Vesna Radojlovi? Zave?tanja predaka

Брљин је постао Берлин …

Сећање на Јурија Брезана,
најчитанијег тумача најмање етничке мањине у центру Европе

Бизмарк, Хитлер а доцније ни Улбрихт никада нису опростили што су староседеоци Лужички Срби немачкој престоници први дали име – Барљин, Брљин, по тамошњим баруштинама и кровињарама облепљеним блатом – што су пруски владари много доцније преиначили у Берлин.

„Довољно је ако Немци наше постојање сматрају потпуно, свакодневно нормалним и своју децу у том смислу одгајају” – поручио је 2001. године Јуриј Брезан, најзначајнији писац Лужичких Срба прошлог века, при крају своје дуге културне и друштвене делатности.

Сусрета је било више пута, почев од градилишта омладинске пруге Шамац – Сарајево 1947. године. Придружио се, иако већ 31-годишњак, омладинској групи Лужичких Срба, који су први слободни излазак у свет доживели на југословенском тлу, међу вршњацима који говоре слично – српски. Брезана је тада привукла још и Бреза. Свратио је у рударско насеље истог назива као његово презиме. Узбудио се: „Као да сам се овде други пут родио, моје име као да потиче из Брезе”. Реч „бреза” постоји у већини словенских језика, али „сербски” језик у Лужици и језик у Србији истог су корена.

Писао је седам деценија, преко 50 књига, романа, приповедака, драма, на језику лужичких Срба, што је превођено на 25 страних језика. Уз то и многе есеје, предавања, говоре – све у име лужичких Срба.

Бранилац људских права

Лужички Срби два миленијума траже и стварају домовину, под тим схватају слободу. Прадомовину су оставили иза Азовског и Каспијског мора, а већ вековима је траже на обалама Лужице и Лабе, са средиштем у Будишину – усред германског „мора”.

Први пут је 632. године име Лужичких, полапских Срба поменуто у Фредегеровој хроници. Од 912. године изложени су најездама најпре саксонског кнеза Хајнриха I. Од 1261. године немачки кнежеви забрањују сербски језик, затим следе забране 1327, 1427, 1523, 1667, 1717, 1914, 1933, 1937, 1940. године.

Исељавали су лужичке учитеље чак у Елзас како би деца остала без наставе на матерњем језику. Забране нису ућуткале језик, нису угушиле свест и вољу за опстанак Лужичких Срба. Пре насељавања Немаца, Лужички Срби су исписали историју, дали су прва имена, поред [b]Берлина и другим тамошњим градовима. [/b]

Дрjeждзaн – тако су по мочварама назвали град који су Немци доцније преиначили у Dresden, Будишин је понемчен у Bautzen, Липско – у Leipzig, Kаменц – у Chemnitz, реку Шpеја – у Spree, подручје Лужица – у Lausitz.

У нацистичком Трећем рајху млади Јуриј Брезан није могао да доврши гимназију, емигрирао је преко Прага у Пољску и у Торуњу матурирао 1938. Чим се као активист Лужичке групе отпора вратио у Немачку ухапшен је и до краја 1939. заточен у затвору у Дрездену. Принудно мобилисан у Вермахт послат је 1942. на Источни фронт, где је доспео у совјетско заробљеништво све до 1946. године. По повратку у завичај радио је у културном сектору уреда за образовање и медије покрајине Саксонија, затим од 1949. се потпуно посветио писању књига на језику Лужичких Срба.

Али у наставку стаљинистичког таласа у НДР, Брезанов роман „52 недеље су једна година”, први роман Лужичких Срба није смео да се објави 1954. године. Затим је опет притиском догматске врхушке искључен 1957. из управе културног друштва „Домовина” у завичајном Будишину које обједињује сва културна и просветна удружења и групе Лужичких Срба. Није га то омело да даље литерарним стваралаштвом одржава и поткрепљује свест Лужичких Срба, и улива снагу да се одрже и опстану. Доцније, 1963. добио је награду од синдиката, а 1964. националну награду, па 1965. примљен за члана Академије уметности у НДР.

more »

Све je почело деобом браће…

( звучи познато? )

Под сталним франачким притиском, Срби су почели да се исељавају према Југу.
Овде почиње нова историјска енигма:
Када је, како и којим путем, део предака данашњих Срба стигао на Балкан?

Угледни научник др Реља Новаковић уложио је готово цео свој научни век и објавио неколико књига и научних радова да би доказао да су наши преци једним својим делом управо ови северни, Полабски, Лужички Срби. И не само он. Велики део научне јавности Лужичких Срба, па и Немаца, данас то не спори.

И данас ће вам Лужани са тугом испричати прастару легенду о деоби двојице синова моћног бодричког кнеза Дервана.
Одлуче дакле браћа да се оделе. Један са народом остане у Полабљу, а други се са половином народа одсели далеко на Југ.
Легенду од речи потврђује Порифирогенит. Он балканске Србе сматра потомцима другог брата, а народ се, према цару и писцу, населио на великом простору Неретве, Захумља, Требиња, али нарочито Зетске долине и данашњих Црногорских брда. Бејаше то некад плодна земља, са богатим римским градовима попут Дукље. Тако су Лужани, у ствари, населили језгро будуће српске државе.
Све то потврђују начази српске етнологије, нарочито Јован Ердељановић и Петар Шобајић. У својим монографијама о племенима Пиперима, Бретоножићима, Бјелопавлићима, и Пјешивцима, обојица износе мноштво података да је прво српско становништво овог појаса било велико досељеничко племе Лужана.
Досељени овде у тако давно доба одржали су се као компактно становништво (Стари свијет) све до доласка Турака. Друга српска племена населила су Јужни Банат и Браничево (Бодрићи), одатле Лужницу у истичној Србији и коначно Косово, Лужане код Самодреже цркве и реку Лаб, којој су дали име према својој незаборавној Лаби, мада се њихов ход у сеоби може пратити и даље на Југ.

more »

ПРИЧА ИЗ СРБСКОГ МУЗЕЈА У КОТБУСУ…
( импресије једног Београђанина са путовања по Лужичкој Србији )

 
СЕРБСКИ МУЗЕЈ у граду Котбусу

Стајао сам пре једном барокном палатом у граду Котбусу, стотинак километара јужно од Берлина, готово не верујући својим очима. Поред елегантног улаза, златним словима било је написано: СЕРБСКИ МУЗЕЈ.
Пространи дворац на два боја, открио сам одмах затим, био је један од најлепших и најзанимљивијих музеја у Немачкој:
”Да, ми смо Срби”, рекао ми је кустос музеја Вернер Мешканк.
”Са свим јужним Србима делимо име и заједничко порекло. Али ми смо чисти Срби. Док сте се ви мешали са старобалканским становништвом и другим народима ми смо углавном остали онакви какви смо били пре 1400 година. ”
И то све на језику који сам разумео, српском. Чудном, архаичном, али схватљивом и блиском по сазвучју.

Одакле су Срби?

Упркос чињеници да су тек острвце у германском мору, са свих страна окружени Немцима и често излошени асимилацији, Лужички Срби успели су да очувају језик, обичаје, фолклор, књнижевност и самобитност, једном речју етнички идентитет најмањег, али веома поносног, словенског народа.
Као припадници веће групе Полапских Словена настањивали су некада цео простор Источне Немачке – простране територије источно од реке Лабе, па све до Одре и Висле у Полјској, подељени у бројна српска племена: Бодриће, Љутиће, Лужане, Милчане, Поморане, Гломаче – Далеминце, Рујане, Суселце, Нелетиће ….
И данас деведест одсто свих географских назива река, поља, језера и насељених места у покрајинама Маколенбургу, Саксонији, Брандербургу, Померанији и другим, носе српска имена (Каменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново, итд.) иако тамо више нема Срба, осим у Лужици, поменутом остатку некада моћне српске државе, која је цветала између V и X века наше ере. И ево праве енигме за Северне Србе.

more »

Лајпциг

Име града потиче од лужичкосрпске речи Lipsk, што значи „насеље у којем расту липе“.

У Лајпцигу је штампана 1981. Serbska čitanka, дело које пружа историјски пресек кроз четири века српске писмености, од првог превода Библије и молитвеника до савремених дела. Приређивач и преводилац текстова на немачки је песник Кито Лоренц. Према овој Читанци наш приповедач Радослав Братић саставио је један број крагујевачког часописа Кораци за 1984. избором превода са латинског, немачког и српског. То је први пут да је код нас у оваквом обиму приказана писменост Лужичких Срба, али је прошла неопажено. Да поменемо и усамљени број часописа Руковет из Суботице, који је исто тако дао нешто места лужичкосрпској савременој књижевности у истој години.

Ми као народ истога имена не можемо се похвалити ничим што би сведочило о интересовању за културу овог маленог народа, који је нашао разумевање и код много већих литература него што је наша. У време препорода наше новине, а нарочито часописи, као нпр. Летопис МС, Отаџбина и други, редовно су доносили вести о свим културним догађајима у Лужици и на тај начин Лужичким Србима пружали помоћ и подршку да истрају у свом раду. Између два рата у нашој земљи је постојало Друштво пријатеља Лужичких Срба у Љубљани, где и данас постоји, а сарадња је јача са Словенцима у Штајерској. У Словенији је изишла књига Тоне Главана Лужички Срби, веома инструктивна, о историји тог народа, друштвеним приликама и савременим збивањима, као и збирка народних бајки Липа која свира. Недавно је у Загребу, где бар по имену постоји предратно друштво пријатеља, изишла књига Јоже Хорвата, новинара, с репортажом под насловом Из Југославије у Лужицу. Македонци су по обостраном уговору издали избор савремених приповедака лужичких писаца Бадник, а заузврат у Будишину је издат избор из дела македонских писаца. Таква сарадња постоји и са Бугарима, а да и не помињемо врло богату и разноврсну помоћ Пољске, Чешке и Словачке, и њихову сарадњу са Лужичким Србима.

Само код нас, који бисмо, пре свих осталих, имали разлога за разумевање и сарадњу, нема скоро ништа, ако не убројимо збирку бајки коју је пре више година издала Народна књига у својој серији Бајке света и Нолитову књигу мање познатог Брезановог дела Криста, и то у преводу с немачког. Нешто је предвиђала Матица у Новом Саду, али од разговора се није отишло даље. Нешто упорно покушава управник Етнографског музеја и биће штета ако ненаклоњене прилике и време онемогуће ово залагање. Наши покушаји да заинтересујемо више издавачких предузећа у Београду остали су без успеха, јер је то “мала” књижевност, а, свакако, није ни егзотична као кад се ради о некој афричкој земљи.

Шта још рећи о приликама у Лужици данас, после уједињења Немачке?

more »

Лужички Срби – Lužički Srbi

Serbja – Serby – Sorben – Wenden – Wends 

.

Лужички Срби (горњолужичкосрпски: Luzisky Serbja, доњолужичкосрпски: Luzysky Serby), познати и као Северни Срби или Лужичани, су стари западнословенски народ, који живи у источном делу Немачке, у немачким покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица (nem. Lusatia), или Sorbenland (земља Срба).

Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика. Лужичких Срба укупно има око 105.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици.

Географија

Лужички Срби насељавају подручје југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, све до Дрездена. Подручје насељено Лужичким Србима се дели на две географске области, које су у свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим тим су живеле и развијале се под различитим политичким и друштвеним условима. То су Горња Лужица и Доња Лужица, од којих је прва била у саставу Саксоније и у нешто бољим друштвено-политичким условима него Доња Лужица, која се налазила у саставу Пруске.

Културно средиште Горње Лужице је Будишин (немачки: Бауцен), а Доње Лужице Кочебуз (немачки: Котбус). У административном смислу, Горња Лужица је данас део немачке покрајине Саксоније, док је Доња Лужица део покрајине Бранденбург.

Са њихових првобитних насеобина Лужички Срби су насилно сатерани у простор између Лабе и капија Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они својим вредним рукама већим делом претворили у урбан крај.

Култура

Лужичкосрпско становништво је измешано cа немачким живљем. Без обзира на вишевековну германизацију Лужички Срби су у духовној и материјалној култури сачували бројне словенске елементе. Занимљиве су троделне куће, ушорена и раштркана села, женска народна ношња, што се све битно разликује од суседног и cа њима помешаног немачког становништва. Разликује се у по нечему од немачког и свадбени церемонијал. Народно усмено стваралаштво богато је изрекама, пословицама, песмама и причама. Очувани су и стари музички инструменти.

Језик

Лужички Срби говоре два слична језика: горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски. Оба језика спадају у лужичкосрпску подгрупу западнословенских језика. До Другог светског рата Лужички Срби су писали готицом и латиницом, а данас пишу само латиницом.

Име
Лужички Срби себе називају Србима: Serbja, Serb, Serbowka,
док Србе са Балкана називају Južni Serbja.

.
Историја Лужичкиx Србa

Лужички Срби су све што је остало кроз векове од бројних полапских словенских племена која су се током сеобе народа од II до IV века населила на граници Римског царства као миран земљораднички и сточарски народ.[1] Најзначајнија полапска словенска племена била су: Полапски Срби (чији су део били Лужички Срби), Љутићи (Велети) и Ободрити (Бодрићи). У оквиру ове три велике групације налазила су се мања племена, као што су: Милчани, Гломачани, Студорани, Нишани, Прекопјенци, Доленчани, Рујанци, Древљани, Глињани и друга.

more »