Енеј и Тројански натпис

Енеј на илустрацији из Ватиканског Кодекса

.

Један од поетски најлепших античких гробних натписа, јесте онај на Енејевом споменику из Крешчента, али не и најстарија знаменитост античких Срба. “Историчари антике нису до данас потврдили, да је још од правремена српски („словенски“) род био раширен по свим деловима старе Европе, где су према томе и оставили своје знаменитости (Волански, 1852).

Ови споменици се и данас могу видети, не само у старој Европи, већ у целом античком свету од Норвешке до Бајкалског језера, јужно до западне Индије, а одатле до Гибралтара и по целој афричкој обали. Оригинални текст натписа који је протумачио Волански, у преводу Николића гласи:
„Рајски боже, изнад Виме и Диме, Есмену рашански.
Штити мој дом и децу, најлепши Есмене.
Далко је Хакатско царство и подземни свет где одлазим ја.
Тако заиста јесте, као што сам ја Енеј царске крви.
Седиш с Ладом у рају и црпиш из Лете заборав,
ах, мој верни драги“.
Овај епитаф, потиче без сумње из времена блиског Илионској војни, званој Тројански рат и односи се на Енеја, славног Тројанца царске крви, а не његовог унука који је носио исто име по свом деди. Чак, и да је обрнуто, није мање вредан, јер је у питању мала временска разлика а иста култура. То објашњава примедбе оних, међу којима је и Волански, који тврде да је за време Енеја била расенска (етрурска) култура а за време његовог унука латинска.
После пропасти Илиона, алијас Троје, Енеј и Антенор су морали тражити нову домовину са својим Венетима. Прво дођоше у Македонију, па преко мора за Сицилију и даље до Лаурентинског подручја. Тако је ова регија добила име Троја. Овде склопи Енеј пријатељство са Латином, краљем сарбинских старинаца и тадашњих становника те области. То су исти они Сарбини, којима је владајућа наука је избацила слово “р” из имена, па их зове Сабини (= Абориџини!?). За њих Италикус бележи да су исто што Расени и Спартанци (< Сарпати, Сарбати) Дановог племена, а сви заједно истог порекла са хамовским Бригима (Фригима) и Дарданцима.
Енеј је оженио Латинову ћерку Лавинију, удомивши се у Лаурентанији са својим Тројанцима. Из првог рата са Рутулима, изашао је Енеј као победник, али његов пријатељ, старац и добротвор погибе. Да би Енеј имао неку шансу, против озбиљног локалног противника Расеније (Етрурије), уједини он Лаурентанце и његове Тројанце.
Ова два народа, не само да су живели по истим законима него су носили исто рашанско (србско) име, јер Лаурентанија је добила име по титуларном називу Лари, од ариј. лали, у значењу: запоседнутост злодухом. То је било почасно име античких србских кнежева и краљева Апенина, које је касније код Латина постало синоним за заштитнике домаћег огњишта. Тако, два уједињена србска народа добише име Латини, по којима ће се од касније звати један део Срба и Рашана (Расена).
На овај начин постадоше Сарбини још вернији Енеју, баш као и његови Тројанци. Отприлике, овако Ливије описује Енејев почетак у новој домовини, која се тада није звала Етрурија него Лаурентанија насељена Расима или Сарбинима (Сабинима). Ливије каже да је ова Расенија била моћна држава, која се није простирала само на копну, већ и морем у целој дужини Италије. То што се Расенија простирала од Алпа до Сицилијског мореуза, ипак није било довољно нашим „ствараоцима“ историје, па су је они изврнули и изопачили, као што су већином учинили, тако да се и данас у целој светској историји пише о некој Етрурији у Италији, а нигде о Расенима (Рашанима).
Овде се говори лаурентинском подручју, као једној провинцији царства Расена или србског народа. Али, Расенија, алијас Етрурија се није простирала само на овој територији, већ су јој припадала оба Србска мора (Тиренско и Јадранско), комплетна данашња Италија, не само до Алпа, како извештава Ливије, него до Херцинских планина (баварско-чешка граница), а западно је обухватало и Боденско или Србско језеро (Lacus Veneticus).
Само, против једне од србских краљевинa, Расеније, Енеј није хтео ратовати. Борба се за његове Латине заврши повољно, али за Енеја је то било последње животно дело, јер, он је остао да лежи сахрањен на обали Нумикуса. Тај предео се назива Локални Јупитер, а зову га и “Iupiter Indiges” (Ливије).

Натпис на Енејевом епитафу, по форми слова и писму припада винчанској курилици, која је у то време била распрострањена по целој Европи, у Азији до Индије и Северноафричкој обали. Вијугави начин писања на овом споменику је типичан. Споменик је лежао хоризонтално и читалац је морао обилазити око њега приликом читања. Овај стил исписивања споменика је на пределу античке Србије (Данска, Норвешка, Свенска (Шведска), Балтичко море) био у употреби до средњег века.
Да бисмо потпуно разумели садржај текста овог споменика, морамо се прво позабaвити неким догађањима која се овде помињу. Да се подсетимо, неких античких писаца који описују Енејев опроштај од Троје. Пошто је он, његовог старог оца Анхиоса узео на леђа и младог сина Асканија за руку, хтео је да пође не узимајући ништа више. Рушитељи Илиона, алијас Троје, које Ливије назива Анивери, понудише му и друга богатства. Ипак, Енеј узе само своје светиње што је запрепастило победнике. Сведоци смо, тужне чињенице да Срби и дан данас селе своје мртве!
Нико до данас, није објаснио опширније те светиње него садржај текста на Енејевом споменику. Те светиње су богови његовог србског народа: Есмен, Вина, Дима (Дина), Ладо и Хаката, чија је семантика позната и србска:
Есмен, ариј. шамана, “уништилац” име цара Смрти, по коме је шаманизам, магијска пракса лечења и прорицања.
Вина, б’има,“ужасна”, вилинско име богиње Нава.
Дима (Дина), ариј. дин, бог Правде и Врлине.
Ладо, ариј. рад’а, Рада, име за звезду Венеру. Ладо и Лада су у србској митологији божански пар, тек пробуђене природе на небу пролећне равнодневице. Каламбур и божанска спота за маленог Ладу је ариј. ладика, дечак.
Хаката, ариј. хатака, магијски напитак или река подземног царства, изворно оличење каријске богиње Нава,1 која је касније код Јелина псоглава богиња смрти, господарица царства Нава, секса, магије и смрти.
Уз помоћ Воланског, дознајемо ко су ти богови. Есмен је син Судука, старог божанства Мисираца и Феничана. Овај Есмен је сматран за осмо и врховно име седам кабира, а стајао је изнад свих божанстава, као бог Неба и васионе. Енеј је њега, са другим божанствима спасао из пожара Илиона, алијас Троје и донео са собом у Расенију (Етрурију), али у новој домовини он није био домаћи бог. Вима и Дима су божанства, која су на епитафу потчињена Есмену (Есмуну), а такође су у новој домовини били изобичајена.
Вима (= Бима) је придевак богиња Нава, а Дима је богоисти син старог тројанског хероса Дардана. Ладо је бог рата античких Срба, који се помиње у предкрстјанском и ришћанском времену. Хакатино царство припада мртвима код старих Срба, док је Лета, ариј. рату, небеска рајска река, у тексту натписа име за рајску реку.
“Све што је данас код других „Словена“ легенда, живи још и данас у овојkar непроменљивој Илирији (Србији) као живи елемент”. Ове речи је изговорио пре 150 година Сипријан Робер, професор славистике на Сорбони, а ми прилажемо овај текст као доказ његове тврдње, да је стил и поетизам античких Срба, после скоро 3200 година остао непромењен као да је јуче написан.

Приредио С. Филиповић из грађе М. Николића

O Eнеју и Дидони, краљици Картагине, на линку -

 http://vesna.atlantidaforum.com/?p=2227 

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.