Катарина Ивановић, светска a наша…

.

Рођена je 15. маја 1811. године у Столном Београду, у данашњој Мађарској. Родитељи су јој били Лазар и Марија, и захваљујући њиховој пажњи развила се код ње тежња за образовањем и стваралаштвом. Са једанаест година већ је знала два страна језика. Детињство је провела у малој српској заједници, у Столном Београду. Таленат је показивала од детињства, а сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи тамошњег трговца Ђорђа Станковића, у Пешти у атељеу Јожефа Пешког и Реваја.
Касније је њен дар за ликовну уметност уочила и мађарска грофица Чаки, позната меценарка уметности, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу, у Уметничкој академији, где жене у то доба иначе нису имале приступ. Учила jе приватно и код бечког сликара Валдмилера. Током студија у Бечу насликала је 1839. године композицију “Српског Омира” (Хомера) – слепог старца гуслара. Даље се усавршавала на Академији у Минхену, где студира скоро две године (1845—1846) историјско сликарство. Ту је започела студију познате историјске композиције ,,Ослобођење Београда” 1806. Наставила је своје усавршавање и у Паризу, где једно време живела.
На позив Срба, 1846. године одлази у Београд, у ком остаје годину дана, живећи код Симе Милутиновића. Свој боравак је искористила да портретише многе виђене Србе Београђане, међу којима и књегињу Љубицу Обреновић. Међу најуспелије портрете спада портрет Симин. Вратила се затим у Пешту, где је била “веома популарна”. Пештански Народни музеј јој откупљује портрет цара Фердинанда. Њени радови, цртежи и слике налазили су се и у збирци Бечке царске Уметничке академије. Путовала је по Холандији и Италији, где је много научила о савременом сликарству.
Катарина Ивановић је слабо говорила српски. Без обзира на то, она је била велики српски родољуб. Поклонила је 1879. године београдском Народном музеју 15 својих слика и друге “реткости”, међу којима је и њен аутопортрет. Тако да је наводно и њена заслуга што је музеј основан. Позната су два њена аутопортрета, која су доспела у Народни музеј. Матица српска јој се такође обраћала, тражећи њене слике за своју збирку.
Одушевљен њеном лепотом и интелектом, у оно време веома популарни песник Сима Милутиновић Сарајлија је 1837. године Катарини Ивановић посветио спев „Троје-сестарство“. Те године о њој лепо пише и објављује аутопортет, Павловићев “Сербски народни лист” у Пешти.
Године 1876. постала је почасни члан Српског ученог друштва, и тако је она постала прва жена академик код Срба.
Пред крај живота вратила се у Столни Београд, где је живела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртве природе.
Преминула је у Столном Београду 22. септембра 1882. године. Њени посмртни остаци 1967. године пренети су у Београд и сахрањени у Алеји народних хероја на Новом гробљу.