Изгубљени град Аргос

.

Још од праисторије, Тимочка крајина и све њене природне благодети мамиле су разна племена и народе, а иза њих су остајала многа насеља и грађевине.

 Од свих њих, посебно интресовање изазива древни антички град Аргос, што због своје архитектуре, а још више због прича да је у њему сакривена велика количина злата и других вредних драгоцености.

Аргос је, како кажу историјски подаци, био античка тврђава, лоцирана код села Рготина, у околини данашњег града Бора. Сматра се да су је изградили Римљани, који су свуда около имали руднике и топионице. У кањону Борске реке било им је уточиште у које су се високодостојници повлачили, носећи све оно што су робови свакодневно копали у оближњим рудницима или испирали из златоносних река у источној Србији.

Маштовити древни мајстори израђивали су накит од топљеног племенитог метала. Оно мало накита који су археолози борског Музеја рударства и металургије пронашли у околини града, прави су јувелирски бисери и маме пажњу сваког посетиоца тамошње галерије.

Сви ти дивни ланци, прстење, минђуше, брошеви, копче и шнале за косу које су украшавале царске даме пре две хиљаде година, нађени су код Кривеља, петнаестак километара далеко од села Рготине. Тамо, где ретки стари списи само узгред помињу град Аргос, за сада није било налаза.

Међутим, све то не обесхрабрује мештане околних села, а ни авантуристе из осталих делова Србије. Они и даље траже, јер је пракса показала да је највећи део вредних археолошких налаза до сада, био случајно пронађен. Тек након тога ишло се у потрагу за локалитетима и откопавали се темељи старих грађевина.

.
Прича о Аргосу је још занимљивија, јер се тврди да је тај град био сазидан у кањону, између високих литица кречних стена које окружују Рготину. Призор је и за данашње пролазнике импресиван јер се сјајнобели висови брда уздижу унедоглед и чини се као да се утапају у само небо.

‘Можда нас и та атмосфера тера да верујемо да су стари Римљани изабрали неку зараван која је са све три стране била окружена брдима и да су на њој сазидали град’ – каже један од мештана који се и сам активно бави потрагом за закопаним благом која је законом забрањена.

Он, као и други мештани, верује да су Римљани блокирали тешким стенама и сам улаз у град, тако да је светло допирало само из отвора изнад долине. Потом су у брду које им је чинило залеђину отворили улаз у пећину, још пространију од сазидане тврђаве, и у њој уредили собе за евентуалну заштиту од варварских племена.

‘Пећина је  кажу имала дубоко језеро окружено уским каналима, који су водили до пространих дворана. У једној од њих било је уређено много соба и све су имале купатила слична оном староримском, које и данас стоји у Брестовачкој Бањи, удаљеној од Рготине двадесетак километара. Друга, нешто мања дворана била је очигледно намењена забави.  У њој су били столови и столице чији су углови обложени вињетама кованим од злата.

На ниским, али дугим правоугаоним софрама, остало је много лепе грнчарије, чинија и чаша из којих су Римљани вероватно пили своја добра вина и уживали у укусној храни. Верујем да су ту уживали у оним познатим баханалијама на којима им и данашњи свет завиди. Скривеније одаје служиле су као ризнице. једна је била ковница новца. Радило се у њој више од двеста година. Друга је била остава. Метални ковчези били су пуни златника, сребрњака, накита и бакарних и глинених изрезбарених посуда – испричао је горе споменути трагач за благом.

ПРИЧА ПРАВОГ ПРОНАЛАЗАЧА

Сви би се у свету радовали да је из староримске империје остао тако добро сакривен објекат, да се с једног места може аутентично посведочити о овој вероватно најузбудљивијој епохи наше цивилизације.

 Цела прича везана је за судбину једног Рајка из суседног села Вражогрнац. Он је пре четири деценије трагајући за сопственим миром обилазио ове беле планине.  Током једне шетње наишао је на плочу. Вероватно је већ била мало померена, па је Рајко успео да уђе. Кад је видео све оно богатство,  решио је да обрадује своје сељаке. Знао је и он сам да се о римском граду Аргосу столећима прича, да врачаре бају не би ли нашле пут и да се сваке године изнова преврћу тавани не би ли се нашла која мапа остала од предака.

Сви су се у селу окупили око њега. Задивљено су гледали онај накит што је донео . Слушали су шта је све тамо видео. И исте те ноћи Вражогрнчани су се окупали,  јер се у походе за благом не иде нечист, и дошли су ту, надомак нашег села. За Рајком су се пели по стрмим литицама, пробијали кроз жбуње. И кад им је њихов водич рекао да су близу, одрони се један камен и полете према групици сељака. Рајко је на месту остао мртав, уста више никад није отворио, други су преживели, двојица теже повређена, тројица тек окрзнута.’

Од тада, већ пет деценија, народ са свих страна хрли у Рготину да нађе изгубљени град Аргос. Надлежни жмуре, било би то епохално откриће за свет, па таман да налазач успе и да изнесе све те силне количине скривеног злата. Понекад се само пронесе глас да је ту у околини, тај и тај, нашао то и то. У његовом дворишту после стварно, нешто на брзака, никне нова кућа, за час му се повећа стадо, а жена му носи неки нови накит.

Причају чак, а о томе су и новине писале, да се део римског блага затурио понегде, и да је у близини у месту Капиш, у близини сакривен сандук са благом. Над реком је кажу врба и једна њена дебела тужна грана погнула се баш тамо где је злато закопано.

На Капиш су многи долазили, али благо, колико се зна, није пронађено. Чак је дотична грана врбе одсечена. Из ината или да завара дошљаке из целе Србије.

Кажу и да је један Боранин, запослен у руднику Велики Кривељ, изнео из фирме нешто динамита. Више је пута минирао ргошко стење,  где год му се учинило да је камење вештачки пало и прекрило плочу, улаз у Аргос.

Јужну Србију је последњих година захватила права грозница потраге за закопаним благом. Време тешке немаштине и безнађа притисло је људе и многи су се окренули сновима о злату и изненадном богатству.

Измилели су на светлост дана стари турски рукописи, разне чудне направе за скидање проклетства са евентуално нађеног блага, а некима је пут до блага показан у сновима. Да није реч само о пустим маштањима показује и изненадна промена материјалног стања појединих копача злата.

И ова прича о потрази за благом сведочи да свако благо чува нека мистериозна сила. Сила која ће дозволити само одабранима да приступе благу.

Извор:

http://www.svettajni.com/drevne-civilizacije/izgubljeni-grad-argos-drevni-mitovi-anticke-tvrdave/

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.