ЗАБОРАВЉЕНИ БЕЛИ ИРСКИ РОБОВИ
Blog Archives
Jun
19
Дошли су као робови: људски терет превожен британским бродовима на путу за Америку. Били су послати из Ирске, на стотине хиљада мушкараца, жена, па чак и најмлађе деце.
Породице су се распадале, јер Британци нису допустили ирским очевима да воде њихове жене и дјецу са собом преко Атлантика. То је довело до беспомоћног становништва, бескућника жена и дјеце. Британско рјешење је било да их продају на аукцијама.
Енглеска је наставила да превози бродовима десетине хиљада ирских робова за више од једног стољећа. Записи наводе да је након ирског устанка 1798, хиљаде ирских робова продато у обе Америке и Аустралију. Било је страшног злостављања и афричких и ирских заробљеника. Један британски брод је бацио 1302 роба у Атлантски океан, да би посада имала довољно хране за јести.
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off
Apr
27
ИСТОРИЧАР РАДОЊА БОЖОВИЋ ТВРДИО ЈЕ :
Из србице су настала сва европска писма
.
На Балкану су још у античко вријеме живјели Срби, и за ту тврдњу постоје бројни докази, објашњава историчар умјетности Радоња Божовић. Према његовим ријечима, код Античких Срба, као великог народа, било је много племена која су добијала имена по ријекама, планинама, својим прецима или су та имена донијели из своје прапостојине Индије.
Историчар уметности – Радоња Божовић: Прилози из историје Срба.
„То су користили наши непријатељи, па су Рашане, Илире, Трачане, Дачане, Трибеле убрајали у друге народе. Илири су живјели западно од Дрине и јужно од Саве, Дачани преко Дунава, Трачани у данашњој Бугарској, јужно од Старе Планине, Трибали у данашњој Шумадији, Пелазге јужно од њих све до Пелопонеза. Херодот у Пегазе смјешта сва српска племена“.
– каже он и додаје да постоје бројни докази који потрвђују да су Срби насељавали Европу, Азију и Сјеверну Африку.
„Наш историчар Стојан Бошковић у свом дјелу „Историја света“ пише како су Египћани дизали устанак против српских владара“.
– истиче он.
Божовић наводи да су у првим вјековима Римљани водили ратове са Илирима и Трачанима, те да су Римљани владали Балканом све до петог вијека.
„Онда се ређају српске династије Свевладовићи, Светимировићи Оштроиловићи.
Укупно је био 21 српски владар до Немање од 5. до краја 12. вијека. Иначе, Немања је 142. српски владар у свеукупној српској историји“.
– каже Божовић и додаје да је данас актуелно питање ћирилице и српског језика.
„Најстарије српско писмо је СРБИЦА и нађено је у Винчи, негдје око четири миленијума прије Христа. Из Србице су настала сва европска писма и писма Мале Азије. Србица је и данас присутна у писмима појединих земаља. Данашња савремена србица је настала из исконске србице, али је доживјела одређене промјене. Стара србица, односно њена слова, имала су бројну вриједност са којима су се радиле рачунске операције.
.
Арапски бројеви су, у ствари, српски бројеви. И Грци и Римљани су створили своја писма из Србице. И Јевреји су преузели нека слова из србице, која је најстарије ћирилично писмо. „Илијада“ и „Одисеја“ су првобитно биле написане на србици. Иначе, сви митови и вјеровања у „Илијади“ и „Одисеји“ су из српских традиција и митологије“
Божовић је, каже, у својој књизи „Прилози историји Срба“ дао доста доказа који потврђују да су Срби најстарији европски народ.
– Ниједна медијска кућа у Црној Гори није се осврнула на ову књигу, осим дневног листа „Дан“, што је занимљиво када смо свједоци колико се простора уступа дворским историчарима који пишу по наруџби. У Црној Гори нико не пише о античким Србима. У Србији ради аутохтонистичка српска историјска школа, као и научно-истраживачко друштво „Сербона“, које се бави истраживањем најстарије српске историје. Ово је у Црној Гори још увијек табу тема, да не кажем забрањена. Ниједан историчар у Црној Гори није се усудио да оспори моју књигу, нити да изазове полемику, да не помињем округле столове, већ је већина од њих нашла своје ухљебљење на државним јаслима, па они умију писати само оно што се од њих тражи, не постављајући питања колико је то научно истинито. Дворски историчари са својим квазиисторијама сумњивог садржаја, који немају у себи истраживачког духа, брзо се заборављају“.
– каже он и додаје да је теза о прастарој историји Срба већ побиједила:
„Има сијасет доказа, док наши противници имају фалсификате византијског цара Порфирогенета“.
– истиче Божовић.
Извор:
https://tijanje.wordpress.com/2013/07/02/iz-srbice-su-nastala-sva-evropska-pisma/
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Apr
10
Sedam svetskih čuda starog sveta je skup arhitektonskih dela kojа su u helenističkoj epohi smatrana vrhuncem ljudske kreativnosti i genijalnosti. Međutim, od ovih sedam čuda, još samo kompleks velikih piramida u Gizi i dan danas postoji.
1. Artemidin hram (550. p. n. e.) u Efesu, Turska.
2. Velike piramide u Gizi u Egiptu
3. Viseći vrtovi iz Vavilona, čiji je tvorac Navukodonosor II, oko 8. veka p. n. e.
4. Kolos sa Rodosa, skulptura Heliosa (292. p. n. e. — 280. p. n. e.)
5. Mauzolej u Halikarnasu, u današnjem Bodrumu, Turska.
6. Statua Zevsa u Olimpiji (oko 457. p. n. e.)
7. Faros u Aleksandriji, svetionik napravljen 270. p. n. e. na ostrvu Faros blizu Aleksandrije.
Najstarije pominjanje liste svetskih čuda potiče od istoričara Herodota (oko 450. godine p. n. e.). Prvi put svih sedam čuda su zajedno pomenuta u epigramu feničanskog pisca Antipatrosa iz Sidona (2. vek p. n. e.), koji je opisao putopis po istočnom Mediteranu svoga vremena. Grci su ovaj spisak nazvali: Τὰ ἑπτὰ θεάματα τῆς οἰκουμένης [γῆς] – „Sedam atrakcija naseljene Zemlje koje treba obavezno videti“. Sedam čuda je verovatno odabrano zato što je ovaj broj za stare Grke imao simboliku magičnog broja. Opis sedam svetskih čuda se nalazi u traktatu iz 6. veka nove ere „O sedam svetskih čuda“ (De septem mundi miraculis).
Artemidin hram
Artemidin hram u Efesu je bio grčki hram posvećen boginji Artemidi koji je bio podignut oko 550. p. n. e. Danas se od hrama mogu videti samo ostaci temelja i mesto na kojem se ovaj hram nekada nalazio – nedaleko od turskog grada Selčuka i na oko 50 km od grada Izmira. Iako temelj hrama potiče još iz 7. veka p. n. e, građevina je konstruisana i podignuta 550. godine p. n. e. Novac za izgradnju velelepnog mermernog hrama izdvojio je lidijski kralj Krez, a hram je osmislio i projektovao grčki arhitekta Herosifron. Hram je bio ukrašen bronzanim statuama koje su izvajali najumešniji umetnici tog doba: Fidija, Polikleit, Kresilas i Fradmon.
Hram je služio kao religijsko zdanje, ali i kao tržnica. Godinama su hram posećivali trgovci, turisti, umetnici i kraljevi koji su odavali počast boginji zaveštajući deo svoje zarade hramu. Nedavnim arheološkim iskopavanjima na ovoj lokaciji otkriveni su darovi koje su hodočasnici koji su dolazili čak iz Persije i Indije posvetili Artemidi – naušnice, narukvice i ogrlice od zlata, statue Artemide izvajane od zlata i slonovače i drugi artefakti izuzetne vrednosti i lepote.
hrama nije ostalo ništa izuzev nekoliko stubova.
U noći 21. jula 356. godine p. n. e, čovek po imenu Herostratus je, u nameri da se proslavi i da njegovo ime ovekoveči istorija, zapalio hram koji je sagoreo do temelja. Te iste noći rođen je i Aleksandar Veliki (Makedonski). Poznati istoričar tog doba Plutarh zapazio je neobičnu slučajnost i zabeležio da „u toj noći boginja nije obitavala u svom hramu, jer je prisustvovala rođenju budućeg velikog vojskovođe, te nije mogla da spasi svoj hram od uništenja.“ Tokom naredne dve decenije, hram je obnovljen, u čemu je značajno pomogao sam Aleksandar Makedonski koji je u to doba već bio osvojio i pokorio celu Malu Aziju.
Kada je apostol Pavle u prvom veku nove ere posetio Efes u nameri da propoveda hrišćanstvo, suočio se sa snažnim kultom boginje Artemide rasprostranjenim u narodu koji nije želeo da ga se odrekne. Kada su Goti 262 godine n. e. ponovo razrušili hram, Efežani su se zavetovali da će ga ponovo obnoviti. Ipak, do 4. veka n. e. većina Efežana je prihvatilo hrišćanstvo i hram je izgubio svoj religijski značaj. Poslednje poglavlje istorije vezano za ovaj hram odigralo se 401. godine n. e. kada ga je srušio Sveti Jovan Hrizostom. Kasnije je Efes napušten, a arheološka iskopavanja ove lokacije započela su tek krajem 19. veka. Iskopavanjima su otkriveni temelji hrama i put koji je vodio do ove lokacije koja je danas polumočvarni predeo, s obzirom da je nekada na tom mestu bilo more i značajna luka Male Azije.
Velike piramide u Gizi
Piramide u Gizi ili Velike piramide su jedno od sedam svetskih čuda. Nalaze se u Egiptu, blizu Kaira na platou Gize. One su najstarije i jedino do danas očuvano svetsko čudo. Velike piramide čine tri monumentalne građevine koje se razlikuju od ostalih egipatskih piramida rasutih po pustinji Sahare. Nalaze se u gradu Giza, nekropoli antičkog Memfisa (danas je to predgrađe Kaira).
Danas ovo područje, zajedno sa drugim piramidama i skulpturom Sfinge predstavlja značajnu turističku atrakciju, koju upotpunjuje i Sunčev brod, pronađen 1954. godine sa južne strane Velike piramide. Za brod se veruje da je simbolično predstavljao sredstvo kojim je telo umrlog Keopsa povezeno u zagrobni svet. Piramide su okružene grobnicama koje su pripadale rođacima, velikodostojnicima i značajnim činovnicima.
Tokom istorije, piramide u Gizi su izazivale veliku pažnju, što opisuje i Napoleonova izreka prilikom osvajanja Egipata 1798. godine: „Vojnici! Sa vrha ovih piramida posmatra nas 40 vekova!“)
Suprotno uobičajenom verovanju, samo Velika Keopsova piramida se naziva svetskim čudom.
Keopsova piramida
Keopsova piramida izgrađena je po nalogu faraona Kufua (kako su ga Egipćani zvali ili Keopsa, kako su ga Grci zvali), vladara četvrte dinastije, oko 2560. p. n. e. kao njegova grobnica. Tradicija gradnje piramida započela je u starom Egiptu kao otmenija varijanta mastabe, odnosno platforme koja natkriva kraljevsku grobnicu. Ova veza se najbolje može videti na primeru Stepenaste piramide kralja Zosera u Sakari koju je podigao poznati egipatski arhitekta Imhotep.
Piramida je visoka 138,75 metara, dužine 225 metara i obuhvata površinu od 5,3 hektara i jedina je piramida koja ima i uzlazne i silazne hodnike. Kada je izgrađena bila je visoka 145,75 m, ali je tokom godina vrh urušen za oko 10 m. Prema pisanju Herodota, pripreme za gradnju Keopsove piramide trajale su više od dvadeset godina. Na njoj je radilo 100.000 ljudi, dvadeset godina po tri meseca godišnje, u vreme poplave Nila, kada se nije mogla obrađivati zemlja. Radili su robovi i seljaci. U Keopsovu piramidu ugrađeno je oko 2,5 miliona blokova, isklesanih u kamenolomu na desnoj obali Nila. Blokovi su od krečnjaka, bazalta i granita, bili su teški od dve do četiri tone (u proseku 2,5, maksimalno 7,5). Veliki granitni neotesani blokovi sa kojima je građen plafon za kraljevski salon, težili su preko pedeset tona. Završni, pokrivni sloj (koji je propao tokom vremena) činio je građevinu spolja veoma glatkom. Iako se ne zna kako su blokovi postavljani, postoji nekoliko mogućih teorija. Jedna teorija podrazumeva korišćenje ravne ili spiralne rampe koja se podizala kako je građevina građena uvis, dok druga terija pretpostavlja korišćenje dugačkih poluga. Glavni nadzornik radova na Keopsovoj piramidi bio je verovatno Hemiunu, Keopsov nećak.
Ulaz se nalazi na severnoj strani. Više prolaza, galerija i holova vodi ili u glavnu odaju kraljevske grobnice ili u pomoćne prostorije. Kraljevska grobnica nalazi se u središtu piramide. Sarkofag je napravljen od crvenog granita, kao i zidovi grobnice, sarkofag je za samo 1 cm uži od ulaza u grobnicu. Ugao stranica u odnosu na osnovu iznosi 51 stepen i 51 minut. Svaka strana je pažljivo orijentisana prema jednoj od četiri strane sveta. Horizontalni presek građevine uvek je kvadratan u bilo kom delu, a dužina stranice osnove iznosi tačno 229 m. Cela građevina se sastoji od približno 2 miliona kamenih blokova od kojih svaki teži više od dve tone.
Keopsova piramida bila je najviša građevina na Zemlji tokom 4300 godina i koju su nadvisile druge građevine tek krajem 19. veka. Prostor koji zauzima Velika piramida dovoljan je da unutar sebe obuhvati katedralu Svetog Petra u Rimu i katedrale u Milanu i Londonu – zajedno.
Istočno od piramide su tri sporedne piramide namenjene kraljicama, grobnica kraljice majke Heteferes, grobnica kraljice Meritites i (verovatno) grobnica kraljice Henutsen.
Viseći vrtovi iz Vavilona
Viseći vrtovi iz Vavilona (takođe označavani i kao „Semiramidini viseći vrtovi“), su jedno od sedam svetskih čuda.
Na osnovu mitova bili su izgrađeni za kraljicu Semiramidu, koja je poreklom iz zelene Medije i zbog toga je kralj Navukodonosor II naredio oko 600. p. n. e. da se izgrade viseći vrtovi na terasama palate da bi je oraspoložio. O njihovoj egzistenciji ne postoje verodostojni dokazi. Viseće vrtove su opisivali uglavnom starogrčki istoričari Strabon i Diodor Sicilijski.
Arheolog Robert Koldevej iskopavao je u Vavilonu ostatke kamene građevine koja je mnogo puta poistovećivana sa visećim vrtovima.
Ostaci visećih vrtova u Vavilonu nalaze se na istočnoj obali reke Eufrat, na oko 90 km južno od Bagdada, u Iraku. Istorija svedoči da je vavilonsko carstvo cvetalo u vreme vladavine čuvenog kralja Hamurabija (1792-1.750. godine p. n. e.) Ipak, smatra se da su legendarni viseći vrtovi izgrađeni za vreme vladavine njegovog potomka Navukodonosora II (604-562. p. n. e.) i to po želji njegove supruge Semiramide koja je bila „dovedena iz Medije i naročito volela planinski pejzaž“.
Detaljni opisi visećih vrtova pronađeni su u delima grčkih vavilonskog astronoma Berosa i grčkog istoričara Diodora sa Sicilije. U tablicama iz vremena Navukodonosora, međutim, ni na jednom mestu se ne pominje postojanje visećih vrtova, iako se mogu naći opisi njegove palate i samog grada Vavilona. Sve do 20. veka mnoge misterije vezane za viseće vrtove nisu bile otkrivene – čak se i danas arheolozi bore da prikupe dovoljno dokaza pre nego izvedu konačne zaključke o tačnoj lokaciji vrtova, njihovom sistemu navodnjavanja i njihovom stvarnom izgledu. Neki noviji podaci ukazuju čak i da je vrtove sagradio drugi vladar – Senaherib i to ne u Vavilonu nego u Ninivi.
Detaljne opise vrtova iznose i poznati starogrčki pisci tog doba – Strabon i Filon vizantijski. Evo izvoda iz njihovih dela: „Vrtovi su oblika kvadrata stranice dužine oko četiri pletre (stara mera za dužinu, prim. prev.) Sačinjavaju ih lučni svodovi koji se uzdižu nad popločanim osnovama, a terase su izgrađene stepenasto, jedna nad drugom pod različitim uglovima…“; „U vrtovima se uzgajaju egzotične biljke posađene na same terase, poduprte kamenim stubovima… Potoci vode teku s visina i spuštaju se u slapovima do tla… Oni navodnjavaju sve vrtove, natapajući korenje biljaka i čineći ceo predeo vlažnim i sparnim. Tako je trava stalno zelena, a drveće buja… Ovo umetničko delo kraljevskog luksuza odaje utisak prirodnosti, jer se uticaj čoveka u održavanju ovih vrtova nikada ne vidi.“
Novijim arheološkim istraživanjima drevnog grada Vavilona u Iraku otkriveni su temelji kraljevske palate, ostaci lučnih svodova i odličan sistem navodnjavanja u južnom delu palate, kao i masivni zidovi debljine 25 metara za koje se pretpostavlja da su ostaci samih terasa.
Kolos sa Rodosa
Kolos s Rodosa (grč. Κολοσσός της Ρόδου) je jedno od sedam svetskih čuda. Iako je od vremena izgradnje ove ogromne statue do njenog uništenja proteklo svega 56 godina, ova svojevrsna i neponovljiva građevina svakako je zaslužila svoje mesto među svetskim čudima. Kolos sa Rodosa nije samo gigantska statua – on je simbol jedinstva naroda koji je naseljavao Rodos, prelepo mediteransko ostrvo.
Ova statua se nalazila na samom ulazu u luku Mitraki ostrva Rodos u Grčkoj. U staroj Grčkoj, na malom ostrvu Rodosu nalazila su se 3 grada-države (polisa): Lalisos, Kamiros i Lindos. 408. godine p. n. e. ovi gradovi su se ujedinili i sačinili jedinstvenu teritoriju – grad Rodos. Grad se brzo razvijao i gradio snažne ekonomske veze sa svojim glavnim saveznikom Ptolemejem I, tadašnjim vladarom starog Egipta. 305. godine p. n. e, Antagonidi iz Makedonije koji su bili veliki rivali ptolemejima, napali su Rodos u pokušaju da slome njegovu alijansu sa Egiptom. Ipak, nisu uspeli da uđu u grad. Kada je postignut mirovni sporazum 304. godine p. n. e, Antagonidi su se povukli ostavljajući za sobom velike količine ratne opreme. Kako bi proslavili svoje jedinstvo, stanovnici Rodosa prodali su svu tu ratnu opremu i za dobijeni novac podigli gigantsku statuu posvećenu grčkom bogu Sunca, Heliosu. Izgradnja statue trajala je 12 godina i završena je 282. godine p. n. e. Godinama je statua stajala na ulazu u rodosku luku, sve dok snažan zemljotres nije pogodio Rodos 226. godine p. n. e. Grad je bio teško oštećen, a Kolos je slomljen na najslabijem mestu – u kolenu. Rodos je tada primio ponudu Ptolemeja III da plati sve troškove restauracije polomljene statue, ali nakon što su konsultovani proroci, ponovno podizanje statue je zabranjeno, a Ptolemejeva ponuda odbijena. Skoro 1000 godina statua je ležala polomljena. 654. godine n. e Arapi su napali Rodos. Uzeli su ostatke polomljenog Kolosa i prodali ih Siriji – bili su otpremljeni na leđima 900 kamila.
Ogromnu statuu osmislio je rodoski vajar Ares iz Lindosa. Osnova statue je bila napravljena od mermera, a najpre su postavljena stopala i članci noge. Statua je postupno građena tako što je bronzana prevlaka bila učvršćivana gvozdenim i kamenim ojačanjima. Da bi statua bila dovršena, izgrađena je visoka rampa oko statue koja je kasnije uklonjena. Kada je Kolos završen, bio je visok 33 metra. Kolika je zapravo bila veličina statue, najbolje svedoči Plinije Stariji: „Kada je statua polomljena i pala na zemlju, grupa od 5-6 ljudi ispruženih ruku je jedva mogla da opaše prst ruke Kolosa“.
Mauzolej u Halikarnasu
Mauzolej u Halikarnasu se nalazi u gradu Bodrumu, na obali Egejskog mora, u jugozapadnom delu današnje Turske. Grad Bodrum se u vreme stare Grčke zvao Halikarnas. Ovo svetsko čudo je, kao i piramide, predstavljalo grobnicu vladara. Za razliku od piramida koje su zadivljuju oblikom i veličinom, mauzolej u Halikarnasu je atribut svetskog čuda dobio zahvaljujući svojoj estetskoj lepoti. Njegova posebnost je i u tome što nije bio posvećen nijednom starogrčkom bogu, što je bilo uobičajeno za tadašnje velike građevine.
U vreme velikog blagostanja persijske države, kada se proširila na celu Mesopotamiju, severnu Indiju, Siriju, Egipat i Malu Aziju, persijski vladar je dao određen stepen samostalnosti svojim provincijama, jer nije bio u mogućnosti da kontroliše celu državu. Jedna od provincija Persije, kraljevina Karija, koja se nalazila u zapadnom delu Male Azije, je bila toliko udaljena od prestonice da je praktično postajala samostalna država. Karijski kralj Mauzol, koji je vladao od 377. do 353. godine pre nove ere, je premestio prestonicu Karije u grad Halikarnas.
Mauzolej u Halikarnasu (po njegovom imenu – Mauzol) predstavlja njegovu grobnicu. Njena izgradnja je bila poverena kraljevoj supruzi i sestri Artemidi. Izgradnja je počela još za vreme njegove vladavine, a završena je 350. godine pre nove ere, tri godine posle njegove smrti i godinu dana posle smrti njegove sestre Artemide.
Osnova Mauzoleja je bila pravougaonog oblika dimenzija 40×30 metara. U centralnom delu, na uzdignutom podijumu, koji je popločan mermerom i okružen stubovima napravljenim u jonskom stilu, nalazi se sarkofag i grobnica, ukrašeni zlatom, a izrađeni od alabastera. Stubovi (kolonade) su nosile piramidalni krov koji je bio ukrašen statuama i kipovima. Na vrhu krova se nalazila velika statua kočija koje vuku četiri konja.
Visina Mauzoleja je bila 45 metara, od čega je centralni podijum sa grobnicom bio visok gotovo 20 metara, visina stubova je bila 12 metara, 7 metara piramidalni krov i oko 6 metara statua kočija na vrhu krova. Posebnu lepotu Mauzoleja su činile isklesane dekoracije i statue, koju su postojale kako u spoljašnjem, tako i u unutrašnjem delu ove građevine. Četiri grčka skulptora: Briaksos, Leohares, Skopas i Timoteus su ukrašavali svako po jednu stranu građevine.
Na različitim nivoima građevine, od osnove do plafona su bile postavljene nekoliko desetina statua ljudi, lavova, konja i drugih životinja u prirodnoj veličini. Mauzolej je odolevao zubu vremena više od 1500 godina, a onda je ovo područje pogodio jak zemljotres koji je dobrim delom oštetio krov i stubove Mauzoleja.
U vreme krstaških ratova vitezovi Svetog Jovana Malteškog su okupirali ovo područje i nedaleko od Mauzoleja izgradili ogroman krstaški zamak. 1494. godine kada se ojačavala struktura ovog zamka, korišćen je materijal od kog je izgrađen, tada već veoma oštećeni, Mauzolej u Halikarnasu. Do 1520. godine gotovo svaki kamen Mauzoleja je izvađen i iskorišćen za izgradnju različitih građevina.
Danas je na mestu gde je bio izgrađen Mauzolej ostao samo njegov temelj. Međutim, dosta skulptura i dekoracija, posebno onih koje su ukrašavale njegove unutrašnje delove, su sačuvane do danas. Najpoznatija je ona mermerna dekoracija na kojoj su prikazane bitke između Grka i Amazonki. Veliki krstaški zamak koji je sagrađen u blizini je i danas očuvan, a u njegovoj strukturi se mogu uočiti delovi materijala koji su izvučeni iz ostataka Mauzoleja da bi zamak bio sagrađen.Po Mauzoleju u Halikarnasu danas se sve velike i raskošne građevine nazivaju mauzolejima.
Statua Zevsa u Olimpiji
Zevs je bio vrhovni bog starih Grka i njemu je bila podignuta velika statua na 150 kilometara od Atine u gradu Olimpiji. Po ovoj statui, odnosno gradu u kome se nalazila današnje Olimpijske igre su dobile naziv. U vreme Olimpijskih igara su prestajali svi ratovi, a sportisti iz Male Azije, Sirije, Egipta i Sicilije su dolazili da na Olimpijadi proslave svog vrhovnog boga Zevsa. ačunanje vremena kod starih Grka započinje 776. godine pre nove ere, a veruje se da su tada održane i prve Olimpijske igre.Statua boga Zevsa je podignuta oko 450 godina pre nove ere i postavljena je bila u hramu posvećenom ovom bogu. Napravio ju je starogrčki skulpturor Fidija, a poveravanje ovog posla se smatralo svetim zadatkom za njega. Samo pravljenje statue Fidija je započeo oko 440. godine pre nove ere. Već tada on je usavršio tehniku pravljenja ogromnih statua od slonovače i zlata. To je radio pomoću drvenog rama u svojoj radionici, koja i danas postoji u Grčkoj i koja je identična izgledu u vreme kada je postojala statua Zevsa. U radionici je vajao pojedinačne delove statue koje je kasnije trebalo spojiti u celinu.Kada je posao priveden kraju ovog skulptora su kritikovali zbog toga što nije poštovao zadate mere, te je statua jedva mogla stati u hram (glava boga Zevsa je dodirivala tavanicu hrama). Posebnu poteškoću je predstavljalo prenošenje osnove statue izmedju stubova hrama koji su bili uradjeni u dorskom stilu.
Visina statue je bila oko 15 metara, a osnova je bila široka 6,5 metara i 1 metar visoka. Zevs je bio izvajan u sedećem položaju na tronu. Njegovo lice je bilo izradjeno od slonovače, odeća od zlata, a oči od dragog kamenja. Imao je sandale izradjene takodje od zlata. Podnožje trona bilo je ukrašeno figurama Pobede sa krilima, skulpturama grčkih bogova Apolona, Artemide i Niobine dece, kao i mitoloških bića. Na Zevsovoj glavi nalazio se venac od lovorovog lišća. U njegovoj levoj ruci nalazio se skiptar sa orlom na vrhu, a njegova odeća je bila ukrašena slikama životinja i ljiljana.
Statua je podignuta u vreme rastuće moći stare Grčke. Naime, hram koji je postojao na mestu gde se ova statua nalazila je delovao isuviše jednostavno i neadekvatno za takvo carstvo, te je odlučeno da se unapredi izgradnjom velike statue. Narednih vekova, statua je privlačila vernike i posetioce iz celog sveta.
Hram i statua su renovirani u drugom veku pre nove ere. Stotinu godina kasnije rimski imperator Kaligula pokušava da prenese statuu u Rim, ali u tome ne uspeva. Kada su postavljene skele, već posle prvih pokušaja skidanja delova statue, one su se urušile.
391. godine nove ere, naredbom cara Teodosija I ukidaju se Olimpijske igre, kao paganski običaj, a hram boga Zevsa se zatvara.
Desetak godina pre nego što su Olimpiju zadesili veliki zemljotresi, odroni i poplave, statua boga Zevsa je od strane bogatih Grka premeštena u Konstantinopolj. Medjutim, tamo je uništena u velikom požaru 462. godine nove ere. Sam hram posvećen ovom bogu je takodje izgoreo u velikom požaru i danas na tom mestu nije ostalo ništa sem ostataka kamenja, stubova i temelja.
U daljoj istoriji su pravljene i kopije ove statue (najpoznatija je bila napravljena u Libiji), koje takodje nisu ostale očuvane do današnjih dana.
Svetionik u Aleksandriji
Svetionik u Aleksandriji je jedino od sedam svetskih čuda koje je od početka bilo korišćeno u praktične svrhe. Ovaj svetionik je omogućavao bezbedan pristanak brodova u veliku aleksandrijsku luku u Egiptu. Aleksandrijski svetionik se nalazio na ostrvu Faros, nedaleko od egipatskog grada Aleksandrije. Za ovo ostrvo se veruje da je dobilo ime kao faraonovo ostrvo (Pharao’s). „Arhitektonsko čudo“ tog vremena je emitovalo svetlost koja se mogla videti na čak 50 kilometara od same luke.Nakon smrti Aleksandra Velikog njegov namesnik Ptolomej Soter je preuzeo vlast nad Egiptom i za prestonicu svoje države je uzeo Aleksandriju. Nedaleko od ovog grada nalazi se ostrvo Faros i velika luka na njemu. U tom delu su uslovi za pristajanje izuzetno nepovoljni, a obzirom da je i obala plitka, izgradnja svetionika je bila neophodna. Ovaj vladar je započeo gradnju svetionika 290. godine pre nove ere. Završetak izgradnje se desio posle njegove smrti, u vreme vladavine njegovog sina Ptolomeja Filadelfija.Građevinu su projektovali naučnici aleksandrijske biblioteke muzeja. Ona je bila posvećena bogu Savioru. Ovo svetsko čudo je bilo sastavljeno iz tri nivoa: najniži u obliku kvadrata visine 55.9 metara, srednji, oktogonalni nivo visok 18.3 metara i treći, kružni nivo visok 7.3 metra. Ukupna visina je bila oko 120 metara. Svetionik je danju pomoću ogledala reflektovao svetlost Sunca, a noću je na njemu bila upaljena velika vatra koja je trebalo da navodi brodove. Legenda govori da je ogledalo spaljivalo neprijateljske brodove toliko daleko da nisu mogli ni prići luci.
Kada su Arapi pokorili Egipat proglasili su Kairo za prestonicu, jer nisu imali nikakve kontakte sa Mediteranom. Ipak, u spisima su ostala zabeležena njihova divljenja ovom svetioniku i uopšte Aleksandriji kao gradu.
Početak kraja ovog svetskog čuda počinje u IX veku nove ere. Najpre je razbijeno jedno ogledalo svetionika, koje kasnije nije ni zamenjeno, a zatim je zemljotres, koji je pogodio ovu oblast 956. godine nove ere, naneo je prva oštećenja svetioniku. Dva nova, veoma jaka zemljotresa iz 1303. i 1323. godine nove ere su značajno oštetila svetionik i u njega se više nije moglo ući, pa čak bilo je gotovo nemoguće i prići mu. 1480. godine egipatski sultan Mameluk Čatbej je odlučio da ojača zidine grada Aleksandrije i u tom poslu je koristio građevinski materijal od koga je bio sagrađen svetionik. To je bio i potpuni kraj ovog svetskog čuda.Svetionik u Aleksandriji je poslednje drevno svetsko čudo koje je nestalo sa lica Zemlje. On je bio inspiracija za mnoge svetionike koji su kasnije izgrađeni duž obala Mediterana, a takođe naziv ostrva na kome se nalazio – faros, u romanskim jezicima danas označava svetionik. U novije vreme pronađeni su rimski novčići na kojima se nalazio ovaj svetionik.
Izvor:
http://www.arheo-amateri.rs/2014/11/sedam-svetskih-cuda-starog-sveta/
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Apr
10
.
Александријски светионик Фарос, назван тако по острву Фаросу у делти Нила, на коме се налазио. Александрију је 332. г. пре н. е. основао Александар Македонски (Велики), а под његовим наследницима — хеленском лозом Птоломеја, Александрија је постала египатска престоница и највећи научни, културни и уметнички центар антике. Град је обиловао велелепним грађевинама: краљевским палатама (које су захватале читаве градске четврти), палестрама (вежбалиштима, борилиштима) са купатилима, театронима и храмовима, затим бројним статуама, као и добро уређеним трговима и прекрасним вртовима. У великој краљевској палати се налазила и гробница Александра Македонског са прекрасним саркофагом са рељефним сценама из рата и лова. Ипак, од свим александријских грађевина посебно се истицала Александријска библиотека, у којо се, према предању, налазило преко 700.000 разноврсних рукописа (папируса), брижно и пажљиво умотаних у ланено платно. У том колосалном здању нашло је сигурно место све до тада сакупљено људско знање; целокупно научно и литерарно благо Хелена и источних народа.
Од самог оснивања библиотека је окупљала многе уметнике и песнике, а касније је постала највеће уметничко и научно седиште, у коме су радили многи познати хеленски научници и филозофи: математичар Еуклид, затим астроном Хипарх, па филозоф Зенодот, механичар Херон, анатом Ерасистрат, као и један од највећих хеленских сликара — Апел.
Александријаска библиотека је заслужно носила име највећег храма знања током три века, све до 48. г. н. е., у време Јулија Цезара и Клеопатре, када је велики пожар захватио део града у којем се налазила, а ватра заувек у пепео и дим претворила непроцењиво благо чувано у библиотеци. Свесна непроцењивог губитка, мудра Клеопатра је, по угледу на уништену, подиже нову Александријску библиотеку, која ће у наредних четири стотине година бити центар писане речи, културе и науке на Медитерану, све до 391. г. и едикта императора Теодосија, великог поборника хришћанства који је забрањивао друге религије. Те године, предвођена александријским патријархом Теофилом, разјарена маса хришћана распршила се улицама града да уништи све оно што је иоле представљало везу са паганством. На мети су се нашли не само храмови и уметнишка дела, већ и институције, а међу њима и Александријска библиотека. Био је то дефинитиван крај античког света и највећег храма знања и културе.
(На самом почетку трећег миленијума, на месту некадашње Александријске библиотеке, подигнуто је модерно, полукружно здање са једанаест спратова. Нова библиотека пројектована је да прими огромну колекцију књига, мапа, рукописа и бројних аудио и видео записа. Нова библиотека може се похвалити највећом читаоницом на свету, музејом науке, уметничком галеријом, планетаријумом, информатичком школом, калиграфским институтом и музејом, најмодернијом технологијом, а поучена искуством из прошлости — најмодернијим противпожарним системом заштите.).
Међутим, упркос значају Александријске библиотеке, једно од највећих „чуда“ Александрије био је светионик Фарос. Ова прва кула светиља на свету, висока неких 75 метара, подигнута је с циљем да олакша лађама прилаз граду. Године 285. пре н. е. острво Фарос је спојено са обалом насипом од земље и камења. Дужина тог насипа износила је око 34 километара. Светионик Фарос почео је градити фараон Птоломеј И Сотер („Спаситељ“), а завршио га је Птоломеј ИИ Филаделф. Градња је поверена познатом архитекти Сострату из Книда. Архитекта се са одушевљењем прихватио посла, па је 280. г. пре н. е. светионик изграђен, и то у рекордном времену од пет година. Трошкови изградње били су изузетно велики.
Александријски светионик био је подигнут на хридини која се уздизала на источној обали Фароса, која је била наоколо утврђена и ојачана бедемима. Својом висином Александријски светионик је пленио пажњу и знатижељу свагок путника и грађанина. Састојао се од витке осмоугаоне куле која се уздизала на правоугаоном соклу, на којој је опет била постављена друга, цилиндрична. На највишој платформи горела је даљу и њоћу ватра заложена дрветом потопљеним у смолу. Светлост те ватре била је појачана читавим системом металних огледала, која су надалеко бацала њен одсјај, показујући правац морепловцима ноћу, а дим ватре дању.
Несумњиво је да су на Александријском светионику нашли примену најоштроумнији изуми александријских научника. Својим сложеним системом и механизмима, које антички свет дотле није познавао (који су остали непознати), светионик Фарос је сматран највећим техничким достигнућем антике. Легенда каже да је Сострат, дуго трагао за грађевинским материјалом за темељ, који би се могао одупрети морској води. Најзад је свој џиновски торањ сместио на огромне стаклене блокове.
Осмоугаона кула била је украшена бројним бронзаним киповима, од којих су неки служили као ветрокази. О овим киповима приповедала су се чуда: један од њих је увек показивао руком на сунце, пратећи његову путању по небеском своду, а спуштао је руку након сунчевог заласка; друга статуа откуцавала је сате и дању и ноћу; а постојао је, тобоже, и такав кип који је показивао руком ка мору у случају појаве непријатељске флоте, а ако би се непријатељ приближио испуштао је чак и крике упозорења. Био је снабдевен, једном речју, неком врстом аларма. (Ове легенде, вероватно, садрже и делић истине. Наиме, могуће је да су статуе правиле неке условне покрете, па су временом предања о томе добила нестваран облик, који може да створи само разиграна људска машта.)
У тежњи да своје име сачува за каснија поколења, архитекта Сострат је уклесао на мермерном зиду светионика: „Сострат, син Декстифона из Книда, посветио је ово боговима спасиоцима морепловаца“. Затим је овај свој натпис прекрио танким слојем малтера, који је био исте боје као мермер, и на њему исписао име египатског фараона Птоломеја ИИ Филаделфа. Тиме је, у ствари, извео вешту обману. Наиме, он је знао да ће танки слој малтера временом отпасти и да ће тада читав свет сазнати име правог градитеља овог величанственог светионика. И није се преварио!
Александријски светионик уништио је земљотрес 1375. г., али је већ до тада био толико разрушен да је његова висина досезала једва неких тридесет метара. Уз Фарос помињу се у антици још неких осамнаест светионика, од који су најпознатија три: један у луци града Остија на ушћу Тибра, други код Коруне у Шпанији и трећи код Булоња на Каналу, који је подигао римски император Калигула. Калигулин светионик је по висини био други на свету: уздизао се неких 50 метара над морем. Он се одржао и најдуже од свих светионика антике, до 1640. или 1644. г., када се одједном срушио, јер му је слана вода временом потпуно нагризла темеље.
Светионик код Коруне (2 километра од града) издизао се неких 40 метара над морем. Предање говори да су га подигли Картагињани, док га митологија приписује Зевсовом сину Хераклу. Али судећи по једном нађеном натпису, чини се да га је подигао извесни Севије Лупо, по свој прилици из римске провинције Луситаније (на Пиринејском полуострву). Рестаурирао га је Јулије Цезар, а потом император Трајан.
Било је у антици још занимљивих светионика — понајпре у Дарданелима и Босфору. Али с пропашћу западног дела Римске империје пропали су готово сви. У сваком случају усахле су њихове ватре. Једини који је сачувао живу ватру до почетка крсташких ратова (крајем XИ в.) био је Александријски светионик. Како се на њему првоме од древних светионика запалила ватра, тако се на њему задњем и угасила.
Category: Zaboravljena istorija Zemlje
Comments off
Apr
10
.
Једно од седам светских чуда антике је Артемисион ( Артемидин храм) у малоазијском граду Ефесу. Био је то први храм изграђен у јонском стилу, који се одликовао складним и гипким линијама (за разлику од ранијег дорског, који је једноставних облика и каснијег коринтског – сложеног и извештачено китњастог), па је, као такав, послужио за узор бројним каснијим храмовима .
Артемида је била богиња лова, животиња и плодности, а обожавали су је широм читавог хеленског света – у Малој Азији, Тракији, Беотији, Тесалији, на Пелопонезу, на острвима Егејског архипелага, посебно на Делу и Еубеји. Артемида је била кћерка врховног хеленског бога Зевса и Лете, сестра близнакиња бога светла и сунца Аполона. Са златним луком и стрелама, висока и лепа, Артемида је живила далеко од људи на врховима гора иу шумама са дивљим животињама. У бројним митовима Артемида је приказана као строга богиња, која својим стрелама шаље брзу смрт онима који вређају богове или њу саму. Према онима који су је поштовали била је блага и увек им је пружала помоћ. Посебно је била наклоњена Амазонкама (женама-ратницима).
Према једном предању Артемида је рођена на острву Ортигији, које је касније названо Дел. Али, према једном другом предању, она је рођена у гају Ортигији у Ефесу, што је, уосталом, и био разлог да јој становници Ефеса подигну храм дотле невиђене лепоте и да јој указују посебне почасти.
По традицији, ТРИ чувене амазонске краљице, Марпесија, Лампада и Хипа, освојивши добар део Мала Азије и Сирије, основале су на освојеним подручјима бројне градове, а међу њима: Смирну, Кирени, Мирину и – Ефес. У Ефесу су амазонке поставиле Артемидин кип испод једног стабла, где јој је Хипа приносила жртве. Након тога су њене следбенице изводиле игре са животињама, а затим су играле у част Богиње уз звекет Тоболац, ударајући њима складно о земљу и уз пратњу пиштаљки. Становници Ефеса су одлучили да на том месту подигну Артемидин храм. У ствари, због честих земљотреса, одабрано је мочварно тло на обали реке Каистре, где померања тла нису била тако рушилачка као на сувом и чврстом. Изградња је поверена познатом Критском архитекти Херсифрон. А као учесници у изградњи овог величанственог здања помињу се још имена тројице скулптора и архитеката: Теодора са острва Сама, Телеклеса и Роикоса.
Међутим, Херсифрон није успело да до краја живота заврши своје ремек дело. Посао је наставио његов син Метаген, који је од оца наследио знање и способност да се ухвати у коштац са овим тешким послом. Али, ни њему није пошло за руком да изградњу овог величанственог храма приведе крају, тако да су завршне радове извели архитекти Пеонит и Деметриј. По предању, изградња Артемисиона је трајала око сто двадесет година; завршен је 450. г. пре н. е. Изузетно дуга изградња храма дала је повода многим причама и легендама о тешкоћама на које су градитељи наилазили и које су морали да савлађују. Једна од тих прича каже да је архитрав био тако тежак да је сама богиња Артемида, појавивши се у храму једне ноћи, поставила камену греду која је премостила распон између два средња стуба.
Величанствени храм (неких четири пута већи од Партенона у Атини), са више од сто и двадесет осамнаестометарских јонских стубова, од којих је 36 у доњем делу било украшено пластичном декорацијом, изазивао је дивљење и усхићење свих који су имали прилике да га виде – хелена и нехелена, па стога није био понос само Ефеса, већ и осталих малоазијских градова. Међутим, 356. г. Пре н. е. Артемисион је изгорео у пожару који је намерно изазвао извесни Херострат. Тим чином желео је да овековечи своје име за сва времена. Његов преступ изазвао је толико огорчење да је у читавом хеленском свету који је припадао такозваној Јонији (Атика, Еубеја, Киклади и средишни део Мале Азије) донешена заједничка одлука да се Херостратово име препусти забораву, те га нико од писаца није смео да помене, чак ни када говори о пожару у храму. (Међутим, и поред забране, код неких аутора се сачувало Херостратово име и тако му се жеља испунила; његово име преживело је векове. Отуда се за некога ко настоји да буде запамћен по сваку цену – по злу или било чему штетном – каже: ” Херострат слава “.).
Обнављање Артемисиона било је поверено архитекти Динократу. Он је мало проширио храм и по свом нахођењу унео мале измене, задржавши ипак његов стари изглед. На обнови је радио и архитекта Хеиорократес, као и вајари Скопас, ЛИСИПОВИ и Праксител. Артемидин кип у храму извајао је чувени скулптор Праксител (око 350. г. Пре не).
Након пада Медитерана под власт Римске империје, Ефес као трговачки центар, није изгубио свој значај. Римски освајачи су поштовали Артемиду под именом богиње Дијане. Артемидин храм у Ефесу је, међутим, више пута био опљачкан; велику штету нанели су му и хришћани, јер су га сматрали храмом паганске богиње; а након едикта римског императора Теодосија И (391. г.), којим се наређивао затварање свих паганских храмова, делови храма су коришћени као грађевински материјал за изградњу разних других објеката. Ипак, најстрашније рушење храм је доживео управо зато што се налазио на мочварном тлу које је требало – по градитељевој замисли – да га штити од земљотреса. Наноси реке Каистре постепено су прекрили остатке разореног храма, који је лагано утонуо у житко блато.
Category: Zaboravljena istorija Zemlje
Comments off
Mar
05
.
Ко су били Викинзи? Да ли су они заиста били дружине убица с далеког севера који су поштовали ватру?
Не! Истраживања показују, да су Викинзи (Нормани) претежно били мирни трговци, јер, где су археолошки докази за наводне викиншке пљачке? Недостају, као много тога.
.
Године 1697. у Стокхолму је до темеља изгорео Шведски краљевски двор ТРИ КРУНЕ, заједно са шведском националном архивом и јединственим, историјским подацима писаних мастилом и гушчијим пером. После пожара шведска историја је постала НАЦИОНАЛНА БАЈКА коју су писали ватикански мештри за фалсификовања. Пожар је највероватније подметнут да би се затрло србо-расенско порекло ткзв. Скандинаваца.
Нормани не воде порекло из неких северних земаља, јер су ове слабо настањене и данас (да би могле да обезбде описане хорде) већ из Нормандије, по којој су и добили име, а колонизациони талас се кретао у супротном смеру правцем севера“ (Г. Л. Гајзе).
Нападно међусобно обраћање Немаца тепањем: „стари Викинже“, заснива се на заблуди да су Немци потомци Викинга који су само још један од измишљених народа у време Карла Великог. Крваве пљачке и пожари Викинга у Европи од 793. до 911. године су се одиграле само у аналима и на пергаменту (Х. Илиг). „Не треба да трагамо за остацима огромних флота и војски, који су ускоро после 850. године имале око 700 бродова и тиме су обухватили 30-50.000 људи. Не треба више да верујемо да су у деветом веку Викинзи оспорили Сараценима читаву Андалузију и да су далеко продрли у Средоземно море. Не треба више ни да трагамо, за викиншком заоставштином која недостаје управо за ово време, дакле не повезује 7. и 10. век, а њихова разарања градова археолошки се не могу доказати, иако су то у Келну и Тријеру покушали“ (Х. Илиг, Браунфелс).
.
Да би се разумели измишљени Викинзи, морамо прво да објаснимо погрешно схваћени појам „Нормани“! У нашој измишљеној старој историји владају два погрешно протумачена појма „Нордмани и Нормани“. Према Зaривару, баварском географу анонимусу, Нордмани нису Германи већ Срби из Вилкинланда, Велике (Северне) Србије, према Нестору из Северије, а по Вељтману из Сабе. За разлику од њих, Нормани су Срби из старе србске кнежевине Норманије (Нормандија) по којој су добили своје име.
Писац историје Дудо од Ст. Квентина је око 1020. године за новац написао дело (Р. Симек,), у којем је описао прву норманску експедицију из Данске у Француску, које никада није било. Иако је Дудо чисто србско име, биће да је он чиста измишљотина 17 века, која има за циљ потврду измишљене сеобе народа са севера према југу.
Као савременик Дудоа, јавља се у 11. веку „хроничар Адам од Бремена, аутор хамбуршке црквене историје, који је такође учествовао у измишљеној историји. Он је добио задатак да опише христијанизацију скандинваских народа, пре свега „Норвежана“ од стране „Викинга“, али кога је у 11. веку требало покрштавати у данашњој Норвешкој? На то ствараоци историје нису мислили. Сем тога Скандинавија је много касније покрштена. Укратко, у 11. веку није било Викинга, сеобе народа, пре свега не из Скандинавије према југу, нити је било покрштавања, није било „Шведске“, ни „Норвешке“, нити писаца историје Дудоа као и Адама од Бремена.
Навешћемо разлоге зашто је Викинге требало измислити. Почев од 17. века, систематски, без памети се радило на изради наше историје. Измишљањем Викинга за време измишљеног Карла, створена је основа за даља измишљања.
.
.
Шта се заиста десило? Сада се скандинавски Срби зову „Викинзи“, а они су Варјази, Норвежани, Швеђани, Данци, Руси… Они су од стваралаца историје добили задатак: да спроведу скандинавску експанзију према југоистоку, да се позабаве оснивањем држава, да шире хришћанство, а што је најважније, да оснују државу „Рус“. За овај задатак, морао је да се нађе један „варјаг“ Рурић (849. г.), кога су одмах прогласили за „оснивача Рус“, а по њему и династију „Руриковић“ која се угасила са Иваном Грозним и његовим сином Димитријем. Сада, овај Рурић више није био краљ Срба или Србин из Велесербије, Вилкинланда (Ф. В. Вељтман) или „Словен“ (М. Орбини), већ „Норман“ у значењу: Герман из Скандинавије. „Норманисти полазе од тога да је појам „Рус“ за житеље данашње Русије у „викиншко време“ скандинавског порекла, па су и они били „Скандинавци“ (Р. Симек).
Само, што назив Скандинавци долази од ариј. сканда, име за србског бога Рата (свенски (швед.) Скан, Јужна Свенија -Шведска). Отуда, Равенски назива Скандинавију именом Скитија, а народ Белке (Belcae), док Хвољосин, Велтман и Чудинов за Скандинавце кажу да су германизовани Срби и Руси. Потврду дају и руски летописи, у којима су Варјази и Сарбати на Балтичком (Варешком) мору себе звали Росима и „Готима“ емотикон smile Гети). Данашњи Свени (које зову „Швеђани“), у почетку су себе такође звали Русима а касније Норманима. Да назив Варјази није етнички, доказ је и то, што су Рурић и његови себе звали Русима (Дринов) и Норманима. Они нису знали ни за какве „Словене“.
more »
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off
Feb
20
Професор др. Лазо M. Костић (1897.- 1979.) је 1964. године, објавио своју научну расправу, под називом ,,Крађа српског језика” у Бадену у Швајцарској.
Ово дело он почиње констатацијом да су Хрвати једини народ на свету који нема свој језик. Као потпору таквој тврдњи користио је закључке многих светских научника. Гијом Лежан је у својој књизи „ Етнографија Европске Турске“, навео да не постоје, двојица слависта у свету, чије се мишљење подудара, по питању „ Шта су Хрвати, којим језиком говоре и како су географски распоређени“. Ватрослав Јагић, најпознатији хрватски слависта је посебно истицао, став Јосифа Добровског, који је „ држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена, као хрватски, све друго за њега било је илирски или српски“. Павле Шафарик је у својим делима истицао да се српски језик говори у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Славонији и Далмацији. И он се слагао са мишљењем Добровског наводећи: „ И за њега су само три раније жупаније провинцијалне Хрватске, где се углавном кајкавски говорило, неспорно хрватске“. Јернеј Копитар је у доба Аустроугарске, све штокавце сматрао Србима: „ Под српским, ми овде разумемо оно што се довољно неисторијски, назива илирским…Предео српског дијалекта се простире од Истре, преко Далмације, Хрватске Крајине, Босне, Србије, Бугарске, до исељеника из ових крајева у Славонији и Јужној Угарској“. Копитар је језик, онај којим су говорили Хрвати, пре него што су штокавски-српски прогласили за хрватски, сматрао за подврсту словеначког и потпуно је био у праву. Уосталом о томе су сведочили и многи страни путописци, научници, који су се се на терену могли уверити, да Хрвати- Загорци, говоре кајкавским наречјем.
Ватрослав Јагић у својој студији „ Словенски језици“ пише: „ У северној Хрватској, северно од река Купе и Коране до Муре, а источно преко Сиска до Вировитице, влада од вајкада, кајкавски дијалекат, врло близак са језиком западних суседа Штајерске али ипак не идентичан. Сад га народ зове хорватски, а до краја 17. века цео предео између Саве и Драве, звао се Славонија; својој латинско-мађарској форми имена, одговарало је у народном језику означавање Словенско краљевство или Словенски, отуда и назив дијалекта, Словенски језик, као што се изричито зове у штампаним делима 16. и 17. столећа…за време Турака (када су се кајкавци разбежали), данашња Славонија је добила становништво, које је дошло са оне стране Саве и говори штокавски. Због тога је кајкавски дијалекат, сада ограничен на северозападни део некадашњег Регнум Славониае, који од краја 17. века носи име, Хрватска. Штокавски дијалекат Северне Далмације и Босне ( са искључењем Дубровника и Боке), добио је из верских разлога назив хрватски, да би се разликовао од језика источног православља, чији се припадници називају Србима“.
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Feb
20
ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ:
Анђелија Станчић Спајићева – прихватила Крст милосрђа, одбила Орден Светог Саве
Анђелија Станчић, учитељица и болничарка: Истраживала је порекло српског народа, наводећи доказе да je наш језик најстарији језик Библије, а Срби један од најстаријих културних народа
Анђелија Станчић Спајићева
- Није била нарочито позната, ни довољно призната. Ни некад, ни сад. Али, била је велика и важна. Анђелија Станчић, учитељица која је у миру учила ђаке, а у Првом светском рату неговала рањенике, остала је упамћена по томе што је достојанствено и културно одбила Орден Светог Саве. Иако га је без поговора заслужила.
Рођена је 1865. године у дому Андреја Спајића, вредног столара из Шида. Као ћерка спретног занатлије, који је волео да претреса политичке ствари и био врло жесток у одбрани родољубивих идеја, показала је да “ивер не пада далеко од кладе”. Упијала је очеве мудрости, хранила се њима и надахњивала. Породици је, како је описала у аутобиографији, остала захвална и за духовно наслеђе. Није то било, причала је, клечање и бусање у груди, него чисто уверење у моћ и помоћ Бога коме се молила. Родитељи су јој говорили да је била феномен, јер је са девет месеци проходала и проговорила, а као послушно дете, рано је усвојила мајчине лекције о пристојном понашању, па је знала да старијим људима искаже поштовање пољупцем у руку и културним поздравом на улици. Са школом је од првог дана била на “ти”. Учитељица ју је истицала као изванредно дете и без страха јој предавала катедру, када је морала да изађе из учионице. Због ње су многа деца, поготово она богата, била кажњавана, јер нису могла да је достигну у знању.
Било је природно да таква девојчица оде на усавршавање, па су је родитељи послали у Учитељску школу. Дар за преношење знања на млађе је већ имала и са много љубави га је користила пошто је стекла диплому.
Млада учитељица је са великом страшћу подучавала ђаке, али је одлучила да се посвети и научном раду. Већ 1912. године из њеног пера је изашла стручна књига “Распоред рада у првом разреду основне школе”, да би 1929. објавила вредно дело – “Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа”. Анђелија је истраживала порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе остаци нашег језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе наша вера и начин живота Срба. У предговору је написала:
ВРЕДНА ДЕЛА:
Изузетна учитељица, која је волела истраживачки рад, иза себе је оставила и вредна дела:
,,Најстарији Језик Библије” (1924.)
“Највећи светитељи српски и словенски” (1934.)
“Путник”: грчко-српски” (1936.)
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Feb
14
Дидона, краљица Картагине
У грчким и римским изворима Дидона се спомиње као оснивачица и прва краљица Картагине (у сувременом Тунису). Најпознатија је по приказу који је дао римски песник Вергилије у својој ,,Енеиди”. У неким изворима се спомиње као Елиса. Назив Елиса је вероватно грчка верзија феничке Елисхат. Име Дидона, у латинским изворима Дидо, изгледа да је била феничка ријеч за “Луталицу”, а вероватно и име под којим се Елиса најбоље знала у Картагини.
Опсежнија прича о Дидони се први пут јавља у делу римског писца Гнеја Помпеја Трога у његовом делу Филипичке историје у 1. вијеку пне.
У најранијој верзији она је била кћи феничког краља Матана I од Тира. Отац је хтео да га наследе она и њен брат Пигмалион, који је још био ДЕТЕ. Када је Пигмалион одрастао, Дидона, позната по својој лепоти, се већ била удала за Акербаса, високог свештеника Мелкарта, познатог по свом богатству. Похлепни Пигмалион је наредио да Акербаса убију.
Дидона се, међутим, осветила свом брату тако што је на превару покупила мужевљево злато и дала се у бег. Уточиште је прво нашла на Кипру, а затим се упутила ка обали Северне Африке, где је од домородаца затражила привремено уточиште. Они су Феничанима пристали дати само земљу онолико велику “колико је може покрити говеђа кожа”. Међутим, лукава Дидона је кожу изрезала на најситније делове и њоме опасала цело једно брдо. Тако су Феничани добили пространо подручје на којем су, уз помоћ раније основане феничке колоније Утике саградили Картагину.
…
Тему епа ,,EНЕЈИДА” Вергилије је нашао у легенди која у Тројанцима види претке Римљана који су успели преживети пад Троје.
Вођа ЕНЕЈ или ЕНЕЈА је праотац Аугустове лозе.
Енеја , тројански јунак који је преживео грчко освајање и пустошење Троје, након дугих лутања пристаје на обалу северне Африке. Тројанце срдачно прима Дидона, краљица тек основане Картагине. Дидона је недавно побегла из града Тира, где је краљ Пигмалион убио Дидониног супруга Сихеја.
Богиња Венера, Енејина мајка, плашећи се и Јуноне и Тиријаца, удеси да се Дидона заљуби у Енеју..
На Дидонину молбу, Енеја јој јр причао о пропасти Троје и догађајима који су уследили након пада: о градњи тројанског коња и Синоновом лукавству, о Лаоконтовој смрти, паљењу града, очајничком али неуспешном отпору Тројанаца, Пријамовој погибији и Енејином властитом бекству. Прича о томе како је свога оца Анхиза на раменима изнео из града, свога сина Асканија (Јула) узео за руку, како је изгубио своју жену Креузу која их је следила, те како му је њен дух открио судбину која му је намењена.
Енеја и његови другови који су с њим изашли из Троје, граде бродове и испловљавају. Пристају у Тракији, али одлазе након што је Енеја тамо пронашао гроб свог убијеног рођака Полидора и чуо његов глас.
Затим отплове на острво Делос, где им Аполоново пророчиште казује да треба да траже земљу која је прва изнедрила тројански народ. Они погрешно закључе да је то Крит, те пристану на том острву, али одатле побегну због неке куге која избије на острву. Енеја сад схвати да треба да плове ка Италији.
Енеја и Дидона, музеј Лувр, Париз
Дидона, премда се своме покојном мужу била заклела на доживотну верност, признаје својој сестри Ани да се заљубила у Енеју. Јунона и Венера одреде да ће се љубав Дидоне и Енеје запечатити тако што ће водити љубав након што један њихов поход у лов буде прекинут олујом па буду морали да се склоне у исту пећину.
Статуа краљице Дидоне
Гласина о Дидониној и Енејиној љубави стиже до Јарбаса, краља суседног гетулског краљевства, кога је Дидона одбила када ју је просио и који сада у свом гневу упућује молбе Јупитеру. Јупитер, преко гласника Меркура, наређује да Енеја мора хитно напустити Картагину и заплови пут Италије, где треба да поново подигне разрушени град Троју, којег ће назвати РИМ.
Када Дидона схвати да се Енејини бродови спремају да исплове, преклиње Енеју да остане с њом. Он јој одговара да нема избора јер му богови заповедају да крене у Италију, чак и против његове воље. Дидонин бес не зауставља припреме Тројанаца за покрет, и чак ни њена последња молба не мења Енејину одлуку.
Она се припрема да изврши ритуално самоубиство, и када је видела испловљавање тројанских бродова, пали властиту ломачу и проклиње Енеју и цело његово потомство.
.
…
Енеј и Тројански натпис на линку –
http://vesna.atlantidaforum.com/?p=3680
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Feb
13
Цела територија данашње Албаније прошарана је топонимима србског порекла, што је поуздан доказ да су на тим подручјима живели Срби а највероватније да су већину места именовали приликом насељавања јер нису затекли становништво које би им могло пренети старо име. Раније географске карте сведоче да је било много више топонима словенског порекла као на пример:
Широки Брег, Голо Брдо , Плешевица, Горевица, Берат ( еx Београд ), Подгорје , Пештер , Корито , Каменин , Каменица, Зеленин, Луково , Борич, Белица, Бистрица, Дворани итд…
Поред живог материјала сачуваног у језику и многобројним топонимима постоји и низ других извора који показују да је у границама данашње Албаније било доста србског становништва и њихових насеља, а и да су очигледне албанско-србске везе.
Посведочено је да су чак и бољари били словенског порекла као на пр.:
Никола Санати, Дука Добрил, Мартино Чернота…
Један од најпотпунијих србских средњовековних извора, Дечанска хрисовуља из 1330. године сведочи да је у данашњој северној Албанији било доста србских насеобина. Поред многих дарова Стефан Урош III подарио је манастиру Дечанима десет села која су се налазила у Алтину, области између жупе Реке и реке Валбоне. То су села: Требопоље, Бабјане, Лужане, Горане, Сипчане, Сошане, Грева, Буњане, Крастављане и Буљуби.
У тим насељима уписани су сви мушкарци, порески обвезници, односно они који су имали неке обавезе према манастиру Дечанима. У тих десет села забележено је према првом полису 1438 имена, а по другом 1266.
Анализа је показала да је преко 90% овог становништва имало имена србског порекла, што би могло значити да је 90% становништва било србског порекла.
Category: Nepoznata istorija Srba
Comments off