ÐЕБЕСКИ УПРЕТÐИК

У Београду је објављена мало позната књига Павла Соларића: „Римљани ÑловенÑких обележјаâ€, која је штампана у Будиму (МађарÑка), у Штампарији КраљевÑко-маџарÑког Ñвеучилишта, пре две Ñтотине година – 1818. Ðово издање је дело издавача „Донат Граф†из Београда. Књигу је приредио проф. Илија Петровић из Ðовог Сада, а Ñа ÑтароÑрпÑког језика ју је превела на Ñавремени језик проф. Јелена КапуÑтина.
Књига је малог обима, али убедљиво упућује на чињенице којих нема у Ñтручним делима друштвених наука, па ни у школÑким и универзитетÑким уџбеницима – где би требало да Ñе налазе. Рте чињенице би требало да Ñу у темељима повјеÑти (иÑторије) и језикоÑловља (лингвиÑтике) и ÑрпÑког и оÑталих ÑловенÑких народа, јер би оне оÑпориле кривотворену (фалÑификовану) повјеÑÑ‚ (иÑторију) Ñвих ÑловенÑких народа, чијим прецима званична повјеÑÑ‚ (иÑторија) припиÑује дивљаштво, непиÑменоÑÑ‚ и варварÑтво у антици и раном Ñредњем веку.
Соларићева књига оÑпорава и званичну тврдњу у друштвеним наукама да Ñу Ñе Срби доÑелили на Хелм (Балкан) тек у Ñедмом Ñтолећу нове ере и да Ñу наводне ÑтароÑедеоце прогнали Ñа Хелма или их приморали да живе на виÑоким и непроходним планинама данашње Ðлбаније.
Ðе може опÑтати ни тврдња званичних друштвених наука, да Ñу Словене покрÑтили Ћирило и Методије тек у 9. Ñтолећу нове ере, јер Ñе хришћанÑка вера прихватала на Хелму (Балкану) и у Панонији у првом Столећу нове ере, где Ñу преци Словена били ÑтароÑеделачко Ñтановништво.
Павле Соларић је, након уÑпешног изучавања наÑтанка латинÑког језика на бази ÑрпÑког, Ñаветовао ÑрпÑке Ñтручњаке друштвених наука да прихватају те иÑтине. И он наводи, као и наш Ñавременик др Ðндраш Давид, да је на ÑрпÑком језику пиÑано и „Свето пиÑмоâ€!
Књига „Римљани ÑловенÑких обележја†пружа Ñупротне податке, јер ÑтароÑеделаштво Ñвих ÑловенÑких народа Ñмешта на Хелму (Балкан), у Италији и оÑталим пределима Средоземног и ЕгејÑког мора. Ова чињеница оÑпорава тврдњу званичне повјеÑти (иÑторије) – да Ñу преци Словена били непиÑмени до 9. Ñтолећа нове ере, јер је ВинчанÑко пиÑмо Ñ Ð”ÑƒÐ½Ð°Ð²Ð°, у Србији, Ñтаро 7.000 година било изум ÑтароÑеделаца Хелма – значи, предака Ñвих ÑловенÑких народа. С обзиром на ÑловенÑко ÑтароÑеделаштво на Хелму, не може опÑтати ни тврдња званичних друштвених наука, да Ñу Словене покрÑтили Ћирило и Методије тек у 9. Ñтолећу нове ере, јер Ñе хришћанÑка вера прихватала на Хелму (Балкану) и у Панонији у првом Ñтолећу нове ере, где Ñу преци Словена били ÑтароÑеделачко Ñтановништво.
Ðа Ñтрани 13. у Соларићевој књизи реч је о времену РимÑке империје и ту Ñе иÑтиче да Срби (Словени) ниÑу тада били варварÑки народ и ниÑу живели Ñамо око река Дњепар, ДњеÑтар и ВиÑла (како тврди званична повјеÑÑ‚), него да Ñу живели на Хелму (Балкану) и у другим крајевима Ñредње и западне Европе. Поред ове иÑтине, Соларић потврђује да Ñу Срби (Словени) пружили многим народима темеље за национално узраÑтање и пиÑменоÑÑ‚. Он национално узраÑтање обележава појмом „бићеâ€, а пиÑменоÑÑ‚ и језик појмом „речâ€. ДоÑловно пише о језичкој науци тога времена, коју означава као – руковет, те тиме потврђује ÑрпÑку (ÑловенÑку) пиÑменоÑÑ‚ и пре Ñтварања РимÑке империје. Уверава да Ñу Срби (Словени) даровали другим народима културу и пиÑменоÑÑ‚ (што наводи као: БИЋЕ и РЕЧ):
„С друге Ñтране, она мени пружа Ñрећну прилику, да језичким иÑтраживачима, Ñвојим Ñународницима, укажем на нову Ñтазу, која води ка јединÑтвеном роду Ñлаве ÑловенÑке, одноÑно ка иÑтраживању које би показало коликим је народима род ÑловенÑки дао БИЋЕ И РЕЧâ€.
Због ове цивилизацијÑке ÑрпÑке (ÑловенÑке) добробити за друге народе, Соларић наводи да је та добробит раÑејана не Ñамо ÑуÑедним народима на Балкану и у Италији, него и народима од Индије до ÐтлантÑког океана! Спомињање ÑловенÑких предака у Индији није више никаквo чудо, јер то тврде Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¼Ð½Ð¾Ð³Ð¸ ÑамоÑтални иÑтраживачи у многим земљама. Међу њима Ñу проф. Ñ Ð¥Ð°Ñ€Ð²Ð°Ñ€Ð´Ñког универзитета у Ðмерици Ðнатолиј КљоÑов, Јован Деретић и други. Управо је то ÑловенÑко ширење културе у другом миленијуму пре Ðове ере, од Индије до Ðтлантика, Соларић овако потврдио: „Уједно, што је мени једнако важно, да и међу Ñвојим народом о томе радоÑно објавим угледним и иÑтакнутим људима тога племена (ÑрпÑког, или ÑловенÑког, СЈ), које од иÑточне Индије до на крај Запада ужива пријатан углед и тиху Ñлавуâ€.
Књига „Римљани ÑловенÑких обележја†пиÑана је на ÑрпÑком језику и ÑрпÑком ћирилицом – пре него што је реформу у језику обавио Вук Стефановић Караџић.
Срж Соларићеве књиге је вредан закључак да Ñе Ñва племенÑка или завичајна имена на Хелму (Балкану) одноÑе на претке Срба (Словена). То Ñе одноÑи на време пре грчке и римÑке државе. Он изучавање језика назива „СрбÑка јероглифика†и у њој закључује, да Ñу Ñрпке речи Ñа Хелма (Балкана) преузете у Ñтари грчки и Ñтари латинÑки језик: „… ПретпоÑтавка ова ће Ñе обиÑтинити, барем у већем делу, и за овај језик: панонÑки, ÑарматÑки, или ÑкитÑки, пошто Ñе за Скитију Ñматрало да Ñе проÑтире до Ñамог ЈадранÑког мора, доказаће Ñе да је то био језик Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¿Ð¾Ð·Ð½Ð°Ñ‚ као ÑловенÑки, ако Словени узмогну, као што је прилика да хоће, да довољно Ñвојих речи препознају у језику Јелина, којима је право име, по ÐриÑтотелу, било – Сели. И у доÑта оних речи које Ñу из грчког језика прешле у римÑки, очигледан је ÑловенÑки корен… И заиÑта за Влах, ВлаÑи, Латини види Ñе да Ñу изведени од: влаÑÑ‚, влаÑтниј, владика, нешто као владини од владати, од којег је и римÑко: valere, validus, valde. â€
Соларић обавештава да ово Ñтварање латинÑког језика на бази ÑрпÑких (ÑловенÑких) речи није Ñамо његов Ñтав, него да тако миÑле и западноевропÑки језикоÑловци, међу којима Ñпомиње и једног Француза: „Г. Хагер, који је лане (1817) на француÑком, у Милану, издао, не потпиÑавши Ñе, кратки рад: Запажања о упадљивој ÑличноÑти која Ñе открива између језика РуÑа и језика Римљана, први је Ñтранац, колико ја знам, који је поÑебно објавио рад о овој Ñтрани ÑловенÑког језикаâ€.

БекÑтво Енеје (Федерико Бароки)
О овој градњи Ñтарог латинÑког језика на оÑнову Ñпајања ÑрпÑких речи и речи једног латинÑког племена пиÑао је и римÑки пеÑник Вергилије, у првом Ñтолећу нове ере. Занимљиво је да то нико није уочио од Ñтручњака друштвених наука у ÑловенÑким земљама! Реч је о језику ÑрпÑког (ÑловенÑког) племена – Теукри, од чијег језика Ñе Ñтвара латинÑки језик. Многи ће рећи да Ñе не може тврдити да Ñу Теукри Срби и Словени, али им Ñе та тврдња може оÑпорити чињеницом да је Соларић у ÑтаролатинÑком нашао 745 ÑтароÑрпÑких (ÑтароÑловенÑких) речи, а да Теукри ниÑу говорили ÑрпÑким (ÑловенÑким) језиком, онда те позајмљене речи у латинÑком не би биле ÑрпÑке (ÑловенÑке).
Ево тог Ñтиха из „Енејиде†на деÑетерцу – Бог Јупитер обавештава Ñвоју ÑеÑтру, која му је и Ñупруга, да ће ишчезнути ÑрпÑко (ÑловенÑко) племе Теукри, да ће им неÑтати језик и да ће Ñе они мешањем Ñ Ð›Ð°Ñ‚Ð¸Ð½Ð¸Ð¼Ð° (ÐуÑонима) Ñтворити нову нацију (римÑку) и нови језик – латинÑки, а да Ñе језик Теукра више неће кориÑтити. Јупитер је овако поÑтупио на захтев Ñвоје Ñупруге, која није подноÑила ни Теукре, ни њихов језик (као што Ñе Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð½Ðµ подноÑе Срби и ÑрпÑки језик):
Бог Јупитер, тај Ñтворитељ људи,
Само је Ñе благо наÑмејао
И Хери је ово говорио:
„О ти Херо, ÑеÑтро Јупитера,
Сатурново ти Ñи друго дете,
Рте вале ти љутине Ñвоје,
Тако ваљаш по грудима Ñвојим!
Мораш почет’ гнев да кротиш Ñада.
Дајем за то што желела будеш.
Ја Ñам Ñвладан, жеље ти прихватам.
ÐуÑонцима језик ће оÑтати,
Име они задржаће Ñвоје,
Обичаји биће нетакнути.
Теукри ће Ñамо Ñе наÑелит’,
Те Ñмешат’ Ñе Ñ Ð»Ð°Ñ‚Ð¸Ð½Ñком већином.
Законе ћу обредне им дати,
Те Латини Ñви ће поÑтат Ñкупа.
Један говор Ñви ће кориÑтити,
Једно племе Ñви ће предÑтављати,[1]
Рто племе биће ојачано –
ÐуÑонÑку крв ће напуÑтити.
Од већине људи и богова,
Ти ћеш Ñазнат’ за то ново племе,
Оно биће и побожно много,
Те ће више од народа других,
Теби жртве увек приноÑити“.
С тиме Ñе је Хера и Ñложила,
Те веÑело миÑ’о променила,
Те Ñа неба она Ñађе одмах[2]
И напуÑти Ñветлуцави облак… –
Да тада у латинÑки језик ниÑу могле бити позајмљене речи из других европÑких језика је више него јаÑно. ГерманÑки и романÑки језици, па и они на Балтику Ñу Ñтворени тек од 12. до 19. Ñтолећа, што пише у Ñвим енциклопедијÑким одредницама. Такође Ñу у нашем ÑуÑедÑтву Ñтворени румунÑки и мађарÑки, такође у 19. Ñтолећу. ЖалоÑно је што наша наука (и наука оÑталих Словена) то није уочавала, него одавно оцењује да Ñу латинÑки и грчки језик матице европÑких језика, а они Ñу наÑтали на бази ÑрпÑког (ÑловенÑког) – грчки у оÑмом Ñтолећу пре нове ере, а латинÑки у шеÑтом Ñтолећу иÑтог миленијума.
СрпÑки научници и они у другим ÑловенÑким земљама ниÑу уочили да је унука индијÑког пеÑника Рабиндранта Тагоре, Ðлокананда Митер објавила књигу о језику Ðријеваца (ÑанÑкриту) и закључила да је то ÑтароÑрпÑки језик и да Ñу на њему напиÑане чувене пеÑме „Ргведе†– Ñачуване у Индији. Ðашла је у ÑанÑкриту 30 процената данашњих ÑрпÑких речи, а језички иÑтраживач Славиша Миљковић је пронашао још ÑанÑкритÑких речи у језику ЛеÑковчана и Пироћанаца. Његов подухват је подÑтакао и друге иÑтраживаче, па је могуће наћи ÑанÑкритÑке речи и у другим ÑрпÑким завичајима. Тако је у Банату задржана до Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ñ€ÐµÑ‡ ЛОЛÐ, која је у ÑанÑкриту значила оно што и Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ñƒ Банату – то је млад згодан мушкарац, који заводи даме и у кафанама фигурира као значајна личноÑÑ‚.
Књига је пиÑана на ÑрпÑком језику и ÑрпÑком ћирилицом – пре него што је реформу у ÑрпÑком језику обавио Вук Стефановић Караџић. То је почетак деветнаеÑтог Ñтолећа, кад Ñе тек уобличавао немачки књижевни и државни језик – такође и мађарÑки, те је у Будиму штампано Ñамо на латинÑком и ÑрпÑком језику.
Ове чињенице о ÑанÑкриту потврђује и Ðнатолиј КљоÑов који је, на оÑнову ДÐК, уÑтановио да Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ñƒ Индији живи Ñто милиона (100.000.000) Срба (Словена), који Ñе завичајно или племенÑки, зову – СИКИ.
О древном ÑрпÑком (ÑловенÑком) језику и пиÑменоÑти Ñтарих Срба (Словена)
потврђује и проналажење „Светог пиÑма†на ÑрпÑком језику у Далмацији, које је пиÑано у четвртом Ñтолећу нове ере.
Још једна чињеница о кривотворењу у повјеÑти (иÑторији) Ñе уважава (као иÑтина) у целом Ñвету. Тумачи Ñе да Ñу Грци учеÑтвовали у ТројанÑком рату, који Ñе деÑио крајем 12. Ñтолећа пре нове ере, а Грци Ñу Ñе доÑелили на Хелм (Балкан) тек у 8. (оÑмом) Ñтолећу пре ХриÑта. Да Грци ниÑу учеÑтвовали у ТројанÑком рату потврђује и то да Ñу (по наредби Ñвог владара, ПизиÑтрата) превели „Илијаду†на грчки језик тек 560. године пре нове ере!
О древном ÑрпÑком (ÑловенÑком) језику и пиÑменоÑти Ñтарих Срба (Словена) потврђује и проналажење „Светог пиÑма†на ÑрпÑком језику у Далмацији, које је пиÑано у четвртом Ñтолећу нове ере. О овом проналаÑку је прочитао рад на научном Ñкупу 1977. у Ðовом Саду, профеÑор ÐовоÑадÑког универзитета, Мађар по националноÑти, др Ðндраш Давид. ОбавеÑтио је да је то пиÑмо у мађарÑкој архиву у Будиму.
О ÑтароÑеделаштву Срба на Балкану пиÑао је и Ðндрија Качић Миошић у 18. Ñтолећу и навео
– да је ÑрпÑка држава оÑнована поÑле раÑпада РимÑке империје 492. године,Â Ñ Ð¿Ñ€ÐµÑтоницом у Скадру и да Ñу њоме владала 42 краља до Ðемањиног времена у 12. Ñтолећу.
Све наведено било је познато и Павлу Соларићу. Он је, након уÑпешног изучавања наÑтанка латинÑког језика на бази ÑрпÑког, Ñаветовао ÑрпÑке Ñтручњаке друштвених наука да прихватају те иÑтине. И он наводи, као и наш Ñавременик др Ðндраш Давид, да је на ÑрпÑком језику пиÑано и „Свето пиÑмоâ€. Чудно је да ова чињеница не узнемирава језичаре у СÐÐУ, а ни језичаре у оÑталим ÑловенÑким државама. Соларић Ñаветује: „Једно за Ñвагда, ми Срби, по ономе: реци бобу боб, а попу поп, треба да не лутамо у називању горепоменутог Ñтарога чиÑтог језика, но, да га зовемо СТÐРИМ СРБСКИМ, и никако друкчије. Он Ñе објавио (кроз Свето пиÑмо) из Ñрца ИлирÑког полуоÑтрва, где Ñу поÑле били ÑрпÑка краљевÑтва и царÑтво. Због тога преимућÑтва, премда је у то време заиÑта био језик заједички Ñ Ð‘ÑƒÐ³Ð°Ñ€Ð¸Ð¼Ð°, и по читавом полуоÑтрво – од СолунÑког залива.â€
[1] Ðе знам, да ли има ÑмиÑла ово упоређивати Ñа Ñтварањем вештачких народа од неког Ñтарог народа – како Ñе то чини у Европи од Средњег века до данаÑ. Само је од Срба на Хелму (Балкану) Ñтворено више неÑрпÑких народа, а ÑрпÑки им језик именован друкчије. Све то у овом Ñтиху Ñе чини – Ñтварањем новог народа, римÑког.
[2] И овај Ñтих упућује, да пеÑник не Ñмешта богове на планину – јер Хера Ñилази Ñ Ð½ÐµÐ±Ð° и напуÑта облак. Олимп, да поново претпоÑтавимо, могао је бити замишљен као небеÑко тело, или летилица виÑоко цивилизованих бића.
Ðутор:
Слободан Јарчевић:
…
Књигу „Енејида на деÑетерцу“, штампао је Издавач „МироÑлав“, Ðови Београд, Булевар маршала Толбухина, бр. 15 (раније Улица Гоце Делчева), тел. 011/297-0875, mirmi011@gmail.com.
IZVOR: Galaksija Nova