.

Старе Србе су остали народи називали Беласти, Светли, те су се временом и они сами почели тако представљати. То «Б» су странци изговарали као «П» па су ти Срби које су називали Беласти постали «Пеласти» потом «Пелазги», како се и у званичној историји називају староседеоци Пелопонеза у данашњој Грчкој, који су касније населили Палестину и дали јој своје име.
И што их и сада јасно издваја од других народа -изглед расног типа «Србин» и његов језик и писмо су тврђава у коју се не може неопажено ући!
Ни силом ни прикривањем. Онај ко није Србин, не може никад добро да научи србски језик!  Онај који научи србски језик и говори га као што то чине несумњиви Срби, може  бити неко из мешаног брака, може по свему личити на некога из црних народа, али у њему постоји србски језички ген!

А где је србски језички ген ту су и остали, мада се они могу затрпати, до неприметности, како то чине са собом многи несумњиви Срби, по крви.

.

Пеласти (Беласти) и Кананци

Наша омиљена и широко распрострањена, тамно црвена боја и данас се добија од биљке  «Кана» која се сада, углавном, гаји као цвеће, али се и даље може наћи да расте слободно и у дивљини.

У ову боју се фарбају одевни предмети у селима – а за добијање ове боје се користе и неке друге биљке, као нпр. бобице корова у одређеном стадијуму сазревања – од бледо црвене, преко тамно црвене до скоро потпуно црне.

Ова биљка  је Беластима/Пеластима на територијама око садашњег Израела дала и име, јер су они  ову боју врло често користили за бојење одеће, а и сама земља којом су насипали своје куће била је црвене боје, боје Кане, те су их у пределима некадашњег Израела, назвали «Кананцима»,  да би се то претворило у «Хананци», а њихова земља је названа Канан или Ханан.Откривена археолошка налазишта у Лепенском виру и у пределима Ханана су карактеристична по црвеним подовима – земља којом су насуте куће била је боје кане, црвена!

Ове карактеристике се везују за Беласте/Пеласте/Кананце/Хананце.

Хананци се ни на који начин не везују са потоњим Хебрејима, од којих су настали Јевреји – ни језиком, ни обичајима, ни црвеном бојом ни менталитетом, као ни општим физичким  изгледом, али се Хананци везују језиком за балканске Беласте/Пеласте, односно за нас Србе!

Некадашњи Беласти су Пеласти (или Срби) из данашње Палестине, која је и добила назив по тим (Б)Пеластима. Палестина од Пеластих људи!

Они, данашњи Палестинци, су своје основно физичко одличје изгубили због протока хиљада година, асимилација  и мешања са околним црним народима, па су садашњи палестински, Беласти/Пеласти, попримили тамнији изглед, сличан осталим арапским народима – али их је доста и са сачуваним изгледом некадашњих Беластих/Пеластих!

Некадашњи Беласти су били бели људи са почестим прелазом у риђе, сачувано у најсрбскијој крвној и расној оази на свету, код наших Горанаца на Косову и Метохији. И они су под присилом променили имена, неке обичаје, веру, али су сачували менталне и расне одлике Беластих/Срба!

Ментални склоп  данашњих Палестинаца и данашњих Срба, и једни и други потомци некадашњих Беластих/Пеластих, је веома сличан: Непокоран, бунтован, правичан, не заборавља своје, не предаје се и не боји се никога! Срби често једног другог храбре и саветују са «Не бој се никога до Бога!»

.

 Сирија-Сирбија

Ово је и нормално, јер сам назив Сирија јасно сведочи да је то земља некадашњих Срба или Сирба, она се из «Сирбија», избацивањем слова «б» претворила у «Сирија» и не треба бити много образован у лингвистичком смислу па закључити због чега садашњој Сирији ово име.

Ни Сиријци се не боје, не предају се, боре се, свесни да је против њих већа сила Израела и Америке са осталим државама, арапских европских народа (Дојчери, Гали, Италијани и други) и надају се у помоћ Бога, рачунајући, исто као и Срби, да против Њега нико не може!

И на њих, асимиловане Беласте/Пеласте, Палестинце и Сир(б)ијце, свом својом силом нападају арапски народи Европе, а Хебреји,  названи Јеврејима, су ти који имају жељу да се опет мало прошире, опет на рачун Пеласта-Палестинаца и наравно оних из Сир(б)ије!

То је два пута на Беласте, два пута на Србе и њихове земље – Србију и Сир(б)ију!

Си(р)бир(ија)-Сибир

Земља старих Срба на територији данашње Русије, на простору данашњег Сибира, називала се Сирбирија или Србија. Касније је назив преиначен, а када се неком промени име он више није онај од пре.

Тако је променом имена Сирбирија у Сибир избрисана одредница да је у питању србска територија – то је постало нешто недефинисано, нешто што тако кусаво не значи ништа.

Сви називи места, подручја, области, на србском језику, имају неко значење: Шумадија је предео под шумом, Мачва је предео са доста мочвара (Мачвара), Поморавље је предео поред реке Мораве, Пољска означава предео поља,   Словачка је земља Словена, а шта је Сибир?

Отети градови и државе који су задржали србске називе, на језику отимача не значе ништа. Шта на данском значи Данска? И зашто толика мржња далеких Данаца према Србији и Србима? Из истог разлога нас мрзе  и Дајчери и Хрвати …итд!

Да се можда и на данском за србску реч «дан» не каже исто? Ако се каже, онда ко су ти отимачи? Данска се до пре неколико стотина година звала Србија!

Сибир – на руском, на било којем језику, шта та реч објашњава, на шта указује, да ли та реч означава велика ледена или пошумљена пространства, шта то значи – ништа, јер се одредница да је то земља Сирба, земља Срба баш због тога и укинула.

Али, нема никаквог спора – Сибир је Сирбирија!

.

Одломак преузет са сајта ,,Златни билтен”:

http://zlatnibilten.blogspot.com/2011/12/zasto-je-belo-nazvano-plavim.html

Уметничка слика “Чучук Стана” иконописца Милана Цвјетичанина. На слици је глумица Мира Ђурђевић у улози Чучук Стане.

Неукротиви и неустрашиви хајдук Вељко Петровић остао је без даха када је 1809. у његов логор у Поречу угалопирала  девојка на коњу, од умора обливеним знојем и пеном. Склизнула је вешто са седла и пришла софри, за којом је седео устанички вођа Неготинске Крајине, окружен суровим ратницима.

– Господару, зар ови твоји момци не знају Турке убијати него девојачке дарове красти – одсечно је упитала зајапурена лепотица у мушком оделу, ситног раста, блиставих очију и ватреноцрвених усана. Севајући очима испричала је да су његови хајдуци, под изговором да скупљају помоћ за устанак, опљачкали кућу њеног оца Радована Пљештића у селу Сиколе, на Дели Јовану и узели чак и девојачку спрему њој, Стани, и њеним сестрама Стојни и Стамени!

Нико није тако разговарао с Вељком, од чије плаховите нарави су зазирали и његови најближи саборци. Харамбаша је мргодно слушао, а онда прснуо у смех. Наредио је својим момцима да врате покрадено тој чучук (малој) Стани, а затим је истресао гомилу дуката из кесе и даривао храбру девојку уз речи:
– Сада сам те даривао, моја си.

Међутим, поносита Стана, којој остаде надимак Чучук, није била као Туркиње из његовог харема у Поречу. Хитро се винула на коња и одајахала у своје село на Дели Јовану, у коме су живели Пљештићи и Нерићи пореклом из Херцеговине.

more »

Аспарух с коњицом на обали Дунава

.

Сматра се, да су  Aзовски Бугари добили своје име по реци Волги (или Бугу?), по којој је настао назив „Волгари“, „Болгари“, а под овим именом етнички треба разумети туранску (туркестанску) или Уралско-чудску (турску) мешавину народа сличну Хазарима. Српска рецензија имена Бугари, потпуно је независна и временски старија од имена „Булгари“. Постала је на Хелму и представља историјску мимикрију српског имена, па у причи о савременим Бугарима треба разликовати семантички и историографски ове две рецензије, јер, оне подразумевају различите етникуме.

.

Крајем седмог века,  Хазари су хтели да припоје своме царству Кубратов савез Велике Бугарске при Азовским степама. Бугарски каган Аспарух (Исперих) се томе успротивио и са својом хордом мигрирао на Хелм или Балкан, где је 679. прешао Дунав и отео од Ромеја све земље између Дунава и и планине Балкан, где је обитавало седам српских племена.

С азијском хордом, Аспарух је 681. основао „Дунавску Бугарску“ која је обухватала простор уз Дунав, приближно од његовог ушћа до Видина, а после оснивања престонице у Плиски почела је србизација Азовских Бугара. Дунавска Бугарска је у етничком смислу била била мешавина народа, од већине коју су чинила српска (словенска) племена и мањине Азовских Бугара. Отуда, Теофан 657. назива област од Јадранског мора до Родопа именом „Славинија“, а 687. разликује Бугарску од Славиније. Патријарх Нићифор такође разликује 688. „Словене“ од Булгара. Држава азовских Булгара је трајала око 150 година, а њихова историја се на Хелму завршава владавином Омуртага, 814-31. Остало је само њено име, у српској рецензији Бугари и занемарљив проценат крви, који се још увек понегде антрополошки препознаје. Према томе, Василије Македонац није могао уништити државу Дунавске Булгарске, јер је она престала да постоји још 831., већ је он „србоубица“. После Омуртага, с Маломиром започиње рашанска династија Симеоновића. Северјански Маломир је био незнатна личност, па зато његова династија не носи генеалошко име оснивача, већ се назива по цару Симеону. Династију Симеоновића (Маломировића) чине: Маломир, 831-6, Пресијам, 836-52, Борис Михајло, 852-89, Владимир, 889-92, Симеон, 893-927, Петар, 927-69 и Борис, 969-72. Симеоновићи и њихова држава, били су у етничком смислу српски (словенски), али су задржали бугарско име.  Управо, на хомониму имена „Бугари“ почива историјско-етничка манипулација рашанског етникума с Булгарима туранског етникума источне рецензије, јер се оно као државно име ширило западно од Дунавске Бугарске на штету српског имена. Из тог разлога се и Самуилова царевина касније називала „бугарском“, чак и после 1000. када је одавно изгубила Дунавску Бугарску. more »

Неретљани – заборављено српско племе

Пагани на мору

Територијална подела балканског полуострва средином X века
(по опису Константина Порфирогенита, који је такође ,,дискутабилан” )

Историја раног средњег века српских племена није довољно позната, поготово време њиховог досељавања на Балкан, формирања државе и покрштавања. Епоха када је на западу стварано царство Карла Великог, када су Викинзи пловили северним морима, а Словени стварали своје прве државе на Балкану и Алпима, у Русији, обалама Балтика и Моравској, у домаћој историографији прекривена је маглом заборава и недостатка података. Баш овакву судбину доживели су и Неретљани, племе помораца и гусара који су захваљујући свом темпераменту и географском положају међу првим нашим сународницима изашли из тишине средњег века.

Племе Неретљана живело је на обали Јадрана, на уском појасу од ушћа Неретве у Јадран на истоку до Сплита на западу. Ову територију, дугачку око 75 и широку 10-20 км, они су населили, како бележе раносредњевековни хроничари, у оно време када су и остали Срби са севера дошли на територију античке провинције Далмације, у првој половини VII века. Убрзо затим, освојили су и велика средњејадранска острва: Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. У свом налету словенски морепловци су покушали да населе чак и суседну, италијанску обалу. О словенском нападу на беневентански град Сипонт у заливу полуострва Монте Гаргано, сачуван је податак из 642. године, а већина научника овај покушај инвазије везује управо за Неретљане.
Своје име дугују реци Неретви, чији су назив преузели од романизованих староседелаца које су ту затекли (лат. Нарента). Обичај да племе добије име по реци чије обале насељава познат је код Словена: на пример, Вислани у Пољској, Струмичани у Грчкој, Моравци у Чешкој, Бужани по реци Буг у западној Украјини, а код Срба област, а касније и држава Босна – по истоименој реци чији назив је такође предсловенског порекла. Осим овог, Неретљани су носили и имена Марјани (Приморци) и Пагани, а њихова земља звала се Паганија, Меранија и Крајина. Овај последњи назив је и најчешћи у домаћим изворима јер су Неретљани насељавали крајњи северозапад оног дела далматинске обале кога су касније контролисали Срби, исто као што се област на југоистоку, близу реке Бојане на граници са Византијом, такође звао Крајина.

more »

АНГОРА

Битка код Ангоре (данашња Анкара) одиграла се 28. јула 1402. године између Османлијских Турака под командом турског султана Бајазита I и Монгола под командом Тамерлана.
Битка је била страшна, а крајњи резултат је за Турке био катастрофалан јер им је војска разбијена, а сам султан Бајазит заробљен од Монгола.Исход битке имао је за последицу губитак већине освојених територија у Малој Азији и стагнацију турске експанзији за дужи временски период.
На страни Турака се борила и српска војска под заповедништвом Стефана Лазаревића, који након пораза постаје угарски вазал.
Улога оклопника које је водио кнез Стефан била је посебно наглашена и чини
се да је кнез био међу најбољим борцима тога дана. “А изабрана персијска војска
оделила се и удари на увек спомињанога (деспота Стефана); јер, како је још пре
било одређено, удари на њега; и они, ускликнувши гласовима, ударише и одмах
побеђени бише и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске” (Константин
Филозоф).

Чак и турски летописци наглашавају да је након расула у турској војсци, кнез Стефан био једини који се и даље борио и то толико добро да га је чак и Тимур Ленка приметио: “Само један син Лазарев држао је са својом војском стално против непријатеља и борио се храбро.
Кад је то видео Демир (Тамерлан),рекао је: Гле, како су љути и помамни они дервиши! А неко му је од саветника његових рекао: Нису оно дервиши, него Хришћани. Тада и Лазарев син опази да сам себе узалуд мори, борећи се тако страсно. Јер су већ и сами Турци сви навалили у бежање”.
Осим тога, покушао је кнез Стефан да спаси Бајазита који је у општем расулу остао
опкољен. С том намером три пута се пробијао кроз обруч до султана и наговарао га да се повуче, међутим Бајазит је све то одбијао. “А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазита), неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без божје воље! А (о) величини његове тадање борбе сви су причали и доста је чувена” (Константин Филозоф).

more »

ŽIVOTNA PRIČA PRINCEZE OLIVERE

ŽIVOTNA priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Njoj su dodeljeni tek manji odeljci u literaturi koja se bavi srednjovekovnom epohom ili porodicom Lazarević. Žrtva koju je podnela odlaskom u harem Bajazita I ističe se kao njena najveća istorijska zasluga. Pre svega zato što je svoj uticaj na turskog sultana koristila za dobrobit Srbije i srpskog naroda.

.

Мађари су дошли у крајеве у којима сада живе између 860. и 870. године  по Христу. Грчки и латински писци, који о њима говоре, приказују их као дивље разбојнике. Исто кажу и мађарски историчари. Према Хулију Паулеру (наведено дело, стр. 3), за Мађаре из доба пре прихватања хришћанства „најомиљенија и главна забава били су ратови, односно препади на земље суседних земљорадничких народа, како би се што више плена и заробити што више људи”. На својим брзим коњима су у малим одредима вршили изненадне јуришне нападе на мирна насеља, палили и пљачкали, хватали и убијали оне који су им пружали отпор, да би након јуриша што брже нестали. како су се појавили.Најпре су напали, пљачкали и потчинили  српска племена која су већ имала своја огњишта и била трајно насељена у Панонској низији , а затим су вршили препаде на немачке, италијанске, византијске, па чак и франачке провинције. Маркали пише да су 898. – 899. године у два маха опљачкали Верону и њену околину у северној Италији; напали су и саму Венецију и опустошили њену околину. 901. године упали су у Баварску, где су све опљачкали, спалили и побили, али су и ту били први пут поражени од Немаца. Следеће године опустошили су долину Драве и Муре. Опат Сен Галена за њих каже да „не праштају ни оцу ни мајци”, да „кољу децу пред родитељима”, да је због њих „земља пуста” и да су „бели од костију”. убијен и заклан“. (Дело Нав. Маркали, стр. 147.) А према Маркалијевом сопственом признању (Нав. дело, стр. 168), тадашњи културни свет је у своје молитве унео речи: Сачувај нас Боже од стрела Мађарa . “

Реконструкција изгледа јурте (покретне куће) какву су користили Мађари (Угри) у 9. веку.

more »

Prvi pomen imena Tračana nalazimo u Homerovoj ,,ILIJADI” gde su opisani kao saveznici Trojanaca u ratu protiv Grka

(što i nije čudno, s obzirom da su i Tračani i Trojanci bili drevna srpska plemena).

Dr Olga Luković Pjanović o Herodotu i Tračanima:

“Narod Tračana je posle Hindusa najmnogobrojniji. Kada bi njima vladao jedan čovek i jedna misao, bili bi nepobedivi i jači od svih   naroda – PO MOM MIŠLjENjU..Imena imaju mnoga i različita prema oblastima, ali su im OBIČAJI u svemu kod svih ISTI… ” Herodot, V, 4-
Naučnici zapadnog sveta su sve što se odnosi na njih same, pa na Grke, Rimljane i Egipćane obradili do najvećih tančina.Međutim, sve ono, za što su naslućivali, da bi se moglo odnositi na Slovene, komentarisali su – ili s nepridavanjem važnosti,ili su to pak potpuno odbacivali, što je upravo slučaj i s gornjim Herodotovim tekstom, o kome su izrečene tek samo neke pretpostavke i misao, da se Herodot verovatno prevario. No nemoguće je, da bi taj čovek, koji je toliko putovao, videvši i lično doživevši veliki broj stvari, o kojima je pisao, uz neko izmišljeno tvrđenje stavio “… κατα γνωμην την εμην…”, tj.: “… po mome mišljenju… “.

Jer njegov gornji navod nalik je na zavet – napisan, potpisan i zapečaćen; drugim rečima, Herodot je morao upoznati bar neke od tračkih oblasti, kako one u Maloj Aziji, tako isto i u Evropi (što – uostalom – tvrde Miloš Milojević i Sima Lukin -Lazić), zapazivši njihove zajedničke običaje (od kojih su se izvesni održali do naših vremena). Osim toga, premda sam verovatno nije ni malo naučio jezik starih Tračana, ipak je kao istraživalac mogao zaključiti, da im je jezik svima isti, što izričito i kaže.

Budući, da se Herodotova svedočanstva uzimaju uopšte vrlo ozbiljno, da se izvesna od njih još uvek potvrđuju, zahvaljujući neumornom radu predanih arheologa, mi nemamo nikakvog razloga, da proizvoljno odbacimo jedna, prihvatajući druga! U svakom slučaju, to ne bi odgovaralo naučnom stavu. Jer, ako se Herodot na jednoj strani smatra razumnim čovekom i “ocem istorije”, kome se veruje, zašto on ne bi bio isto tako “otac istorije” i kada se radi o drevnim Srbima, koje su Grci (po prvom njihovom plemenu koje su upoznali oko reke Marice, kraj koje su se još na prelazu između dva poslednja veka nalazile razvaline grada RASA) nazvali THRAKOI, u nemogućnosti da izgovore RAŠČANI, ili RAŠANI, budući da ne poseduju ni konsonant Š, niti Č,, pa je ostao naziv TRAČANI…Ovakvo izobličavanje od strane Grka nije ništa neobično; mnogi ljudi od pera su konstatovali, da u njihovom načinu pisanja tuđih imena postoji izvesna neizbežna nestabilnost i nepouzdanost. U odeljku o Šafariku rečeno je nešto više o tome, koliko se taj izvanredni naučnik ljutio na Grke i na njihovo potpuno nepoznavanje jezika stranih naroda, o kojima su oni ostavili svedočanstva, zbog čega su i nastali mnogi zbrkani pojmovi, neraščišćeni do danas; u tom pogledu Rimljani su im bili verni sledbenici.

Тракија у Херодотово доба

more »

Јован И. Деретић:

ИЛИРСКА СРБИЈА ПРЕ РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ

.

 Велика античка српска држава Србија простирала се дуж источне обале Јадранског мора,

неколико векова пре римског освајања. Њена престоница био је град Сарда, данашњи Скадар.

Ту Србију, дуж јадранске обале, називамо Јадранском Србијом или Илирском Србијом, да би смо правили

разлику између ње и друге две Србије: једне у Дакији, у данашњој Румунији и друге на северу, на

Сарматском мору које данас називају Балтичким морем.

Илирска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Аргона, од

240. до 230. г. п.н.е. Аргонову државу Зонара назива ”Српском империјом” (192.Том. 134, стр. 690).

Илирска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору,

Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву, Кварнер и Истру, Цела

јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије.

Илирска Србија је освојена од Римљана постепено у неколико ратова од 229. до 168. г. п.н.е,

да би римска власт била коначно утврђена тек 9. г. н.е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка.

more »