Радован Дамјановић o Амазонкама
.
Пословична недоследност палеолингвистике показује се и на примеру Амазонки. Позитивистичку струју и мање ствари би сатерале у логички ћорсокак а камо ли овај женски народ који је стављен у исту раван са митолошким створењима, као што су на пример сирене или кентаури, с друге стране пак ти исти жреци хиперкритицизма упрезали су се у кола политичког, пангерманског циља уцртавајући у историјске карте неке Кваде или Готе које су стари писци поменули често узгред чешће само једанпут. Но то је, сходно сврси, бивало више него довољно да их и временски и просторно ситуира као историјски народ, наравно само под једним условом, да су германског соја!
У атласима, с друге стране, нема ни трага ни гласа од Амазонки, зашто?
Одговор је прост не уклапају се у велику унапред постављену, слику нордизма, грчки свет је по њима свет северњака, а Тезеј и Ахил само што нису Викинзи, и ту поред њих нема места неким женама тамног порекла.
Проучавана је тако Илијада у ситна црева, убицирани су мање више сви градови из чувеног другог певања, и сви су они, са ту живећим племенима, проглашени за праве а једини преседан учињен је с Амазонкама. Изгледа да су оне постале политички неподобне још у Пизистратово доба (умро око 528. пре Христа) те су их вероватно по његовом налогу прескочили код првог записивања Илијаде. Тако су, учећи алфабет, Грци паралелно савлађивали и уметност фалсификовања. Тешко је наравно реконструисати његове мотиве за такав посао, али је врло уочљиво да у набрајању Пријамове војске има три пута мање имена и података о тројанским савезницима него у попису грчких градова, односно бродова. Ипак, разлози за оволику диспропорцију у Илијади могли би да буду у њеној намени, јер су главни слушаоци циљна група,они којима је еп и био намењен, у ствари победници Хелени.
Поколењима певача иза тројанског рата било је неопходно да знају што више градова и лица грчких учесника јер су на тај начин обезбеђивали пријатнији боравак чак и награду на дворовима њихових потомака и саплеменика. С друге стране, варварска малоазијска област просторно ништа мања од хомерске Грчке, насељена чак и гушће, заступљена је код Хомера са бедних стотинак стихова упркос томе што је по Милану Будимиру творац тог спева био Мајонац, дакле негрк!
Заиста се баш ни мало не радујем што овде компликујем и онако запетљано хомерско питање, али изгледа да је то неизбежно. Ипак ако Амазонке прескаче Пизистратова Илијада не прескаче их грчка традиција и стари писци: Херодот, Диодор, Страбон, Паусанија причају о њима као о стварним живим људима, пардон женама.
Па одакле њима подаци?
Наравно, из огромног предања и врло могуће од апокрифног паралелног Хомера. Погибија краљице Амазонки Пентесилеје коју убија Ахил под Тројом, открива у ствари грчко колективно сећање на озбиљну војничку силу ових жена. Јер да их хеленска традиција не памти као најопасније борце не би ни Ахил, најјачи мегданџија у Грка, добио ту улогу да баш он победи Пентесилеју, већ би легендарни кастинг ишао ка епизодистима типа Теукра, или звезде у успону Одисеја!
Да, амазонкама су супротстављени главни хеленски јунаци: Тезеј, Херакле и Ахил , а то значи да са њима није било шале.
Главно место ове женске државе забележено је од Грка као Темискира на Црноморској обали између Синопе и Трапезунта. Одатле, из те доста простране области на реци Термодонту, полазиле су ове жене у своје походе. Најславније њихово време чини се ипак да је предтројанска ера кад су упадале у Сирију али и у Европу. У Лидији чувени су градови основани од Амазонки: Гринејон, Мирна, Кума, Смирна и Ефес. Случајно, то је простор Хатске па доцније Хетитске државе, тачније њен западни крај, а та се држава половином другог миленијума пружала баш од амазонских страна на Црном мору па до ових градова на обали сасвим близу Егејског мора
Јесу ли Амазонке у ствари наследиле крајем хетитског господства делове овог великог царства и као нова сила дочекале хомерско доба? Њихов исходишњи простор на Термодонту, хиљаду километара далеко од Тројаде, ипак упућује да су се код Илиона бориле њихове саплеменице из Лидије, која је вишеструко ближа.
Језик којим су оне говориле свакако није грчки па тако ни грчка објашњења а поготову доцнија етимологизирања око њиховог имена ништа не ваљају. Забуну уноси очигледна измишљотина како су Амазонке тобоже секле десну сису да би могле да напињу лук.МАЗОЦ мазос грчки сиса, помогла је ову параетимологију па су Амазонке по томе Безсисе. Сва је ипак прилика да су Грци чули име племенско, можда и лично, које их је подсетило на њихово сиса, а како се радило о женама брзо је затворена логичка конструкција. Да је заиста у питању забуна и измишљотина потврда је постојање још прегршт семантички потпуно различитих назива Амазонки. Један је и Јакогруде, Прсате.
Археологија и топоними ипак могу доста да помогну око имена јер читава амазонска траса: Лидија, Фригија, Кападокија врви од израза и трагова мас типа. Најјачи доказ чини ми се ипак да је тај што се на вазама нигде, али баш нигде ни на једној слици, не приказују Амазонке сакатих груди. Напротив, у питању су савршено здраве и целе жене, тако да имамо овде у длаку исти раскорак као у етимологизирању Хелена око трагедије (в. трагедија) где од јарца на вазама нема ни трага ни гласа!
Па шта онда значи Амазонка, од чега долази ?
Mогуће од предгрчког и негрчког мамадојка. Ова синтагмица садржи двоструко удвајање прво звуковно ма ма, а потом и појмовно мама и дојка, што је готово исто. То би дакле била мама са дојкама односно слободније велика мајка. Ово је археолошки и директно потврђено с обзиром да култ Велике Мајке и долази са амазонске трасе где је неколико јаких женских светилишта, основаних баш од Амазонки, дочекало хеленско доба, као Гринејон а нарочито Ефес где још увек постоје остаци неколико храмова Ефешке Артемиде. А шта је друго Артемида до слика и прилика Амазонки. Можда још старија представа Артемиде од ове је жена са преко два туцета сиса, окружена приказима биљног и животињског света где се очигледно ради о култу плодности.
Артемида дакле има два главна лика: један је онај жене ратнице, ловкиње са само две сисе, то је изгледа она покретна, летња дневна половина. Други је лик статичне жене мајке дојкиње, зимско ноћна половина. Цео овај простор од Егејског до Црног мора наглашено је женски у култном смислу, а такав је дочекао и појаву хришћанства. Ова дакле исконска мама постаје AMA (попут тата – ата) а дојка постаје дзојка, потом сасвим искварено код грчког бележења зона. Иначе прелаз д у з и обратно није ништа необично у српском језику и налази се рецимо школском примеру вез – вед,знање,вид, (повезивање дакле разумевање).
Земља Амазонки је Амадолија (Анадолија), а њихово име тако сакривено преживело је до данас и то на истом оном простору где их прво и затичемо.
Питања има свакако још, као на пример је ли краљевско име Анталос млађе или старије од географског појма? А што се секире тиче та чувена двосекла секира коју су користиле Амазонке Грци су звали сагарис а основно саг могло је да настане само од српског сек као и секирање.
Шта каже Херодот o Амазонкама ?
Амазонке су се у Тројанском рату, према Хомеровој Илијади, бориле
на страни Енеје и Тројанаца. Послале су пред Троју један одред, који је
предводила краљица Пентесилеја. Најпознатији митови о Амазонкама
везују се за Херакла и Тезеја. За сваки мит је хеленско предање изгра-
дило више различитих варијанти. Када је Еуристеј наложио Хераклу да
му донесе појас амазонске краљице Хиполите, кренуо је на далек пут и
стигао до обале Термодонта. Краљица је хтела да му преда свој појас,
али је Хера побунила остале Амазонке, тако да је Херакле морао да се
бори са њима. Херакла је у том походу, пратио Тезеј, који је отео Ама-
зонку Антиопу и одвео је у Атину. Да би се осветиле, Амазонке су кре-
нуле на град, али су биле поражене на Ареопагу и морале су да се врате
у своју земљу.
Мотив жене-ратника, био је омиљен у грчкој уметности
V вијека п.н.е. Ове борбе Грка и Амазонки, заправо су биле алузија на
велике ратове између Грка и Перзијанаца. Осим овог историјско-
политичког значења, Амазонка је била женски еквивалент типу атлета,
који је, умјесто божанске, одражавао чисти људски идеал женске снаге.
У грчкој умјетности, осим Амазонки, једино су велике богиње Атина,
Артемида и Афродита приказиване са оружјем. Хеленски умјетници су
Амазонке и амазономахију, приказивали су на рељефним фризовима,
фронтонима, вазном и монументалном сликарству, али су израђивали и
вајарска дјела која су представљала жене-ратнике.
Античка митологија посебно истиче три трагичне амазонске краљице;
Пентесилеју, коју је током легендарног Тројанског рата убио грчки ју-
нак Ахил; Хиполиту коју је обесчастио и убио Зевсов син Херакло
(Херкул), и Антиопу, коју је убио оснивач атинске државе, легендарни
јунак Тезеј.
Истодобно се чини да се ниједан догађај није дубље усјекао
у фолклорну меморију Старе Грчке као што је инвазија Амазонки на
Атику, и њихов рат против Хеладе. Према древним ауторима, армија
храбрих, добро увјежбаних и науружаних жена-ратника, успјела се про-
бити од јужних обала Црног мора и стићи чак до самог срца Атине, гдје
их је послије дуге и крваве борбе савладао и уништио Тезеј.
Шта каже Херодот?
Помињање жена ратника није исцрпљено митологијом.
Ово питање занимљиво је из разлога што их антички пи-
сци од Херодота до Марцелина, помињу ван митолошког контекста као
историјску стварност, што је и отворило могућност за археолошку про-
вјеру оваквих прича. Од посебног значаја је Херодотово излагање у че-
твртој књизи, гдје се својом причом надовезује на старе грчке митове и
објашњава шта се десило са преживелим Амазонкама након рата са Хе-
ленима.
У овој причи, Херодот, преносеећи легенду о настанку номад-
ског народа Сауромата (Сармата), каже: “Када су Хелени ратовали са
Амазонкама (Скити називају Амазонке Оиорпата, што на грчком језику
значи “мужоубица”, јер оиор значи човјек, а пата значи убити), тада су,
како се прича, послије побједе код Термодонта, Хелени отпловили на
три лађе с оним Амазонкама које су успјели да заробе, а ове су на пучи-
ни напале на мушкарце и све их поубијале. Оне нису знале за бродове
нити су умјеле да рукују крмама, једрима ни веслима, него су, када су
поубијале све мушкарце, пустиле да их носи вјетар и таласи, па су тако
доспјеле до града Кремна у Меотском језеру (Азовско море). Овај град
налази се у земљи слободних Скита. Ту су се Амазонке искрцале са лађа
и крстариле по околним предјелима. Од прве ергеле на коју су наишле
отеле су коње и, јашући на коњима, пљачкале су скитска насеља.
Скити су били у недоумици шта да раде, јер им није био познат ни
њихов језик, ни њихово одијело, ни сам народ, и нису никако знали от-
куд су дошле, а мислили су да су оне млади момци. Ипак, ступе са њима
у борбу. Скитима у тој борби падне у руке неколико њихових лешева и
тако дознају да су то жене. Они се посаветују и одлуче да их више ника-
ко не убијају, него против њих пошаљу онолико својих младих момака
колико је и њих било. Овима нареде да подигну логор у близини логора
Амазонки и да раде исто што и оне раде; а ако их оне нападну, да се не
боре, него да се даду у бекство; а кад престану да их гоне, да поново до-
ђу близу њих и да подигну логор. То су Скити одлучили због тога што
су хтјели да им оне роде дјецу”.
Након тога је дошло до постепеног зближавања скитских младића са
Амазонкама. О њиховом заједничком животу Херодот говори сљедеће:
“…отада су спојили своје логоре, заједно се настанили и сваки је узео за
жену ону са којом је прво ступио у односе. Мужеви нису били у стању
да науче језик жена, док су жене научиле језик мужева. Кад су већ мо-
гли да се споразумијевају, рекоше мужеви Амазонкама: “Ми имамо ро-
дитеље и имања и не треба и даље овако да живимо, него хајдемо да
живимо са осталима. Тамо ћете нам једино ви бити наше жене и не тре-
бају нам друге”. Ове им на то овако одговоре: “Ми не можемо живјети с
вашим женама, јер смо навикнуте на једне, а оне на друге обичаје. Ми
гађамо стријелама, бацамо копља, јашемо коње, а не знамо да радимо
женске послове; а ваше жене не баве се тим пословима које смо набро-
јале, већ оне обављају женске послове и сједе на колима и никуд не иду,
па чак ни у лов. Ми се, дакле, с њима нећемо моћи слагати. Већ ако сте
ријешили да се с нама ожените и ако хоћете да докажете да с нама имате
часне намјере, идите својим родитељима, узмите свој дио насљедства и
онда дођите да сами живимо”. Скити су прихватили њихов приједлог и
примили дио имања од родитеља, али убрзо су Амазонке поставиле још
један услов. Овога пута су жељеле да се заједно населе у новој земљи. У
даљем излагању, Херодот описује њихово путовање: “Младићи и на то
пристану. А кад су прешли преко Танаиса – Дон), путовали су према ис-
току од Танаиса пуна три дана, а од Меотског језера три дана према се-
веру. Најзад су дошли и населили се у земљи у којој и сада живе. И по-
слије тога су оне живјеле исто онако како су одвајкада живјеле жене код
Сармата. Ишле су на коњима у лов са мужевима и без њих, ишле су у
рат и облачиле се као и мушкарци.
Сармате говоре скитским језиком, али одувијек говоре неправилно,
јер га Амазонке нису биле добро научиле. У погледу удаје код њих по-
стоји овакав обичај: ни једна дјевојка не може да се уда док не убије бар
једног непријатеља. А неке од њих остаре и умру неудате, јер нису мо-
гле да испуне одређене прописе”.
.
Једно друго предање o Амазонкама …
Građenje Artemidinog hrama u Efesu, od strane Amazonki
Једно друго предање каже да су Амазонке
под својом влашћу дуго времена држале широко подручје Мале Азије,
па чак и градове као сто су Ефес, Измир, Мирна, Пафос и Синопе, те да
су у Ефесу подигле једно од седам градитељских чуда антике гласовити
Артемидин храм, којем се широм Грчке одавала почаст у славу Артеми-
де, божице мјесеца, лова, планина и шума, али и у славу храбрих жена-
ратника, које су своје животе положили у одбрани Троје од Грка.
Легенда о Амазонкама се најчешће приписује успоменама на матри-
јархат, што је, велика заблуда, јер схватати матријархат као владавину
жена над мушкарцима, у најмању је руку наивно и неозбиљно. У добу
матријархата није се радило о замјени функција мушкараца и жена. По-
готово, не у вријеме вођења ратова или у подјели домаћих послова.
Озбиљнији историчари, који су се бавили питањима развоја друштва,
овако нешто никада нису заступали. Основна карактеристика матријар-
хата била је такозвана “матрилинеарита”, односно одређивање рођачких
веза по мајчиној, а не по очевој линији, као и “матрилокација”, која зах-
тијева да муж живи са својом супругом на територију њеног рода или
племена!
Када је ријеч о народном стваралаштву и литератури, матријархални
мотиви могу се наћи у многим знаменитим дјелима, као што су, рецимо,
њемачка “Пјесма о Хиелдебрандту“, у староперcијској бајци о Хрусте-
му, у занимљивој руској приповијести о Иљи Муромецу, те у средњо-
вјековним авантуристичким причама и другим предањима свих народа
свијета.
Међутим, већина научника и истраживача данашњице сматрају да је
објашњење легенде о женама-ратницима веома једноставно. Први га да-
је познати грчки лијечник и оснивач научне медицине Хипократ (460-
377 п.н.е) у свом спису “О поднебљу, води и предјелима”, а везано је за
Ските, дивља номадска и ратничка племена из малоазијских степа, која
су била крајње ратоборна и непријатељски расположена према свим
својим сусједима. Њихови одлучни напади на сусједе, учинили су да су
се многа тадашња племена повлачила под њиховим ратничким походи-
ма, отварајући им просторе према Европи.
Ратоборни Скити
Грци су Ските упознали у вријеме када су се у
VII вијеку п.н.е. појавили у предјелима око Црног мора. Припадници
ових племена били су средњег раста, дуге косе, набијене мишићаве му-
скулатуре, без длака на лицу, љутита погледа и нада-
све ратоборни. На својим ратним походима бојили су лице специјал-
но приређеним биљним смјесама, па је њихов изглед још више застра-
шивао изненађене жртве. Ако томе додамо традиционалну скитску
одјећу, која ни по чему није личила на грчку мушку одјећу, као и окол-
ност да су Скити били крајње неповјерљиви и предострожни, и да су се
увијек појављивали само на сигурној раздаљини од непријатељских
стријела и копаља, дакле, на великом одстојању, није чудно да су их Гр-
ци, у први мах, сматрали женама-ратницама, које су на полудивљим
коњима јуриле преко бескрајних степа, борећи се жилаво, упорно, до
побједе или до смрти!
Када је временом, успостављена веза са Скитима и погрешка била ис-
прављена, али је легенда већ била створена и прихваћена у многим зе-
мљама и међу многим народима антике.
На исти начин могло је настати
и име ријеке Амазон, јер су и припадници већине дивљих племена која
живе у дубини амазонских прашума, такође, сличног изгледа као Скити.
Обнажени, ониски, мишићави, кратконоги, ратоборни, дугих коса, без
длака на лицу и са изразитим поткожним масним наслагама. Можда је
Шпањолце зачудило и учествовање жена у честим ратничким походима
и биткама, те су искрено повјеровали да су у Јужној Америци открили
племена Амазонки.
Друго објашњење имена ријеке Амазон највјероватније проистиче из
индијанске ријечи “амацуну”, која у једном дијелу Амазоније означава
воду, облаке, буку, а у другом значи “онај који прождире чамце”, како
се иначе називају цунами валови, који неријетко с плимом крећу узвод-
но од океана и допиру далеко уз ток највећег ријечног слива на свијету,
плавећи и пустошећи далеке прашумске обале.
Орелланова експедиција. Ипак, постоји још једно објашњење. Исте
године (1541.) када је шпански конквистадор и освајач блиставог цар-
ства Инка, Франциско Пизаро (1475-1541) умро у Лими, његов се брат
Гонзало, с големим трупама и оружјем, запутио преко Анда, гдје је
1542. године залутао у мочварне предјеле горње Амазоније. Да би екс-
педиција остварила своје циљеве и обезбиједила неопходне количине
хране за око 4000 људи, Гонзало је изградио брик (врста једрењака) и
наложио оданом официру Франциску де Ореллану да прокрстари под-
ручјем ријеке Рио Напа.
План, међутим, није успио, јер су снажне струје Рио Напе одвукле
шпански брик у ријеку Амазон. Орелан је тако, ни крив ни дужан, по-
стао први Европљанин који се с обронака Анда спустио до ушћа Амазо-
на у Атлантски оцеан. Хроничар на броду и свједок овог мукотрпног и
драматичног путовања био је фрањевачки мисионар Гашпар Каравахал,
који у свом дневнику на неколико мјеста спомиње и окршаје с Амазон-
кама, дивљим женама-ратницима, које су их нападале за вријеме неиз-
вјесне пловидбе.
Стотину година након Ореллановог драматичног путовања низ Ама-
зон, једна је португалска експедиција прокрстарила зеленим паклом нај-
већег ријечног слива на свијету. У повратку јој се прикључио исусовач-
ки свећеник Кристобал де Акунна, који је написао хронику “Ново от-
криће велике ријеке Амазон” у којој такође помиње “дивље и ратоборне
Амазонке”, али данас мало ко вјерује да се одиста радило о племенима
жена-ратница. Прије ће бити да је било ријеч о индиосима, које су хро-
ничари због њихове дуге косе и лица без длака погрешно сматрали жен-
скима-ратницима!
Без правих доказа
Покушаји да се мит о Амазонкама и научно дока-
же, на жалост, никада никоме до краја није пошло за руком. Још су ста-
ри истраживачи и археолози указивали на бројне мистериозне гробнице,
надгробне хумке и трофеје, те на загонетне свечаности, мистичне цере-
монијале и жртвене обреде, који су асоцирали на давнашње постојање
некаквог загонетног народа жена-ратника, али истински (непобитни)
докази никада нису избили на видјело. Па чак и данас, након археоло-
шких ископавања у близини Покровке, у Русији, гдје је откривено древ-
но насеље и гробнице за које се тврди да је припадало племену жена-
ратника, многи још увијек сумњају да је уистину ријеч о дивљим и не-
милосрдним Амазонкама.
Што се тиче Грка, тајанствене су Амазонке за њихове кипаре, пјесни-
ке, митологе и ораторе биле непресушни извор инспирација и они су тој
занимљивој сторији додавали различите епизоде. Укратко, мит о жена-
ма-ратницама можда вуче коријен из давнашњих фолклорних сјећања
на један период у историји човјечанства када је друштво било матријар-
хално. Сјећања на један од таквих периода налазимо и у дјелу “Германи-
ја” римског историчара Корнелија Тацита (око 55-120 н.е.), који је опи-
сивао германска племена, чије су жене своје синове и мужеве пратиле у
рат.
Археолошка открића o женама-ратницама
Skitsko-sarmatska žena
Ако испратимо наведени опис Херодота о скитско-амазон. дружини,
видимо да се њихово боравиште налазило на простору
источно од доњег тока ријеке Дон и око ријеке Волге.
На том простору треба очекивати археолошку потврду или негацију
Херодотове приче. Руски археолози су материјалну културу номада из
Херодотовог и нешто ранијег времена, откривену на том простору, на-
звали култура Доња Волга и Самара-уралска култура. Једину матери-
јалну заоставштину овог народа, као и код већине номада, чине остаци
покојника сахрањених испод камених или земљаних хумки. У овом слу-
чају, то је било довољно да се покаже да Херодотове, али и приче дру-
гих историчара, нису сасвим без основе.
У бројним сарматским (древним српским)женским гробовима,
поред остатака покојнице, пронађена је уобичајена женска опрема:
бронзане и златне наруквице, наушнице,
бронзана огледала, огрлице са перлама од злата, стаклене пасте калце-
дона и ћилибара. Поред накита, у 20% женских гробова пронађено је
оружје, положено на истоветан начин као и код мушких сахрана. Углав-
ном се ради о стандардној ратничкој опреми раних Сармата: бодежима,
мачевима, луку са стријелама. Треба напоменути да је до сада откривено
и истражено више стотина гробова. Такође је занимљиво да је скоро
сваки гроб одрасле особе, без обзира на пол, садржао барем један нож.
У једном мањем броју случајева и мушкарци и жене сахрањени су за-
једно са коњем, што је представљало особиту почаст у традицији но-
мадских народа. Ипак, овај обичај је нешто чешћи код мушких сахрана.
На истом подручју, уочена је још једна занимљива појава у погребном
ритуалу. Наиме, велики број жена сахрањен је са необичним прилогом,
каменим посудама, украшеним у скитском тзв. животињском стилу.
Анализом остатака са посуда утврђено је да је на њима сагоревао тамјан
или сличне ароматичне смоле. Пошто оваквих предмета нема у мушким
гробовима, претпоставља се да су ове жене имале истакнуту улогу у за-
једници, вероватно као некаква врста свештеница, у нама недовољно
познатој сарматској религији.
Пракса слична претходној постојала је код сарматских племена у V
стољећу, источно од Волге, на јужним обронцима Урала. Археолози су
ову културу назвали Прокхоровска култура, у оквиру које је истражено
више стотина гробова. Пронађени дуги мачеви и скитске тробриде стре-
лице од бронзе представљају уобичајену опрему скоро сваког мушког
гроба, али се исти садржај често може наћи и у женским сахранама. За-
једно са покојницима покопани су често коњ или овца.
Као што се види, археолози су утврдили да Херодотова прича није
без основа, односно бар последњи њен дио, који се односи на сам поло-
жај жене у сарматском друштву, као и на животни простор овог народа
у вријеме Херодотова живота. Прича је тим дијелом истинита вјероват-
но и због тога што је Херодот средином V вијека п.н.е. боравио у хелен-
ским колонијама на Црном мору. Сармате није могао видјети својим
очима, због њихове удаљености од Олбије, већ је могао чути приче које
су локални Грци примили посредством Скита, заједничких суседа Грка
и Сармата. Маштовити Грци преуредили су приче, везујући их за стари-
ји “слој” властите митологије, како би објаснили настанак њима чудног
народа. Просторни проблем удаљености митских Амазонки од Сармата
ријешили су тако што су поражене Амазонке “превезли” из Кападокије
преко Црног мора, до обале Меотског језера где су живјели Скити, и на
тај начин објаснили поријекло овог народа и себи и другима.
Археолошка истраживања у бившем Совјетском Савезу, показала су
да феномен женских гробова са оружјем захвата много шири простор од
оног на коме су живели Сармати у VI и V вијеку п.н.е. Тако, поједини
женски гробови на територији суседних Скита показују присуство нао-
ружаних жена и код овог народа. У области шумовитих степа Украјине
откривено је више женских гробова из V и IV вијека п.н.е. са тоболцем
и стрелицама. Посебно се издваја гроб из Кутија, западно од доњег
Дњепра, гдје се поред сахрањене жене налазио гвоздени мач и тоболац
са 36 стрелица. Неки истраживачи су покушали да објасне ову појаву
браковима између Скита и сарматских жена. Са друге стране, пажљиво
ишчитавање античких историчара говори у прилог постојања не само
жена ратника, већ и њиховог активног учешћа у руковођењу овим зајед-
ницама и другим степским племенима. Ово потврђује добро познати
историјски примјер народа Масагета, сјеверних сусједа царства Ахме-
нида, који су живели између ријека Сир-Дарије и Амур-Дарије (дана-
шњи Узбекистан), у области која је тада била много погоднија за жи-
вљење него данас. Њихов начин живота био је скоро идентичан скит-
ском или сарматском. Поред тога што су важили за добре и сурове рат-
нике, овом народу се приписивао канибализам, а њиховим женама сло-
бода у ванбрачном општењу са мушкарцима. У историји је остало запи-
сано да су под вођством своје велике краљице 529. године п.н.е. поту-
кли војску персијског цара Кира, освајача читаве Азије, док је сам цар
био убијен.
Новија истраживања на руско-казахстанској граници, потврдила су
претходне претпоставке. Амерички археолошки тим открио је велики
број женских гробова у којима су нађени мачеви и стријеле. Поред тога,
пронађени су и други докази да су жене из ове заједнице водиле живот
сличан мушкарцима. Наиме, антрополошким анализама примијећене су
деформације костију специфичне за дугогодишње јахаче коња, док је за
једну жену установљено да је преминула од последица рањавања стри-
јелом. Народ Сармата, на чијој територији се налази и највећи број гро-
бова жена-ратника, припадао је индо-европској језичкој породици, од-
носно грани сјеверноиранских језика. По свједочењу античких писаца,
Сармати су били најсроднији Скитима, али такође блиски и са Медима,
Перасијанцима, Парћанима, те са племенима насељеним у огромним
пространствима сјеверно од Кавказа и Иранске висоравни, које су Пер-
cијанци називали Сакима и Масагетима. Антички писци су стотинама
година описивали ова племена као стално покретне сточаре. Претежно
су живели од благодети која су им пружала њихова стада; млијека, мли-
јечних производа и меса, мада им ни ратни плијен није био стран. Цје-
локупну имовину коју су имали, смјештали су на кола прекривена бре-
зовом кором, која су вукли волови. Њихови непријатељи, Грци, Римља-
ни и Перcијанци, говорили су за њих да су добри ратници који су се од
малих ногу припремали и вјежбали за тежак ратнички живот. На то
упућују и налази гробова дјеце од 10 до 13 година, покопане са дијело-
вима ратничке опреме. Али, осим језичке и опште сродности (матери-
јалне културе и начина живота), ови народи су имали и специфичне
мушко-женске односе у поређењу са свим сусједним народима, а посеб-
но са онима који су изградили велике цивилизације Медитерана и Бли-
ског истока. Ово такође потврђују археолошка открића која излазе из
оквира сарматске територије, а разбацана су по огромним простран-
ствима евроазијских степа.
Сазнања добијена досадашњим археолошким истраживањима су ипак
недовољна за стварање јасне слике о устројству друштава сјеверноиран-
ских номада. Проучавање односа међу половима унутар древних зајед-
ница ограничено је на текстове античких писаца и представе у умјетно-
сти. У недостатку историјских извора, или провјера оних сумњивих и
непоузданих, кључну улогу имају археолошка истраживања. Нарочит
значај имају гробови, као један од поузданијих извора, под условом да
су се одређене разлике у друштвеном статусу одразиле на погребне ри-
туале. Зато, не треба да чуди широка лепеза тумачења ове појаве, које се
крећу од тога да је оружје у женским гробовима припадало њиховим
пострадалим мужевима у туђини, до тога да се тумаче као знаци женске
доминације у овим заједницама. Као што се може претпоставити, овакви
ставови су претежно зависили од идеолошке опредијељености и пола
самих аутора-археолога.
Чињенице, међутим, не иду у прилог ни једном од ових крајњих ста-
вова. Бројност оваквих гробова, као и трагови на костима покојника, го-
воре о томе да је један дио жена имао удјела у неким биткама, али су
нешто бројније биле жене које су сахрањиване само са накитом и козме-
тичким прибором. Поред тога, велики број жена је вјероватно обављао
функцију свештеница или пророчица, што им је обезбеђивало уважени
положај невезан за ношење оружја. Са друге стране, у VI и V вијеку
п.н.е. скоро сви мушкарци били су сахрањивани са оружјем, а уз то, њи-
хови гробови су углавном богатије опремљени. Овакав однос нам гово-
ри да је само један дио жена, углавном млађих, играо улогу ратника и то
искључиво у одбрамбеним ратовима, или у одсуству мушкараца, када су
директно били угрожени њихови кампови и територије. Велике количи-
не накита у истим гробовима показују да се упркос ратовању, ове рат-
нице нису одрицале ситних женских задовољстава и потреба. Оваквом
размишљању иде у прилог и чињеница да никада није забиљежен сукоб
Грка и Римљана са оваквом војском, који су додуше били чести тек од II
вијека п.н.е. Управо негдје у то вријеме датују се последњи женски гро-
бови са оружјем, чији је број у постепеном паду од краја V вијек п.н.е.
Процес смањивања процената жена-ратника, вјероватно не без разлога,
паралелан је са појавом изражене социјалне диференцијације и постепе-
ним јачањем посредничке трговине, посебно код сарматских племена.
На археолошком плану ово се огледа у појави посебних аристократских
гробаља са богатим прилозима грчког порекла (из црноморских колони-
ја), затим са Кавказа, Персијског царства и Средњег Истока са једне, док
са друге стране постоји велики број гробова без икаквих прилога. У ври-
јеме када су се поједина сарматска племена доселила на границе Рим-
ског Царства, умјесто мача, крај руку својих покојница су углавном по-
лагали преслице за предење вуне.
Дакле, сарматске жене у времену између VI и II вијек п.н.е. јесу биле ратнице,
али њихов живот осим те чињенице нема других додирних тачки са митском Амазонкама, те их зато не треба поистовећивати.
Осим повременог војевања и ношења одјеће сличне мушкој,
водиле су изгледа, уобичајен породични живот за
то вријеме, који је обухватао и бригу о колима и потомству. Ова двојака
улога обезбједила је много бољи статус у друштву него што су га икад
могле имати хеленске жене. Стога је јасно зашто их Хелени ипак нису
изједначавали са Амазонкама, већ су их сматрали потомцима насталим
из мијешања са Скитима. Са друге стране, старе митолошке приче пред-
стављале су антитезу грчком друштву, и поруку потомству о надмоћно-
сти хеленских предака над свим могућим и немогућим противницима,
па и над друштвом жена-ратника, Амазонки.
You can follow any responses to this entry through the
RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.