Kaко је створен мађарски народ

Slika

У крајеве у којима сада станују, Мађари су дошли између 860 – 870. пoc. Христа. Грчки и латински писци, који говоре о њима, приказују их као дивље пљачкаше. Мађарски историчари кажу то исто. Према Јулију Паулеру (нав. дело стр. 3.) Мађарима из доба пре примања хришћанства „најомиљенија и главна забава су били ратови односно пљачкашки упади у земље суседних земљорадничких народа, да би само дошли до што већег плена и да би заробили што више људи“. На својим брзим коњима они су вршили изненадне препаде у мањим одредима на мирна насеља, палећи и пљачкајући, заробљавајући и убијајући оне који су им давали отпор, да би се после извршења препада исто тако брзо изгубили како су се и појавили. Прво су напали, опљачкали и подјармили cрбска племена која су већ имала своје домове и била стално настањена у Панонској равници, па су затим предузели пљачкашке походе у немачке, талијанске, византијске па чак и франачке покрајине. Марцали пише да су 898 – 899. у два маха опљачкали Верону и околину јој у северној Италији; напали су и на саму Венецију и опустошили њену околину. 901. упали су у Баварску, где су све опљачкали, спалили и поубијали, али где су и први пут били поражени од стране Немаца. Идуће године опустошили су долину Драве и Муре. Опат из Сен. Галена вели за њих да „не опраштају ни оцу ни мајци“, да „кољу децу пред очима родитеља“, да је од њих „земља опустошена“ и „да се бели од костију поубијаних и покланих“. (Нав. Марцалиево дело стр. 147.) А према признању самог Марцалија (нав. дело стр. 168.) ондашњи културни свет унео је у своје молитве речи: „Боже спаси нас од стрела Мађара„.

Реконструкција изгледа јурте (покретне куће) какву су користили Мађари (Угри) у 9. веку

Овим пљачкашким походима Мађара учињен је крај тек шестдесетих година X. века, када су се Мађари, после претрпљених страховитих пораза у Немачкој, Италији и на Балкану, исцрпљени и крајње проређени, смирили. „Некадашње вере у сигурну победу није више било. Морали су увидети да свет за њих постаје све ужи. Увидели су да немачке и талијанске покрајине брани све више огромна и непоколебива кула западно-римске империје. Искусили су, да је грчка империја поново постала страховито јака…“ (Марцали, нав. дело стр. 198.)Као номадским племенима, којима је, поред пљачкашких похода, лов био једино занимање, Мађарима је требало дуго времена да се привикну на земљорадњу и остале привредне позиве, који означују виши ступањ културе. Обрађивање земље они су примили од староседеоца Србa, који су се не само, дакле, налазили на вишем културном ступњу, него су према Мађарима чинили и већину становништва у земљама у којима су се настанили. То, улепшвајући, признаје и Балог (нав. дело стр. 31-32.) кад вели да су Мађари „осећајући у себи позив војничког и политичког народа“ само војевали и заповедали, док су земљу обрађивали само староседеоци Срби, који су као народ сачињавали већину.Услед тих и такових расних особина претила им је опасност да се сасвим изгубе, јер су били притиснути са једне стране римском – са друге стране византиском империјом. Прелаз у хришћанство дао им је подлогу, којом је створен каснији и садашњи мађарски народ.Мађаре су првобитно сачињавали ратници са својим породицама, који су, када нису ратовали, проводили своје време у лову и спремању за будућа војевања. Земљорадњом и осталим привредним пословима бавили су се Срби, које су приликом свог доласка подјармили. Павле Балог (дело стр. 31.) каже: „Земљу су првобитно само староседеоци Срби култивисали. У првим вековима није могло бити мађарског варошког живота“. (Дело стр. 32.): „Мађар је осећао у себи позив војничког и политичког народа“. „Мађари су само војевали и заповедали, док су Срби радили, сачињавајући већину као народ“.Види се из овога, као и из осталих доказа, да су Мађари већ у почетку искоришћавали Словене у крајњој мери и у сваком погледу. Када су примили хришћанство, признавајући надмоћ и власт римске царевине, још им се више указала прилика, да Словене подјарме и искористе у своје виталне интересе. Када су, услед притиска културног света, били онемогућени за даљња пљачкања и када им је претила опасност да ће их сасвим нестати, добили су, путем хришћанства, од потлачених Словена нову крв, која им је донела препорођај. Насилним асимилирањем успело им је да повећају свој број тако, да су на тај начин и постигли своју садашњу бројност. Најбоље доказује, колико их је пропало у ратовању и пљачкању у првом веку и како их је мало било када су примили хришћанство, што су бројили свега око 20-30.000 породица. Фракнои и Салаи кажу, да је после прелаза у хришћанство број њихових насеобина према Славенским био апсолутно незнатан. Тек у XIII. веку постају нешто бројнији, али се по називима насеобина види, да су пореклом словенске. У овом веку се Славени спомињу у мађарској историји већ као Словаци, Срби, Хрвати, и Словенци, а поред њих, и са њима заједно, и Румуни и Немци. Како је мало Мађара било још и у XV. веку доказује Хунфалви, који пише (дело стр. 412.) „У прашком, чешком музеју има веома много чешких докумената Краља Матије. На немачком језику издато је још више, али не познајемо ни један његов документ на мађарском језику. То карактерише доба Краља Матије у погледу народности. Чешки и Немачки документи су требали: Краљ Матија је дакле издавао такве; мађарски документи нису требали: „Краљ Матија није дакле ни издавао такве (тј. мађарске). Балог каже (дело стр. 3.) „У средњевековној Мађарској место народног језика заузимао је латински језик“; (дело стр. 32.) „Као да ова држава није шестотина година ни била отаџбина Мађара“; (дело стр. 32). „Није нам остала ни једна мађарска реч са уста наших народних краљева (Арпадоваца)“. Др. Дезидер Чанки каже, да је број мађарских градова и села у XV. веку био незнатан према осталим народностима. У почетку XVI. века, непосредно пред окупацијом Мађарске од стране Турака, веома је мален број Мађара и у народу и у јав-ном животу Мађарске. Мађарски краљеви, да би попунили број у ратовима изгинулих и одржали војску, били су приморани давати земље, племства и привилегије и осталим на-родима. Наиме све до укидања кметства, 1848. године само онај је могао бити државни, политички и војни фактор, који је био племић, или привилегован, слободан грађанин. Тако су се, за неколико векова, готово сасвим изгубиле оне мађарске породице, које потичу из мађарске расе, а њихово место су заузимали преставници Србa, Чехословака, Немаца и Румуна, који ће касније сачињавати такозвани високи мађарски сталеж. То је онај сталеж мађарских магната, који је дао мађарској све државне, политичке и војничке функционере све до укидања кметства и сталешких привилегија, који је једном речи сачињавао и значио државу у доба феудализма.
.

Ћирилични вез на глави првог угарског краља Szent István-а (Светог Стефана) из 11.века

Фотографију капе- капуљаче Иштвана, односно Св.Стефана, првог краља „Угорја“, објавио је др Чобор Бела ( Czobor Bela, 1852-1904 ) у књизи „MAGYARORSZÁG TÖRTÉNETI EMLÉKEI AZ 1896. ÉVI EZREDÉVES ORSZÁGOS KIÁLLÍTÁSON“, доступну у целини на мрежи на линку
http://mek.niif.hu/00900/00941/html/doc/c100756.htm
http://hu.wikipedia.org/wiki/Czobor_B%C3%A9la

Фотографија предње и стражње стране капе Вајка Арпада, покрштеног Стефана/Иштвана доступна је на овој страни Белине књиге, преко линка
http://mek.niif.hu/00900/00941/html/doc/c200763.htm

Иван Нађ је написао дело: „Породице Мађарске са грбовима и генеолошким таблицама“ у тринаест књига и на 6553 страна. Дело је штампано од 1857. год. до 1868. године и садржава имена породица, које су играле улогу у мађарској историји, породица, које су дале све државне, политичке и војничке функционере пре укидања кметства 1848. године. У овом делу има око 12.000 породичних имена, од којих је Србa око 2.000, чехословачких, пољских и руских око 4.000, немачких око 2.000, румунских око 3.000, а једва хиљаду износе такова имена, о којима се зна, или се барем да слутити, да су мађарска.

Иван Нађ је нарочито пазио на то, да истакне дела оних породица и оних људи, који су имали у рукама судбину Мађарске. Види се по именима, која се највише помињу у мађарској историји, да једва има међу њима такових, која су чисто мађарска.

Део из публикације Лазарa Стипићa “Истина о Мађарима“
(по мађарским подацима)

SIBINJANIN JANKO ( SABINJANIN, SRBINJANIN )


Originalno ime mu je bilo Janjoš Hunjadi (Hunyadi János), iliti Ivan Korvin (Ioannes Corvinus), i bio je najpoznatiji hrišćanski vitez, koji se proslavio u borbama protiv Turaka,
u 15. veku.

U domaćoj tradiciji on je u XVII veku pretvoren u sina Stefana Visokog (despota Lazarevića). Imao je po istim verovanjima sestru Janu ili Rudul, koja je bila majka slavonskog bana „Sekule“, koji se stvarno zvao „Janoš Sekelj“ (poginuo na drugom Kosovskom boju 1448. godine).

Jankov otac se zvao Vojko ili Vuk, i prvi katolik je u porodici bio, spominjući se pod ta dva imena 1409. i 1414. godine. Prvi poznati član njegove porodice je njegov otac i Janošov deda, Srba (1409. godine).

Bio je jedna od vodećih ličnosti u velikoj borbi protiv Turske u 15. veku, postao je i simbol borbe protiv Turaka. Predvodio je više uspešnih krstaških ekspedicija, potukavši Osmanlije 1441. kod Beograda, 1442. kod Sibinja i iste godine kod Gvozdenih vrata u Transilvaniji (Erdelj), ali je 1448. pretrpeo poraz na Kosovu, kad su mu Turci gotovo uništili vojsku. Srpska narodna umotvorina „Kasno Janko na Kosovo stiže“ daleko poreklo ima u ovom događaju. Godine 1454. mađarske i srpske trupe pod njegovom komandom do nogu su potukle Turke kod Kruševca. Razbio je i tursku opsadu Beograda 1456. ali se potom razboleo od kuge i umro u Zemunu.

Izvorna pjesma o Sibinjanin Janku, stara preko 500 godina, otkrivena je prije dvadesetak godina. Srbi koji su pobjegli u Italiju, slave  Sibinjanin Janka (Hunady Janoša).
Filip De Diversis, talijanski pisac, koji je živio u Dubrovniku izmedu 1440. i 1450., spominje narikače, a u Italiji je u malom mjestu Doja del Kole 1. maja 1497. godine grupa iz tamošnje Srpske kolonije pred napuljskom kraljicom Izabelom del Balc, koja je bila na prolazu za Napulj, pjevala jednu srpsku narodnu pjesmu:
,, Orao se vijaše nad gradom Smederevom
Nitko ne ćaše s njima govoriti
Nego Janko vojvoda govoraše iz tamnice:
„Molim ti se, orle siđi malo niže
Da s tobom progovorim: Bogom te brate jimaju
Pođi do smederevske gospode da s ‘mole
Slavnomu despotu da m ‘otpusti iz tamnice smederevske
I ako mi Bog pomože i slavni despot pusti,
Iz smederevske tamnice, ja te ću napitati
Crvene krvce turecki, bijeloga tijela Viteškog.“
Ovu bugaršticu, vezanu za Smederevo i srpskog despota Ðorda Brankovića, zabilježio je u izvornom obliku talijanski pjesnik Roger di Pacienca, pa je ona tako i došla do nas, štampana u okviru jednog njegovog speva.
Sveti Stefan, prvi kralj Madjarske, Srbin, koga su Madjari prekrstili u Szent Istvan (on je svetac i u pravoslavnoj i u katlickoj crkvi. Po njemu Madjari cesto prevode ime Stefan u Istvan)

Srbin Kosutic koga prekrstili u Kosuth, po kome glavni trg u Budimpesti nosi naziv Kosut ter ( Kosut trg )
http://www.rastko.org.yu/knjizevnost…ok_usmena.html
http://jelesnapok.oszk.hu/prod/SZERK…/hunyadi_3.jpg
You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed.Both comments and pings are currently closed.

Comments are closed.