.
Blog Archives
May
31
Kada je trojanski princ Paris jednom došao na spartanski dvor, Menelaj ga je gostio nedelju dana, pre nego što je otišao na Krit na sahranu svoga oca. Za vreme Menelajevog odsustva, zahvaljujući boginji Afroditi, Jelena se zaljubila u Parisa. Jelena i Paris su pobegli u Troju i tamo se venčali. Njeno bekstvo je izazvalo rat između Grka i Trojanaca koji će trajati deset godina.
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
May
29
.
Diviti se lepoti austrijske kraljice Sisi, sasvim je opravdano. Ono što je totalno neopravdano je što smo zaboravili koliko su i naše kraljice bile lepe, koliko nesrećne i koliko su, u svoje vreme, značile svom narodu. Jedna od najtragičnijih, i svakako najlepših je Draga Mašin, supruga kralja Aleksandra Obrenovića i kraljica Srbije od 1900. do svoje smrti 1903.
Draga Obrenović, devojačko Lunjevica, je bila kraljica Srbije i supruga kralja Aleksandra Obrenovića, poslednjeg kralja iz dinastije Obrenovića. Pre nego što je postala kraljica, Draga je bila udovica inženjera Svetozara Mašina i bila je dvorska dama na dvoru kraljice Natalije Obrenović. Ubijena je zajedno sa suprugom tokom Majskog prevrata 30. maja 1903.
Mladost
Draga Lunjevica je rođena 23. septembra 1867. godine u Gornjem Milanovcu u bogatoj porodici Lunjevica. Dragin otac, Pantelije Lunjevica je bio okružni načelnik Gornjeg Milanovaca, a majka Anđelija domaćica. Pored Drage, Anđelija i Panta su u braku imali još sinove Nikodija i Nikolu i ćerke Hristinu, Vojku i Anu.
U svojoj devetoj godini, Draga je poslata na školovanje u Beograd. Osnovu školu je završila u Beogradu, zatim i “Cermankin zavod”, odnosno “Ženski zavod”. Tu je naučila više stranih jezika, među kojima ruski, francuski i nemački jezik. Za vreme boravka u Beogradu, Draga se počela baviti pisanjem romana i pripovedaka, prevođenjem knjiga za novac.
I pored toga što je otac vodio dosta računa o njoj, kao vrlo mlada devojka je počela da zarađuje za život. Čak je objavila i nekoliko zanimljivih priča za inostrane časopise. Volela je da čita, a naročito je volela da čita Stendala.
U Beogradu se prvi put zaljubila u studenta Bogdana Popovića, kasnije profesora i teoretičara književnosti, koji je od Drage bio stariji tri godine. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je potpuno daleko od Popovića.
Prva Dragina udaja
.
Čim je napunila šesnaestu godinu, roditelji su počeli da je spremaju za udaju. Rudarski inženjer Svetozar Mašin je bio dobar poznanik njenog oca, a uz to imao je i bogato poreklo. Svetozar Mašin je bio petnaest godina stariji od Drage. Njegov otac je bio ugledni lekar i služio je na dvoru kod kneza Mihaila i kralja Milana Obrenovića. Dragin dever, a Svetozarov brat, Aleksandar Mašin će kasnije biti jedan od vodećih zaverenika u njenoj likvidaciji, a jedno vreme biće i načelnik generalštaba srpske vojske. Draga Mašin je rekla Bogdanu Popoviću da će se zbog roditljeske prisile udati za Svetozara, ali da tu nema ljubavi, već samo koristi. Tako su se rastali u Beogradu.
Svetozar i Draga su se venčali avgusta 1883. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu. Draga je često je odlazila na dvor kralja Milana Obrenovića, koji je bio odličan prijatelj Svetozara Mašina. U braku sa Svetozarom Mašinom živela je tri godine, a zatim je postala udovica. Nasledila je njegovu penziju i ime. Aleksandar Mašin se toliko protivio ovome, da je kasnije optužio lično Dragu da je ubila njegovog brata.
Za vreme dok je bila udovica, Draga je nastavila da piše romane i pripovetke. Prevela je roman “Mačije oko”. Stanovala je u Svetozarevom državnom stanu u Smederevu, sve dok nije bila primorana da se iseli, kada se vratila u Beograd. Za vreme svog boravka u Beogradu, umrli su joj oba roditelja i Draga je morala da se sada stara i o sebi i o svojim najbližima. U Beogradu je bila urednica u časopisu “Domaćica”, i član srpskog novinarskog društva.
more »
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
May
29
.
U dolini reke Ibar, nekada davno jedan srpski vladar po imenu kralj Uroš Prvi u znak ljubavi prema svojoj voljenoj, Francuskinji a srpskoj kraljici Elen Anžu koju ovde prozvaše Jelеna Anžujska, zasadi silne jorgovane duž klisure pomenute reke ne bi li se otmena dama osećala kao kod kuće…
…
Od sredine 1243. godine na srpskom prestolu sedi kralj Uroš I “Veliki” pošto je prethodno nasilno uklonio svoga rođenog brata – kralja Vladislava. Ostalo je tajanstveno poreklo njegove žene Jelene, za koju se ne zna čak ni to da li mu je ona prva, druga ili čak treća.
“Ova blagočastiva i hristoljubiva blažena Jelena bila je od plemena fruškoga, kći slavnih roditelja, koji su bili u velikom bogatstvu i slavi”. (Danilo Drugi).
Bilo je mišljenja da je ona Anžujskoga roda, budući da su anžujski kraljevi u Napulju spominjali po svojim pismima neku Jelenu kao svoju rođaku. Tu su i razmišljanja da je ona od loze Kurtene, koja opet ima rođačke veze sa Anžujcima. Nisu bez osnova ni pretpostavke da Jelena potiče iz nekog francuskog plemstva iz Grčke budući da se navodi da je “od fruškoga roda” što je inače stari termin za Franke ili Francuze koji potiče od grčke reči. Najmanje je verovatno razmišljanje da Jelena ima poreklo u francuskom i mađarskom plemstvu u Slavoniji i Sremu. Ipak, na kraju ostaje teza da kraljica Jelena dolazi iz roda Karla I Anžujskog, kralja Sicilije i Napulja. Sam Karlo potiče iz kraljevske porodice u Francuskoj pa bi shodno tome i Jelena bila iz francuske kraljevske porodice.
Tačan datum sklapanja braka između Uroša i Jelene se ne zna i predpostavlja se da je do njega došlo oko 1250. godine. Koliko se zna imali su petoro dece, od kojih samo za sinove Dragutina i Milutina imamo sigurnije podatke. Postoje predpostavke da su imali još dvojicu sinova i to Brnču (Brnjača, Prnča) i Stefana čiji je grob u Studenici,kao i ćerku za koju istorija nema podataka čak ni kako se zvala.
Za 1288. godinu se vezuje osvećenje njena četiri franjevačka manastira koji su se nalazili u Baru, Skadru, Ulcinju i Kotoru.
Ona je mnogo toga učinila i pri izgradnji pravoslavnih hramova i između ostalih izgradila je pravoslavni hram Gradac na Ibru.
To je bila po svojoj nameni njena grobna crkva posvećena Blagovestima, a ovaj manastir je podignut oko 1275. godine i nalazi se u selu Gornji Gradac.
Biograf tvrdi da je ona lično nadgledala kako napreduje izgradnja ovoga hrama.
Nakon završetka izgradnje hrama kraljica Jelena ga je naselila monasima: “utvrdivši crkveni ustav, sakupivši izabrane monahe, zapovedi im da tu prebivaju, ustanovivši im zakonsko izdržavanje, koje drži nepromenjeno i do sada, takođe i celom crkvenom kliru, kao što u taj dan ustanovi blažena…”, kao što ga je snabdela i sa neophodnim knjigama i ostalim potrebama.
more »
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
May
29
.
Jovanka Orleanka, Devica iz Orleana, proslavljena francuska nacionalna junakinja (fr. Jeanne d`Arc, eng. Joan of Arc) je rođena u malom šampanjskom selu Domremiju 6. januara 1412, a umrla (spaljena) u Ruanu 30. maja 1431.
Poticala je iz vrlo siromašne porodice. Majka je bila domaćica, a otac joj je bio sitni seoski zemljoposednik, koji se jedino bavio zemljoradnjom. Imala je još dva brata i dve sestre koji su umrli veoma mladi. Roditelje je izgubila po osvajanju Domremija od strane Engleza. Brigu o njoj je tada poveo njen ujak i njegova žena koji su bili nešto bogatiji.
Kao mlada devojka bila je pastirica i svaki dan je tražila da je njeni staratelji vode u crkvu da se ispoveda. Jovanka Orleanka nikada nije naučila da čita i piše. Bila je siromašno odevena, a oni koji su je poznavali su govorili da bi po ceo dan provodila po planini čuvajući stado i pevušeći pesme.
Bilo joj je 13. godina kada je čula prve nebeske glasove koji su je poručivali da dođe u crkvu i da se pomoli jer će otada početi njena božja misija. To je nesumnjivo za nju predstavljalo nekakvo predskazanje i neki Božji zadatak koji je bio poveren njoj. Već 1428. godine, kako će to kasnije na suđenju izjaviti dobila je božji poziv da pomogne francuskom zapovedniku Robertu Badrikuru i francuskom dofenu (regentu) Karlu VII Pobedniku u bici kod Vakulera. To je malo mestašce koje se svega nekoliko kilometara nalazilo od njenog sela. Orleanka je poletela pravo u srž bitke, odevena u bednu pastirsku nošnju, a zapovednik ju je odmah vratio natrag.
Englezi su zauzeli Orlean 12. oktobra 1428, približavajući se Šinonu, gde se nalazilo središte dofenove rezidencije. Orleanka ponovo napušta svoje selo 1429. i ponovo odlazi u Vakuleru. Francuski zapovednik je ponovo pokušao da je udalji. Orleanka je izjavila da je Bog nju poslao da pomoge Francuzima da oteraju Engleze, da se Karlu VII Pobedniku stavi kraljevska kruna i da se zatim ona povlači. Ona je Badrikuru rekla:
“Ja ne znam da jašem. Ne znam ni da se borim. Bog je onaj koji će me voditi i pomoći mi.”
more »
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
May
20
Текст преузет са сајта Руског Дома:
http://www.ruskidom.rs/sr/kako-je-vasilisa-prekrasna-stigla-i-kod-nas/
Главна јунакиња чувене руске бајке оличење је словенске богиње растиња, шума и свеколиког богатства на Земљи. У српским бајкама она је обично безимена и помиње се само као „ђевојка”.
У древна времена, када су Стари Словени још живели у свету у коме се јава и сан нису разликовали, настала је бајка о Василиси Прекрасној. Духови тајанствених шума и густих измаглица које плове изнад моћних река породили су један од најлирскијих ликова руских предања који је жив и данас. Обдарена мудрошћу и способношћу преображаја, Василиса се јавља још под именима Василисе Премудре, Марије царевне, Марије Моревне, Елене Прекрасне…
Древна бајка гласи овако
У неком граду живео је богати трговац који је са женом имао кћерчицу Василису. Мати се разболела, па је на самрти својој дванаестогодишњој кћери оставила лутку чаробницу коју је Василиса требало само да нахрани да јој она испуни сваку жељу.
Након женине смрти, трговац се убрзо оженио удовицом која је и сама имала две кћери. И како у причи обично бива, маћеха је мрзела пасторку зато што је била лепша од њених кћери па јој је задавала многе тешке послове, које је Василиса успешно савладавала уз помоћ чаробне лутке. Једнога дана маћехине кћери су на превару угасиле кућни огањ и Василису послале по ватру код страшне Баба-Јаге. Девојка је успут срела три чудна коњаника: један је био сав бео и у белом руху, други на црвеном коњу, а трећи сав у црном.
После дугог хода, Василиса је тек следеће вечери стигла на пропланак, где се налазила колиба Баба-Јаге. Свуда око ње лежале су људске кости, а на плоту су штрчале лобање с ватреним очима. Ноћу су те очи сијале тако да је на пропланку било светло као усред дана.
Да би добила ватру, несрећна девојка је код Баба-Јаге морала да ради најтеже послове које је успевала да заврши само захваљујући својој лутки. На крају је добила ватру, заправо лобању с ужареним очима.
Маћеха и њене кћери радосно су је примиле говорећи јој да откако је отишла нису имале ватре у кући. Када су лобању с огњеним погледом унеле у собу, очи су маћеху и њене кћери претвориле у прах и пепео. У наставку приче Василиса се, захваљујући вредноћи и домишљатости, удала за самог цара.
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
May
11
” Ti si moje bogatstvo, moja ljubav, moja mjesečina, moj najiskreniji prijatelj, ti si moje postojanje, moja jedina ljubav. Ti si najljepša među ljepoticama… Uvek ću ti pjevati ode.” Sulejman Velinčanstveni (1494- 1566), zapisaće ove riječi u pjesmi napisanoj pod pseudonimom “Mahubi” (u prevodu ljubavnik).
Kome su upućene te riječi? Naravno, ženi. I to ne bilo kakvoj. Ženi, koja je pretumbala vjekovima brižljivo njegovanu tradiciju Otomanske imperije, onoj koja je od naizgled nemogućeg, učinila moguće. Ženi, koja je prevalila put od robinje do Njenog carskog veličanstva. Zapadni svijet je pamti kao Rokselanu a orijentalni kao Haseki Hurem sultaniju.
Rođena je pak kao Aleksandra Anastazija Lisovska 1506.g, u tadašnjoj Poljskoj Litvaniji (Ruteniji), poznatoj i kao Crvena Rusija, nedaleko od današnjeg ukrajinskog grada Lvova. Otac joj je bio pravoslavni sveštenik i bio joj je namjenjen sasvim običan život, sve dok joj krimski Tatari nisu pobili porodicu a nju odveli kao robinju, da bi je u Konstantinopolju, današnjem Istanbulu, prodali za harem moćnog Sulejmana Veličanstvenog.
Narod je za nju govorio da je vještica i vračara a evropski dvorovi su je smatrali najvećom spletkašicom koja ne preza ni od koga ni od čega. Po prirodi borbena, lukava, vješta u manipulisanju ljudima, umiljata kao jagnje i opasna kao vuk, donijela je odluku da postane gospodarica. Svojim, prije svega umiljatim osmjehom i radošću kojom je zračila vrlo brzo osvaja sultana postavši njegova miljenica- “haseki“- sa svim povlasticama koje idu uz to. Njena vedra spoljašnost joj je donijela ime “Hurem” – radosna.
Naravno, uz naklonost sultana, Rokselana je postala i objekat mržnje i ljubomore, pre svega dotadašnje sultanove “haseki” žene, sultanije Mahidevran, koju su zvali i “Gulbahar” -proljećna ruža, ali i svoje svekrve, majke sultanije zvane Valide. Prva Jevrejka koja je postala žena sultana, a potom i majka nekog sultana, bila je Ajša Hafiza (1479.-1534.), rođena pod imenom Helga. Bila je žena sultana Javuz Selima I, i majka najčuvenijeg sultana Otomanskog carstva – Kanuni sultan Sulejmana, poznatog kao Sulejman Veličanstveni.
Sulejman Velinčanstveni (1494- 1566, vladao je od 1520. do smrti), poznat i kao Sulejman Zakonodavac, mudar državnik, vojskovođa koji je osvojio Beograd i stigao do Beča, ovladao Sredozemnim morem i Persijom, strah i trepet za svoje podanike i evropske dvorove 16. vijeka, vješt zlatar i rječit pjesnik.
Da sve bude još komplikovanije, sultan je sa prvom ženom imao sina Mustafu, koji je trebalo da naslijedi svog oca. Po Rokselani, naravno, to nije dolazilo u obzir, jer bi joj sudbina bila zapečaćena. Ali to umjesto da zabrine i uplaši Rokselanu, dalo joj je podstrek da ukloni svaku prepreku koja joj se nađe na putu.
Poslije jednog sukoba sa Mahridevran, kada ju je ova doslovno prebila, sultan izopštava svoju bivšu prvu miljenicu i na njeno mjesto dolazi Hurem. Ona promišljeno i ciljano u međuvremenu prihvata islam, što je uslov da bi se napredovalo na ljestvici moći na otomanskom dvoru. Sljedeći korak je bio rađanje djeteta, i to muškog, potencijalnog sultanovog nasljednika. Prvo njihovo dijete biće sin, Mehmed.
Posle Mehmeda, Rokselana će roditi kćerku Mihrimah, te sinove Abdulaha, Selima, Bajazita i Cihangira. Posljednji sin je imao urođenu grbu. Pošto je bio dobroćudne naravi, iako hendikepiran, on će postati Sulejmanov miljenik.
Kao visprena žena sa jasnim ciljem da obezbjedi prijesto za svoje sinove, budući vješta u intrigama i vrlo bliska sa sultanom, vrlo smišljeno je eliminisala jednog po jednog protivnika. Najveći među njima nije bila Mahidevran, već Ibrahim Paša.
Ibrahim Paša je bio vrlo blizak saradnik sultana koji se strpljivo ali uporno uspinjao uz ljestvicu državne moći. Od sultanovog sokolara je postao veliki vezir, kojem je sultan ostavio na milost i nemilost osvojene teritorije u Evropi da upravlja njima. Ali sve njegovo umijeće i životno prijateljstvo mu neće pomoći u sukobu sa Rokselanom. Jedina mana mu je bila što je on na prestolu htio da vidi Mustafu, Mahivedraninog sina, a ne sina bivše robinje. Njegov je izbor bio valjan, jer su Mustafu smatrali vrlo talentovanim i nadasve obrazovanim mladim državnikom i vojskovođom. Diplomate su iz Carigrada upozoravale svoje evropske dvorove da im se ne piše dobro kada Mustafa naslijedi oca Sulejmana.
Zašto je Rokselana toliko bitna?
Ona je bila prva robinja koja je postala sultanija! Ona je bila prva žena kojom će se uopšte vjenčati jedan sultan. To se desilo poslije puna četiri vijeka vladavine sultana, koji su imali svoje hareme i svoje miljenice, ali ne i zvanične žene. Doduše Sulejman Veličanstveni i Hurem su morali za taj čin da sačekaju smrt sultanove majke.
Rokselana ili Hurem je jedina sultanija kojoj je poslije rođenja princa nasljednika dozvoljeno da ostane sa sultanom na dvoru cijeli život. Bila je jedina žena koja je imala ulogu savjetnika sultana! Ona je donekle osnažila ulogu žene na osmanlijskom dvoru, sposobna da iz sjenke utiče na kolebljive vladare. Ostala su zabilježena njena pisma upućena poljskom kralju Sigismundu Drugom i persijskom šahu. Nesumljivo je da nakon postavljenja njenog zeta Rustem paše za velikog vezira, bila politički i na svaki drugi način najuticajnija ličnost u Otomanskoj imperiji. Bila je prva žena dobročinitelj. U Meki i Medini je izgradila niz narodnih kuhinja, zatim kompleks objekata u Jerusalimu sa džamijom i medresom. U Carigradu je, uz džamiju sultanije Haseki Hurem, izgradila i javno kupatilo kao dio kompleksa čuvene Aja Sofije (poznate i kao Sulejmanija). Gradila je vjerske škole – medrese i zgrade za opšte dobro naroda. Svojim dobročinstvom je željela da popravi ružnu predstavu naroda o njoj zbog silnih intriga i prolivene krvi. Ipak su je zvali vješticom.
Kako li je izgledala ta visprena i opasna žena? Mora da je bila zanosna, čim je očarala tada najmoćnijeg i najopasnijeg vladara.
Riđokosa ljepotica naglašenih oblina koje bude maštu. Tako je uglavnom prikazuju bakrorezi i platna umjetnika Srednjeg vijeka. Za takvu sliku je zaslužan izvjesni Melkior Loriks, koji je nekih pet godina proveo u Carigradu u pratnji habsburškog izaslanika. U svojim putopisima on opisuje Rokselanu upravo onako kako su je umjetnici potom slikali a književnici dočaravali, uključujući i Šekspira.
Sulejman Veličanstveni je svoju miljenicu poslije smrti 17. aprila 1558. sahranio u mauzoleju čiji zidovi su predstavljali radost raja. Najzad, Rokselana i jeste bila “radosnica”…
Lik sultanije Hurem (Rokselane) je u turskoj TV seriji vrlo uspešno dočarala nemačko-turska glumica
Miriam Uzerli kao Hurem u tv seriji ,,Sulejman Veličanstveni”(na slici dole)
Izvor: sulejmanvelicanstveni.org
Category: Zaboravljena istorija Zemlje
Comments off
Apr
24
Народ лужичке културе
Народ који називамо Етрурцима живео је у средњој Италији, западно од Апенинског масива, на територији која се на северу граничила реком Арно, на истоку и југу Тибром (Ибром), а на западу Тиренским морем. То је земља сликовитих предела, коју је природа обдарила изванредним обиљем. На северу се налази широк ланац брда, који се, од мора, пружа на исток до плодних долина и планина испод високих Апенина; на југу се, приобални појас, издиже до зоне плодних вулканских висоравни, с дубоким клисурама и угашеним вулканским кратерима. То је богато подручје маслина, винове лозе, житарица и воћа. Осим тога, на територији Етрурије, била су скоро сва рудна богатства италијанског полуострва; неколико етрурских градова своје благостање захваљивало је својим рудним налазиштима, док су насеља на југу, свој процват, базирала на земљорадњи.
У овој области је у VIII веку пре н.е. дошло до развоја материјалне културе која се разликовала од свих осталих на Апенинима. Дошљаке, који су у VII веку пре н.е. постали потпуно развијен народ, грчки и римски писци су најчешће приказивали као свирепе и разуздане. Та слика, ни у ком случају, не одговара стварности и плод је политичког супарништва и неразумевања. Миграција и досељавања на Апенинско полуострво, одвијају се у периоду од ХIII до Х века пре н.е. Долази народ који историчари називају народ поља са урнама.
Пепео својих покојника, он је, у новој домовини, сахрањивао у осаријама – биконичним урнама, које је, потом, сахрањивао у густо распоређене гробове – у облику бунара. Етрурци су припадали народносној култури поља са урнама, чија се заједница, у Европи ХIII века пре н.е. распростире од источне Француске, широким појасом преко долине Рајне, југозападне Немачке и Подунавља, све до западних ивица карпатске котлине. Кад је народ поља са урнама поткопао моћ домородачког становништва, заузимањем целог Подунавља, област се проширила до немачког средњегорја, реке Одре, средње Европе и Балкана.
Насељавања европских пространстава, вршена су у више таласа из Азије, са подручја између Каспијског и Аралског мора, Иранске висоравни, те простора око Црног мора и река Доњеца, Дона и Волге. Ове територије је, како је Птолемеј писао, насељавало бројно племе Сармата (Сауромата, Сербоа, Срба). Најстарија и основна култура народа поља са урнама била је лужичка а име је, како смо раније рекли, добила према пространим гробовима са урнама у Лужицама.
У бронзано и гвоздено доба, лужичка култура и њени носиоци, Лужички Срби, доминирају Европом; поред лужичких пространстава, њихови центри су у Чешкој, Моравској, средњедунавском округу и на територији данашње Србије, те ондашње Паноније.
more »
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off
Apr
07
Царица Теодора
Судбина царице Теодоре, која се из кулиса Хиподрома попела на престо велике царице, имала је од вајкада преимућство да изазива радозналост и да дражи машту. За њеног живота, њена изванредна срећа толико је зачудила савременике, да су цариградски беспосличари, да би је објаснили, проналазили најневероватније приче, сву ону масу сплетака које је Прокопије, у својој Тајној Историји, брижљиво покупио за потомство. После њене смрти, легенда је се дочепала још више; народи Истока и Запада, Сиријци, Римљани, Срби и остали Словени надметали су се ко ће више да улепша романтичним појединостима њену романтичну судбину; и захваљујући тој хучној слави, чак у наше доба, једина међу толиким царицама које су се изређале на престолу Византије, Теодора остаје позната и готово популарна.
Досад се већина оних који би се латили да је насликају служила готово искључиво анегдотама које је изнео Прокопије. Ја сам свакојако врло далеко од тога да одрекнем сваку вредност томе документу, и чак радо верујем да би се могле, кад би се он пажљиво проучавао, издвојити, потпуније него што се то до сада чинило, извесне црте Теодорине психологије за време њене бурне младости. Али ипак, треба имати на уму да постоје и други подаци, поред Тајне Историје. Нађени су, нарочито последњих година, и други документи који допуштају да се потпуније оцрта фигура славне владарке. Животи блажених источњака, које је око средине VI века испричао један од блиских царичиних пријатеља, владика Јован Ефески, неиздати одломци велике Свештене Историје коју је саставио исти писац, безимена хроника објављена под именом Захарија из Митилене, друга дела, и исто тако савремена, као биографије патријарха Севера и Јакова Варадеја, апостола монофизита, издата су или преведена према сириским рукописима, где су спавала заборављена, и доста чудновато осветљују улогу коју је Теодора играла, у вери и у политици. Ту се могу придружити и други писци, раније познати али доста ретко разгледани, као Јован Лидус, или нови одломци Малале, да и не говоримо о царским Новелама, чија је заморна опширност, при свем том тако пуна података, одбила многу храброст, и о самом Прокопију, који је, срећом по нас, оставио и друга дела поред Тајне Историје. И из свега тога, ако се човек потруди да пажљиво чита, издвајају се извесне чињенице, које показују личности из Јустинијановог века можда у мало друкчијој светлости него што је она у којој нам се обично представљају.
Цар Јустинијан и царица Теодора
more »
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Mar
19
Аутор фотографије – Весна Мијаиловић
.
„Када је велики херој и генерал Александар Велики оставио овде своје трупе, замолио их је да остану на овој земљи и никада не промене своју традицију и веровања, културу и законе, докле год се он не врати из ратних похода са Истока…:“
Не, ово није прича из неког грчког села, већ прича са обронака Хинду Куша.
Пре више од 2000 година Александар III прелазио је преко планина северног Пакистана освајајући и, према неким легендама сејући семе народа који опстаје до данас. То су живи хероји, који су стигли до 21. века живећи животе на исти начин као и њихови чукундедови.
Причајући на српском са својом сестром испред једног колеге Пакистанца, изненада нас је прекинуо и упитао: „What is the word you have just said? Somthing which sounded like „Nishta“?“ (Коју си то реч управо изговорила? Звучало је као ништа. ) „Баш тако – ништа!“-одговорила сам. „Хм, имаш врло изоштрен слух за стране језике.“ „Ах хвала! А шта то значи?“ „Значи nothing, zero..:“ „Баш као и на једном од језика краја одакле сам!“-рекао је. „Мислиш на Урду језик (пакистански ) ?“ – упитала сам знатижељно. „Рецимо, али један специфичан дијалекат, који се потпуно разликује од типичног урду језика којим говори већина. У питању је језик народа Калаш.
Да ли си икада чула за њих?“ „Да будем искрена не….“-одговорила сам стидљиво, размишљајући о томе чега све занимљивог на свету има, а да о томе никада нисте чули… „То је народ планинског венца Хинду Куш, једна од провинција Пакистана, за њих се верује да су потомци војске Александра Великог. Имају специфичан језик, обичаје и разликују се од осталог становништва у свему, па чак и физички. Углавном имају прелепе плаве или зелене очи и светлу косу…“ „Врло занимљиво…а моје питање је опет, као и сваки пут, зашто у мом и твом језику има толико сличних речи, а да ја и ти појма о томе немамо?“ „Ах да, као оно зимстан, сомбол, аждаха и остало“ – насмејао се након што ме је подсетио на неке наше претходне успутне разговоре. „Па зато смо ваљда ту, да поделимо једни с другима оно што знамо из личних искустава и научимо нешто чега нема у књигама…“
Калаши – „људи који носе црно“ – живе у северо-западном Пакистану, близу авганистанске границе, а муслимани их зову „кафири“ или „неверници“. Интересантно је да су Срби имали придев КАЛАИСАНА за изразито црну, сјајну косу… У регији званој Кафиристан лежи Брир, једно од последњих насеља Калаша. 3500 душа су последња енклава паганских племена у читавом региону. Они се нису много изменили већ вековима. Праве своје вино, уздижу животиње до божанског статуса и верују у виле планинских врхова. Њихови богови, слични онима из античке Грчке, подељени су на мушка и женска божанства и тврде да су некада давно припадали високо образованој култури, све док њихове књиге нису спалила варварска племена.
.
. more »
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Mar
11
Drevni sumerski grad Ur nalazio se na jugu današnjeg Iraka . To je, po svemu sudeći, bila veoma napredna svetska civilizacija o kojoj postoje najraniji zapisi, raniji i od egipatskih. Tadašnje stanovništvo je među prvima koristilo klinasto pismo, raspolagalo velikim znanjem iz oblasti matematike i geometrije.
Trebalo je da prođe dosta vremena da se ova civilizacija otkrije. Čak se i u ranoj biblijskoj istoriji samo četiri puta pominje Ur Haldejski, i u sva četiri slučaja u kontekstu jednog događaja: odlazak patrijarha Avrama.
Priča
Britanskom Ministarstvu spoljnih poslova se 1853. godine obratio Britanski muzej sa zahtevom se predstavniku Velike Britanije u onom što je danas Irak, dodeli mandat za arheološka istraživanja. Ministarstvo je potvrdno odgovorilo i prosledilo nalog Džonu Džordžu Tejloru, svom vice-konzulu u Basri.
Tejlor nije bio arheolog, niti je imao iskustva u iskopavanjima. Međutim, kao voljni sluga vlade njenog veličanstva, bez sumnje je pozdravio ideju jer je u tome video i mogućnost da se odmori od kancelarijskih poslova.
Obezbedio je i natovario karavan sa kamilama i magarcima, pijucima, priborom za kopanje i zalihama i uputio ka Tel el Makajaru.
Stigavši u usamljeno mesto u pustinji, 150 km severo-zapadno od Basre, pregledao je veličanstveni zigurat. Pažljivo kuckajući po ciglama slušao je eho koji bi ukazao na šupljinu. Međutim, nije bilo nikakve šupljine. Građevina je bila čvrsta kao stena.
Ne uznemiravajući se Tejlor je postavio ljude da rade na vrhu zgrade. Bio je uveren da se negde u unutrašnjosti hrama kriju veličanstvena blaga koje će otkriti i ponosno ih otpremiti u London.
Arapski radnici poslušno su počeli kopanje, bacajući cigle sa vrha zigurata na zemlju. Veliki toranj hrama koji je opstao nakon hiljadu godina izlaganja suncu, vetru i pesku počeo je da se lomi pod rukama neveštih ljudi.
Iako je Tejlor imao viziju da će tu naći zlatne kipove, bio je ipak osuđen na razročarenje. Nakon dve godine napornog rada, pronašao je veliki broj manjih predmeta, kao što je prstenje, činije, maske i vaze, ali ništa spektakularno. Sve što je pronašao slao je u Britanski muzej.
Category: Zaboravljena istorija Zemlje
Comments off