SRBI U DREVNOM EGIPTU

.

ПРВИ  ГЛАВНИ ДЕО СРПСКИХ МИГРАЦИЈА кренуо је ИЗ ИНДИЈЕ директно према западу, и у МЕСОПОТАМИЈИ ЈЕ ОСНОВАО СРПСКУ ДРЖАВУ, која се звала НОВА САРБАРСКА. Према Српском историчару Николајевићу,  овај Први Српски Главни део није се у целини задржао у Месопотамији; једна његова група је продужила пут ка Малој Азији, да би одатле прешла у Европу и распрострла се Балканским, Апенинским и Пиринејским полуострвом;  друга пак група је сишла обалом Црвеног мора и прешла у Горњи Египат. Овај огранак је прешавши Црвено море, преузео власт од Египћана на простору према Нубији, наставивши тако владавину XI египатске династије, после смрти фараона Пепи II. Владавина овог Српског огранка трајала је од 2261.г. пре Христа, све до 2052. г., када је потпала под скиптар тебанског фараона Ментухотепа II.

55. Константин Николајевић, “Критични покушаји”, Летопис 104., стр. 32-33.

Према француском египтологу по имену Maspero Gaston, Срби су из Сарбарске продирали у Африку, у Египат у три маха и то особито из Мале Азије. По њему, хијероглифски записи на египатским пирамидама и споменицима јасно говоре, да је шеснаест векова пре Христа у Либији и Мауританији био народ беле расе, плавих очију и без велике просвете, који је скоро срушио египатско царство. Чак је сачувано и неколико ликова тих, како су их Египћани звали “Краљева пастира”, који су владали Доњим Египтом. Њихова лица су била обрасла дугом косом и брадом. Археолошка ископавања у Египту, Либији и Нубији показују да је то један исти народ, који је само у различита времена долазио у Египат.

56. Maspero Gaston, Histoire ancienne des peuples d’orient (1894-1899.),

Све претходно допуњује и потврђује Српски историчар Стојан Бошковић у своме делу “Историја света”, где говори – између осталога – и о устанцима Египћана против српске владавине. Последњи устанак је Доњем Египту донео слободу, после српске владавине, која је трајала од 1730.-1580.г. пре Христа, што значи – тачно 150 година.  Амозис I  је постао оснивач XVIII египатске династије; он је напао престоницу Аварис, одакле је вршена контрола над целим Доњим Египтом. Борба се највише водила на реци Нилу и на каналима… После крвавих борби Аварис је пао, а с њим и власт древних Срба у Египту.

(57. Том 1, стр.107.)

.

МЕТОХИЈКЕ  И  ФАРАОНКЕ …

(Свака сличност је случајна, или можда није?
(Аутор фотографије Лола Аџић)

Од те појаве Срба на египатској историјској позорници направљена још једна небулозност под називом тајанствених “Хиксоса”, ми ћемо с тим у вези, упркос скученом простору, овде ипак да дамо њихов кратак историјат. Јер – “Хиксоси” су играли велику улогу – бар за извесно време.

Према Валтеру А. Фејрсервис-у Млађем, директору државног музеја у Вашингтону, “Хиксоси” су били номадски народ, који се изненада нашао у Делти Нила, да би је запосео, проширио над њом своју власт и – најзад -захтевао од осталих египатских владара, да му плаћају данак, управо као што је то био случај с владарима Тебе и Нубије.

Први преводи са хијероглифа говоре, да су “Хиксоси” били “Краљеви пастира”, док их у новије време називају “Краљевима Брђана”. Фејрсервис сматра, да они представљају миграцију народа, који говори индо-европски и који је дошао из централне Евро-Азије у насељеније области југа, све од Индије, па до Блиског Истока. Даље он за “Хиксосе” вели, да су били жилави, да су дивно пристајали култури средње Азије, која је имала као домаћу животињу коња, да је затим њихов лук био сложен и усавршен, оклоп плочаст, уз што су поседовали велики број оруђа и оружја, међу којима је доминирао мач. Оружје им је пак било направљено од бронзе, што је био чвршћи и отпорнији материјал од бакра, који су употребљавали Египћани. Осим тога, “Хиксоси” су имали и ратна ( борна) кола, која су вукли коњи, док су у Египту у исто то време употребљавали само камиле. Писац сматра, да су кола с коњима дошла из области Тигра и Еуфрата, што управо и наводи на помисао – ослањајући се још и на натписе на египатским споменицима – ти тајанствени “Хиксоси” у ствари су били Срби, и то онај део, који се одвојио од Сарбарске државе и кренуо пут Африке.

Исти писац даље сматра, да је Нубија имала коње пре самог Египта, што поново потврђује, да се и то односи увек на један исти народ, тј. на давне Србе. Уз то, савез између Доњег Египта и Нубије против тебанских фараона, такође доприноси великој вероватноћи нашег тврђења. Мумија фараона Сиквен-Ре, из периода устанка против српске превласти, обележена је тешким ранама по глави, што указује на његову погибију у борби с “Хиксосима”…

Овде треба додати, да су Јевреји у доба “Хиксоса” дошли заједно с њима у Доњи Египат, где су остали слободни, све док власт нису преузели Tебански фараони. Тек тада је дошло до њиховог ропства и до њиховог одласка из Египта, за време владавине Рамзеса II.

Сматрамо, да је потребно, да се на овом месту каже која реч и о последицама пада Српске државе у Египту. Известан део тадашњих Срба остао је и даље у Египту, где се претопио у домородце; један пак њихов део пропао је – после губитка рата – по мочварама и по једном чудном песковитом и подводном терену, о чему се у овој студији на одговарајућем месту налази Страбонов врло импресиван опис… Наиме, по тим Србима је добило име прастаро језеро СЕРБОНИС, или СИРБОНИС …

Две су групе Срба напустиле Египат у разним правцима:

један део тих Срба је отишао у Сирију, а други, дуж северне Африке, на Пиринејско Полуострво, како је то забележио Диодор Сицилијски. Диодорова тврђења подупире и амерички историчар Харолд Ламб , који каже, да је једно од племена, која су тада дошла на Пиринејско Полуострво – и то Лужичани, који дакле носе исто име као још и данас ЛУЖИЧКИ  СРБИ – било истребљено за време Пунских ратова између Рима и Картагине, тиме, што су Римљани на страшан начин побили све србске мушкарце и то масовно. Уистину, сви ти Лужичани су уништени тако грозно по устанку од 154.г. пре Христа, а одговорност за тај покољ носе претори Лукулус и Галба. Пошто су били огорчени противници Рима, морали су да изгину, а начин на који су били лишени живота, амерички историчар назива једноставно “масакром”.

И Милош Милојевић пише о Србима из Египта, спомињући пиво (алевину, која се још прави у пиротском крају); о истом том предмету пише и Страбон.

58. Hannibal, Bantam Books, New York,1963., pp. 260-261.

59. Исто, последњи ред стране 260 и први ред стране 261.

60. Одломци, св. I, стр. 51. и 230.

http://www.olgalukovic.wikifoundry.com/