ПЧЕЛА ИЗ МУЗЕЈА У ЕФЕСУ, ДАНАШЊА ТУРСКА
.
Archive for the Category » Zaveštanja predaka «
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
May
10
.
Спев Илијадa, бесмртног песникa Момира, најстарији је европски уџбеник тројанске културе у природном континуитету мезолитске, насилно прекинуте фалсификатом “чуда у Јелади” које није могло “настати” само од себе, а лажно је приписано измишљеној држави и народу. Нелогично кривотворење класичне културе, избацило је Тројанце или античке Србе из историје, а Јелини (“Грци”), Латини и Западна Европа, добили су на поклон две хиљаде година “своје” историје, иако су сви заједно тројанског порекла!
Илијада је вековима дотеривана и фалсификована, док није постала препознатљиви плагијат са бројним нелогичностима. Арктин, циклик из Милета који је у осмом веку допунио и комплетирао Илијаду, пише да је Ахил убијен од стране Хектора и спаљен, а не обрнуто како нас уче! Ахилов прах расут је по Белом или Острву Змија у делти Дунава, што сведоче бројни антички писци. Наравно, место спаљивања и растурања земних остатака не мора бити исто, али се поставља питање зашто је Ахил сахрањен у Црноме мору? У спеву, ни Илион није разрушен од стране Ахајаца, а Страбон сведочи да је Троја пала тек 1128. године ст. ере. Нема ни Тројанског коња у Илијади, јер је њега увео у причу Вергилије, са спевом Енеида 1000 година касније.
Протоисторијска екумена Подунавља Хелма је србска, а спев Илијаде иако је фалсификован нигде не помиње “Грке” или Јелине, нити Европу, Македонију или Јевреје, иако се појавио у облику какав је до нас доспео, тек две хиљаде година после његовог настанка! Проблем лоцирања европског Илиона, алијас Троје, представљају временске, просторне и терминолошке произвољности у Илијади. Једна од њих је очигледна на први поглед: Зашто се Илион зове Троја, а спев који описује опсаду града Илиона зове Тројански рат уместо Илионска војна?
Видљива подвала са Тројом уместо Илионом, настала је услед потребе премештања места догађања са Хелма (Балкана) у јелинске колоније некада пелашке, чак на други континент у Малу Азију . Али, проблем је у томе, што је у старом веку било 12 Троја! Једна од њих је и Београд који су посетили митски Аргонаути. У Илијади се Троја помиње на Великом океану, сагласно божанском граду (троструке) Трипуре на небу. Треба знати да је град обредно место као и храм, где пролази соха небеска која повезује сва три постојећа митолошка света. Архетип градитељског симболизма је космички, а древни урбанизам пресликава небеску геометрију у светој географији.
Без обзира на митске елементе, Илијада је енциклопедијски спев са историјском потком, док је Одисеја митолошки са бројним драмским заплетима. Да Одисејева лутања нису по унутрашњем већ спољашњем океану, тврдила је још пергамска школа, а мотив Одисеје(1) и Бановић Страхиње је истоветан. Јелински мит такође каже, да се сунце и звезде рађају из небеских вода и поново падају у Океан, са обе стране Млечног пута! Зато Ахил у Илијади каже, да из Океана извиру две реке и сва мора!
Песнику Илијаде је познато путовање Аргонаута (ариј. арка, Сунце + нава, брод), а мит су Јелини преузели од мисирских Сарбата, заправо од либијског Халдејца Ератостена. Не само да је мит старији од Јелина, већ се јавља као мотив финске Калевале и србске митолошке приповетке “Златоруни ован”, чија старост упућује на сазвежђе Ован и библијско Постање. Сарбатима припада и Дардан унук библијског Хама, па не треба да чуди почетак оригиналне Илијаде од Псеудо-Еродота: Певам о Илиону и Дарданији коњеплодној.
Хелмска Дарданија је заузимала пола данашње Шумадије, али, Пелазги и Минојци које историографија уопште не разликује, распростирали су се од Дунава до Крита. Минијци носе име по свом законодавцу Нину алијас Мину, а Београд географски припада Шумадији, али и земаљском рају библијске Сабире, алијас Хавиле. Рајска земља је симбол обиља, семантички потврђена у ариј. раји, богатство, РВ 8, 31, упоредна сазвежђу Ован на небу, које доноси благодет обнове природе у пролеће. Небески рај је између Сунца и пупка неба, као што је земаљски рај северно (односно јужно) од митског пупка земље. Живо предање са Крита, памти да је опсада Илиона била у данашњој Србији, али поред тога Крићани памте и да су пореклом од античких Срба.
Гора Ангур (Авала) или Ангурион је у Аргонаутима име за планину, коју од непрегледне равнице Laurion(Панонија) дели река, а налази се близу стене Каулијак (Калемегдан)/2/, где живе Синги (Аполоније Тимагет). До 2014. године постојали су остаци тврђаве изнад Чукаричке падине који су уклоњени. Али, још увек постоји лука у рукавцу Саве (Бронг) на Чукарици! Семантички, Ангур, ариј. анг’ари, “непријатељ зла”, истоветан је придевку за “гандарве”, полубожанске становнике неба и чуваре обредног пића. Лексема “гандарва” је очувана у србском предању, о чему сведочи пословица са Ртња: Напио се к’о кандавле!(3)
Синги су “келтско” (гетско) племе, а царство Сигина се простирало од Индије до Дунава (Аполоније Родоски). Под именом Сингури, познати су као хетско племе, док су у Западној Европи, Лигури (Расени) изнад Марсеја именом Сигини звали трговце (Б. Гавела). Они су сродници Меда или Арија (Херодот), Сарбата, Скита (Маса-Гета), Скира и Сака, ариј. шака, Саки, име за србски народ беле пути у Азији (= шакара, Скири), а народи Истока су Саке звали Маса Гети и Јавани. . Име Синга је од аријског или архаично србског син’а, лав, сазвежђе Лав, име бога Месеца, а траг њиховог имена је назив Ада Циганлија (Синганлија).
Лав је животиња Сунца и ведско поређење за бога Нава. У народној песми “лави огњевити” су поређење за светлост, јутарњу и вечерњу, док у РВ постоји полубожанство у облику лава, са којим се пореди бог Олује, касније поистовећен са богом Нава. Друго име за лава у аријском је иб’ари, лав, одакле је име реци Ибар у значењу “лавља река”, по којој су Јужни Срби добили име Ибери.
Да је Илион европски град сведоче записи Хоренског и Стефана Византинца, а Тројанац Лесандар Македонски је по сведочењу Плутарха, пре похода на Исток посетио Илион, алијас Троју, како би се поклонио сенима лозе по “млеку” свог славног претка Ахила. Бесмислено је тврдити, да је Лесандар ишао у малоазијску Троју удаљену 1600 километара, која је тада била поседу Персијанаца!? Поготово, што постоји писани податак да је на поклоњење ишао у Сингидунум(4)!
Одбацивање унапред, теоријског става да је Илион из спева био у данашњем Београду или неком другом европском граду, потиче од научене представе о морској обали у плагијату Илијаде. Са друге стране, постоји одбојност за све оно што историјски припада Србији, ваљда због граматичке грешке у исказу да је “Бог створио свет у Поморављу”.
.
Слободан М. Филиповић
(1) Одисеј (“Луталица”) је семантички од √ ход, инф. ходате, ходати као и “Ходије” (Путник), придевак Шармија (Хелмија или Хермеса), а Одисејева мајка је ћерка бога Сунца који има 12 бродова.
/2/ Највећа тврђава Европе је Калемегдан, од ариј. кала, део целине + мад’ја, међа, одакле је реч “мегдан”,изведена по “међи”, а споту ове речи у србском језику и данас чува израз: Стани ми на црту!
(3) Звање “кандавле” носио је Кандавле Мирсов, последњи владар људејске лозе Сардонића, за кога Херодот каже: Кандавле, кога Јелини зову Мирсило био је краљ Сарда (Деретић).
(4) Неки кажу, да су Скордисци (< Сорди, једно од имена за Србе) основали Сингидунум (< ариј. син’а, лав +дина, одвојити > келт. дин, брег).
Извор: http://www.vaseljenska.com/vesti/ilion-zvani-troja/
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
May
10
.
Класичан еп о Аргонаутима преузет је од Аполонија Рођанина, управника Лесандријске библиотеке подсарбатском династијом Лагића из Македоније. Еп је прејелински и није инокосан. Песник Илијаде зна за Аргонауте, скоро 1000 година раније, а ова митска идеја находи се у финском епу Калевала, забележеном вишеод две хиљаде година касније. Исти митолошки мотив, познат је у србској митолошкој приповетки „Златоруни ован“, која је протоисторијске старости.
Реч Аргонаути, семантички је кованица настала по имену брода, од аријског арка, Сунце + науџа, морнар (>јел. Argos + nautes), у слободном преводу: „небески морнари“. Арг (Сунце) син бога Неба, саградио је брод назван његовим именом, по божанским упутствима, уградивши једну храстову даску из пророчишта у Додони која је могла да прориче. Заштитници Аргонаута били су пелашка божанства Атина и Аполон, а брод је пловио за Колхиду да од сина Сунца донесе „златно руно“, које је чувао Змај који никада не спава.
Вођа Аргонаута плавокоси Јасон, брат Дардана Хамовог унука, окупио је мноштво јунака. У предњем делулађе седео је Сорбеј (Орфеј) отац песништва, старији шест векова од појаве Јелина у владајућој науци, који је певао док су остали веслали. Стигли су на одредиште, а краљ Колхиде је обећао да ће дати „златно руно“ из светог Гаја бога Рата, ако вођа Аргонаута испуни постављене задатке.
Када су они испуњени, краљ је погазио своју реч, али је његова кћи која се заљубила у вођу Аргонаута помогла, да се обећање испуни успававши својим мађијама ватреног Змаја, чувара „златног руна“. После повратка из Колхиде, брод Арго је претворен у сазвежђе на небу. У походу Аргонаута, лична имена посаде сачувана су у именима звезда и звезданих јата на астрономској карти северног неба тврди Њутн, али њихов астрономски именослов је пелашки или сарбатски!
Финска Калевала узноси само Сунце божије, песнички пресликано у „чун са 1000 веслача„:
… што с’ истока амо броди,
ког на запад крма води.
Овај „убојни чамац“ Калевале у који један од јунака уноси даске, „плови“ преко неба носећи веслаче, небескогковача и старог крманоша и чаропевача, који пита чун: … јеси л’ чамац Творцем саздан. Они плове на север, да донесу „Сампо“, чаробни млин доњег света. Вејнемон, вековечни небески чаропевач, од костију рибе прави кантелу, врсту музичког инструмента са струнама од ждрепчеве гриве. Он је вештак у свирању и сва бића сенаслађују његовом песмом која привлачи и дивље звери, па чак и црви излазе усхићени на површину земље.
Кад су стигли у доњи свет, његова господарица „Госпа од севера“ није хтела да дели чаробни млин. Онда је Вејнемон својом песмом омађијао и успавао народ доњег света, заједно са њиховом господарицом и узео Сампо на … крову томе шареноме.
Али, чапља буди „Госпу од севера“, која открива да у Бакарној гори нема „чаробног млина“ и почиње да гони Вејнемона у његовом „црвеном чуну“. Она шаље маглу, чудовиште и ветрове, који односе чаробну кантелу, а затим и сама креће у потеру, успевши да сруши „Сампо“ на дно мора код бога Вода (небеских). Комадиће„Сампа“ на површини, Вејнемон је протумачио као добар знак:
… из тога ће семе бити
и почетак среће сталне.
Заиста, Калевала или Вејнемонова земља Калева (људи), напредује због комада „Сампа“, а тај глас стиже чак до „Госпе од севера“.
У србској приповетки „Златоруни ован“, момак који који поседује „златно руно“ плови у доњи свет, са галијом од двадесет дућана да доведе ћерку другог цара (Нава). Он мора да испуни оно што је немогуће, јер ће у супротном изгубити и главу и „златно руно“. Његови адути су орлово перо, крљушт златног шарана и перо са левог крила голуба.
Када царева кћи, која је дошла на брод привучена робом, примети да се брод креће она шаље птицу са рамена у двор својега оца. Али, момак запали перо орлово и долеће орао који хвата птицу. Када девојка баци чаробникамичак, златни шаран га гута и лађа плови даље. При крају пута, када се брод „окамени“, голуб му доносиживу воду. Брод са путницима дочекује вероломни цар овога света, који нареди џелату да посече момка, али га девојка оживи са „живом водом“. Онда саветник каже цару, да ће момак сада знати више него што је знао, јер је био мртав па оживео.
Сасвим је очигледно, да се у све три митолошке приче песнички пресликане у двојност пловидбе у барци, као најстарији митолошки приказ привидног кретања Сунца божијег. Ради се о сазвежђу Ован на пролећном небу, и његовој месијанској улози обнове Природе, која доноси нови живот, благостање и напредак. Извесно је, већна први поглед, да су финска и србска верзија Аргонаута митолошки свежије и ближе идеји основних небеских кретања, јер се Сунце још у Риг Веди вози у барци са којом се поистовећује, а за њега се каже, да је то „злато“ које пребива у доњем свету.
Гете, добар познавалац србског јуначког спева, у једном стиху износи потпуно митолошки мотив “путовања” кроз живот:
Ако немаш то, умри и постани,
остаћеш суморан гост на мрачној земљи.
Србски народ и данас верује, да Сунце које се смири на западу неба, није исто као оно које се сутрадан изјутрарађа на истоку, већ неко друго.
.
Слободан М. Филиповић
Извор: http://www.vaseljenska.com/vesti/nebeski-mornari/
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Feb
17
13,14, 15, 16 и 17..2. СВЕТКОВИНЕ КОЊА – КОЊСКИ ДАНИ
Коњски дан је у хришћанству познат као Тодорова субота, Коњски велигдан или Тодорови коњи. Празник нема никаве везе са свецем за којег га је везала црква (великомученик Теодор Тирон), па чак се ни не слави на тај дан, већ у суботу прве недеље поста. Нормално, стари празник чије трагове видимо у Тодоровој суботи није имао никакве везе са ускршњим постом. Пост може почети у сечку (фебруару) или дерикожи (марту). Могуће је повезати ову светковину са Велесовим периодом пошто су коњи (поготово хроми) хтонска бића у вези са подземним светом. Не смемо заборавити ни суботу као задушни дан.
„Тога дана, они који имају коње, месе колач за здравље коња. Колач се меси округао, а на средини пробушен, тако да би га човек могао натаћи на руку. Тога дана ваља да се коњи јашу или прежу. Обично се искупе повише коњаника, сваки коњаник ваља да натакне на леву руку онај колач и тако са колачом мало пројаше коња. Пошто се коњ мало пројаше, изломи се онај колач и даде се мало и коњу, да од њега поједе.“
Грбић, С.М. Српски народни обичаји из среза бољевачког. 1908.
В.Чајкановић је тврдио се коњи јављају као атрибут оних светаца који су заменили нашег бога мртвих. Познато је да је у Триглавовом храму у Шћећину (Штетину) чуван црни коњ. Хроничари Ебo, Хербoрд и мoнах из Прифлингера нас извештавају да су Триглаву били пoсвећени црни коњи, пoмoћу кoјих се гаталo и прoрицала будућнoст. Погледајмо шта кажу неки аутори о коњима у словенској старој вери и повезаности са богом Триглавом:
„За хтоничну природу словенског Триглава говори не само његова очевидна сродност са Хермесом, Одином и галским Меркуром, већ и чињеница да је он бог коњаник. Коњ је и код Словена, као и код Германа и Грка, животиња која стоји у вези са доњим светом, а коњаник у митском језику и симболици значи или мртвачког бога или демона, или самог мртваца”
Лудолф Малтен, немачки филолог и историчар религије
„У коње се претварају грешне душе, вјештице, мора и вукодлак, по чему се види да је коњ примарно био носилац душа покојника. Изразитог хтонског демона представља црни коњ који помаже приликом откривања и копања скривеног блага, као и црни коњ који помаже приликом откривања вампира. Вјеровање да црни коњ никада неће нагазити на гроб у којем је вампир јасно открива његову хтонску природу…”
Кулушић, Ш. Религија Старих Словена у светлу нових истраживања
„Цар Тројан са три главе, који се помиње у једној скаски, вероватно је божанство блиско Триглаву јер је описан као ноћни коњаник.“
Срејовић, Д. Цермановић-Кузмановић А. Лексикон религије и митова древне Европе. Београд: Савремена администрација, 1992.
У вези са овим празником је и прича о „трачком коњанику“. Право име се не зна, назив ”трачки коњаник” дали су научници изучавајући пронађене споменике (плоче захвалнице) на којима је представљен коњаник. Постоје бројни нађени споменици, а неки од њих овог коњаника представљају са три главе. Плоче су пронађене у Банату, источној Србији, источној Македонији, западној Румунији и западној Бугарској. Коњаник има огртач, штит и копље, око њега су пас, лав и змија, дрво живота и рог обиља, симболи који указују да би то могло бити и божанство плодности. Верује се да се ноћ пред Тодорову суботу појављују невидљиви јахачи, или коњи без јахача, које предводи коњаник, који има огртач. Те ноћи је забрањено, нарочито девојкама, да излазе из куће, да им на челу неби остао белег од копита, ако их коњ удари.
„Према доступним археолошким налазима а и неким писаним изворима, коњ је у протословенских племена представљао изразито хтонско биће. На неким етрурским споменицима, где је приказан пут у подземни свет, значајну улогу има коњ, који обично и носи покојника.“
Сретен Петровић/Систем српске митологије
У разним старим записима можемо видети да је коњ код наших предака спаљиван заједно са власником после његове смрти. То је још један податак који повезује коње са „оном светом“ овај пут као пратиоце умрлих:
„Племе које споменусмо, што се назива Сернин (Сербин), спаљује се у огњу, када им умре вођа и спаљују своје јахаће коње. Њихов поступак је подобан поступању Индуса.“
Ал Бакри
„Племе које споменусмо под именом Сарбин (највероватније Србин), спаљује се на огњу, када им умре владар (кнез) или старешина (жупан); они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса.“
Ал Масуди, Златни лугови
Из овога видимо да је коњ повезан са старим, протословенским племенима, па се намеће питање на који начин су повезани троглави трачки коњаник и бог Триглав и да ли постоји могућност да се ради о истом божанству из доба када су тзв. индоевропски народи живели у заједничкој прапостојбини?
Склони смо веровању да се иза празника Тодорова субота крије стари словенски претхришћански празник посвећен коњима али и богу Триглаву. Трачки коњаник, митски Тројан, Тримурти и Триглав највероватније представљају једно исто, индоевропско, божанство које, због удаљености и раздвојености грана једног истог народа и касније доласком хришћанства, добија мало другачије називе изведене из истог корена.
Ако узмемо у обзир да је цео сечко (фебруар), као и готово цела зима, у знаку света мртвих, можемо довести овај празник у везу са Велесовим периодом и одредити датум у односу на Велесов дан. Такође, почетак хришћанског поста може бити у ово време и дешава се да Тодорова субота и по православном календару буде баш на данашњи дан. Дани посвећени животињама су били вишедневни, како сматра В.Чајкановић, а у прилог томе је и постојање још једног „коњског дана“ – Тодорове среде.
Можемо бити прилично сигурни да је некада постојао вишедневни празник посвећен коњима (исто као и празници посвећени мишевима, змијама, псима, вуковима итд.), односно, празник посвећен душама умрлих које се налазе у коњима. У овом месецу имамо још један празник посвећем умрлима – задушнице (Мишје дане) које су покретне и падају у суботу деветог уторка после родноверног Божића. То значи да су дани посвећени коњима између Велесовог празника и Мишјих дана. Једни период за празник је прва субота после Велесовог дана. Празник посвећен коњима траје пет дана (као и већина сличних празника) и завршава се у среду чиме се спајају два празника о којима имамо записе: Тодорова субота и Тодорова среда.
Извор: СТАРОСЛАВЦИ
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Jan
31
.
Извор живота и сваког постања је светлост, која се у космосу креће путем магнетног поља јер су сва небеска тела у савршеној хармонији са Сунцем. Отуда, светом владају символи, као графичке представе архетипова универзалног космичког закона холограма. Символ је веза и путоказ ка божанском, али само у стварности изворног мита, где се нематеријална основа неиспољеног приказује као једина реалност, из које све проистиче и враћа се у њу што је још Тесла свео на електро-магнетно поље.
Холограмска представа света позната је у старој србској вери као хенотеизам, посебна врста једнобоштва у коме један Бог има безброј облика. Једно је изнад сваке супротности, а његов потенцијал садржи идеју бескарајно великог простора у коме је све потопљено. Отуда је, први символ хенотеизма у старом србском једнобоштву тачка у кругу или „сурбита“, ариј. сáрва-тā, целина, потпуност, тоталитет, укупност, за коју Плотин каже: „тачка је отац кругу“. Сурбита је духовни појам који Александар Ђ. Манојловић дефинише као запремину поља дејства, а сурбиталну тачку као производ пресека (дејства) супротних сила математички представљених координантним почетком.
Тачка у кругу или символ „сурбите“ постоји у асирском и келтском предању. Иако ово нису етничка имена већ титуларно и сталешко, оба назива су изворно старосрбска. Прво је по Ашуру претку Сардана, које Џoн Кембел назива Зербетитима и каже, да је Ашур наметнуо ово србско божанско име по коме је настао назив за Асирију. Константин Николајевић такође каже, да у древним Асирцима, Мисирцима и Индима треба тражити име и род србски, као што су Д. Михаелис и Ј. Форстер тражили Србе у Халдејцима (С. Лукин-Лазић). Наравно, ово се односи само на владајући слој, јер Прво асирско царство је била огромна држава различитих народа. Што се тиче Келта које налазимо по свој Европи и Азији, Маркал за њих каже да су мистичног имена, а Херодот износи како имају обичаје сличне Пелазгима. Да и ово име припада античким Србима, сведочи песник Одисеје када помиње вођу Келта који су дошли у помоћ Тројанцима.
Символ сурбите или тачке у кругу стоји у вези “духовне истине” за коју у аријском или архаично србском језику постоји израз сатјá, истина (духовна), свет (= ашватт’a), космос, васељена, док је сáт, материјална истина. У буквалном преводу на србски језик сатјá је “саће”, док је срб. „сат“, плоча воска с рамом (ст.срп. „сьть“, рус. „сот“). У каквој вези стоји саће с духовном и материјалном истином? Одговор даје једна србска космогонијска загонетка из митологије постања: Шта од неба ка земљи расте? Саће. Очигледно је, да се овде ради о једном облику „дрвета од светлости“, али се поставља питање зашто је баш саће (и мед) поређење за светлост, или пчела атрибут Сунца? Одговор је сасвим једноставан: зато што преламање сунчеве светлости даје шестоугао или сунчев печат, како се у србским митолошким приповеткама назива ова природна појава и макрокосмички символ.
„Сунчев печат“ је мистично обележје, урочник и духовни појам. Симболишу га два спојена равнокрака троугла, која су директно повезана с тројним кретањем светлости. Троугао с врхом нагоре символише сферичну светлост на узлазној путањи Земље, док троугао с врхом надоле представља поларизовану светлост на силазној путањи Земље. Сматра се, да је овај символ јеврејски, а познат је као „Соломонов печат“ или „Давидова звезда“, али он постоји 1000 година пре Јевреја на накиту Неброда, алијас Нимрода (Ирачки музеј, Багдад), цара хамовских Меда који су из Подунавља Европе отишли у Вавилон. Осим тога, Соломон и Давид свакако не могу бити старији од преламања светлости! Иако Кабала зна за „сунчев печат“ он има само украсну функцију све до 17. века, када су пољски Јевреји почели да га стављају на надгробне споменике. Тек у 19. веку, овај символ улази у општу употребу код Јевреја укључујући и ционисте (В. Тилох).
Овца је животиња невидовне нарави, а један од бројних символа Сунца је обредно јагње (божије) у представи чистилачке моћи младог и непорочног зимског Огња. Јагње (овца) је симбол невидовног Сунца, које се рађа о јужном оврагу (повратници). Тиме Сунце започиње свој успон ка северу неба, разгонећи силе зиме и чистећи шар земаљски од греха. Сазвежђе Овна је било бог Рата код древних Срба, као обележје стваралачке моћи „Златоруног Овна“ у улози креатора света о пролећној равнодневици. Символ је Амона бога плодности, а налази се у најстаријим текстовима пирамида и веома често на заставама јер се злодуси плаше Овна (= аџа, Сунце, божански придевак > срб. хаџи, јел. Hagios). Мач је такође символ за светлост Сунца, па је духовни мач с две оштрице као и обредна секира. Он је код древних Срба био символ бога Рата, приношен у паљеницу или представљан забоден у „божанску планину“, с истом симболиком као Артуров мач у камену који је у србском миту поређење за небо.
Звезда од Вергине која се налази на застави Бивше југословенске републике Македоније (БЈРМ), исто је што и Звезда од Витлејема или Бетлехема (четрнаестозрачна), као један од облика вишезрачних представа Сунца. Такве су и седмозрачна престава Сарда и Босне на грбу Немањића код Орбинија, осмозрачна код Нина Беловог и на грбу старе Илирије или шеснаестозрачна на грбу Балшића из Провансе. Поредећи Звезду од Бетлехема са символом Балшића, М. Николић каже у књизи „Карло Велики није постојао“, како је први символ само легенда о рођењу Христовом а други је наша историја, јер цар Балша је први однео Марији поклоне (М. Николић).
Мисирско, феничко и јеврејско предање приказују хиперборејску легенду о Гралу < ариј. грáха, Велика Змија (придевак Сунца на узлазној путањи Земље), као посуду с водом украшену црвеним крстом у кругу. Човек је такође посуда у коју Господ улива воду живота, а овај мотив се јавља код полувераца у претстави „жене с чашом“ (Fides). Иконографски символ крста на посуди (небеских вода) стоји у вези најчешћег символа античких Срба, а то је Часни крст, нематеријални геомагнетни равнокраки крст, као астрономски символ магнетног фокусатора северне полулопте Земље, познат народном предању (Вук, 2,17):
Онда Часни крсти васкрсоше,
Васкрсоше горе на небеса,
Те сијају на ономе свету.
Како су линије магнетног поља Земље у овом нематеријалном небеском крсту у облику оцила, зову га и крст с оцилима. Преисторијска збирка Народног музеја у Београду чува календар из Најеве циглане (Панчево) о коме је писала Љерка Опра. Урађен је на печеној глини с орлом у средини, а стар 3700-3500 година. На полеђини има стилизована четири оцила у облику хлограма, с осмоугаоним венцем на ординати Велике Змије.
Преко Часног крста, у атмосферу Земље улази електро-магнетна сила са Сунца где се одвија фузија водоника у хелијум с последицом фисије на атомском нивоу, која кружећи око Земље утиче на сва догађања на нашој планети. Ову електромагнетну силу која је позната у хелиоцентричној метеорологији као „сунчев ветар“, народно предање познаје као митолошку рајску реку, Веде као митски поток Раса, а песник Илијаде и античко предање као Океан (небеских вода). „Сунчев ветар“ увек удара три пута у Часни крст, па је отуда настало правило: Три пута Бог помаже (М. Стеванчевић)! Астрономски символ “Часнога крстa” постоји у континуитету, како преисторије Хелма тако у световној и профаној уметности антике равноправно присутан на одећи, оруђу и оружју богова, хероја, владара и обичних смртника (Николић), само, што се на већини светских публикација мотив Часног крста прикрива или уклања.
more »
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Jan
31
.
Покорена Јелада, културно је покорила латинског освајача каже Хорације, али њој претходи култура „старе Европе“ на Хелму (Балкану) која је трајала миленијумима, а пренета је у модеран западни свет као део њеног културног наслеђа (М. Гимбутас).
Јелини и Латини, новонастали народи Мрачног доба, једноставно су усвојили од Тројанаца културни континуитет старохелмског неолита који је касније прикривен, тако што је проглашен за „чудо у Јелади“.
По сопственом предању, Латини су пореклом од тих истих Тројанаца потомака Дардана, за кога Илијада каже да је син Дива рођен у Аркадији која се звала Пелазгија:
Вођа Дарданцима беше Анхисов честити синак
Енеја, кога роди Анхису Афродита дивна.
Тако, песник Илијаде пева о честитом Енеју вођи Тројанаца из лозе Дива, праунуку Хама, брату атинског Ерехтејона и сину Дардана (Ил. 2, 819-20).
После Илионске војне познатије као Тројански рат (?), отпловише Тројанци прво за Македонију па после на Апенине где се измешаше с Лаурентанцима (Сарбинима). Ова два народа, добише тада заједничко народно име Латини према имену сарбинског краља Латина. По сопственом предању, Латини су Тројанци (Дардани) а Енеј се оженио Лавинијом, ћерком Латина, зачевши лозу Јулија која је пренела античку културу Западној Европи, чак до Коситерских острва названих Британска по Бриту унуку Енеја (1103. г.ст.ере). Лоза Јулија је у наредних 400 година имала 17 владара, до митског оснивања Рима под Ромулом.
Рим је основан на месту илирског града Гортине половином осмог века ст. ере, али први писани извори о њему су млађи више од 400 година! Зашто су Тројанци или Латини, алијас „Римљани“, напрасно „заборавили“ да пишу читава четири века по оснивању митског Рима? Апенински Тројанци су говорили језиком Брига, на чијем дијалекту је писана и оригинална Илијада око 1000 године, а по владајућој историји преведена тек 400 година касније. Ако, заиста постоји прекид у континуитету „римске“ писмености, како онда историја данас поименице зна за 17 тројанских владара до оснивања Рима? Или су они измишљени, као што је Сарбинима скинуто слово „р“ јер Сабини звуче мање србски?
Очигледно, да се овде ради о прикривању расенског или тројанског писма и културе. У прилог овог става, иде одлука римског Сената у трећем веку ст. ере да уништи сва писана документа тројанских Расена, алијас Етрураца!? У каквој вези стоји ова одлука Сената с већ 300 година „нерешивом“ питањем порекла „Етрураца“ који су Пелазги или антички Срби, без обзира на теорију одакле су дошли на Апенине. Ова „димна завеса“ управо прикрива преузимање расенског (тројанског) писма и културе од стране “Римљана”. Да је ова „одлука“ била у служби психологије гордих, који су сматрали да историја треба да почне с њима, сведоче и „римски“ бројеви који постоје у још неолитској Винчи. Зашто се они зову „римски“, кад су винчански и старији од Рима барем три хиљаде година?
Одлука римског Сената, временски је приближна сарбатској династији македонских Лагића у Мисиру, тадашњем културном центру света који је говорио и писао тим истим медским, сарбатским, расенским или језиком и писмом тројанских Брига. Немачки историчар Дројзен је у 19. веку прогласио културу Лагића за „јелинизам“, иако је јасно разликовао македонске Сарбате од Јелина који тада нису имали ни државу нити заједнички језик. Зато је веома неозбиљна историјска прича, о преводу библијске Септуагинте а поготово акценат на уверљивости с идентичним преводима (!?). Најважнија књига старог света, није „преведена“ на службени сарбатски у Мисиру, него с тада још непостојећег јеврејског којим су у то време говорили само свештеници, на „грчки“ језик за потребе Јевреја у Лесандрији (!?), иако „грчки“ тада уопште није био јединствен већ подељен на дијалекте!? Јели ово историја или бајка?
Нажалост, ово није усамљен пример. Созиген, званични астроном и астролог Теје, алијас Клеопатре, последњег изданка сарбатске лозе Лагића, „урадио“ је календар по поруџбини за (измишљеног) Цезара. У питању је стари сарбатски (србски) календар Лагића у Мисиру, коме је интеркалацијом премењен почетак календарске године (грађанска), па је он назван „јулијански“, али, сасвим озбиљно питање гласи, да ли је уопште постојао Цезар који се толико поносио родом Јулија? Или је прича о Цезару и Теји, алијас Клеопатри, само песничка имагинација млађа више од 14 векова, када је уствари и настала?
Није овде у питању само Цезар, већ и сама „Римска царевина“ чија је историја колико нелогична толико у супротности сама са собом! Упоришна тачка приче о „Римском царству“ је уговор србских устаника Панона, Илира и Далмата с царем Тиберијем девете године нове ере, при чему се мора приметити, како се ти историјски Илири више уопште не помињу до десетог века!? Сва србска племена која су обитавала на десној обали Дунава, од Норикума до Црног мора, сматрали су Римљани једним илирском народом, којем је цар Тиберије доделио римска грађанска права (Патеркул, Еусебије, Деретић) уз обавезу да војнички бране Римску царевину! Зар је опстанак бахате римске царевине која је владала тада познатим светом, једноставно препуштен провинцијској војнoj сили неких Срба, која је тобоже продужила живот Римске царевине за четири века?
У потпуној супротности с овом натегнутом и неуверљивом причом владајуће науке, стоји као савремена примогеност Србске цркве (Iliricum sacrum), где нема ни „Грка“ нити Латина! Апостол Павле је у првом веку проповедао хришћанство у Илирику, а његов ученик Андреја у Панонији где је на првом васељенском Сабору изабран за владику. Прво владичанство или епископија је била у Сирбијуму (данас Митровица), у Панонији, све док није 441 године премештена у Солун а затим у Скопље 535. године под именом Јустинијана Прва. Свети Сава се позивао на примогеност србске цркве и њен континуитет, управо, преко архиепископије Јустинијане Прве и Охридске патријаршије!
Да Срби нису од самих апостола примили веру хришћанску а ови им били први патријарси, како би папа Јован X могао да пише 925 године србским владарима Михајлу у Захумљу и Томиславу у Хрватској (име регије): Ко сме и може да сумња, да се цркава у краљевству Србо-хрватском не рачуна у ону коју су још први апостоли основали и која се рачуна у првобитну васионску цркву? Она је као рану проповед апостолске цркве, с млеком вере примила, као што су је Саксонци примили у најновије време, а под мојим предсвештеником благе успомене папом Григоријем(М. Милојевић). Исто каже и папа Урбан у 13. веку који Србе назива прворођенчад у крилу цркве.
Апостолско хришћанство није настало на Истоку већ у Европи, у Подунављу и данашњој Србији, али, то већ није случај с јудео-хришћанством насталим после иконоборства, када се појављују најстарији примерци фалсификоване Библије и Илијаде. Новгородски летопис и часни Нестор Кијевски сведоче, да Срби („Словени“) од искона живе у Подунављу, а веру хришћанску су примили у апостолско време. Срби су једини народ који је хришћанство примио добровољно и једини који Библију зове Свето писмо. На Сабору у Сердики (Софија) из 347. године, стоје потписи владика из Македоније, Солуна, Дарданије, Медитеранеје и Дакије Прибрежне коју помиње Управда (Јустинијан) 535. године као слабу у вери хришћанској.
Уговором с царем Тиберијем настала је заједничка Србскo-римскa царевина позната као „Ромеја“ у време стварања јудео-хришћанства, а од 16. века „Византија“. Зонара ту србско-римску државу после два века зове именом Србско царство, а „римски“ цар Стојан, алијас Константин у следећем веку уводи на Никејском сабору србске обичаје у хришћанство. У тој србско-римској држави „званични“ језик био је латински, али, Софроније Јероним је превео Библију на латински тек у четвртом веку (!?), кад су и „Грци“ администартивном реформом добили заједнички језик. Како је онда апостол Павле могао да проповеда античким Србима хришћанство на туђем језику? Постоје иконе св. Петра и Павла, као и Убрус Господњи (Пешић, Николић) из апостолског времена с ћирилским натписима, али и ћирилична слова на „римским“ мозаицима из Источне Србије! На једном папирусу из 230 године писмо апостола Павла Колосејцима је на курилици (ћирилици), која се назива „грчким“ писмом, како се назива синајско и писма Истока, па чак и Винче!?
Ћирилица или тачније „курилица“, назив је од архаично србског (аријског) к’урали, вештина (писања), одакле је име за старосрбско дипломатско писмо и језик по коме је настало латинско curialia и “куријални” стил. Отуда је монашко име Кирило (Ћирило) згодно послужило као каламбур за заплет приче о „глагољици“, која се приписује гетском владици Богомилу, а у измишљеној причи пореди с рунама и писмом сарбатских Германа. У потпуној супротности са солунским „просветитељима“, стоји србско Четворојеванђеље из шестог века на пергаменту с 305 страна, сматрано за најстарије хришћанско јеванђеље, све до 15. века када је „пронађено“ латинско из апостолских времена у граду Cividale (М. Стеванчевић). Препис србског Четворојеванђеља налази се у колекцији Честер Бити у Даблину а на његовој другој страни дата је азбука курилице (ћирилице)!?
Србски језик је најстарији (не)класични књижевни језик Европе, али сумњу око србског писма нарочито појачава Србско право и Зборник позитивних закона Константина и Управде, алијас Јустинијана, које је познато као „Римско право“ штампано тек пет векова касније (јел. Пандекта, лат. Дигеста)!? Неки истраживачи сматрају да је „Римско право“ Аларићев Бревијар и 12 таблица, али, чак ни то није „Римско право“ јер је Бревијар гетски (= готски) а 12 Таблица идентичне с таблицама критске Гортине! Врхунац историјске папјазаније око латинске писмености, јединствен је и непримеран случај на свету, а то је превод свих службених државних књига („Источног ромејског царства“) с латинског на јелински, алијас „грчки“ крајем десетог века!?
У истом десетом веку, извршена је интеркалација с почетком христове ере у сарбатском календару, касније названом „јулијански“, као и забрана службе божије на „илирском“ језику од стране Римске цркве, које су временски приближне првим издањима Илијаде и Библије. Данас, већ имамо 19 (или 21) различитих хронологија, међу којима, није спорно да некима недостају читави векови. Али, у односу на најстарији употребни календар на свету, а то је сарбатски, алијас „јулијански“ како зову стари србски календар с почетком ере о потопу 5508. пре Христа, то није случај, јер у њему не недостаје ни један једини дан! Само, проблем је у томе што најмање види онај ко не жели да види. Оснивање великих западноевропских градова савремено је Тридентском сабору који је озаконио одузимање имовине некатолицима. До 14. века, католичка црква је темељно очистила православље у Западној Европи, а ти православци су нама данас познати под прикривеним именима „патарени“ и „катари“ како су полуверци звали православне. Чињенице говоре, да постоји само једно царство у Европи до 14 века и оно је србско (Николић), али га зову „Источно Ромејско“ и „Византијско“. У 15. веку је постављен нови циљ, денационализација и католичење Срба и Руса која траје до дана данашњег, а има различите видове у које се убраја претходно Латинско царство, затим, папске интеркалације календара, Вукова реформа језика… укључујући геополитику 20. века.
Писани извори којима располаже владајућа наука, махом су преписи настали између 14-16 века, управо у време када је настала данашња званична историја. Домовина историјских фалсификата је Италија, а хуманисти су први фалсификовали раносредњевековну литературу, каже Р. Балдауф. Цела стара историја је циркус апсурдности и није вероватна пре 1600. године (К. Фистер). Латински није тако стар, једва да има 1000 година (Е. Гобович). Тек у 12. веку је уведен у католичку цркву као званични језик (Л. Гајзе). Пре 11. века нису позната никаква писана сведочанства и нема оригиналних рукописа, докумената, нити литерарних дела пре 12. века (У. Топер). Од изворног (србског) језика створен је такозвани латински, језик богослужења, трговине и међусобне комуникације (П. Ф. Ј. Милер). Порекло грчког и латинског се може утврдити једино од пре 450 година (К. Фистер). Град Рим постоји тек од 15. века (В. Камајер), а звање „Rex Germania“ постоји од 1508. године (Л. Гајзе). Мартин Лутер који је својевремено посетио Ватикан каже, да је све „безобразна лаж“ јер он „не зна и није ништа видео“ од онога што се причало! Сваки нови измишљени народ европског романтизма, хтео је одмах своју 1000 годишњу историју, спектакуларну, без сваке сумње убедљиву (В. Камајер).
Нема латинских оригинала старијих од 12. века, а расенско и латинско писма су словно иста. Чињеница, да Колосеум или Латеран постоје не значи сама по себи да су ове грађевине „римске“, а поготово да су грађене у време које наводи владајућа наука. Свакако, да се у фалсификовању историје морало поћи од нечег истинитог, али, једини прави одговор крију „нестали“ оригинали.
————————————————————————-
Грађа:
R. Baldauf, Historie und Kritik der Mönch von St. Gallen, Leipzig, 1903.
У преводу: Л. Г. Гајзе, Нереалност Римског царства, Хоенпресенберг, 2002.
E. Gabovitsch, Die Geschichte auf dem Prüfstand, Peterburg, 2005.
W. Kammeier, Dogmentschriftentum Geschichtsfälschung, Leipzig, 1938.
P. J. F. Müller, Meine Ansicht der Geschichte, Düsseldorf, 1814.
М. Милојевић, Одломци историје Срба, Београд, 1872.
М. Николић, Карло Велики није постојао, Београд, 2014.
U. Topper, Fälschungen der Geschichte, Heidelberg, 2003.
Chr. Pfister, Die matrix der alten Geschichte, Nordstedt, 2006.
Слободан М. Филиповић
/ Весник – Наш Гласник / vesnik.net
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Jan
31
.
На смедеревској тврђави постоји запис да је деспот Ђурађ зидао тврђаву 6938. године, али, име Смедерева је далеко старије и није инокосно како у Европи тако и Азији.
Једно Смендерево постоји у Црној Гори, као и Самандрица, извор и поток код Тивта. Затим, град Смендер у Херцеговини. У Северној Грчкој постоји река Самандра, а на Босфору град тврђава Семендру. Ласкарис наводи да има једно Смедерво у Молдавској, a назив Смедерево има свој пандан чак у Индији. Место се зове Семендор (Semender), а одатле су медски Сасаниди увозили миришљаво сандалово дрво. На Истоку постоји животиња с народним именом „самандар“, што неки повезују са саламандером (даждевњаком), митском животињом, од које изводе име Смедерево. Неки опет доводе у везу биљку „камендер“ с јаком оксалном киселином, која расте у околини Смедерева.
Име Смедерева се помиње први пут, у јеврејско-хазарској преписци из седмог века као Семендер истоимено престоници хазарског царства, за коју В. Петковић предпоставља да је кумовала имену Смедерево. [1] Оба насеља су градови тврђаве које се налазе на води, а чувени су по виноградима. Налазе се на истој географској ширини и представљају сувоземне пролазе. Отуда, Светлана Плетнова у својој књизи о Хазарима каже да Семендер на иранском значи „Крајњаја двер“.
У другом спису Јерменина Гевонде, такође из седмог века, забележен је као С-М-Н-Д-Р. Ибн Хордадбех га у деветом веку наводи као Zemender, а Ибн-Фадлан у десетом као Zaminder. Смедерево се у средњевековним списима и картама први пут званично помиње 1019. године, као Sfentermon у повељи ромејског цара. С. Новаковић је први протумачио ромејску трансрипцију искварено од Eis Mons aureo не наводећи значење речи. То је дуго било прихваћено код србских историчара, а покушаји тумачења помоћу римског насеља Aureus Mons су отпали када је доказано да је на месту данашњег Смедерева било насеље Vincea.
У време, када је Европа увелико доживљавала буђење хуманизма и када homo universale почиње да отвара перспективу високе ренесансе, у једном тренутку фаталном по католичку Европу, Смедерево је за Ватикан постало посебно политичко и геостратешко подручје услед освајачких тежњи Османлија. Ренесансни писац Пиколомини назвао је Смедерево „,капијом рације“, а флорентински хроничари „последњи бедем Европе“. Италијански историчар Бонифиније, савременик Ђурђа Бранковића, протумачио је да име Смедерева води порекло од светитеља Santcus Demetrius, заштитника многих градова католичке Европе. Бонифинијево тумачење наводи Скок у свом Етимолошком речнику као „прихватљиво“, а име Смедерева своди на румунски облик Simedru, Sumedru за латинско име Sanctus Demetrius.
Многи су тражили име Смедерева у некој личности, Приск наводи име средњевековно име неког „Грка“ Smedro (Smeder), који је примио варварске обичаје. Чак и шиптарско предање чува облик Smrdereva, али не у погрдном смислу већ по имену неког војводе Смрдера. У турским изворима се помиње као Сведерево с етимологијом „све од дрвета“ , а најсличнији облик данашњем изговору имена Смедерево је назив Смадерово, забележен у Раваничкој повељи кнеза Лазара из 1381. године.
У грађи за етимолошку загонетку Смедерева, већина градова с овим именом налази се на води, а назив се најчешће везује за лично име, док је сугласничка основа см(н)др потпуно очувана у различитим транскрипцијама. Обзиром, да је назив Смедерево по спољашњем говору облик имена Скамандар, за тројанског бога истоимене реке, онда су ова два назива истородна аријском саму(н)дра, РВ 6,72, бог Нава или доњег света земаљских и небеских вода, од √ у(н)д. Од овог назива су настали изрази: тројански Скамандар, име Бога и реке, хинди samudraka, океан, титула „адмирал“ или јел. Ksant, Србин, која као придев означава црвену боју србског племства, епски повезану са златно-жутом бојом тројанског Скамандра, у коме су по јелинској причи, богиње прале косу пре божанског избора за лепотицу неба.
Може бити, да је нелогично тумачити србско име помоћу србског језика, али, палеолингвисти су одавно уочили многе сличности у евроазијској лексици. Енглески истраживач Олбрајт каже да те везе нису пука случајност, већ доказне чињенице. Сеобе народа у нова станишта прате сеобе земљописних имена, а она трајно чувају траг прошлости.
—————————————————————–
[1] Смедереуа, 1364. године, Дубровачки архив; Smender, 1389. године, Ашик-паша Заде; Asmadera, 1420. године, дипломатски документ с двора деспота Ђурђа; Семендрум, 1435. године, Шафарик, Ac. arch. Ven. II, 299; Самандриа, 1439. године, М. Орбини; Senderow (Zendrev), Сендеровиа, 1440 године, у писму непознатог аутора; Smedrico, XV век, на карти непознатог аутора; Sinedo, 1445 године на карти Ф. Роселија; Smendra, 1445 године, Миклошић; Смадер, 1514. године, Скок, Етимолошки речник; Семендра, 1452. године, Анастасијевић, Сп. 56; Spenderobo, 1454. године, Прокопије; Sindereo, 1459. године, на карти фра Маура;Senderobis, XV век, Халкокондил; Смадерово, 1506. године, Макушев, Извори I; Самандриа, Лф. 69, 73; Schmedrav, 1530. године, Курипешић, Путописи; Samandria, 1567. године, у путопису Пигафета, Старинар XXII; Semendria, 1717. године на аустријској карти; Семендриа, у Хермановој народној песми; Смидерово, икавски облик, А. Ломо.
приредио Слободан М. Филиповић,
из монографије Владимира Ж. Карића “Етимолошка загонетка – Смедерево”
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Dec
27
Друиди и келтска митологија
.
Друиди (Дрвиди) су описани на више места, а посебно детаљно у „Коментарима о галском рату“, где Цезар, између осталог, пише: „Друиди, како се називају њихови свештеници, повезани су са свим што се тиче религије. Они се старају о приношењу жртава, наступају као саветници у свим верским питањима и уживају велико поштовање. Они доносе одлуке у скоро свим политичким и приватним парницама, а ако се деси злочин или неко почини убиство, уколико настане сукоб око наследства или граница, они су ти који пресуђују и одређују одштету и казну. Ако појединац или народ не поступи према њиховим пресудама, бива искључен из учествовања у приношењу жртава. То је највећа могућа казна за коју Гали знају. Они који су на овај начин изопштени, третирају се као богохулници и злочинци и сви им се склањају с пута избегавајући да их сретну и говоре с њима, или да буду „заражени“ личним контактом; они не могу да траже своје право на суду нити да добију државну службу.
Вођа друида је човек који има апсолутну власт над свима. Када он умре, бира се нови: ако је један од друида посебно виђен, он наступа даље као његов наследник; ако је више једнако вредних, одлука се доноси гласањем друида, а понекад и на основу дуела. Сваке године у исто време свештенство одржава судске процесе на светом месту у земљи Карнутерна (сматра се да се та област налазила у средишту Галије). Овамо долазе из целе земље они који желе да разреше своје спорове или да им се суди. Сматра се да је учење друида настало у Британији и одатле се раширило на Галију. Још увек је уобичајено да они који желе да темељније студирају одлазе тамо.“
„Под нормалним условима, друиди не иду у рат и уопште не плаћају порез. Ове значајне привилегије привлаче многе младе људе на студије, а има доста и оних које шаљу родитељи и рођаци. Прича се да време користе учећи штиво напамет. Зато није неуобичајено да неко студира и по двадесет година. Док Гали, иначе, у јавним и приватним документима чeсто користе грчки, друиди сматрају да је записивање светог знања у сукобу са њиховом религијом.Њихова позната доктрина је да човекова душа не нестаје, већ се након смрти сели у другог; они сматрају да ће ова мисао дати људима храбрости, јер нема разлога да се боје смрти. Иначе, са великом темељитошћу проучавају звезде и њихово кретање, расправљају о величини универзума и Земље, бићу живота, моћи бесмртних богова уопште и специфичној надлежности појединих богова и о свему томе подучавају омладину“
Нешто касније Цезар наставља: „У свих галских народа религија има надређену улогу. Због тога они који су погођени болешћу или су у рату или се на неки други начин налазе у опасности, приносе људске жртве или дају обећање да ће принети жртву. У вези са жртвама користе друидску помоћ, пошто Гали сматрају да се бесмртни богови не могу умилостивити без давања живота за живот, као и да жртву исте врсте такође треба да принесе само друштво. На неким местима праве колосалне фигуре чији су удови исплетени од врбовог прућа и напуњени живим људима; онда под њима запале ватру и жртве тако страдају у пламену. Смакнућа лопова и пљачкаша или других преступника сматрају се за најугодније жртве бесмртним боговима, а ако нема довољно таквих не преза се ни од смакнућа невиних.“
И Страбона су занимали друиди: „Генерално говорећи, међу галским народима постоје три врсте људи који су изузетно поштовани: барди, vati и друиди. Барди су певачи и песници, vati врачеви и природни филозофи, док друиди уз природну филозофију проучавају и филозофију морала. Сматра се да су друиди од свих најправичнији и због тога им је дато да одлучују не само у приватним већ и у јавним споровима; чак су у ранијим временима одлучивали у ратним приликама и успевали да противнике већ спремне за борбу одговоре од рата; њима је посебно у случајевима убиства препуштено доношење пресуде…“
Страбон пише да су Келти раније жртвовали осуђенике: „Међутим Римљани су укинули ове обичаје, као и све што је у вези са жртвовањем и врачањем а што је у супротности са нашим обичајима. Келти су имали обичај да човеку осуђеном на смрт забоду сабљу у леђа и да на основу начина његове самртничке борбе предсказују будућност.“
Плиније даје живописну слику верског ритуала приношења жртвеног бика: „Они имају име за имелу која значи „оно што све лечи“. Пошто су обавили припреме за приношење жртве и гозбу под дрвећем, приведу два бела бика, којима су рогови по први пут завезани. Друид који је обучен у белу ношњу пење се на дрво и одсече имелу златним српом, а остали, који такође имају беле огртаче, прихвате је. После овога убију жртвену животињу, истовремено молећи Бога да им благослови поклон. Они верују да имела узета у пићу чини неплодне плодним и да је противотров свим отровима.“
Плиније наводи да друиди познају својства разних биљака. Он, на пример, пише о једној посебној биљци: „Биљка се зове selago. Бере се без употребе гвожђа и то тако да десна рука клизне кроз леви рукав тунике, као да је то чин крађе. Ношња мора бити бела, стопала боса и чиста, а пре него што се убере треба да се жртвују вино и хлеб. Друиди у Галији кажу да се биљка носи као амајлија против свих врста зала и да њен дим лечи очне болести.
Такође користе биљку мочварицу коју зову samolus; она се бере након поста левом руком и штити од крављих болести. Али они који је беру не смеју гледати иза себе нити игде одложити биљку осим корито за пиће.“
Осим тога, Плиније приповеда и о специјалној врсти змијских јаја којих има у Галији: „Такође постоји и друга врста јаја која су позната у галским провинцијама, али Грци их не познају.
Лети се безброј змија склупча у клупко и држи на окупу уз помоћ пљувачке и секрета из њихових тела. То се зовеanguinum. Друиди кажу да оно што пиштеће змије избаце у ваздух треба ухватити у огртач који не сме дохватити земљу а затим брзо побећи на коњу, јер ће змије прогонити човека све док их водени ток не заустави. Кажу да то треба проверити тако што ће се видети дали су отпливале у смеру супротном од речне струје… Како су врачеви навикли да своје радње обавијају велом тајни, прописују да се змијска јаја смеју узети само тачно одређеног дана у месецу, као да је људима задано да им месец и змије одређују време догађаја.“
Света места
Више античких писаца наводи да су се келтски верски ритуали изводили у природи, у забаченим шумарцима. И извори и језера имали су важну улогу када су желели да комуницирају са вишим силама. Језера и речни токови такође су се користили за жртвовање драгоцених предмета боговима.
Страбон о томе пише: „…Као Посидоније, и многи други рекоше да је земља Галија богата златом и, пошто је становништво било богојажљиво и живело умерено, благо се могло наћи на више разних места у келтском подручију, посебно неповредивост језера пружаше заштиту благу. Али када Римљани заузеше ово подручје, продадоше језера на јавној аукцији.“
Овде се може навести важно налазиште на британским језерима – на Англсију, вализијском острву на коме су друиди имали своје важно одредиште – на којима је за време II светског рата пронађено много оружја, као и возило на два точка, робовски ланци, котлови и комад бронзе са латенском декорацијом. Сматра се да је ту приношена жртва у периоду пре римског освајања Англсија 61. године н.е.
Природа, свети шумарци- ЛУГОВИ, речни токови и језера су, иначе, чинили оквир верског живота и ритуала Келта. Стварних храмова очигледно, уз изузетак одређених локалитета на којима су имали близак контакт са средоземном културом, нису имали. Међутим, у јужној Немачкој, Француској и Енглеској пронађени су трагови неколико стотина тзв. четвртастих светилишта. То су велика правоугаона ограђена подручја, понекад са остацима мањих грађевина. Раније се сматрало да су то остаци фортификација али су у многим од ових ограђених подручја пронађени шахтови, дубине до 40м, који се не могу објаснити постојањем шахтова за одлагање ђубрета. Вероватније је да су то били бунари који су имали култну функцију пошто су у једном од њих пронађена два јелена издељана од дрвета, а у другом стварни јеленски рогови и поред њих различите органске материје као што су месо и крв.
Богови и богиње – значај животиња
Цезар пише о келтским боговима у „Коментарима о галском рату“: „Меркур је бог којег највише обожавају. Његових статуа је највише и сматрају да је он пронашао све занате; он је показивач правца и заштитник на путу, он има највећу моћ када је у зарађивању новца и вођењу трговине реч. После њега долазе Аполон, Марс, Јупитер и Минерва. О њима Гали углавном имају исте представе као и други народи: Аполон лечи болести, Минерва учи људе занатству и уметности, Јупитер влада боговима, Марс одлучује у рату.“
У келтској митологији, животиње имају јак симболички карактер. Најраспрострањеније животиње у келтској митологији су јелен и коњ. Јелен је, осим код Келта, био важна животиња и код народа у много ранијем периоду. Ова лепа и достојанствена животиња била је повезана са представљањем плодности и поновног рођења, јер јелени сваке године губе рогове да би им на чудноват начин опет израсли, још већи и лепши од предходних.
Осим јелена, и коњ је имао централно место. Коњ није био само важна животиња у вођењу ратова, за рад и вучу већ га је, као и јелена, обавијала магична аура. У старијим келтским гробницама кнежева и кнегиња нађени су коњска опрема и коњска кола положени у гробницу заједно са покојником (али не и сам коњ, што је супротно обичају који се среће на истоку, код Скита, који је, несумњиво, директно или индиректно, утицао на Келте).
Један од доказа централног значаја коња, који је највреднији пажње, јесте неуобичајени приказ истог који се данас може наћи код Уфингтона у јужној Енглеској – леп и очишћен приказ коња, 110м дуг, направљен тако да кад се са површине уклоне бусени траве, на видело изађе бели кречњак испод њих. Слика потиче из I века пре н.е.
more »
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Sep
26
.
У 4.веку, у Александрији је живела Хипатија, ћерка Теона, који је сматран најученијим човеком у Александрији. Она је прва жена за коју се са сигурношћу може рећи да је дала значајан допринос развоју математике и о којој имамо неко биографско знање или знање о њеној математици. Иако постоји значајна количина материјала о њој, доста тога је несигурно, измишљено или једноставно погрешно, тако да је тешко знати тачно на чему је радила, мада постоје неки специфични историјски докази о њеној математици, као и извештаји о њеној ужасној смрти.
У време када је Хипатија рођена, Александрија је била космополитски центар, где су се научници из свих цивилизација окупљали да размењују идеје. Велики утицај на њено образовање имао је њен отац Теон Александријски, последњи математичар који је радио у Александријском музеју, тако да је Хипатија расла у атмосфери учења и истраживања.
Да је Хипатија била математичар, то је ван сваке сумње. Иако немамо баш доказе о њеним конкретним подвизима у математици, ни рукописе који су заиста њени, њена репутација као водећег математичара и филозофа је потврђена у старим рукописима. Према Суди писала је коментере на Аполонијеве Конике, Астрономски Канон и Диофантову Аритметику.
Најстарији записи долазе од Суда Лексикона или из записа ране Хришћанске Цркве, као и сачуваних писама њеног ученика, Синезиса из Кирене. Многобројни аутори су претворили причу о Хипатији у легенду о прекрасној младој паганки, научници коју су убили хришћански калуђери у Александрији. Неки писци, говоре о њој као о духу Платона у телу Афродите и о томе да се одмах после њене смрти на Европу спустило мрачно доба.
Бавила се математиком, астрономијом и филозофијом. Познато је да је написала опширне коментаре чувене Диофантове Аритметике и Конусних пресека Аполонија из Перге, неколико дела из филозофије, а бавила се и састављањем астрономских таблица. У њене проналаске убрајају се хидромер (инструмент за одређивање густине течности), астролаб (инструмент за одређивање географске ширине и положаја небеских тела. У прегледима историје филозофије и даље је често неоправдано заобилазе, али неоспорно је њено место у историји математике као прве жене која је имала значајну улогу у развоју ове науке. Заједно са оцем Теоном помагала је да се очувају нека блага старих Грка из области математике и астрономије.
ЖИВОТ И ЛЕГЕНДА
.
Хипатија је рођена у Александрији, и трагично је страдала 415. године. Иако није проблем одредити место рођења, историчари наилазе на разумљиве препреке при одређивању датума.
Опште прихваћено мишљење је да је рођена око 370. године, мада многи аутори сматрају да је умрла у шездесетим, што би значило да је рођена око 350. Као аргумент за ово мишљење се наводи биографија Синезиса из Кирене, Хипатијиног ученика. Иако ни година његовог рођења (370.) није сигурна, из његових писама поуздано сазнајемо да је учио од Хипатије око 390. године. Па је логичније (А. Цамерон) да је учио од неког старијег, такође, његова писма су пуна поштовања што не иде уз слику двадесетпетогодишње жене. Други аутори сматрају да је рођена око 370. што би значило да је имала око 40 када је убијена. У прилог овом историчари наводе да ако је Теон је рођен 335. мало је вероватно да је добио ћерку са петнаест година, тако да каснији датум Хипатијиног рођења прихватљивији. (М.Деакин).
Теон је био необично либерална особа у време када су мушкарци доминирали у интелектуалном свету, а жене имале тек нешто бољи статус од робова. Он је охрабривао своју ћерку да развија свој ум и помогао јој је да постигне академско знање које ни једна жена пре ње није имала. Теон је надзирао њено образовање и као њен тутор пренео је на њу сву своју љубав према математичкој лепоти и логици. Уз математичку обуку Хипатија је имала и формално образовање из уметности, литературе, науке и филозофије. Према легенди Теон је био одлучан да од ње направи савршено људско биће, што је изузетно, пошто су у то време жене нису имале нкаква права и сматране су само једном врстом власништва. Као део свог плана Теон је утврдио режим физичких тренинга за Хипатију како би био сигуран да ће њено тело бити здраво као и њен добро тренирани ум. Такође ју је саветовао да не дозволи неком строгом религиозном систему да запоседне њен живот и искључи откривање нових научних истина.
Теон јој је говорио:
– Све религије које зовемо догматским су ван логике и не би смеле бити безрезервно прихваћене од особа које држе до себе.
Верује се да се Хипатија никада није удавала, уместо тога одлучила је да посвети свој живот интелектуалном раду. Постоје докази да је описивана као физички лепа и да је носила дроњави огртач, омиљен од стране академаца.
Хипатија је путовала у Италију и Атину где је учила у школи Плутарха млађег а изучавала је између осталог и дела Плотина, оснивача неоплатонизма, и његовог наследника Јамблиха. Када се вратила у Александрију постала је учитељ математике и филозофије.
Студенти из целог света долазили су у Александрију да чују њена предавања. Хипатија није подучавала у Музеју, већ је држала предавања у свом дому који је постао интелектуални центар где су се ученици окупљали да дискутују о научним и филозофским питањима.
Око 400. год Хипатија је постала управник неоплатонистичке школе у Александији. Тамо је подучавала математику и филозофију, а међу њеним ученицима било је и доста хришћана. Такође, држала је и јавна предавања о Платоновим и Аристотеловим делима и донела је математичке и филозофске дискусије у центар града, гдје је њено говорништво и продуховљена мудрост, њена младост и невероватна лепота, почела да привлачи велики број ученика и поштовалаца. Није оклевала да каже шта мисли, чак ни у присуству мушкараца, јер је имала велико поверење у сопствене способности и интелигенцију. Иако никада није постала савршено људско биће какво је њен отац желео, била је свестрани и харизматични учитељ, омиљена код ученика и поштована у интелектуалној заједници.
Приписује јој се реченица:
,,Сачувај своје право да мислиш, јер боље је и мислити погрешно, него не мислити уопште.”
more »
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Jul
20
(Из Књиге: Досељавање Срба у Хрватску и Далмацију)
Адам Прибичевић: Национално име српско и странци (1955.)
Како је настао назив Власи за Србе?
Стари Романи, у средњевековној Рашкој, називани су Власима. Они су били сточари и зато потлачени. Ако би се Србин оженио Влахињом, деца би падала у нижи сталеж Влаха. После се назив протегао на све сточаре, и Србе.
Кад су се помуслиманили Срби у Босни, стали су овим погрдним називом звати своју браћу, те се тај назив раширио и међу муслиманима у северној Србији и прешао у Аустрију.
Али никад турска држава није звала Србе Власима, већ увек Србима. Кад Мехмедпаша Соколовић пише команданту Темишвара Анд. Баторију 1551. г. он каже:”И шта ми шаљеш писма и све ми српским језиком шаљи, а не фруски (француски)”. Дакле, не каравлашки јер је знао ко су Срби и ко су Власи. Да је рекао Баторију: “пиши ми влашки…” добио би румунско писмо, јер је и Батори знао ко су Власи, а ко су Срби.
Чак да су се Срби сами некад пред муслиманима, Хрватима или Швабом тим именом звали, знајући да га они тако зову и да ће га тако боље разумěти, то би било без икаква значаја. Они су говорили и муслиманима да су раја (стадо), као су их они звали, па ипак нису били стадо.
Но, на вишим мěстима су били упућени, па су Србе звали Србима или Рашанима или опет: “Србима и Рашанима или Власима”.
Наведено је већ да је Никола Јуришић звао Србе само Србима, а цар Фердинанд И у даној привилегији, Србима или Рашанима.
Навешћемо тих примěра још:
Ерцерцог Матија назива Србе из Вараждинског ђенералата 1604. г. и 1605. г., у два акта, само Србима.
У папској були од 21. новембра 1611. г. зову се ови исти Срби само Србима, на више мěста.
А у були папе Павла В од исте године, о оснивању манастира Марче, зову се Срби Србима.
Цар Фердинанд II потврђује Симеону Вратању за епископа ових Срба: “Влаха и Срба”.
У привилегији цара Фердинанда II, од 15 новембра 1627. г, даној Србима, он их зове Србима.
Тако Србе зову Србима и цареви Рудолф, Леополд, Јосеф II, Карло ВИ, Марија Терезија и даље сви.
Тако исто Ратни Савěт и Ср. Градцу, Царска Тајна Канцеларија, Дворски Ратни Савěт, Угарска Дворска Канцеларија, министар барон Бартенштајн, референт за српске послове – зову и Србе у Хрватској Србима.
Хрватски бан Адам Бацани даје 1696. г. заштитну диплому српском народу змеђу Купе и Уне (Банија) и назива га влашким или српским народом.
Гроф Ђуро Зрињски, насељавајући Србе на своја имања око Гомирја, зове их 1602. г. “Власима или Србима”.
Године 1744. пише осорски бискуп Матија Караман против Срба у Далмацији и зове их “Сервијани, који су дошли у то врěме из Босне”. Године 1750. пише, да далматинске Србе раставља од аустријских Велебит.
У једном извěштају Задарске надбискупије из 1760. г. каже се за Србе: “илирски, влашки, словенски или српски народ!”.
Године 1706. побунили су се Срби у Славонији, која је на картама била обěлěжена као “Мала Влашка“, јер су и римокатоличке штокавце звали Србима. Пуковник барон Нехем јавља из Осěка Ратном Савěту “да су се побуњени Срби у Малој Влашкој добровољно разишли”. Чак 1572. г. обěлěжио је др. Волфганг Ланц, на карти, изданој у Амстредаму, крај од Валпова и Ђакова на исток: “РАШКА“.
Загребачки бискуп Микулић Игњатије зове их 1688. г. у уговору Србима, насељеним на његову имању око Трепче у Банији “Србима које обично Власима зову”.
Нински бискуп Блаж пише 1609. г. да су дошли из Лике два посланика, ради пресељења у Далмацију и донěла писмо “српски писано”.
Сењски бискуп С. Главинић путује кроз Лику и бěлěжи колико гдě има поримокатоличених муслимана, римокатолика и Срба “шизматика”.
Јуна 23. године 1640, пише загребачки бискуп Б. Висковић, да треба протерати марцанског “српског епископа” Максима Петровића и поставити језуита Леваковића. На више мěста, у овом другом писму папском нунцију у Бецу, надбискупу Гаспару Матеју, он Србе зове “Власи или Срби”.
Загребачки бискуп Л. Петретић (1648. – 1667.) зове у неким својим донацијама и декретима Србе у Хрватској више пута само Србима, а некад “Власима или Србима”. У једном свом дугом извěштају Дворском Савěту од 21. априла 1662. г. чак каже да су дошли из “Краљевине Србије”. За језик Срба у Вараждинском ђенералату каже: “српски језик, који се код нас влашки назива”.
Године 1703., сењски бискуп Мартин Брајковић, у писму цару, зове Србе “Моралци или Срби”.
Чак и надахњивач све хајке на православље, надбискуп и кардинал Колонић, зове све Србе у Аустрији Србима.
Још 1810. г., Константин Станић, крижевачки унијатски бискуп, у историју уније, поднешеној царском двору, зове српски народ, досељен у Хрватску, искључиво Србима. Тога послě не би нипошто учинили Дрохобецки, Њаради или Симрак.
Чак су, у многим споменицима, па и у пописима становништва, и римокатолици штокавци означавани као Срби или Власи римокатоличке вěре. Сам кардинал гроф Колонић, препоручује фрањевце за свештенике “Србима који су католици“.
Одлични етнограф аустријски Церниг говори о “тзв. Власима”, тврдећи да то нису Власи , већ Срби.
Познати мађарски историчар, државник и велики посěдник у хрватској, па и у Банији, Н. Иштванфи, назива изасланике, који су дошли 1596. г. из Босне у Петрињу, ради преговора о пресељавању у Банију, Србима. У то врěме, и он је био у Банији, пошто је био дошао у Загреб, да инсталира хрватске банове Г. Станковачког и И. Драшковића, као царев комесар. Он Србе зове Трачанима.
Знаменити историчар римске цркве, језуита др. Н. Нилес, увěк назива Србе у Хрватској Србима, а за Гомирје каже да је Српски манастир. Године 1770., чувени хрватски писац Адам Крчелић, спомиње војводу Ковачевића “Србина”, као ктитора “цркве православне у Капели код Бěловара” и пише да су се Срби почели насељавати у Хрватској и Славонији за цара Фердинднда. Он и унијате зове “Србима, које уопште зову Власима“. Каже да Власи у Хрватској нису Романи, већ Срби.
Румунски митрополит Анд. Сагуна, Румун из Ердеља, који зна ко су Власи, написао је 1862. г. у нěмачком дěлу “Историја грчко-источне цркве у Аустрији”: “Католички Хрвати назвали су српске колонисте “Власима”, да им се тиме наругају и обěлěже да они не припадају истом народу са католичким Хрватима”.
Мађарски писац Чапаловић пише такође 1819. г. у своме дěлу у устројенству православне цркве у Аустроугарској 1877. г.: “Због исте вěре с Власима, римски католици зову Србе, подругљиво, и Власима”.
Једнако зову Србе Србима велики познаваоци српске историје у Аустрији, Ваничек, Швикер, Бидерман, па Јиречек, па Хрвати Рачки, Јагић, Шишић и други.
Но, данас Иван Мештровић пише, без либљења, бесмислицу, да су западни Срби Власи који су се славизирали међу Хрватима, иако не говоре ни чакавским, ни кајкавским говором др. Мачека, већ дробњачким говором Вука Караџића! Старчевићанство је, као политички сифилис, изазвало код савремене хрватске интелигенције омекшање мозга.
Што се тиче цинцарског, влашког и грчког порěкла, г. Мештровића и данашње његове кардаше бије аустријска статистика од 1821. г. У провинцијалу (градјанској хрватској) она је нашла: Срба 125.528, Влаха 122, Грка 136, Цинцара 473.
У Војној Граници: Срба (сербен) 297.005, Влаха 363, Грка 171, Цинцара 675.
Али, што је занимљиво, у Банији, на Кордуну и у Лици ни једног јединог Влаха, Грка или Цинцара! Њих је било само у Срему, а мање у Славонији.
.
more »
Category: Zaveštanja predaka
Comments off