеÑти. Ртом злу, ето, творци Ñу и Срби, попут ÐлекÑандра Белића, који Ñе одрекао Ñвог научног рада, да би Хрватима даровао Ñловеначки језик и ÑрпÑки чакавÑки дијалекат.
…
3.
СрпÑки државници и научници ниÑу Ñхватали да Ñе противÑрпÑке мере припремају у току мира, те Ñу и Ñами (неÑвеÑно) помагали њихово оÑтваривање. Тако Ñу и Ñами били творци Ñвог Ñтрадања. Закључак о ÑрпÑкој творби мера против Ñебе Ñе препознаје и у чињеници, да Ñу ÑрпÑки државници и научници одбацили упозорење Саве Текелије Ñ ÐºÑ€Ð°Ñ˜Ð° 18. и почетка 18. Ñтолећа. Упозорио је да ÐуÑтрија и Ватикан, преко тадашњег илирÑког покрета, желе да правоÑлавне Србе католиче и преводе у хрватÑку вештачку нацију. То му је било потпуно јаÑно, јер је напиÑао књигу о ватиканÑко-западноевропÑком програму претварања Срба у вештачку румунÑку нацију, уз обавезно Ñтварање вештачког румунÑког језика, што је обављено од 16. до 19. Ñтолећа. Сава Текелија је био један од најобразованијих људи у ÐуÑтријÑком ЦарÑтву – на размеђи 18. и 19. Ñтолећа. О претварању Срба у Румуне је објавио чланак и књигу 1823. Књигу му је штампао на немачком језику у Халеу реформатор ÑрпÑког језика, Вук Стефановић Караџић. Била је Ñ Ð¸Ð·Ð°Ð·Ð¾Ð²Ð½Ð¸Ð¼ наÑловом: Доказ да ВлаÑи ниÑу римљанÑког порекла.[1] Мада је наишао на критику и ÑрпÑких и румунÑких интелектуалаца, Текелија је оÑтао при Ñвом закључку и 1827. је штампао друго допуњено издање – на немачком и румунÑком језику. Према преводу књижевника Стевана БугарÑког из Темишвара, наÑлов књиге је: Доказивање да ВлаÑи ниÑу римÑког порекла и оно не произилази из њиховог талијанÑко-ÑловенÑког језика. Са више доказа обогаћено и на влашки језик преведено од Саве Текелије. Против Текелијиног закључка, напиÑали Ñу по књигу румунÑки књижевници ДамаÑкин Божинка и Ефтимије Мургу. СрпÑки критичари у 19. Ñтолећу Ñу, такође, критиковали Саву Текелију. Зато Ñе ово његово дело није региÑтровало у каталозима, те ни најобразованији Срби о њему ниÑу ни чули. О Сави Текелији је негативно пиÑао и иÑторичар Јован Радонић.[2]
Љути на Текелију, што је за Ñредњевековне Дачане у Румунији рекао да Ñу Срби (и што је предвидео да је хрватÑки илирÑки покрет у ÐуÑтрији противÑрпÑки), против Текелије ће пиÑати, између оÑталих, Јован Скерлић и члан СрпÑке академије наука и уметноÑти – ÐлекÑандар Форишковић. Књижевни критичар Јован Скерлић ће омаловажити Ñве што је Текелија напиÑао „… да ли то Ñпада у књижевноÑÑ‚…“, а Форишковић ће (1966), за Текелију, рећи да је из нижег Ñталежа, мада је Текелија, по мајци, био племић из Ñредњевековне Србије, а мађарÑки племић – у четвртом колену:
„Док Ñе коцкице мозаика претежно Ñлажу, израÑта пред нама фигура џентрија, који Ñе из петних жила упиње да премоÑти јаз који је владао између шљахте и магната, те да Ñе, ако не за Ñтално, а оно барем привремено, задржи у великашкој Ñредини – како би и на његову шљиварÑку одору пало понешто од велмошког Ñјаја и гоÑподÑтва“.[3]
Због упозорења да ће ÐуÑтрија и Ватикан, Ñтварањем од Срба хрватÑке вештачке нације, нанети Србима велико зло, Сава Текелија није био уврштен ни у ÑрпÑку књижевноÑÑ‚, те Ñе о њему учило Ñамо као о добротвору и оÑнивачу Матице ÑрпÑке у Ðовом Саду. Ðегативна оцена о Текелији уважаваног ÑрпÑког књижевног критичара Ñ ÐºÑ€Ð°Ñ˜Ð° 19. и почетка 20. Ñтолећа, Јована Скерлића, била је преÑудна за такву одлуку.
Рдело умног Текелије о Дачанима, као ÑрпÑком (ÑловенÑком) античком и Ñредњевековном племену и о покушају Ñтварања од Срба вештачке хрватÑке нације требало Ñе (морало) изучавати – и у иÑторији, и у филологији, и у књижевноÑти Ñвих ÑловенÑких држава! Тако би Ñе оÑвеÑтили и покатоличени Срби и не би приÑтајали да буду пребачени у хрватÑку нацију и да у оба ÑветÑка рата и у време разбијања ЈугоÑлавије (1990-1999) буду полуга за биолошко уништавање и прогон преоÑталих Срба правоÑлавне вере.
ÐуÑтријÑко-ватиканÑки програм пребацивања покатоличених Срба у хрватÑку нацију је потпуно уÑпео и мора Ñе признати, да Ñу томе помогли ÑрпÑки државници и научници, јер Ñу ту геноцидну намеру против Срба прикрили. Учинио је то и Јован Скерлић, и Јован Радонић, и ÐлекÑандар Форишковић. Тако је лако уÑпело пребацивање Ñтотинехиљада покатоличких Срба у хрватÑку нацију, а њих ће, Ñваком приликом, ÐуÑтрија, Ðемачка и Ватикан иÑкориÑтити да чине злочине над преоÑталим Србима – правоÑлавне вероиÑповеÑти. Ртом злу, ето, творци Ñу и три Ñпоменута ÑрпÑка научника.
…
4.
Закључак о ÑрпÑкој творби мера против Ñебе Ñе препознаје и у чињеници, да је ÐлекÑандар Карађорђевић (неÑмотрено 1929) издвојио Македонију (Стару Србију) из Србије и проглаÑио ју је – ВардарÑком Македонијом. Рдо тада, Срби у другим завичајима ниÑу уздизали у пеÑмама и предањима СрпÑтво као Стари Срби, или СтароÑрбијанци, како Ñу Ñебе звали Ñтановници Македоније до 1929. године. О њиховом ватреном СрпÑтву, оÑтавио је белешке ауÑтријÑки иÑторичар Спиридон Гопчевић. Његов закључак о етничкој припадноÑти Ñтановника Македоније и Ðлбаније крајем 19. Ñтолећа је најдрагоценији, јер Ñе у њему раÑпознаје западноевропÑка и ватиканÑка аÑимилација делова ÑрпÑке нације. (При тој аÑимилацији Ñе Ñтвара и мноштво ÑрпÑких и неÑрпÑких државица на некад јединÑтвеној иÑторијÑкој и етничкој ÑрпÑкој земљи). Гопчевић не налази у Македонији Ñтановништво македонÑке националноÑти. У њој Ñу Ñамо Срби. Кад Ñпомиње македонÑке хришћане, под том одредницом, подразумева неоÑкрвнављене Србе. Оне оÑкрвнављене зове иÑламизираним Србима, а оне већ раÑрбљене зове албанизованим Србима. Гопчевић препознаје и оригиналне Шиптаре (Ðлбанце) – пише да их је у Дебру 4000. То Ñу потомци оних које је ÑрпÑки краљ (или цар) ВојиÑлав задржао у Србији 1043. године, где Ñу дошли Ñа Сицилије и јужне Италије, а у ове две италијанÑке покрајине (много раније) Ñтигли Ñу Ñ ÐšÐ°Ð²ÐºÐ°Ð·Ð°.
            Оваква национална једноличноÑÑ‚ Македоније (ÑрпÑка) није приказивана у образовној и широј литаратури у ЈугоÑлавији од 1918. до 1980. Супротно томе, у првој ЈугоÑлавији, тачно по плану БерлинÑког конгреÑа, оÑнована је ВардарÑка Бановина, а у другој ЈугоÑлавнји, опет по плану БерлинÑког конгреÑа – Ðародна Република Македонија. Овде мора да будемо начиÑто Ñ Ñ‡Ð¸ÑšÐµÐ½Ð¸Ñ†Ð¾Ð¼, да Ñу управо ÑрпÑки државници у обе ЈугоÑлавије Ñпровели антиÑрпÑку одлуку БерлинÑког конгреÑа – о Ñтварању неÑрпÑке македонÑке нације, неÑрпÑке македонÑке правоÑлавне цркве и неÑрпÑке македонÑке државе, што Ñу Ватикан и ÐуÑтрија планирали (проÑто невероватно) још 1810. године – у време Првог ÑрпÑког уÑтанка против Турака.
ÐуÑтријÑко-ватиканÑки програм пребацивања СтароÑрбијанаца у измишљену македонÑку нацију је потпуно уÑпео и мора Ñе признати, да Ñу томе помогли ÑрпÑки државници и научници, јер Ñу ту геноцидну намеру против Срба прикрили. ÐеÑрећно је краљ ÐлекÑандар Карађорђевић одвојио Стару Србију (Македонију) од Србије и тиме је Ñтворио уÑлове за Ñпровођење ватиканÑко-ауÑтријÑког плана о Ñтварању вештачке македонÑке нације од СтароÑрба, или СтароÑрбијанаца. И ово је уверљив податак да Ñу Срби, ето, учеÑници у творби Ñвог Ñтрадања!