.
Blog Archives
Oct
26
.
Kestler na strani 188 navodi: „Glavnina jevrejskih migracija nije tekla od Mediterana preko Francuske i Nemačke ka istoku…Struja se zapravo kretala od Kavkaza kroz Ukrajinu u Poljsku i onda u srednju Evropu…“
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Oct
05
Петко Николић Видуша:
ЗНАЧЕЊЕ РЕЧИ ГАЛ
ГАЛИ су били једно од келтских племена, дакле били су: Цимеријани, Кимбри, Кимбра, Симбра, себра, Срби.
Припадник Гала је ГАЛ. Шта означава реч ГАЛ?
Погледајмо значењски суштину речи ВЕДАР: ведро небо, ведро чело, ведро лице, ведра душа. Сва значења речи ведар пуна су светлости и радости.
Он је ВЕДАР: душу му обузима ВЕДРИНА.
Свет му се разведрава.
ВЕДАР – ВЕДРИНА – разведрити
Погледајмо суштину значења речи БИСТАР: бистар извор, бистра вода, бистро небо, бистра душа, бистар поглед.
Извор БИСТАР.
Небеска бистрина.
Мрак се разбистрава.
БИСТАР – бистрина – разбистрити
Ста је суштинско значење речи ГАЛ?
ГАЛ – ГАЛИНА – разгалити – ГАЛЕБ
Ево га: разгалити! Знамо ста значи разгалити: кад је небо облачно, па се збијени густи облаци почну делити и разилазити, тад се почне разгаљивати, почиње бивати СВЕТЛИЈИ, ведрији.
А ста значи ГАЛИНА? То је мало теже … Но хајдемо опет да се подсетимо на прва два случаја:
ВЕДАР – ВЕДРИНА – разведрит
БИСТАР – бистрина – разбистрит
Да то напишемо и обрнутим смером и мало детаљније:
Разведрит – ВЕДРИНА – ВЕДАР – ВЕД-
Разбистрит – бистрина – БИСТАР – Бис-
Гле, гле: корен ријеци ВЕДАР је вед- као у ријеци ВЕДЕ!
Корен ријеци БИСТАР је Бис- као у ријеци БИСЕР!
Вратимо се суштини значења речи ГАЛ: ГАЛ – ГАЛИНА – разгалит. Да и то напишемо у обрнутом смеру:
Разгалит – ГАЛИНА – ГАЛ-
Шта ли значи то ГАЛ-?
Куд ћемо, шта ћемо, већ до санскрита, да стару ведску мудрост запитамо зна ли ишта о речи ГАЛ?
И ведска мудрост кроз санскрит проговара и каже: गलि (гали) = теле, млади бик
У санскриту реч ГАЛИ значи јуначина, млади бик Галоња.
Међутим, на галском језику бик је ТАРЕХ, а ријец ГАЛ се односи на човјека припадника племена ГАЛА.
Како сад повезати санскритско ГАЛИ и србско Галоња са келтским племеном ГАЛИ?
Има веза, има! Ево овако:
а) санскрит: अघनय (агхниа) = бик, онај који се не убија
б) санскрит: अगनि (агни) = ватра, сунце
Очито је да су речи АГХНИА и АГНИ у етимолошкој и семантичкој корелацији и да реч АГХНИА (БИК) има значењске везе са речју АГНИ (ВАТРА, СУНЦЕ).
Санскрит: गलि (ГАЛИ) = МЛАДИ БИК = अघनय (АГХНИА) = БИК КОЈИ СЕ НЕ УБИЈА
Погледајмо дно чувеног келтског Гундеструп котла ( The Gundestrup cauldron, 300-200 AD ). На њему је млади бик са Сваргом (Коловрат) на челу. Ето сазвијежђа БИК са Сунцем у том сазвијежђу, тј. Ето Галоња са Сунцем на челу кад се време разгаљује, БИСТРИ И ВЕДРИ. Сунце је у сазвијежђу бика Галоња цело пролеће па до почетка лета.
Зато су ГАЛИ и хороза (петла) назвали ГАЛО, јер ноћу пред зору најављује да ће мрак да се разгали, јер се полако црна ноћ БИСТРИ и ВЕДРИ, јер стиже СУНЦЕ.
ГАЛИ = СВИЈЕТЛИ НАРОД И НОСИОЦИ СВЕТЛА.
Извор: http://stecciibogumili.blogspot.ca/
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off
Sep
09
.
Langobardi-Dugobradi su u I veku p.n.ere bili u donjem delu reke Elbe ili Labe…u danasnjoj istočnoj Nemačkoj.
Pre nego sto su postali Langobardi, po legendi Paulusa Diaconusa-(Đakon Pavle-VIII vek-„Orgio Gentis”) zvali su se WINNILERI ili Winni…Ko su Vini i Veni i Vendi…jasno je..
U Italiji postoje još uvek njihovi potomci,( čak i malo u Švajcarskoj)…U Italiji ih ima u još oko 7 sela oko oblasti Venetio, (šta znaci Vene,jasno je). Tu su u mestima kako ih oni zovu…Vusche-Vutsche, Robaan-Rovan, Lusaan, Ljetzan, Glisen…Vellje…Tschire…Sleghe…
Inače vise se ne zovu Langobardi već sebe zovu…Zimberi (čitaj Cimberi),Zimbarn…Tzimbar.
A koje veze imaju sa grčkim Kimberi ili latinskim Cimbri ili srbskom Semberijom i danskim poluostrvom Kimberijskim …zalljučite sami!
Po Longobardima je i oblast Lombardija dobila ime.
Pavle Đakon (Paul the Deacon ) u 8.veku objašnjava da se ime plemena Longobarda odnosi na tipični stil češljanja Long-barda, koje karakteriše DUGA BRADA, za razliku od Franaka, koji su se pažljivo brijali:
,,Ab intactae iron barbae longitude […] ita postmodum appellatos. Nam juxta illorum linguam „lang” longam, „bart” barbam significat. „ ( Paul the Deacon, Historia Langobardorum , I, 9)
Njihovo prvo (možda originalno ime Bradonja) ime je WINili, Winiler, Wannilowie (Długobrodzi), neki Vani. Đakon je zapisao da su sa ostrva SKADAN stigli na Labu.
Nije na odmet napomenuti ovde već objašnjeno, bitno značenje naziva Longobardi, koje je pripadalo vojsci, smeštenoj u pograničnom Lugu po drevnom izgovoru nazvanoj po gradu, stanici ili vьču Brdo (Bardovicus, Bardorum vicus),na levoj strani Elbe.
more »
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off
Aug
30
.
Serb, Serbonis ( Sirbonis ili Serbon ) u Egiptu odnosi se na Morski narod.
Kada vetar duva na pijesak, Serbonis jezero se čini da je od čvrste zemlje, ali je zapravo je voda…
Jezero SERBONIS (grč. Σερβυνιδοζ Λιμνη) ostali nazivi (Sirbonis ili Serbon), koje spominju i Herodot i Diodor sa Sicilije. Herodot nas obaveštava da se to jezero nalazilo u donjem Egiptu, gde je sačinjavalo prirodnu granicu između Egipta i Sirije i da je bilo toliko staro, da je još Perun (pogrčeno Zevs) u njega bacio Aždaju (mitsko čudovište sa pogrčenim nazivom Tifon).
Ime Serbonian Bog (arapski: مستنقع سربون) primjenjuje se na jezero Serbonis, i tipično je za svaku situaciju iz koje je izvlačenje je teško.
Serbonian Bog je identificiran kao arapski Sabkhat al [Bardawil], jedno u nizu „Gorkih jezera“ koja se granaju istočno od Nila.
Ono je opisano u drevnim vremenima kao kaljuga u kojoj su propale legendarne vojske, i bile progutane i izgubljene, kao na primer jedan deo vojske Aleksandra Velikog.
Pojam Serbonian došao od imena srpski ( također poznat kao Serden ili Shardana) a označavao je srpske morske gusare.
Oni su jedna od nekoliko skupina Naroda Mora , koje se pojavljuju u fragmentarnim Egipatskim zapisima, u 2. milenijumu prije Hrista.
Izvor- http://en.wikipedia.org/wiki/Sea_Peoples#Serbonian_Bog
Engleski original sa Wikipedije:
SERBON BOG
Serb, Serbonis ( Sirbonis or Serbon ) in Egypt relates to the Sea Peoples.
When sand blew onto it, the Serbonian Bog appeared to be solid land, but was in fact a Bog.
The term is now applied meonian Bog.
The name of the Serbonian Bog (Arabic: مستنقع سربون) applied to the lake of taphorically to any situation in which one is entangled from which extrication is difficult.
The Serbonian Bog has been identified as Sabkhat al [Bardawil], one of the string of „Bitter Lakes“ to the east of the Nile’s right branch.
It was described in ancient times as a quagmire, in which armies were fabled to be swallowed up and lost.
The term Serbonian came from the name of the Serb (also known as Serden or Shardana) serbs sea pirates, one of several groups of Sea Peoples, who appear in fragmentary Egyptian records in the 2nd millennium BC.
…
Одакле су се појавили “Народи са мора” (Sea people) или Поморани?
Да ли са запада или са истока?
Шлемови им подсећају на викиншке, а перјанице на филистинске. Филистејци су један од могућих остатака Народа са мора.
Једини писани извор о “Народима са мора” представљају два описа египатских похода.
1) Опис рата који је водио фараон Меренптах против либијског савеза који је покушао да се насели у западној делти Нила
– међу либијским снагама су били и људи који су описани као “сјеверњаци који долазе из свих земаља” и као људи “из земаља мора”.
– “Народи са мора” наведени су као: Šrdn, Ekwš, Trš, Škrwš, Rwkw.
– сачуван је број заробљеника из прве четири групе – 2200.
– египатски извјештај помиње да су “Народе са мора” чинили само мушкарци, док су Либијце пратиле и њихове породице, што указује на то да су “Народи са мора” били најамници које је унајмио либијски вођа, Марјаре.
2) Опис похода који је водио фараон Рамзес III против народа који су се кретали на југ из Сирије, морем и копном
– овој поход је опширно приказан (сликовно и тесктуално) у Рамзесовом загробном храму у Мединет Хабуу.
– “Народи са мора” наведени су као: Prst, Tjkr, Škrš, Šrdn, Dnn, Wšš. Два имена (Škr(w)š и Šrdn) помињу се и у либијском походу.
– на основу натписа и рељефа можемо закључити да се копнена битка водила негде у близини либанске обале, док се поморска битка водила вероватно у делти Нила.
– на рељефима копнене битке приказана су теретна кола која вуку два пара бикова и превозе жене и дјецу. Ова кола нису била ни налик ратним двоколицама, што наводи на закључак да је народ који се супротставио египатској војсци првобитно био земљораднички народ, који је био принуђен да се сели са својим стадима и породицама, могуће у потрази за новим стаништем.
Могућа вокализација имена “Народа са мора” (према Амели Курт)
Rwkw – Лука
Šrdn – Шардан (Shardan)
Dnn – Денјен
Tjkr – Тјекер
Prst – Пелесет
Trš – Тереш
Škrš – Шекелеш (Sikeles)
Wšš – Вешеш
Ekwš – Еквеш
Следе краћи описи “Народа са мора”:
more »
Category: Zaboravljena istorija Zemlje
Comments off
Aug
17
.
Јелена је била трећа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице. Рођена је између 1366. и 1371. године.
По речима Миодрага Пурковића, једног од њених биографа „Јела је једна од најсимпатичнијих жена српске историје и остаје заиста незаборавна по напорима, борбености и одлучности. Показала је не само много пркоса, него и несаломљиве воље и упорности у борби с јачим од себе.“ Чедомиљ Мијатовић, историчар који је био опчињен „лепотом, јунаштвом и политичком даровитошћу ове прекрасне, јуначке и славне Српкиње наше историје“, за њу каже: „Јелена, сестра Стефанова, а кћи Миличина, својом личношћу остављала је дубок утисак на све савремене јунаке, песнике и владаре.“
Свих пет кћери кнежевског пара биле су у политичким браковима. Мара је била удата за Вука Бранковића, Драгана за бугарског цара Ивана (Јована) Шишмана, Теодора за палатина на угарском двору – Николу II Горјанског, а Јела првобитно за Ђурђа II Страцимировића-Балшића, господара Зете. Најмлађа кћи, принцеза Оливера, после Косовске битке дата је за жену турском султану Бајазиту И. Вук Бранковић и Ђурађ Балшић били су у некој врсти породичног савеза са кнезом Лазаром. Палатин Горјански био је у једном тренутку више него корисна спона са угарским двором. Од бугарског цара Ивана Шишмана, као турског вазала (од око 1371) није било много користи у погледу сузбијања турске најезде на Балкан, али није било ни непосредне штете по Лазара, па је његова источна граница била релативно мирна. Султан Бајазит је, захваљујући утицају принцезе Оливере, дозволио да Србија, после Косовске битке, у великој мери сачува самосталност.
Од 1386. или 1387. године, Јела је била у браку са Ђурђем II Страцимировићем-Балшићем, господаром Зете. У сукобу са Турцима, 1392, Ђурађ II је заробљен и пуштен је тек када им је уступио одређене области. Због опасности од даљих турских продора у Зету, у два наврата покушао је да склони Јелу у Дубровник. Јела је то оба пута одбила, желећи да дели судбину своје породице, отаџбине и народа. Због тога се прочуо глас о њеној великој храбрости. Када је Ђурађ 1395. заратио са господарем Захумља, Сандаљем Хранићем, управо је Јела била одређена да преговара са Сандаљем о миру. Међутим, Дубровчани су одбили да посредују и до тих преговора није ни дошло.
Током своје владавине, Ђурађ II био је приморан да левитира између Папске државе, Млетака, Турака, својих суседа и рођака. Често је морао да иде из крајности у крајност – од ратовања, до ренегације у римокатоличку конфесију. Пред крај његовог живота, значајан део Зете се, стицајем околности, нашао под млетачком управом.
more »
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Aug
15
.
Берберска ратничка краљица Кахина живела је у области садашњег источног Алжира. У 7. веку н.е. предводила је берберска племена против арапске инвазије, те је 686. год поразила Калифа, попут некада славних ратница Амазонки. Њено право име било је Дихја, а Арабљани су је назвали Кахина, то дословно знаци пророчица. У историји је постала симболом берберског отпора инвазији Арапа у Северној Африци. Али и симбол отпора једног народа узурпаторима. Катеб Јасин је децембра 1989. у нултом броју листа Алгер Рéепубликаин написао:
”Та жена, погинула у боју… поседовала је изузетан дар говора. Зато су је Арабљани назвали пророчицом… Били су запрепашћени видећи да Бербере предводи једна жена. И то зато што су били трговци робљем. Сопствене жене скривају веловима да би их боље продали. Најлепша девојка за њих није ништа друго доли роба. Посебно је важно да је нико не види из превелике близине. Покривају је, скривају је попут украденог драгуља. Нарочито треба да се пази да она не говори, да је слушају…
У 7. веку, када на Западу није било жена са таквом моћи, краљица Кахина није била на челу своје земље по наследном праву, зато што јој је отац био краљ, већ због својих ратничких и моралних врлина.. Кахина је била владарка државе, заповедница војске а такође и морална и духовна предводница земље.“
Бербери физички изгледају као индоевропљани, Ирци или Баски. Често имају светлу или плаву косу, плаве, зелене, сиве и кестењасте очи и генетски су исти као Европљани. Бербери себе не зову Бербери. они себе зову Имазигхен сто знаци СЛОБОДНИ ЉУДИ, исто као сто Франци значи слободни људи. У пре римско доба у Француској је живело берберско племе Толосати које је дало име граду Толоса данашњи Тулуз. Бербери су познати као вредни радници и трговци. Подједнако дуго памте и добро и лоше, и више воле освету него ишта. Велики су индивидуалисти и воле да се деле и да сплеткаре (звучи познато?), и то је један од главних разлога зашто су веома ретко у историји формирали велике, дуготрајне и стабилне државе.
.
.
Између 12000 и 10000 године пре нове ере Бербери су из Месопотамије коначно стигли у Тунис и то су формирали дабба културу. Врло брзо цела северна Африка је била под контролом Бербера. Такође Иберија, Француска и јужна Италија су изгледа већ у ово време имале берберске колоније. Неки историчари постављају хипотезу да је у то време цео средоземни базен и са европске и са афричке стране говорио један евро-афрички језик. Овај берберски језик је дубоко утицао на језике племена која су живела у додиру са Берберима, и тако данас имамо јако пуно берберских речи у разним северно и централно афричким језицима као и у шпанском, каталанском, пунском, латинском и најинтересантније у германским језицима. Прастановници Иберије су Бербери. Генерално је прихваћено да су се људи у Иберију населили из северне Африке. Ови северно Африканци су такође окупирали Сардинију. Иберијске и Либијске (берберске) погребне традиције су исте. Чак и реч Иберија имају исти корен „бер” као и реч бербер.
Берберски Туарези и дан данас користе старо-берберско писмо које се зове Тифинагх, и веома подсећа на руне. Винчанска култура је место где су нађене прве руне: етрурске, вендске, србске, нордијске, румунске, берберске руне…и све остале варијанте руна воде порекло од Винчанских руна.
more »
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Aug
05
.
Прича о српској принцези која је шест деценија седела на Kонстантинопољском престолу и била мајка двојице последњих источно-римских царева.
Царица Јелена Палеологина (1364-1450), Мајка Константина XI, последњег византијског императора, и његовог старијег брата (и претходника на престолу) Јована VIII, српска принцеза из породице Драгаш-Дејановић, директни изданак светородне лозе Немањића (под старост замонашена с именом Ипомонија), готово шест деценија седела је на цариградском престолу.
Из дуге поворке ликова који су током 1.123 године седели на константинопољском престолу, један бисмо желели посебно да осветлимо: заборављени лик што нас проматра из сумрака Царства чије је сунце већ готово сасвим зашло и зоре светости чији су зраци неугасиви – лик царице Јелене Палеологине.
„Господарка Римљана“ постала је удајом за Манојла II Палеолога, као једна од ретких царица словенског и једина српског порекла. Њен супруг, најплеменитији автократор Манојло II Палеолог, заиста хришћански Цар и философ, био је надалеко познат по својој учености и образовању. Једном је његов заклети непријатељ Бајазит „Муњевити“ рекао је за Манојла: „Чак и онај ко не би знао ко је он, само на основу његовог држања могао би да закључи како би му пристајало да буде цар“. Јелена, директан потомак српских владара Стефана Немање и Стефана Првовенчаног, те краљева Уроша, Милутина и Стефана Дечанског, према сачуваним сведочанствима савременика била je украшена сваком врлином, а понајвише благошћу и смирењем. Међу житељима Константинопоља (Цариграда, данас Истанбула) царица је уживала изузетно и неподељено поштовање: хроничар три генерације династије Палеолога и сведок последњих деценија Византије Георгије Сфранцес назива је „светом госпођом“, а један од отаца ренесансе, философ Георгије Гемист Плитон, за њу вели да је „добротом ограђена душа“. Набрајајући врлине које је Јелена поседовала, оне које се иначе најређе јављају – љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброту, веру, кротост и уздржање – будући патријарх Георгије Схоларије за њу каже да их је имала „готово једина међу људима“ и назива је „најсветијом међу царицама“.
Category: Sloveni i Srbi - Indijanci Evrope
Comments off
Aug
04
Уметничка слика “Чучук Стана” иконописца Милана Цвјетичанина. На слици је глумица Мира Ђурђевић у улози Чучук Стане.
Неукротиви и неустрашиви хајдук Вељко Петровић остао је без даха када је 1809. у његов логор у Поречу угалопирала девојка на коњу, од умора обливеним знојем и пеном. Склизнула је вешто са седла и пришла софри, за којом је седео устанички вођа Неготинске Крајине, окружен суровим ратницима.
– Господару, зар ови твоји момци не знају Турке убијати него девојачке дарове красти – одсечно је упитала зајапурена лепотица у мушком оделу, ситног раста, блиставих очију и ватреноцрвених усана. Севајући очима испричала је да су његови хајдуци, под изговором да скупљају помоћ за устанак, опљачкали кућу њеног оца Радована Пљештића у селу Сиколе, на Дели Јовану и узели чак и девојачку спрему њој, Стани, и њеним сестрама Стојни и Стамени!
Нико није тако разговарао с Вељком, од чије плаховите нарави су зазирали и његови најближи саборци. Харамбаша је мргодно слушао, а онда прснуо у смех. Наредио је својим момцима да врате покрадено тој чучук (малој) Стани, а затим је истресао гомилу дуката из кесе и даривао храбру девојку уз речи:
– Сада сам те даривао, моја си.
Међутим, поносита Стана, којој остаде надимак Чучук, није била као Туркиње из његовог харема у Поречу. Хитро се винула на коња и одајахала у своје село на Дели Јовану, у коме су живели Пљештићи и Нерићи пореклом из Херцеговине.
Category: Nepoznata istorija Srba
Comments off
Jul
15
СИМАРГЛ
.Момир Јанковић наводи следеће животињске облике Симаргла код древних Срба:
облик КРИЛАТОГ ВУКА, КРИЛАТОГ ПСА, или облик крилате змије или ЗМАЈА.
Симаргл је словенско божанство огња. Он је био везан за кућно огњиште, али и за свету ватру која се палила током верских обреда. Може се слободно рећи да је Симаргл персонификација ватре, која је за Словене представљала светињу и због чега су јој приписали божанске карактеристике. Осим божанства огња – Симаргла, у словенском фолкору наилазимо и на духове ватре – божанска и вилинска бића која на различите начине помажу људима. Тако у фолклору уралских Словена наилазимо на Варницу Скакалицу, ватрену вилу која сељацима показује место на коме се налазе златне руде, а ту су и лутајуће светлости, „блуднички”, које су прецима Лужичких Срба показивале пут кроз мрачне пределе. Натко Нодило спомиње Креса и Кресника – персонификације свете ватре која се палила на пољима и узвишењима, а у ове ватрене духове веровали су Словени са простора бивше Југославије. Видимо да су Симаргл, Крес и остала биће били не само духови ватре, већ и сам божански огањ, који је за Словене био светиња над светињама. Зато, да бисмо боље разумели Симарглову природу, морамо покушати да схватимо шта је огањ значио за наше претке и какву је улогу играо у њиховим животима.
Како су Словени уопште долазили до ватре?
Она се најчешће добијала трењем дрвета о дрво, да би се касније делила међу становницима села. Таква ватра називала се „живом ватром”, а њено одржавање представљало је како питање одржавања живота, тако и верску дужност. Ватра је пре свега била везана за кућно огњиште, место које је се код старих Словена такође сматрало светињом. Постоји више разлога за то. Огњиште је било физичко и духовно средиште око кога се окупљала цела породица, што због припреме и конзумирања хране, што због обављања ритуалних радњи. Оно је истовремено било извор топлоте, место на коме се припремала храна, као и олтар на коме су приношене жртве. Због тога је огњиште представљало предмет верског обожавања, култно место коме је стари Словен прилазио умивеног лица.
Испод огњишта су сахрањивани чланови породице, због чега се ово место повезивало са духовима предака. Ту је живео и Домовој – дух који штити кућу и укућане. Изнад огњишта висиле су вериге, свети предмет на који су качене жртве као што су глава црног петла, животињске длаке и изнутрице, птичја пера итд. Са огњиштем је био повезан и димњак, који је за старе Словене био симбол везе између људи и богова. Простор око огњишта је, дакле, у себе укључивао читав низ светих предмета, али највећа светиња била је божанска ватра која је одржавала живот нашим прецима, ватра која је била физичка манифестација бога који се брине о животу укућана – Симаргла. Симаргл је на овај начин био повезан са кућним огништем. Међутим, ово божанство повезује се и са обредним ватрама, односно, ватрама које су паљене током вршења ритуала. За овакве ватре сматрало се да имају моћ преображавања и прочишћења, па су их сељаци најчешће прескакали или преводили своју стоку преко њих. Прочишћујућа моћ ватре имала је тако да омогући заштиту људи и стоке од злих сила.
Размотримо личност самог Симаргла.
Шта нам о њему може рећи анализа његовог имена, родбинске веза са осталим боговима или пак његов териоморфни облик?
Симарглово име се у историјским изворима спомиње на два различита начина: као име два божанства Сима и Ргла и као име једног бога – Симаргла. Нестор је био хроничар који је ово име забележио као име два различита божанства, а о овоме говори и споменик познат као „Сборник Паисијев”. Још једно име – Семоръглъ спомиње се у споменицима словенске цивилизације, а ово име се најчешће повезује са бројем седам. Број седам везан је за људски лик Симаргла који се понекад приказује као ратник са седам глава. Ако пак анализирамо имена Сим и Ргл, добићемо, по Спасољу Васиљеву, име једног божанства које гони зиму. Јер Сим је за Васиљева један облик именице зима, док глагол ргати он повезује са речју гонити. Ова теорија има своју основу у Симаргловој природи јер он је, пре свега, божанство ватре које изгони хладноћу из домова људи, но питање је да ли Симаргла можемо сматрати богом који истерује зиму схваћену као годишње доба. Једино што сигурно знамо јесте да се уралска Варница Скакалица у бајкама дефинише управо као она која доноси пролеће и истерује зиму, из чега ипак не можемо легитимно закључити да је ово истовремено и функција Симаргла. Лариса Виленскаја, научница која је проучавала словенски шаманизам сматра Симаргла напротив божанством зиме, а овај податак она ја нашла у словенском миту о креацији универзума. Симарглово порекло нам такође може доста тога рећи – он је Сварожић тј. један од потомака Сварога, што дефинише ово божанство као једног од словенских богова топлоте и светлости. Његов браћа су Хорз и Дажбог, богови сунца и месеца, који су и сами једна врста небеске ватре, исте оне ватре коју представља Симаргл на земљи у облику огња.
Симарглова сестра је Мокош, која се, као и он, брине о укућанима, помажући им да одржавају брачну слогу, мир и радост у кући.
Пас је, наравно, везан за Симаргла као за бога чувара куће, а овам псу су каткад приписивана и крила. Змија и змај су се одувек повезивали са елементом ватре, као и друга змијолика створења (нпр. гуштери саламандери). На крају, ту је и вук који као ноћно створење на прави начин симболизује огањ који гори ноћу.
У српској књижевности налазимо на једног јунака у чијој се личности сурећу две Симарглове животиња – змај и вук. У питању је Змај Огњени Вук, кога Натко Нодило сматра управо персонификацијом огња. За крај, рећи ћемо нешто и о пореклу Симаргла.
Његове претече налазимо у ведском Агнију и персијском Симоргу, грифону чија је дужност била да чува свето дрво.
Category: Zaveštanja predaka
Comments off
Jul
14
.
Дубровачки историчар Мавро Орбин у свом делу „Краљевство Словена“ („Il Regno degli Slavi“) даје словенску верзију о Амазонкама:
„Пре свега Сарматски Словени одувек су се женили Амазонкама, које живе на Волги… Амазонкама се жене и Готи који ратују против цара Аурелијана.
Заправо су Амазонке словенског рода.
Чувена је Марсепија, краљица Амазонки.
Након многих победоносних похода Амазонке стижу на Кавказ, ту се неко време задржавају и затим подјармљују Арменију, Галицију, Сирију, Киликију, Персију и многе друге земље.“.
1.
Након Колумбовог открића Америке (1492. г.) и истраживања новооткривеног континента која су потом следила, Европом се раширила легенда о племену Амазонки (грч: Ἀμαζόνες, Амазóнес) — жена ратника. О овим „варварским женама“ се говорило као о храбријим борцима од већине мушкараца. Неки истраживачи су тврдили да су Амазонке „својим очима видели“, док су други о њима само слушали. Такође се говорило да су оне одстрањивале мушкарце из племена, или су их сакатиле и остављале да обављају све женске послове.
Своје слободно време Амазонке су проводиле у лову или ратним вежбама. Са мушкарцима су се, ради обезбеђивања потомства, састајале једном годишње и то било са онима које су задржале, било са онима из суседних племена. Женски пород из таквих веза су задржавале, док су мушки упућивале очевом племену или једноставно препуштале прашуми.
Са даљим истраживањима великог америчког континента, јављало се све више описа амазонског друштва. Амазонкама је приписивано да су баснословно богате, да живе у каменим кућама и да имају големе, златом и сребром украшене, храмове посвећене богу Сунца; веровало се да оне чувају и бране улаз у Елдорадо — легендарну земљу злата и драгуља. Најзад, говорило се да једу из златних посуда и да се одевају у одоре од најфиније тканине.
2.
Међутим, легенда о Амазонкама није настала на тлу Америке. Она потиче из далеке античке Хеладе (Грчке), из прехомеровске епохе, а откриће Новог света ју је само поново оживело (ако је уопште и била замрла). Легенда има и извесну историјску подлогу и настала је највероватније у време хеленске колонизације, када су путници и трговци, продирући у земље медитеранског базена, долазили у додир с народима који су још живели у периоду касног матријархата и преласка у патријархат. Жене тих народа су, поред осталих друштвених функција, проводиле извесно време као војници.
„Отац историје“ Херодот каже да су сарматске жене ишле у рат заједно са својим мужевима, а географ Страбон помиње извесна кавказка племена којима су владале жене ратници. Индијски владар Чандрагупта Маурија (Цхандрагупта Маурyа, 321. — 296. г. пре н. е.) имао је (наводно) телесну гарду састављену од жена, а војници Александра Македонског (Великог) сведоче да су Индијке преузимале оружје својих палих ратника и настављале борбу. (О сукобу Александра са амазонкама говори и биограф Плутарх, мада са доста резерве, подвлачећи чињеницу да сам Александар у својим писмима — које је Плутарх обилато користио при писању Александрове биографије — не помиње тај сусрет.). Најзад, римски војници били су импресионирани храброшћу Kелтских жена, а Јулије Цезар је записао: „Жене одлучују када ће трупе напасти, а када ће се повући“.
more »
Category: Strani i domaći istoričari i pisci
Comments off