Kaко је створен мађарски народ

.

Мађари су дошли у крајеве у којима сада живе између 860. и 870. године  по Христу. Грчки и латински писци, који о њима говоре, приказују их као дивље разбојнике. Исто кажу и мађарски историчари. Према Хулију Паулеру (наведено дело, стр. 3), за Мађаре из доба пре прихватања хришћанства „најомиљенија и главна забава били су ратови, односно препади на земље суседних земљорадничких народа, како би се што више плена и заробити што више људи”. На својим брзим коњима су у малим одредима вршили изненадне јуришне нападе на мирна насеља, палили и пљачкали, хватали и убијали оне који су им пружали отпор, да би након јуриша што брже нестали. како су се појавили.Најпре су напали, пљачкали и потчинили  српска племена која су већ имала своја огњишта и била трајно насељена у Панонској низији , а затим су вршили препаде на немачке, италијанске, византијске, па чак и франачке провинције. Маркали пише да су 898. – 899. године у два маха опљачкали Верону и њену околину у северној Италији; напали су и саму Венецију и опустошили њену околину. 901. године упали су у Баварску, где су све опљачкали, спалили и побили, али су и ту били први пут поражени од Немаца. Следеће године опустошили су долину Драве и Муре. Опат Сен Галена за њих каже да „не праштају ни оцу ни мајци”, да „кољу децу пред родитељима”, да је због њих „земља пуста” и да су „бели од костију”. убијен и заклан“. (Дело Нав. Маркали, стр. 147.) А према Маркалијевом сопственом признању (Нав. дело, стр. 168), тадашњи културни свет је у своје молитве унео речи: Сачувај нас Боже од стрела Мађарa .

Реконструкција изгледа јурте (покретне куће) какву су користили Мађари (Угри) у 9. веку.

Ови пљачкашки походи Мађара окончани су тек шездесетих година 10. века , када су се Мађари, после страшних пораза у Немачкој, Италији и на Балкану, исцрпљени и крајње проређени, смирили . Некадашње вере у сигурну победу више није било. Морали су да виде да им се свет све више сужава. Видели су да немачке и италијанске провинције све више брани огромна и непоколебљива кула Западног римског царства. Они су доживели да је грчко царство поново постало веома снажно…“ (Маркали, оп. стр. 198) Као номадска племена, којима је осим харачких похода једино занимање био и лов, Мађарима је требало доста времена да се навикну на земљорадње и друга привредна занимања, што указује на виши степен културе, а обрада земље је добијена од.српски староседеоци. , који су били не само на вишем културном нивоу, већ су према Мађарима чинили и већину становништва у земљама где су се населили. Балог (цитирано дело, стр. 31-32) то признаје, улепшавајући, када каже да су Мађари, „осећајући зов војног и политичког народа“, само ратовали и командовали, док су земљу обрађивали само староседеоци . Срби , који су као народ чинили већину . Због оваквих и оваквих расних карактеристика били су у опасности да буду потпуно изгубљени , јер су били угњетавани с једне стране од Римског царства , а са друге стране од стране Византијског царства . прелазак на хришћанство дао им је основу, која је створила потоњи и садашњи мађарски народ.Мађари су првобитно били ратници са својим породицама, који су, када нису били у рату, проводили време у лову и припремама за будуће ратове. Пољопривредом и другим привредним активностима бавили су се Срби, који су по доласку били покорени. Павле Балог (рад, стр. 31.) каже: „Првотно су само староседеоци Срби обрађивали земљу. У првим вековима није могло бити мађарског градског живота”. (Дело стр. 32): „Мађар је осетио позив војног и политичког народа”. „Мађари су се само борили и командовали, док су Срби радили, чинећи већину као народ. Из овога, као и из других доказа, види се да су Мађари већ до крајности искоришћавали Словене. Када су примили хришћанство, признајући превласт и власт Римског царства, добили су још већу могућност да покоре Словене и искористе их за своје личне интересе. Када су под притиском културног света били спречени да даље пљачкају и када им је претила опасност да потпуно нестану, добили су нову крв кроз хришћанство од потлачених Словена, што им је донело препород. Насилном асимилацијом успели су да повећају свој број тако да су достигли данашњи број. Најбољи доказ је колико их је страдало у ратовима и пљачкама у првом веку и колико их је било мало када су примили хришћанство, свега око 20-30.000 породица. Фракној и Салаи кажу да је после покрштавања број њихових насеља био потпуно незнатан у односу на словенска. Тек у 13. в. постају нешто бројнији, али називи насеља показују да су словенског порекла. У овом веку Словени се у угарској историји већ помињу као Словаци, Срби, Хрвати и Словенци, а поред њих, уз њих, Румуни и Немци. Како је Мађара било мало и у 15. веку . века доказује Хунфалви који пише (рад стр. 412.) „У Чешком музеју у Прагу има много чешких докумената краља Матије. Још више њих је издато на немачком језику, али нам није познат ниједан његов документ на мађарском језику. Ово карактерише епоху краља Матије, са националног становишта, била су потребна чешка и немачка документа: краљ Матија је стога издао такве; Мађарски документи нису били потребни: „Краљ Матија, дакле, није ни издао такве (тј. мађарске) исправе. Балог каже (рад, стр. 3.) „У средњовековној Угарској место народног језика заузео је латински“; (рад, стр. 32.) „Као да ова земља није ни била домовина Мађара “; (рад стр. 32). „Немамо ни једне мађарске речи из уста наших народних краљева (Арпада).“ Др. Дезидер Чанки каже да је број мађарских градова и села у 15. веку био незнатан у односу на друге народе. Почетком 16. века, непосредно пред турску окупацију Угарске, било је врло мало Мађара и у народу и у јавном животу Угарске.Угарски краљеви, да би попунили број погинулих у ратовима и одржали војску, били су принуђени да дају земље, племство и привилегије и другим народима. Наиме, до укидања кметства 1848. године државни, политички и војни чинилац могао је бити само племић или привилеговани, слободни грађанин. Тако су за неколико векова скоро потпуно изгубљене те мађарске породице, које су потицале од мађарске расе, а на њихово место дошли су представници Срба, Чехословака, Немаца и Румуна, који ће касније чинити мађарски високи сталеж . То је класа угарских великаша, који су Угарској дали све државне, политичке и војне чиновнике до укидања кметства и сталешких привилегија,

.

Ћирилични вез на глави првог угарског краља Сента Иштвана (Свети Стефан) из 11. века

 

Фотографију капе- капуљаче Иштвана, односно Св.Стефана , првог краља “Угорја”, објавио је др Чобор Бела ( Czobor Bela, 1852-1904 ) у књизи “MAGYARORSZÁG TÖRTÉNETI EMLÉKEI AZ 1896. ÉVI EZREDÉVES ORSZÁGOS KIÁLLÍTÁSON”, доступну у целини на мрежи Nije
http://mek.nif.hu/00900/00941/html/doc/c100756.htm
http://hu.wikipedia.org/wiki/Czobor_B%C3%A9la

Фотографија предње и задње стране качкета Вајка Арпада, крштеног Стефана/Иштвана , доступна је на овој страници Белине књиге, путем линка
хттп: //мек.нииф.ху/00900/00941/хтмл/доц/ц200763 .хтм

Иван Нађ је написао дело: „Породице Мађарске са грбовима и родословним табелама “ у тринаест књига и 6553 странице. Дело је штампано од 1857. до 1868. године и садржи имена породица које су имале улогу у мађарској историји, породица које су давали сви државни, политички и војни функционери пре укидања кметства 1848. У овом делу се налази око 12.000 презимена. , од чега је око 2.000 српских , око 4.000 чехословачких, пољских и руских, око 2.000 немачких, око 3.000 румунских. , а таквих имена, за која се зна, или се бар сумња, да су мађарска, има једва хиљаду.

Иван Нађ је посебно пазио да истакне дела оних породица и оних људи који су имали судбину Мађарске у својим рукама. Из имена, која се највише помињу у мађарској историји, види се да међу њима једва да има чистих Мађара.

Део из публикације Лазара Стипића “Истина о Мађарима”

(према мађарским подацима)

ЈАНКО СИБИЊАНСКИ (САБИЊАН, СРПСКИ)

 

 

Првобитно се звао  Јањош Хуњади (Хуниади Јанос), односно Јован Корвин (Иоаннес Цорвинус), и био је најпознатији хришћански витез, који се прославио у биткама против Турака  у 15. веку.

У овдашњем предању претворен је у сина Стефана Високог (деспот Лазаревић) у 17. веку. Према истим веровањима, имао је сестру Јану или Рудулу, која је била мајка славонског бана „Секуле“, чије је право име било „Јанош Секељ“ (погинуо у Другој Косовској бици 1448. године).

Јанков отац се звао  Војко или Вук , и био је први католик у породици, под та два имена се помиње 1409. и 1414. године. Први познати члан његове породице је његов отац и Јаношев деда  Срба (1409).

Био је једна од водећих личности велике борбе против Турске у 15. веку, постао је симбол борбе против Турака. Предводио је неколико успешних крсташких ратова, победио је Османлије 1441. код Београда, 1442. код Сибиња и исте године код Гвоздених врата у Трансилванији (Ердељ), али је 1448. доживео пораз на Косову, када су му Турци умало уништили војску. Српска народна песма „Јанко каснo на Косово cтижe“ има дугу историју у овој манифестацији. Године 1454. угарске и српске трупе под његовом командом потукле су Турке до костију код Крушевца. Разбио је и турску опсаду Београда 1456. године, али се потом разболео од куге и умро у Земуну.

Оригинална песма о  Сибињанину Јанку , стара преко  500 година, откривена је пре двадесет година. Срби избегли у  Италију славе   Јанка из Сибина (Хунадија Јаношу).

Филип Де Диверсис , италијански писац који је живео у Дубровнику између 1440. и 1450. године, помиње ожалошћене, а у Италији , у градићу Доја дел Кола, 1. маја 1497. године група из тамошње српске колоније била је пре напуљских једно. Краљица Изабела дел Балк, која је била на путу за Напуљ, отпевала је српску народну песму :

„Орао се надвио над градом  Смедеревом

Нико не жели да разговара са њим

Али  војвода Јанко проговори из тамнице:

„Молим те, орле, сиђи мало ниже

Да ти говорим: Богами си брат

Иди код смедеревске господе на молитву

Славном деспоту да ме ослободи смедеревске тамнице

И ако ми Бог помогне и пусти ме славни деспот,

Из смедеревске тамнице, напићу те

Црвенoм крви Турчина, белим телом витеза“.

Ову бугарску песму, везану за Смедерево и српског деспота Ђорђа Бранковића, забележио је у изворном облику италијански песник Роже ди Пацијенца, па је доспела и до нас, штампана у склопу једне од његових песама.

.

Свети Стефан , први краљ Угарске, Србин, кога су Мађари крстили као Сент Иштван (светац је и у православној и у католичкој цркви. Мађари често преводе име Стефан са Иштваном за њим)

ЈАНОС КАРАЦСОНИИ: ЖИВОТ КРАЉА СВ. ИСВАНА

 Други познати Србин –  Кошутић , Србин  који је преименован у  Кошут , по коме се главни трг у Будимпешти зове  Кошут тер (Кошутов трг).

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost…ok_usmena.html

http://jelesnapok.oszk.hu/prod/SZERK…/hunyadi_3.jpg

You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.