Освета књегиње Љубице

 

Узела кубуру и пресудила јој:

Кнегиња Љубица убила љубавницу кнеза Милоша!

Кнез Милош није никада исказао своје кајање за учињене поступке како у љубави, тако и у политици. Кнегиња, пак, јесте…

Љубица Обреновић је била српска књегиња, жена кнеза Милоша Обреновића, и мајка кнеза Михаила Обреновића. Њено девојачко презиме било је Вукомановић, била је ћерка Радосава и Марије Вукомановић. Главни посредник удаје за Милоша Обреновића био је Никола Милићевић Луњевица који је преговоре око удаје завршио са Миланом Обреновићем, братом кнеза Милоша, на четрдесет дана од смрти њеног оца. Кум на венчању које било 1806. године био је Карађорђе, стари сват Лазар Мутап, а  девер Никола Милићевић Луњевица.

Уочи удаје Љубица је „била највиђенија међу девојкама из све околине“. Чак и ако се претеривало у опису Љубицине лепоте, млади бег Токатлић имао је довољно мотива да се загледа у стасалу Срезојевчанку. Он је помишљао на њену отмицу, али није се усуђивао да је оствари, плашећи се гнева свог стрица, старог Селим-бега Токатлића, добро расположеног према раји.

У њу се загледао годину или две пре избијања Устанка брат по мајци Милана Обреновића, Милош Теодоровић, потоњи српски кнез.

У позним годинама, док је боравио у Бечу, кнез Милош се сетио како је упознао Љубицу. Напуштајући свог зета Саву, можда 1802. или 1803. године, пре него што се коначно доселио код полубрата Милана, Милош је преко Прањана, на путу за Брусницу, прошао кроз Срезојевце. На једном од срезојевачких потока угледао је Љубицу и мајку, које су белиле платно.

„Тада ми је било прошло 20 година, а још сам био као девојка. Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазише мене, изиђоше из воде, и спустише скуте (бејаше их стид од мене да дубоко газе). Ја прегазих воду, и, на другом брегу, седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу. Е, јест била лепа за чудо.“

Питање Милошеве женидбе поставило се поново тек после избијања Првог устанка. Из кнежеве приче сазнајемо да је војвода Милан испросио Љубицу и довео је у њихов дом. „Кад сам се оженио било ми је око 24 године.“

Милош и Љубица узели су се у пролеће 1804. године. Милан је позвао Карађорђа да кумује. Тад су се Карађорђе и Милош први пут срели и упознали.

У аутобиографији кнез Милош казује да је с Љубицом родио „деце осморо, то јест, четворо мушких и тако женских“ (Петар, Петрија, Јелисавета, Ана, Милан, Марија, Михаило и Тодор). Родитеље су наџивела само два детета, ћерка Петрија и син Михаило, а Јелисавета мајку. Кнез и кнегиња трудили су се да васпитају своју децу, али замисао и уложени напор нису били на нивоу једне владарске породице. Ниједно њихово дете није било систематски образовано.
Кнегиња Љубица није доживела да ожени ниједног сина, али је дочекала да уда две ћерке, Петрију и Јелисавету.
Познато је да је Кнез Милос био јако неверан. Једном је тако украо из Турског робља лепу Петрију, и довео је код Љубице у Црнућу да јој служи. Својом лепотом, младошћу, вредноћом и вештином у сваком послу била је десна рука кнегиње Љубице, а својом веселом нарави и шаљивошћу унела је ведрину и свежину у кнежеву кућу. Она се Љубици од почетка није допала.

Петрија је остала у Црнући и пошто се кнегиња Љубица одселила у Крагујевац 1818. Кнез Милош је до 1817. ретко долазио у Црнућу, али су његови односи са Петријом почели пре него што се Љубица одселила. Љубоморна на лепу Петрију, она је често пребацивала кнезу због њихових шала и смеха, док једном приликом није затекла мужа и Петрију у кревету. Кнегиња се потом преселила с децом и мужем у Крагујевац, одакле је кнез чешће одлазио и остајао у Црнући. Почетком 1819. године Петрија му је родила ћерку, којој су дали име Велика.

Кнегиња Љубица дуго није рађала, али је почетком 1819. године била трудна. То јој је улило самопоуздање и она је решила да прекине кнежеву љубавну романсу. Претходно је сазнала од својих доушника, међу којима је био и Васа Поповић, њен рођак, да се на кнеза врши притисак да се ожени милосницом Петријом. Веровало се да Љубица не може више да рађа, а кнезу је био потребан наследник. Од Петрије су се могли надати мушком детету.

Кнегиња Љубица се појавила у марту 1819. године у Црнући, изненадивши кнеза и Петрију. Затекавши Петрију како намешта собу, упитала ју је:

„Коме спремаш две постеље, Петрија?“

„Спремам једну господару, другу мени.“

„А где ћу ја спавати ноћас?“

„Вала Богу, пространа је кућа!“

„Зар тако, Петрија?“

„Нисам ти ја крива што ти Бог није дао“  дрско одговори млада, не обазирући се на Љубицу.

„А кад мени није Бог дао, ја ћу дати теби“, рече Љубица и дохвати кнежев пиштољ којим уби Петрију.

Од Милошевог беса је спасло само то што је била трудна. Не зна се да је кнегиња Љубица била неверна свом мужу. Дакле, није нам познат ниједан њен љубавник. Није, такође, познато ни да ли је икада била обузета таквим искушењем, будући да у њеној сачуваној преписци нема ниједног писма интимне природе. Чак никаква прича, нити анегдота не упућује у том правцу. Кнегиња је, за разлику од кнеза, морала много више да води рачуна о својим моралним поступцима, јер је страховала од кнеза, а и зато што је стално била обузета бригом о деци.

Кнез Милош није никада исказао своје кајање за учињене поступке како у љубави, тако и у политици. Кнегиња, пак, јесте. Године 1843, пред смрт, она се кајала и јадиковала што је убила Петрију:

„Много греха имам, њих ће ми милостиви Бог све опростити, али што својом руком убих ону жену, бојим се неће ми никад опростити! Куд ме занесе моја женска памет? Кад бих ја убијала све његове пријатељице, могла бих побити толико света! Грешна, шта учиних!“

1842. године дошло је до смене власти у Србији, са династије Обреновића на династију Карађорђевића. Љубица је умрла 26. маја 1843. у прогонству у Новом Саду, тада Аустријском царству. Сахрањена је у манастиру Крушедол на Фрушкој Гори.

Извор - http://stil.kurir.rs/vip-prica/uzela-kuburu-i-presudila-joj-kneginja-ljubica-ubila-ljubavnicu-kneza-milosa-clanak-32670

 

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.