ЛИКА ИЗ МАЛЕ АЗИЈЕ

О ЛИКИ МАЛОАЗИЈСКОЈ

МИРА, ГРАД У ЛИКИЈИ

.

Некадашња Ликија (Лика) је данас југозапад турског полуострва у регији града Карија. Кроз малоазијску Лику протицала је река Србица са истоименим градом који вероватно настао у осмом веку ст. ере, мада се ту живело још у бронзано доба. Река и истоимени град Србица су претворени у Ксантос, намерно или случајно, по „грчом“ обичају да наше називе прекрштавају јер „име Србин не годи грчком уху“.

Рашански Солуми из малоазијске Лике су заједно са Аморитима градили Јерусалим. Личани нису међусобно ратовали већ се удруживали и помагали. Песник Илијаде наводи да је у тројанском рату ликијски принц Сарпедон био на страни Тројанаца. По легенди, Лика је име добила по Лику, сину Сарпедоновом, а Личани су се око 1400 године ст. ере са осталом браћом Србима, Хетима и Хетитима борили у бици код Кадеша.

Истраживања су показала, да им је језик ближи хетском него јелинском. На ликијском, реч “лада“ од ариј. рад’а, Венера а значи жена, док „ликос“, од ариј. врика, означава вука-тотемску животињу код Срба. У науци се име малоазијске Лике изводи управо по овој речи, а Лика хелмска је планински регион у данашњој Хрватској који је познат по великом броју вукова. Реч “лика“ означава слој (белине) између коре и дрвенастог дела биљке, али, семантички овај назив за регију, ороним, лично и водоиме долази од ариј. лика, „опасан“, придевак за злодуха чије је станиште или обитавање у кори дрвета.

Азијски Личани су своје порекло рачунали по мајчиној линији, а жена је могла да председава и народном Скупштином. Ако је жена живела са робом њихово дете је било слободно, што је свакако податак из суживота са другим народима, јер су Срби ропство од искона сматрали недостојним човека. Момир у Илијади назива Аполона „просветљеним“ или „чувеним ликијским стрелцем“, јер су Личани били „просветљен народ који је живео у земљи светлости“, а луч је србска реч за светло. Једна србска изрека гласи: „Светла лика и образа чиста“. За лик човечији, ако је он поштен Срби и данас кажу да је „светао“, док „оличити“ значи очистити до сјаја.

Јелини су безуспешно хтели да покоре мирољубиве Личане. Када су 540. ст. ере Персијанци напали Ликију, а Срби видели да се не могу одбранити, окупили су жене и децу на Акропољ у Србици и запалили их, а затим кренули на јуриш и сви изгинули до последњег. Жртвовање је било можда узалудно, јер су Персијанци у владавини били врло благи. Србицу су обновиле породице које су биле у то време ван града, у летњиковцима у брдима.
Плиније је написао да је у Ликији у савезу било 70 градова, али да је у његово време у првом веку тај број пао на 36. Највећи су били Србица, Мира, Тло, Патара, Лето, Пинара, Олимп, Кекова… Ришћански Свети Никола је рођен у Мири, био је њен владика и ту је и сахрањен а касније пребачен у Костур. Већи град је у „Скупштини савеза“ имао по три гласа, а мањи градови два или један. Државе које су биле многољудније имале су три представника, а малобројније по два или једног. Овај србски скупштински систем, узет је за модел Устава САД, при давању одређеног броја представника у федералним државама.

Ликијци су били мајстори у тесању гробница у стенама. Клесали су и велелепне саркофаге које су постављали уз море јер по србском веровању душа одлази на “онај свет“ воденим путем а односе је птице-демони. Нађено је 95 саркофага у 950 гробница уклесаних у стене. Најлепша гробница је „Нереидина“ из Србице која се налази у Британском музеју.

 

Гробнице у древном граду Мира  у античкој Ликији

.

Када су 42. г. ст. ере „Римљани“ под вођством Брута освојили Ликију, Србичани су опет уместо ропства изабрали масовна самоубиства спаљивањем. Ужаснути Брут, обећао је војницима награду за сваког Личана којег спасу, али је само 150 људи преживело.
Данас се град Србица зове Есенида, по преименованој реци Есениди раније Sirbes, Србица, која се улива у Средоземно море.

Поред Троје, у Тројади је постојао још један град Србица на реци Србици (Скамандар). У Бригији (најзападнијој покрајини мале Азије) такође је постојао је град Срб. Он је био у „великој“ Бригији, алијас Фригији око извора река Сангрије и Србице (данас Сарабада) до језера Тата.

У данашњој Хрватској, у Лици постоји град Срб на реци Уни која се звала Србица али су јој Млечани променили име. У Немачкој, у покрајини Лужичка Србија је градић Срб, на реци Србици. Поред места Пела (Бела) где је рођен Лесандар Македонски постоји град Србица, који се на турском зове Серфиџе. Такође, постоје град и река Србица на Косову.

Ликијску стелу или белег познатији као “Ксантос стела“, са натписом на каменој стени помиње Херодот у својој „Историји“ као „врло знаменити уметнички споменик“. Стела је сада знатно оштећена. Текст је на ликијском писму које је врло слично азбучном писму из Винче, док у потпису стоје „Зрби“. На њој је уписано 320 речи, а стара је око 2800 година. Светислав Билбија је превео на србски запис који носи наслов: „Порука Србима уклесана на обелиску у престоници Ликије“. Срби се помињу у порукама под бројевима 9 и 13: „Жалопојке матере Срба, бол велики овде оплакују, покој највише очевима да одузму; Срби да се крве за циму (врхове) да спрече Комеју да оде-воћке посађено зрно сазежите нека ништи…“

Када је Лесандар Велики победио Персијанце у Малој Азији и ослободио Личане, они су се придружили Лесандровој војсци и учествовали у походу на Индију. Хроничари су забележили, да су се Личани споразумевали са Лесандром на његовом језику. Када су пали под власт Рима њихово стање се није много погоршало, али јесте под »Византијом« која их је „погрчила“ и одузела им србско обележје. Ствар се погоршала с Арапима, који су опустошила Лику. Остала је, скоро ненасељена до доласка Турака у 13-ом веку.

+ Синиша Јаконић,
приредио С. Филиповић

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.