Срби са Пелопонеза

СРБИ СА ПЕЛОПОНЕЗА

.
Спарту су делила два српска племена: Језерити и Милинзи, у време кад је Атина била село са старим замком. У време Турака, (бар до 18.века) постоје Језерци, који се помињу као колонија.

Језерити и Милинзи су једина два позната имена српских племена са Пелопонеза. Када је стратег Пелопонеза Теоктист са великом војском кренуо да угуши устанак Пелопонеских Срба против ромејске власти (негде 839-842), успео је да ”покори и савлада све Србе (…) изузевши једино Језерце и Милинге” … Они су живели у околини Спарте, по пристранцима планине Тајгет, на тешко приступачном месту. Када су касније ипак покорени, пристали су да држави плаћају порез, али је та њихова лојалност изгледа била непоуздана чак и наредних стотинак година.
Чисто српска племенска организација на Пелопонезу скоро је уништена у великом царском војном походу 847. године. После тога, још су само Језерити и Милинзи у брдовитим крајевима на самом југу сачували своје Кнезове, али су били под надзором Коринтског стратега. Последња њихова већа побуна везује се за време владавине Романа I Лакапина (920-944).
За време владавине Романа I Лакапина, тачно неутврђене године, у Цариград је стигао извештај стратега Пелопонеза да су се ”Милинзи и Језерити одметнули и да се не покоравају стратегу, нити слушају царску заповест, већ су самостални и самоуправни, нити примају архонта од стране стратега, нити пристају да под њим служе као војници, нити пристају да извршавају икакву другу јавну службу.”
Гушење побуне трајало је од марта до новембра и за последицу је имало да је Милинзима наметнуто плаћање десетоструко увећаних дажбина, а Језеритима – двоструко, у односу на дажбине пре одметања.

Јачањем црквених средишта Патраса и Спарте створени су повољни услови за преобраћање Срба Пелопонеза.
Питање њиховог покрштавања, односно хеленизације, донекле се може наслутити на основу ,,Житија св. Никона Метаноита”, које је написано половином Ð¥II века, два века након смрти светог Никона. У овом раду расправља се о ширењу хришћанства међу Милинзима, највећем српском племену на Пелопонезу. У Житију је територија где су живели Милинзи и Језерци названа ,,земља неверника”.

Једно кратко сведочанство казује да је ток покрштавања ишао веома споро. Наиме, према причи о патрицију који је, негде између Монемвасије и Спарте, купио српског дечака, роба, који је био некрштен, баш као и његови саплеменици, излази да су Милинзи и Језерити у време Лава VI Мудрог (886—912) били још увек пагани.
Занимљиво је да упркос знатним напорима цркве да Србе са Пелопонеза приведу у хришћанство, они нису уродили скорим плодом. Проћи ће више од века после  смрти светог Никона, а Милинзи ће и даље остати верни својим древним веровањима.

Очигледно је да је покрштавање виших слојева Милинга било више него формално. Црква је следила одређени образац који је у оновременој царевини већ био добро развијен. Наиме, примерни хришћани су цркви даривали земљишне поседе (метохе) и тако обезбеђивали да и после њихове смрти црква и даље ужива приходе са њихових имања. Једном покрштени главари Милинга могли су заиста своју верност новом учењу да потврде већим земљишним давањима Цркви. Међутим, већ њихови потомци се овога нису држали, што показује како је хришћанство међу Милинзима заправо било слабог корена.

Земља, која је у свим племенским друштвима сматрана за свету и неодвојиву од племена, није могла бити чак ни продавана а камоли даривана. Једном саставни део племенског имања, а сада под управом манастира, земља је од стране Милинга посматрана као њихова и неправедно отуђена. Зато су често долазили у сукоб са Црквом, а неспоразум око власништва над земљом је увек био суштина спора. Милинзи су давали царству војнике, али све друге обавезе још увек нису прихватали.
Одјек оваквог стања такође налазимо у једном каснијем извору, „Морејској хроници“, где пише да су Милинзи, прихватајући власт Франака, пристали да дају војску али не и да плаћају дажбине или обављају обавезне пољске радове, пошто то нису радили ни када им је владао Василевс.
Све ово доста снажно упућује на претпоставку да су Милинзи, пре свега захваљујући кршевитом Тајгету, сачували, до у позно доба, поприлично широку самосталност, јер се  Царском заповеднику у Спарти сигурно није ишло у кршевити Тајгет да ратује са непослушним Милинзима.