Вандали, неправедно оптужени

.

ВАНДАЛИ се  у историјским хроникама појављују под разним именима: као Виниди, Венети, Хенети и Венди. На обали Балтика имали су своје краљевство од 405. до 470.г. По легенди, Јафетов унук био је принц Свево (Суево, Саво), краљевић што је владао пространством од реке Елбе до обала Балтичког мора. Његов син Вандал, епонимни отац народа, владао је земљом између река Треве и Висле. Ово је област данашње северно-источне Немачке, савезне државе Макленбург-Ворпомерн са центром у Шверину. Вандали су, живећи у заједници са другим племенским групацијама од Лабе до Одре, описивани као ВЕНДИ (Лужички Срби) – Бодрићи, у Ајнхардовом ,,Животу Карла Великог”. Франкелијус пише да је њихово име настало од глагола обтрити (оштрити) те је правилно име овог вендског народа Оштрићи или Оштривојевићи.

Вандали звани Сораби

Мавро Орбини, у ,,Краљевству Словена” сматра их Словенима, одбацујући њихово теутонско порекло. Против теутонског порекла Вандала сведочи језик и писмо Венда које није германско. Забуна долази отуда што су Вандали често узимали германска имена а Германи вандалска. Ослањајући се на старије изворе, превасходно ,,Историју Вандала’’ Алберта Кранција, дубровачки историограф пише:
„Вандали и Словени су један народ, називани тако по реци где су живели. Преци Словена раселили су се по читавој Европи. Вандали нису имали једно већ неколико различитих имена и то: Вандали, Венеди, Венди, Хенети, Венети, Винити, Словени и, најзад, Вали“. Од словенских вођа, Орбини наводи Радогоста (Радигаста), Рајмира, Санкоа, Одоакара (Одокара) и друге вође чији су подвизи описани у различитим књигама.
На лош глас у светској историографији Вандали су дошли, како закључује Тери Џонс у ТВ серијалу о варварима, емитованом на станици Историја, само због тога што су, под Одокаром, краљем Вандала и Алана (Реx Аланорум ет Вандалорум) се усудили да одсвирају крај Римском Царству. По свему осталом, Вандали се нису пуно разликовали од Римљана – напротив, Џонс наводи њихов висок културно- цивилизацијски ниво.

Започињући казивање о вандалском граду Мишну (Мајсену), Фабрицијус вели како је основан у земљи званој Далеминција. Далеминцију су, по Козми Прашком, Чеси називали Сирбија. О пореклу становника области Мајсен пише и Ренеријус, називајући Мишане: Масаеос, Ðœyсос, Мисененсес; трвдећи да су стигли са истока. Мајсен је, по Ренеријусу, назван по Мезији на Црном Мору.Помињући Вандале у Миснији, каже да су називани Сорабима: „Ови Вандали из Мишна особито српско име носе“. Ренеријус зна да је име Сораба тек једна од деривација српског имена (цуиус дериватио а Сербис), упућујући читаоца на Птолемеја: „Срби које Птолемеј, по сећању, у азијске Сармате сврстава“. Ослањајући се на Птолемејев податак о вендским Србима, Ренеријус, њихово далје кретање, објашњава смером од истока према Дунаву а онда још далје, ка Германији, при чему спомиње сукоб Срба са Тиберијем од 14. до 17.г. Србе у Мишну назива Сербос, Серуиос. Сери, како наводи у фус- ноти, били су део српског народа. По Србима су, у области Мајсена, названи следећи градови: Серуестум, Сорбецум, Сорауиа…

Бугенхагијус, када пише о Сарматима и Вендима у Германији, њихову првобитну отаџбину налази на Дону и Дунаву одакле су, напредујући према западу, заузели простор све до реке Лабе и балтичких обала. Од Сармата, вели Бугенхагијус, настала су два народа: Срби и Винеди. Јоан Симон, пишући о Вандалима и Мишанима, каже да су они вендски народ пристигао из Азије, организујући свој живот по жупама. Шпагенберг, у Квернфуртској хроници, користи назив Срби- Венди, истичући како су се иселили из Скитије, дошавши у немачку земљу. Кад спомиње Вандале, Шпагенберг мисли на Венде – земљу Венда назива Вандалија.
Легенда далје каже, како су Вандали отишли из Скандинавије чак на Меотско језеро и то баш у време припрема Александра Македонског за рат против Персијанаца. Краљ Вандала Зихар поклања Македонцу чувеног коња Букефала. Зихар или Антур, пети је по реду принц и он је једини поменут у историји од легендарних вандалских кралјева. Вандале не држи место, враћају се у домају, овога пута заједно са женама-ратницама јер је, њихова земља, како пише дански хроничар Сакс Граматик, „била освојена од расе Амазонске. Једна од девичанских ратница, именом Висна (или Весна) ставила се у службу Харолда I, краља Данске, у борби против Ринга, краља Шведске“.

Кранц, у свом предговору књиге о Вандалима, напомиње: „Изворно, Вандали су најстарији народ у целој Европи, потекао од њених првих становника. Тешко је и готово немогуће просуђивати о том народу и његовој земљи јер нема записа ни спомена на давна времена; дакле, нема никаквих остатака нити записа“. За територију на којој су живели Вандали, Кранц пише у свом другом делу, Саксонија: „Од границе код вандалског Стариграда, подручје Вандала- Венда пружало се, према истоку, обалом Германског мора све до Пруске. Сад, то подручје испуњавају Саксонци потиснувши, временом, старе становнике Србе који су вандалско (вендско) племе насељено између Сале и Лабе“. За Мавра Орбинија, рецимо још и то, Вандали су, као Гети, Готи, Визиготи или Гепиди – Словени: „Стога, на ово питање од озбиљних и познатих слободних писаца можете добити одговор да су Готи, Визиготи, Гепиди, Вандали и Гети били исте словенске нације“. Мало даље, Орбини је још дециднији: „Они, Вандали, су били нације и језика словенског“.

Богови Вандала

Обзиром да су за Орбинија, као и за попа Дукљанина, Словени (Склави) народ Срба, Вандали би, по томе, били велики део српског односно словенског племена. Наслов Орбинијевог дела Регнум Сцлаворум односи се на српско краљевство. Преносећи идеју о германско- словенском мешању, М. Б. Латими вели: „Пошто су Вици, Вудери и друга словенска племена, која су била у савезу са Вандалима из Сарматије, често упадала у ову област некадашње земље Вандала, немачки језик се због тога искварио а вендски се укоренио и помешао са немачким, остајући ту и даље да живи. За историчара Штеинбергера, Сармати, Вандали и Словени- Венди су један народ, да је Словени популарно име за Вандале односно: „Вандали који се, просто, Словенима називају“. У Хроници града Марсебурга, Н. Волраб каже: „Венди из Скитије познати су као Вандали“.

У Историји Мајсена, Р. Ренеријус вели како су град основали Срби- Сораби чије је име изведено из, као и у случају Птолемејевих, сарматских Срба из Азије: „Vandalos peciculiare Soraborum nomen habuise, cuius derivatio a Serbis, quorum Ptolemaeus meminit sub Ð…armatis populis in Asia“. О Србима, као о народу Вандала, говоре бројне студије, лексикони и граматике током XVII i XVIII века: Didascalia seu Ortographia Vandalica, Enchiridion Vandalicum, Lexicon Vandalicum, Rudimenta Grammaticea Sorabo- Vandalicae Idiomatis Budissinatis (…) дефинишући језик као српско- вандалски.

Амазонке се, кроз митове, помињу у вези Скита; са њима су изродиле народ Сармата. Њихов одлазак са Вандалима, чак на Балтик, део је сличних легенди које су приповедали суштински слични народи скито-сарматског стабла. Ако, овоме, додамо заједничку митологију и обичаје, лична имена (углавном сарматска и словенска), топониме и сродан језик, уверићемо се да сврставање Вандала у племена Германа једноставно НИЈЕ ТАЧНО. Жене, као код Сармата, биле су изједначене са мушкарцима, заједно учествујући у борбама. Владала је нека врста гинекократије. Вандали су се спаљивали, имајући сличне погребне обичаје као Сармати.
До сврставања Вандала међу германска племена је, можда, дошло због њихове идентификације са Херулима: они су, половином трећег века, били део готске групе на Балтику и Грчкој, нападајући Византију. После су се вратили и, по писању Прокопија, дошли на територију данашње Немачке населивши се близу Гета. Можда забуна идентификације Вандала и Херула долази од самог имена ових других које није име племена, већ назив за вандалску ратну аристократију (/х/ерулес, еарлс). Не треба сметнути са ума да нити једна англо- саксонска, франачка или скандинавска хроника, не помиње племе Херула.

Водећи богови Вандала били су Радогост, Световид, Триглав и Шива (Зизиелиа, Живана). Сви они су имали своја светилишта и кипове. Митологија Вандала помиње још Белбога и Црнбога, али они нису имали идоле. Поред ових богова, веровали су у разна провиђења и виле. Свештеници су им били ДРУИДИ. Цезар потврђује да Германи немају друиде док Тацит, неколико пута, помињући вандалске свештенике, каже да има неких који нису следили друидске доктрине. Попут Словена, градили су храмове од дрвета и имали своја централна светилишта. Христијанизовани су релативно рано, у петом веку, за време боравка у Панонији – примили су Аријево учење, изузетно проширено на територији ондашње Србије.

Остала је записана молитва (подага) на вендско- вандалском језику, у латинској транскрипцији: „Nos holga Wader, tu toy shi*s wa nebiogan. Sijunta woarda tugi geima. Tia rick komma. Tia villga Schingot koke nebisgan kok kak nioseme. Noeosi viose danneisna styeiba doi nam dai. Un wittedog nom noge gyreis tak moi wittegime nossem gresnarim. Ny brig gog nos ka waroikome tay loccay nos mit wissokak. Chundak“.
По легенди, епонимни отац Вандала- Венда основао је, у области Макленбурга, следеће градове: Густров (главни град), Љубић, Грабово (на реци Елби), Пархим (познат по идолу бога од чистог злата), Домић, Иванак, Кривић, Бојкоград (у близини се налазио манастир Драгун, на реци Бојка), Гнојан, Рибницу (јако утврђење на реци Рекеници), Тесин, Староград и Стрелић.

Вандали се први пут, опширније, помињу у вези њиховог учешћа у Маркоманским ратовима; борили су се, раме уз раме, са Маркоманима и Квадима против Римског Царства, за време Марка Аурелија и Лукијуса Вара. Вандали продиру у Панонију али их, на њиховом путу, зауставлја громовита легија, предвођена преторијанцем Фуријусом Викторијусом. Нападачи су се морали повући назад, преко Дунава. Иначе, ова легија је била саставлјена од хришћанских бораца. 271.г. историја бележи Аурелијев рат против Вандала. Савезници су им били Луги и Франци. Луги су били племе Лужичких Срба састављено од Мугилона и Сибина. Успели су да упадну у Галију и отпочну пљачку. Четири године касније, императору Пробу је успело да их избаци из римских провинција и тешко порази на Рони, приликом њиховог преласка на другу обалу. 336.г. вандалски краљ Исмар освојио је Кимбрију, користећи сукоб Данаца и Швеђана. Ову територију ће задржати у свом поседу, плаћајући данак данском краљу Јармериху. Кимбри се селе и насељавају у северној Италији, у брдима између Вићенце, Вероне и Трента.

Радогостов рат против Рима

Пола века касније, око 388.г. долази до велике сеобе Вандала под краљем Радогостом I. Он је предводио 200000 бораца; иза ове велике армије, кретала се непрегледна колона натоварених теретних кола, са женама и децом, праћена стадима стоке. Укупно је, на пут, кренуло око 400000 лјуди. Радогостовој армији супроставио се војсковођа Стилих, Вандал по оцу и Римлјанин по мајци. Ево шта о томе каже Томас Најџент у Историји Вандала: „Стилих је био генерал под Теодосијем Великим; оженио је Серену, кралјеву нећаку. Пре тога је имао жену Клецију из племена Хуна, што беху приспели на Танаис (Црно море). Ускоро, Теодосије допушта да Стилих буде гувернант његовом сину Хонорију. Стилих је био храбар и успешан човек – умео је држати ствари под контролом, али га је уништила властита амбиција. Одржавао је тајну кореспонденцију са Готима, спремајући свога сина Еухерија да једног дана постане император. Када су његове нечасне намере биле откривене, Хозроје га погуби“. У стварности, било је мало другачије. Стилих је имао изванредних почетних успеха против Вандала, успео је да погуби Радогоста али касније, лоше повучени тактички потези, довели су до побуне његовог противника генерала Олимпија; погубљен је 408.г. у Равени.

Под Корзиком, предвођени Радогостовим сином и Годегисалом, Вандали наставлјају рат против Рима. Годегисал је успео да састави моћну армију; придружили су јој се Бургунђани, Алани и Свеви. 406. године, здруженом акцијом, су се пробили у Галију; римска провинција биће у потпуности освојена за непуне четири године, до 409/10.г. На територији Галије, Вандали формирају неколико кралјевстава. Бургундским руководе Вандали из кнежевских породица, Галицију заузимају Свеви и део Вандала. У Шпанији су Свеви успели да одрже своје краљевство све до 590.г. када су, коначно, уништени од Гота. Лузитанију добијају Алани, Беотику Силинге, једно од вандалских племена; Андалузија, такође, припада Вандалима. Ову покрајину освајачи назваше по себи – Вандалузија. Готи склапају уговор са Хоноријем и нападају аланско- вандалске поседе у Шпанији. У овим сукобима прво ће главу изгубити алански кралј Атаксије. Алани се ставлјају под заштиту Вандала и, од тог времена, имају заједничке кралјеве из вандалске кралјевске лозе. Потиснути Готима, Вандали и Алани прелазе у Африку где оснивају кралјевство под изузетно способним војсковођом Гензерићем и његовим братом Гундерићем 429.г. Њихова имена су познатија у немачкој транскрипцији као Гензерих и Гундерих. У Африку долази око 130000 лјуди, тек трећи део оних што кренуше у сеобу, две деценије раније. По Идатијусу, Гундерић је нагло умро 428.г. уништен од злодуха јер је отео цркву од православних и поклонио је аријанима; нешто пре овог догађаја убијен је његов син Гундамунд“.

Са одлично опремљеном армијом од 80.000 људи, предвођеном са 80 генерала, Гензерић је освојио Картагину 439.г. После, редом, падају Сардинија, Корзика и Балеари. 455.г. опљачкао је  Рим. За то му је требало пуне две недеље.

Краљ Вандала умро је у дубокој старости 477.г. Наследио га је син Хуновик. Он ће се оженити Еудоксијом кћерком императора Валентијана. После њега владају Гунтамунд (496), изабран гласовима већине аристократа; владао је свега неколико месеци. Следе Тарасмунд (496), Хилдерик (523), Јустинијанов пријателј и, Гилмер (527), последњи вандалски краљ краљевства у Африци. Јустинијан је послао војсковођу Велизара са 10.000 коњаника и 5000 пешака, да преузме Краљевство Вандала. Велизара, у чијој пратњи је био историчар Прокопије, дочекују отворене капије Картагине. Једини отпор покушао је да пружи војсковођа Цацо али је убијен недалеко од главног града. Гилмер је, на броду напуњеном до врха разним драгоценостима, покушао да побегне у Шпанију али га је у томе спречио војсковођа Фарас.
Ево како о томе приповеда Прокопије: „Гилмер је замолио Фараса да му да три ствари: кришку хлеба, сунђер и харфу. Прву да утоли глад, другу да обрише сузе са образа, трећу да ублажи тугу. Фарас му обећа да ће њему и његовој породици изаћи у сусрет и узети их у заштиту ако му Гилмер поклони неко имање и произведе га у патриција. Гилмер је пристао и Фарас се, са њим и његовом породицом, директно вратио у Канстантинополј где је, заједно са краљем Вандала, обученим у пурпур и сва краљевска знамења, учествовао у величанственом дочеку и процесији. Гилмер је рекао Јустинијану: Vanitas vanitatem et omnia venitas (О таштино над таштинама, све таштина је), а овај му је поклонио имање у Галицији, где је Гилмер живео са породицом све до своје смрти“.

Аутор:

Миодраг Милановић