Archive for the Category » Strani i domaći istoričari i pisci «

Зашто Србија нема излаз на Јадранско море?

Историчар и књижевник Мр. Миле Дакић о нестајању српске Далмације и губитка српског излаза на Јадранско море

.
Колико је политика великих сила, посебно В. Британије и Ватикана,  учиниле да Срби и Србија немају излаз на Јадранско море?

Шта су на том плану учинили комунисти са Титом на челу, а шта сами Срби својом погрешном политиком сталних уступака и повлачења?

.

 Прворазредна трагична табу тема о некада српској Далмацији и српском Дубровнику, чини окосницу српских заблуда и бјежања од себе. Да ли су Хрвати средином 19. вијека, за свој књижевни језик, преко Вука Караџића и Ђуре Даничића узели српски језик,1 за свој књижевни језик,2 који им је послужио за освајање, претежно српске Далмације, дијелова Босне и Дубровника.3 Да ли су се могли с кајкавским језиком домоћи Далмације и Дубровника? 4 Који су српски политичари и државници одговорни за највећи и најсрамнији пораз свога народа на Балкану, што данас Србија нема излаз на Јадранско море и што је изгубљен један најсрпскији град 18. и 19. вијека, Дубровник. Разумљиво је, да је југославенско комунистичка историографија гушила сваку помисао о наведеним истинама, али је несхватљиво садашње поимање прошлости, посебно у нашим историјским уџбеницима.

Зашто се и сада избјегавају истине? Зашто и послије непоправљивих година и вјекова не смијемо знати истине?

Зашто се толико скривао од јавности попис становништва у Далмацији, аустријског статистичара др Адолфа Фикера, по којем је у Далмацији 1857. године живјело 88,92% Срба (католика, православаца и мухамеданаца), 10,84% Талијана и 0,24 Арнаута.5

Да су историјске чињенице темељито његоване, а не скриване, од Херцеговаца, Далматинаца, Дубровчана и осталих на Балкану, можда и не би било рата унутар исте крви. Не би на челу злочинаца у Пребиловцима били бивши Срби, конвертити. Ако се отворено не каже шта се десило, буде се свакојаке слутње, па и оне које доказују да је српским политичарима, краја 19. и 20. вијека уграђен, поред анационалног и синдром бесмисла за сваку разумну националну политику. Да ли су српске вође знале и знадемо ли ми данас, шта за једну државу значи излаз на море, или један традиционални српски град Дубровник? Јадранско море, његова сјеверозападна балканска обала је, у најмању руку, и српска, и кроз вијекове на дохвату руке, далеко најбројнијем народу Балкана ! На томе испиту су пали: српска политика, вјера и династија. О томе се упорно ћути. Да ли се икада запитамо, колико има злонамјерних прљавштина и неистина у нашој историографији? Надајмо се, да су прошла времена када се морало говорити и писати, да смо се заједно доселили, да смо истовремено имали своје државе и територије, а све у име Југославије, југославенства, братства и јединства.

Невјеројатно је, да најбројнији народ на Балкану ( српски народ ), доживи такве губитке и депресије у земљама гдје је био најбројнији и најдржавотворнији. Срби су у 20. вијеку изгубили: Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. вијека – Дубровник, дијелове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору, Косово и Метохију. Али нису само то губици српског народа. С губитком територија и природних богатстава нестајао је и српски народ. У Републици Хрватској је прије 20 година било 19,6% Срба, а сада их има око 3%. Србија, некадашњи Пијемонт српства и славенства је довела под знак питања себе и друге проређене Србе око себе. Све је то резултат неимања националног програма и неразума у бављењу политичким пословима и визијама. Чудесно је, да Далмација ( у којој није било Хрвата до почетка 20. вијека ), Дубровник ( у којем се није знало за Хрвате до 1. свјетског рата ), постану хрватске територије и градови. То је, у ствари, више него успјешна политика која је остварила такве резултате.

Србија је послије побједоносних ратова мијењала име државе, зидала и створила друге државе на својим развалинама. У томе расулу Србије и српског народа, не могу се амнестирати, прије свих: краљ Александар Карађорђевић,6 југославенство, комунизам Јосипа Броза и његових српских анационалиста. За посебну су осуду они који су одбацили Србе Далмације и Дубровника ( католике) и тиме остали без излаза на Јадранско море. То није само неправда и штета. То је чињеница која изазива осуде, презире и сажаљења према српским политичарима 20. вијека. Да ли су се противв српског народа уротиле неке тајне силе унутар српског корпуса које притајено дјелују? Да ли је све морало ићи најпогубнијом могућом варијантом? Зашто су Срби ликвидирали и прогонили најсрпскије кадрове у 19. и 20. вијеку? Тај унутрашњи усуд и проклетство нестајања Срба и Србије је давно започео и не престаје, да би држава Србија, у биткама за своју и туђу слободу, крајем 20. вијека постала радионицом за настајање нових нација, држава и на њеном етничком простору, а затим жртвом агресије и државом без државних граница. Инерција губитништва се посебно разгарала послије српског напуштања Срба Дубровника и Далмације. Ово текуће је, можда, и казна Божја.

Нико се не би чудио, да је Дубровник у вјековима породице Гундулић пао под нечију власт, јер српске државе тада и није било, али пасти у временима снажне српске кнежевине и краљевине, па и Краљевине Југославије? То је неопростиво ! Да ли се данас, бар неко у српском корпусу запита за цијену таквог губитништва? Ова чињеница није само срамотна. Она је била и благовремена опомена за будућност, из које српске вође 20. и 21. вијека нису баш ништа научиле, па су пустиле низ воду: Стару Србију, Републику Српску Крајину ( Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун Банију, Славонију и Барању ), Косово и Метохију, Црну Гору, Босанску Крајину,7 па и Републику Српску. Зашто се чудити новим губицима српских крајева у Хрватској, Босни, Црној Гори и Србији? Српска ријека је остала без својих вјековних притока, без снаге, па усахњује и нестаје. Неки текући детаљи нас опомињу, да процес растурања Србије није завршен.

Усуд Срба на западу се наставља. Званичну Србију не мучи тај проблем. На почетку смо новог таласа српског осипања – нестајања и конвертитског синдрома. Небрига матице је толико очита, да је изазивала и изазива жал, револт и инат код Срба: Далмације, Дубровника, Босне и Срба Крајишника. Све више се код Срба на западу осјећа и проводи идеја покатоличења и прихватања хрватства из нужде, баш онако како се то прије 100 година догађало у Далмацији и Дубровнику.8 Опет се ради о биолошком опстанку. Други излаз не постоји, јер је Србија, као никада раније, у чудесном самосатирању кроз читав период 20. и 1. деценији двадесет првог вијека. У таквим условима је од припадника српског народа стварала и ствара најжешће непријатеље српства и Србије, а све то због „бола без пребола“ јер србијанска политика не може замислити живот без Хрвата, Словенаца и других новорођених етникуса на Балкану. Политичари Србије настављају праксу својих претходника, да на кољенима остваре љубав оних којима су нешто раније на длану подарили националне државе,9 а ови и не сањају о новом заједништву. Наступила су времена да су Срби у Србији у правној позицији мањине( пред судовима, становању, запошљавању, социјалним правима, у медијима, ТВ играма и забавним програмима ) У Војводини се најчешће и не говори о српском народу, него о српској заједници, а на Косову и у Црној Гори о српској мањини. У условима самооптуживања српства и Србије за геноцид, политика Србије ствара гађење код западних Срба који су у три протекла рата проживјели чудесне геноцидне походе НДХ и Републике Хрватске (Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, Глинску цркву, Садиловац, Коларић код Војнића. Петрову гору, Козару, Дивосело, Дерезу, Слобоштину, Пакрачку Пољану, Марино Село, Вуковар, Госпић, Међуријечје Крке и Чиколе, Дивосело, Равне Котаре, злочин Граховљани у Славонији, Сисак, „Бљесак“„Олују“ и стотине других масовних стратишта српског народа. Треба тражити од сваког живућег Србина да упозна збиље наведених злочина, па да онда трасира свој животни пут. Зачуђујуће је колико су: југославенство и комунизам испрали српске мозгове, да су их неутралисали за било какву борбу и национални опстанак. И поред свега проживљеног многи Срби на западу су схватили, да морају напустити свој Стаклени штап и да било какав ослонац траже на страни својих традиционалних прогонитеља, да се препусте нежељеној судбини и да максимално, као раније развијају самоубилачку традицију конвертитства и мржње према ранијим нестварним сновима, који су ( историја је то потврдила ) несагледиво опасни за будућност српства и Србије. Некадашње притоке Србије мијењају своје токове, не у Србију него против ње. На жалост, све ближе смо остварењу наслова једне књиге, чији су аутори познате свјетске личности:10 „Србија мора умрети“

Територијална проширења обећана Србији „Лондонским Уговором“ од стране сила Антанте, закључен 26. априла 1915. у Лондону

.

Нова времена нас неће питати, шта смо радили, него шта смо учинили за свој народ и српску државу. Србија се и даље одриче мноштва српских права и интереса. Она не поставља питање колика је вриједност имовине протјераних Срба из Хрватске, сада држављана Србије? То је чудесан и необјашњив мук, а ради се ( нико неће да израчуна ) о десетинама или стотинама милијарди Евра. Она не тражи од Хрватске љетовалишта и хотеле српских фирми на Јадранском мору. Не тражи реализацију Споразума о сукцесији, гдје су заробљена огромна средства државе и грађана Србије.11 Ово стање нас подсјећа на давну изјаву Војислава Лубарде: „Сине, ако икада мораднеш с ону страну Дрине, знај да добра бити неће. Немају га они ни за себе, а камо ли за друге“.12

Све је почело, када је већи дио српске интелигенције запљуснуо талас југославенства, па је подржала став Скупштине Краљевине Србије од 7. децембра 1914. године, да је ратни циљ: „ ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца.“13 Тада су положени темељи чудесне српске самоуништавајуће идеологије, која је спречавала квалитетна и дугорочна рјешавања српског питања на балканским просторима. Та идеолошка и национална погибељ ће се снажно манифестирати већ у другој години Првог свјетског рата, око непотписивања Лондонског пакта ( којег су Срби одбили ради спасавања Хрвата и Словенаца ). Да је потписан, можда би Србија данас имала у своме посиједу 2/3 обале и острва Јадранског мора. Одбијањем Лондонског пакта, Србија је у Италији добила заклетог непријатеља, а на себе навукла АУМ и Њемачку с још већом жестином. То је и Италија тражила од њих.

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ТУЖБА ЗА ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ

ТУЖБА ЗА ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ
( Извештава Борис Јовичић )


.

Обавештавамо Вас, да је адвокат из Москве, др Божидар Митровић,

поднео тужбу против одговорних у Министарству просвете Републике Србије,

јер је у школама и науниверзитетима Србије у наставном програму унесен фалсификат,

да су Срби досељени на Балкан из Русије – у 6. и 7. столећу после Христа.

Он је у Казненом закону Србије
означио које одредбе овог закона одређују, да је такав
поступак кажњив. Др Митровић је навео, да се историјском
наставом и наставом у другим друштвеним наукама, обмањују и
остали Словени. У првом реду, Руси, јер у њиховом наставном
програму у школама и на универзитетима пише – да су Руси
стигли у Русију, у  7. столећу после Христа, са Балкана и из Подунавља.

Значи, ова тужба садржи две основне тачке-обмане:

1) Да су Србии дошли из Русије на Балкан 

2) Да су Руси дошли у Русију са Балкана и из Подунавља (у исто време)!

Др Митровић је навео у тужби своја научна истраживања и
закључке (и радове других научника) – да су Словени
староседеоци Балкана и Средоземља, што је у Вама приложеној
тужби изостављено. Др Митровић је препоручио да сви они који
желе да подрже његов корак, да и сами поднесу тужбу
Тужилаштву Србије, при чему могу да користе и овај део његове
тужбе, а могу и сами да обликују своју тужбу.
С поштовањем, Р. Личина, министар

РЕПУБЛИЧКОМ ЈАВНОМ ТУЖИОЦУ СРБИЈЕ
Немањина 22-26, 11000 Београд

Кривична пријава против непознатих извршилаца удружених
ради пропагирања немачке колонијалне историографије по
којој су се Срби наводно доселили на „Балкан“ са Севера (а Руси
наводно доселили са ПоДунавља/Југа) пошто постоје основи
сумње да деловање ових непознатих извршилаца садржи све
елементе кривичних дела предвиђених:
чл. 174 КЗ – повреда угледа српског народа и угледа СлоВена,
чл. 307 КЗ – угрожавање територијалне целине Србије и
противуставно отцепљење дела територије Србије,
чл. 383 КЗ – уништавање културних или историјских споменика
или других културних добара или установа или објеката који су
намењени науци, уметности и васпитавању,
чл. 370 КЗ – геноцид (српског народа).
Молим Вас да у складу са Закоником о кривичном поступку Србије спроведете све
потребне истражне радње и покренете кривични поступак против непознатог круга
лица и непознатих извршилаца који су удружени (чл. 33 Кривичног законика –
Саизвршилаштво; чл. 35 КЗ – помагање) и распоређени као саизвршиоци посебно у
систему јавног информисања (чл. 38 КЗ), у издавачким организацијама (чл. 39 КЗ) и
у систему образовања ради пропагирања немачке колонијалне историографије,
по којој су се Срби наводно доселили на „Балкан“ са Севера (а Руси наводно
доселили са ПоДунавља/Југа) што је све усмерено на:
повреду угледа српског народа и угледа СлоВена (кривично дело из чл. 174
КЗ),
2
угрожавање територијалне целине Србије и противуставно отцепљење дела
територије Србије (чл. 307 КЗ)
Очигледно је да се постојећа догматска историографија одржава (а преко ње
шири ненаучно учење о наводном досељавању Словена на Балкан) само
захваљујући удруживању шире групе извршилаца удружених и плаћених од
иностраних тајних и јавних структура на пропагирању немачке колонијалне
историографије те постоје основе сумње да је њихово удруживање усмерено на
чињење кривичних дела предвиђених:
чланом 174. Кривичног закона Србије: повреда угледа српског
народа и угледа СлоВена,
чл. 307 Кривичног закона Србије: угрожавање територијалне
целине Србије и противуставно отцепљење дела територије Србије,
јер се на пропагирању немачке колонијалне историографије о наводном
досељавању Словена на Балкан у ВИ веку базирају и све тенденције
проглашења такозваног независног Косова (чији је назив изведен из
истинског назива СлоВена: Коло(Вениј)а/КосоВа), почев од времена када је
Ватикан преко католичког свештенија Јиричека илирско порекло (које су до
тада основано приписивали Србима, подстрекавајући их на борбу против
Турака) почели да приписују такозваним АлБанцима/АлБенима, описујући да
они ипак не говоре илирским/СорВенским језиком.
Ова група саизвршилаца је усмерена на информативно и фактичко уништавање
трагова и археолошких налазишта (која су на Балкану и ван њега обухваћена под
термином Винча/Винчанска култура), што је форма геноцида српског народа и
ПОТИСКИВАЊА СРПСКОГ НАРОДА (са Апенина, из Мале Азије а сада и са
Балкана), методима које је:
Гај Јулије Цезар описао у „Записима о Галском рату“,
Ватикан примењивао против СлоВена у Венетији/Венецији у току
Папских ратова мерама изолације Венеције од стране Камбријске лиге, које
су биле прототип примене незаконитих санкца УН против српског народа
крајем двадесетог века.
РАТ ПОЈМОВИМА који прати процес ПОТИСКИВАЊА је облик уништавања трагова
очигледног КОНТИНУИТЕТА КУЛТУРЕ Срба и СлоВена од времена Лепенског Вира
и Винче, када су СлоВени себе називали КолоВени и РАзСени/Род првобитни, јер је
наша цивилизација била и остала цивилизација толерантности различитости
родова за разлику од „територијалне цивилизације Рима“ по којој су „Сви грађани
Рима – Римљани“ која је потисла колоВенску/слоВенску цивилизацију са Апенина
509. године пре нове ере када је извршен пуч који је у науци познат као Римска
револуција.
Катастрофално стање археолошког налазишта Винча и више мера усмерених на
уништење трагова Лепенског Вира су само једна од последица деловања овог
злочиначког удружења чије чињење (и нечињење официјелних органа Србије на
спречавању фалсификата) има све елементе кривичног дела:
а) предвиђеног чл. 383 КЗ (уништавање културних добара)
уништавањем културних или историјских споменика или других
културних добара или установа или објеката који су намењени науци,
уметности и васпитавању у чијој је функцији:
затварање Народног музеја Србије који не ради више од седам година (у
оквиру чега су археолошки налази Винче и Лепенског Вира, који се налазе у
Музеју, требали да камионима којима се превозе ствари дипломата да буду
превезени ван територије Србије),
3
затварање Народне библиотеке Србије, која не ради већ неколико година,
организовање од стране Српске академије наука и уметности у Новом Саду
научног скупа на којем су припадници специјалних служби из САД и Италије,
уз присуство научника из многих земаља – не само признали постојање
писаних натписа на археолошким артефактима Винче, већ и покушали да
промене назив Винчанског писма и трагова Винчанске писмености на
назив ПОДУНАВСКО ПИСМО и писменост, какао се то писмо никако не би
могло повезати са Винчанском културом КолоВена (СлоВена),
б) предвиђеног чл. 370 КЗ (геноцид: ко у намери да потпуно или
делимично уништи неку националну, етничку, расну или верску групу као такву
нареди да се група стави у такве животне услове који доводе до потпуног
или делимичног истребљења групе или да се врши принудно пресељавање, у
овом случају пресељавање Срба са Косова и Метохије, Републике Српске
Крајине и Хрватске),
Због свега реченог, предлажем да се покренене кривични поступак и на основу
утврђене кривичне одговорности за сваког члана овог злочиначког удружења изрекну
адекватне мере предвиђене Кривичним закоником а посебно мере безбедности:
забране вршења издавачке делатности и позива, дужности у области образовања
(чл. 79 и чл. 85 КЗ) лицима која пропагирају немачку КОЛОНИЈАЛНУ
ИСТОРИОГРАФИЈУ о наводном досељавању СлоВена на Балкан, најмање пет
година,одузимање (чл. 79 и чл. 87 КЗ) предмета (књига, брошура, новина) и имовинске
користи од продаје и пласмана предмета (чл. 91 КЗ) у којима се пропагира
немачка КОЛОНИЈАЛНА ИСТОРИОГРАФИЈА о наводном досељавању
СлоВена на Балкан,
јавно објаве пресуде (чл. 79 и чл. 89 КЗ) о кажњавању пропагатора немачке
КОЛОНИЈАЛНЕ ИСТОРИОГРАФИЈЕ о наводном досељавању СлоВена на
Балкан.
Сматрарам да не постоје основи да се на чланове ове групе убудуће примени чл.
176 КЗ „о некажњавању за кривична дела из чл. 173 до 175 КЗ“ за пропагирање
колонијалне историографије ако је „дато у оквиру озбиљне критике у научном,
књижевном или уметничком делу у извршењу службене дужности, новинарског
позива, политичке делатности, у одбрани неког права, ако се из начина
изражавања или других околности види да није учињено у намери
омаловажавања“ пошто више после најновијих открића не постоје основи да било
ко поверује у иситинитост онога што је износио или проносио у вези с НАВОДНИМ
НАСЕЉАВАЊЕМ СЛОВЕНА НА БАЛКАН, односно с наводним насељавањем Русије
са Балкана, јер су то ноторне догматске глупости и само су део стратегије
демонизације КолоВена и СлоВена односно Срба, какве су примењиване и у време
демонизацијом ВиниГота/ВизиГота, чији је назив такође настао из назива КолоВена
односно колоВенског Веровања у ГОД/Коло као вечни Васкрс природе у току ГОДине
дана.

Божидар Митровић, доктор правних наука
Адвокат, члан Московске адвокатске коморе
Председник Регионалне друштвене организације ОБЈЕДИЊЕЊЕ СРБА

119313 Москва, Ленински проспект, д. 93, корп. 2, кв. 145
Тел. 007495 502 39 29 ,
у Београду 064 353 88 49

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Пракелтски језик је у основи и Србски језик

 

Пише – Владимир Лалић

Ове речи које ћу вам сада навести и објаснити сам 2014. године нашао у ПДФ-у који се налази на једном сајту Велшанског универзитета, а сви знате да је највећи понос Велса да су они Келти. Књига се зове : „Proto Celtic English Word list” а : 77., 78., 79. и 80. књига које сам навео у литератури су на сајту истог тога универзитета. Све су књиге јавно доступне за преузимање ко то жели а ја сам их све снимио на својем рачунару да полако, натенане разматрам чињенице о којима оне говоре. Било их је још али их нисам наводио јер су ми изгледале мање важне за моју књигу као што је рецимо прецизна карта рано-средњовековне Британије у ПДФ.

Дакле да кренемо од тих речи. Нагласићу да је тај протокелтски, дакле пре и пра Келтски језик уствари изузетно древан, а старији од 5000 година, те сетите се када су се по Анатолију Кљосову  Словени доселили у Ирску ?!  Пре око 5700 година што је најраније насељавање нашег становништва у Европи изван своје прапостојбине а сада знате које – Србије.. За Анатолија су они били : Словени, Славени, Ариани . . . а за мене су Срби Ариани од којих су касније настали Славни Словени. Сада и на основу Пра Келтског језика немам сумња 0,01 % у тај наш а не само мој закључак. Ипак пошто ја нисам екстремиста  и не причам шта ми падне на памет и шта ми се свиди, ове речи које сам ја одабрао чине мање од 10 % њиховог некадашњег језика али су његова основа, дакле корен без којег им језик и није постојао, уз то осталих 90 % речи заиста подсећају на : Латински, Арамејски, оно што бисте ви сада назвали „Грчки”, уствари то је Семитизовани Србски језик, дакле и Семитски језик уз оно што се као дефинише под појмом Германски.

Мислим да имате неку идеју на шта то личи, уз то те речи страшно подсећају на језик са острва Крит а то је сигурно неки важан показатељ. Кренимо од наших родитеља. Пракелти су за свог oцa говорили следеће : „тато, тата, отец, патир”. Тато, татко, отац, тата, ћале, патер макар у шали што је као „Латински” језик али матера је Србски, дакле и патер такође; патир до (е=и) патер. Идемо до мајке, кеве : „маммо, мама, матир (матер)” а изгледа да су користили и облик „маке” баш као у Маке дониа ! Господар су називали двојако : „влатика, влато” (т=д) дакле наш Владика и Владо, Влада а глагол „влати” је значило владати ! Наш брат им је био „братир”, а наши облици су : брат, брату, браћи е то ћи је уствари умекшано ти ! Ово братир јесте сродно са фратер из Латинског језика али њихови облици су узети из Србског језика. Именица „свекру” је врста фамилије такође, као мајка у закону и отац у закону дакле свекар је мужев отац а свекрва је мужева мајка а облик свекру је и данас наш падеж Датив и Аблатив једнине. Жена је била „бена” а о томе сам вам подробно писао за : жена, глуп, уз једну врсту птице а све код нас Срба. Знам да ово читају и жене па нећу да се увреде али морам бити директан у идеји објашњења, када се мисли на полни однос жене и мушкарца, управо је жена та која је-бена а ја наглашавам да нежелим да вас љутим, уосталом ми Срби за тешке ситуације и времена кажемо исто то „јебена”; нас/ми им је гласило „снис”; „акамном” је било : стена, каменом, камен; забрана је гласила „ари смерта”, дакле смета а смерт је и крај нечега, дакле смрт;

Брдо је било „брендо” а ми смо дуго говорили : бердо, фриг, бриг . . . то „фриг” им је такође значило брдо а „бриг” је значило планина и „бригант” је било високо; поклон је било „дано” што је код Срба и данас; подељено и послано је било „данос”; иста су изговарали „итса”, дакле само је слог тс/ст а та правила сада знате; бедра су изговарали „акраитса”, дакле на крају дела тела; имена једног њиховог бога је било „Арјоман”, дакле Ариоман; живот, живото су изговарали „бивото” уосталом ми имамо глаголе : бивати, пребивати; казна је била „дели” а значила је и : палица, шипка наравно за ударање, дакле делити правду; отворено место су изговарали „болно” те замислите такву отворен рану која је болно место, може бити и хладно или нешто слично; груди, брадавица, сиса је била : „брондјо, бронд” где је ово бронд (а=о) исто што брад од садашње наше брадавица; кућа је била „бута, стан”, а ми смо имали кутах и све ово што и „они”; Оак им је био Храст а „дерво, дрви” је било дрво, одакле каснији Келтски облик дервоак и оак за Храст као његов део који је уствари из препотопског времена; десно им је било представљено са много именица аједна је била „дексо”; питом, припитомљен и слично је био „домо” а ми кажемо и одомаћио се, одомаћити се; зло и издаја, на лошем гласу је код њих било „друко” а ми жаргонски кажемо „Друко нас; друка нас” ,,брука нас”,  дакле : „Оговора нас, издао нас; дубоко и из дубине, у дубини је било „дубно, дубни” а „вор дубу” је значило врло дубоко; „волго” је значило обиље а ми смо дуго говорили и млого/молго за много, уз то река Волга је право обиље и највећа река Европе; усне а мисли се и на уста су говорили „во беутса”, дакле во/бо=од а бе-утса/уста; кревет је био „во легјо” а то вам и нетреам објашњавати;

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

СРБИ И КАЛЕНДАРСКО ПИТАЊЕ

 

Пише – Слободан Филиповић

После серије мултидисциплинарних предавања, организованих  у удружењу „Милутин Миланковић“ на тему „Срби и календарско питање“, одржан је и „округли сто“. Подршку је дала и Влада Србије, са материјалном потпором штампања прикладне монографије. Циљ и мотив ових предавања, било је питање реформе јулијанског „календара (?)“, валидног по научној методологији и рачунању времена.

Организатори предавања у Удружењу, унапред су донели конвенцију, да „не постоје никакви разлози за супростављање примени Миланковићеве реформе јулијанског „календара“, јер се ради о научнoj методологији рачунања времена. Из овог унапред прокламованог става, проистичу два битна питања: Прво, да ли је ова констатација уоппште тачна, и друго, постоји ли неко рационалније и тачније научно решење?

Да би се одговорило на ова питања, морамо прво указати на чињеницу, да у суштини не постоји никакво „календарско питање“ јер је то чиста заблуда и екуменска демагогија, проистекла из насилног папског указа у 16 веку ширеног присилом. Административни папски указ је из јединственог србског народног, црквеног и државног календара, избацио еталон константне звездане године и заменио га покретном сунчевом, а разлика, коју прави покретна сунчева једноставно приписао звезданој години!?

Тако је, насилно спроведена намера постала заблуда, у којој је тачно проглашено за нетачно а нетачно за тачно, јер, зрак светлости по апсолутном критеријуму, тобоже тачније геоцентричне корекције путује са Сунца нешто више од осам минута, док је хелиоцентричној за тај пут са звезда потребно 3,5 године! Уосталом, спирала симбола за време која пресликава вечност, има у тачкама пресека управо еталон звездане године, познате у Ведама као „точак Закона“.

Онда је на „мала врата“ мартовски стил замењен јануарским, а ова „јулијанска“ корекција помпезно проглашена за календар? „Мало мачку говеђа глава“! Не постоји никакв „јулијански календар“, већ само србски, у који спадају и „византијски“, грегоријански и Миланковићев, јер су то све корекције проглашене за календаре! Али, нетачни називи су били у служби прикривања србског календара.

Папска демагогија је чак драмски представљена, као претња „разиласка са звездама“. Па, господо скоројевићи, вратите сидералну годину звезданог закона и звезде ће опет бити на своме месту, сагласно закону октава! Јер, једини исправан почетак циклуса године, јесте о пролећној равнодневици на кардо правцу географског истока.

Тада, Сунце пресеца геомагнетни екватор Земље, временски близак максималном дотоку енергије са нашег Сунца и дубине васионе, који стоји у вези мистеријске обнове Природе о пролећној равнодневици, када јачају ковекциона струја или магнетне буре у васиони, што се може упоредити са буђењем природе на Земљи (М. Стеванчевић). Јер, мистеријска обнова природе у пролеће, стоји у директној вези са опстанком човека.

Мистерија обнове природе у пролеће, предпоставља циклусно знање које на планети Земљи има само народ Срба. Упоришне тачке циклуса звездане године налазе се још на источном хоризонту Лепенског Вира, а оне су данас главни Ристови празници: Божић, Васкрс, Ивањдан и Госпојина! Отуда, упоришне тачке циклуса године неподмитљиво сведоче о континуитету мезолитске културе, присутне у правоверју Срба од искона на хиперборејској и прасрбској реци Дунав.

„Јулијанска“, „византијска“, грегоријанска и корекција Миланковића нису календари, иако их тако зову из преваре, већ су само нетачне корекције које су такође прерасле у заблуду. Сви стилови (јулијански, јеврејски, византијски и црквени) који нису на кардо правцу географског истока су измишљени, јер немају потврду у природи! О томе сведочи преступни дан (29.2) који може бити само на почетку или крају циклуса. Такође, нису у истој календарској години, нити на јужној (званично северној) полулопти Земље или десној страни кола небеског, где се налази магнетни фокусатор Часнога крста!

Осим тога, поред бесмисленог почетка од средине месеца (21.3), уместо од младине и првог дана календарског месеца, о произвољности и демагогији насилне папске административне реформе србског календара, сведочи и замена почетног сазвежђа у тропском Зверокругу. Ватикан је заменио почетно сазвежђе Бика у константној звезданој години, са Овном у покретној тропској. Значи, привидно кретање Сунца у циклусу године (12 месеци), замењено је ретроградним циклусом окретања замишљене осе обртања Земље око пупка неба (25.920 г.).

Вишевековно и упорно инсистирање на наметнутом календарском питању, које реално не постоји, јер је настало увођењем покретне сунчеве године, данас налази упориште и решење у прихватању Миланковићеве секуларне корекције србског календара. Њој претходи поставка Максима Трпковића гимназијског професора, који је по оцени двоструке стручне комисије, научне и црквене, задовољио како научне и тако и канонске захтеве рачунице епакта у корекцији календара. СПЦ је прихватила решење Трпковића, доставивши предлог Свеправославном конгресу у Цариграду 1923 године, али је он одбијен, са образложењем да Васкрс не може да буде у недељи пуног Месеца.

Миланковић је са поставком Трпковића отишао је на Комисију православних цркава која је у току сесије прерасла у „Свеправославни конгрес“, иако на њему није учествовало ни пола православних цркава! Осим тога, Конгрес није био легална установа црквеног одлучивања јер је то Сабор. Тамо је изнет практичан захтев, да Трпковићева корекција буде што дуже временски сагласна са грегоријанском интеркалацијом. Како су Трпковићева и грегоријанска корекција србског календара, требале да се разиђу већ 2000 године, Миланковић је задржао основну идеју Трпковића, али је предложио другу варијанту решења.

Миланковић је израдио нову корекцију, Он је истакао, да Трпковићева рачуница није “строго научна” и да су му “рачуни погрешни”. Упркос томе, прихватио је Трпковићев предлог рачунице, са коментаром, да се то “може учинити на бесконачно много начина”. Да изјава Миланковића није тачна, доказао је математичар Јован Кечкић, јер се рад Трпковића и Миланковића разликује само по различитим остацима при деоби броја девет. Јован Кечкић је “бесконачно много” комбинација Миланковића свео на девет могућности.

Деоба броја девет има девет могућности остатка: 0,1,2,3,4,5,6,7 и 8. Ако, хоћемо, да од тих девет могућих изаберемо два остатака, онда има само девет парова: 0 4, 1 5, 2 6, 3 7, 4 8, са разликом 4 између остатка и 0 5, 1 6, 2 7, 3 8, са разликом 5 између остатка. Трпковић је узео први пар 0 4 а Миланковић трећи 2 6:
0 4 1 5 2 6 3 7 4 8 0 5 1 6 2 7 3 8 2200 2300 2000 2100 2200 2300 2400 2000 2100 2700 2800 2400 2500 2600 2700 2800 2500 2600 Критика Ј. Кечкића на Миланковићев поступак, односи се само на текст од 30 јуна, приказан 1923 године на скупу Академије природних наука СКА.

Трпковић је радио помоћу епактног рачуна који је одобрила двострука комисија, а Миланковић је заменио епактни са астрономским рачуном. Разлика је у томе, што је између Трпковићева корекција помирила науку и црквени канон у епактном рачуну, а Миланковић, који из Трпковићевог рачуна узео варијанту која је више одговарала тропској години, пореметио ритам календара астрономским рачуном!

Али, остаје нејасно, зашто СПЦ о томе ћути, када је још папски математичар Скалигер навео пет корекција које не ремете ритам звезданог календара. Јер, за разлику од математички дотераних решења која су само фикција, србски календар линеарно сабира природне временске јединице које нису цели бројеви! У томе се огледа генијалност србског календара, унакаженог бесмисленим корекцијама иза којих се крије идеолошко наметање екуменизма.

Једино решење преваре прерасле у заблуду, јесте враћање непокретне звездане године, са стилом о пролећној равнодневици на кардо правцу географског истока!

Слободан М. Филиповић

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Веселин Ђуретић: Како исправити историјску неправду

.

Потискивање геноцида у Јасеновцу има за циљ да се потисну сви претходни над Србима почињени геноциди, да би се наш народ учинио одговорним и за наставак Другог светског рата 1991-1995.

Непосредно пре писања овог текста прочитао сам књижицу Јована Пејина „СТЕПИНАЦ – Томас де Торкинада“. Док је Пејин ову личност сагледао у конкретном контексту, на функционалан проблемско-историјски начин, др Момчило Диклић је то урадио у ширем контексту, оном који показује разне облике антисрспког завереништва. Било би добро да и Диклићева књига буде преведена на главне светске језике. Обе оне представљају удар на титовске стереотипе.

Данас констатујем да су се све претходне српско-хрватске уравниловке завршавале гњилим компромисима на српски рачун, док су њихови резултати означавали наша стална одступања и губитке територија. Данас се ови компромиси називају политика мира у региону, а то за Србе значи политику прихватања наметнутих им свршених чинова. И још једно одступање.

Питање је, шта је све одређивало оваква наша тумарања?!

Одговор је: Прво смо југословенством потиснули српство, потом смо због својих сирових социјално-интернационалистичких заноса уништили горњи друштвени слој. Таквим понашањем постали смо „сирак тужни без игђе икога“, без савезника. Отвориле су се бреше и у наше тело и у наше биће, кроз које су лако продирали ватикански прозелитизам на terra missionisи германски Drang nach Osten.
Потом су преко стаљинске Коминтерне, односно њене секције КПЈ, наше друштвено-политичке позорнице преплавили лумпер пролетери и лумпер сељаци, што је зауставило природно-историјски развитак, деградирало његове тековине, те отворило врата и нашим конвертитима и разним туђинима да створе нове синтетичке творевине на рачун етнојезички комплементарне српске матице. Умножили су се СРБОФОБИ ношени фројдовским убилачким синдромом нарцизма малих растојања. И Јасеновац, и Јадовно, и бројне крашке јаме, били су полигони њихових конвертитских огледања.
Код Срба римокатолика, тзв. Хрвата, предводник њихов био је „Бог Марс“, у име којег је зборио и творио Павелићев викар Алојз Степинац, док је врховни командант овога био „Хитлеров папа“ Пија XII, који је Свевишњег сатански употребљавао. Око 12.500 католичких фратара поздравило је стварање НДХ-а, док је неколико хиљада њих и лично учествовало у покољима над Србима.
Православни Бог није био ,,дорастао” оваквим сатанским „боговима“, утолико пре што су ови ђаволови шегрти после руске октобарске револуције добили идеологију широке социјалне мобилности, која је обичан „пук“ преко ноћи награђивала великим положајима, чак и новим нацијама, а њих су они користили као врло уносно занимање.
Очитовало се својеврсно насиље над историјом, ретроградног карактера, насиље које је показивало да се иза налази Света столица. Ђукановићево признање албанског Косова и његово пријатељство са Тачијем, као и обојице са Загребом, говори да је на делу познати ватикански пројекат стварања велике католичке Хрватске са Црном Гором и Албанијом. Вероватно се и од Мила и од Хашима очекује да крену Руговиним католичким путем.
Јосип Броз Тито је помоћу оваквих анационалних типова Србима наметнуо разне социјалне симетрије, да би и помоћу њих, и то на самом крају рата своје Хрвате превео некажњено на страну победника (не урачунавам ту далматинске Србе римокатолике). Броз је Немце ослободио од плаћања хиљада милијарди долара ратних репарација, јер их је требало платити Србима, што су му ови узвратили почетком 90-тих наметањем независне Хрватске, у многоме на српски рачун. Италијанске ратне репарације, плаћене у територијама у Далмацији, Тито је уступио Хрватској, убици а не српској жртви. Република Србија обавезна је да покрене и то питање, и то у директним разговорима са Италијом.

Обманути свет није знао за титовске обмане, па је на крају Павелић био изједначен, прво са Љотићем, затим са српским добротвором генералом Недићем, па са предводником српског покрета отпора југословенске оријентације, ђенералом Михаиловићем. А хрватске геноцидне убице су постали ,,ослободиоци”. Да Титов вођа и учитељ Стаљин не би открио ове велике преваре, Црвена армија је после ослобођења Београда била упућена према Мађарској, иако је за њу био краћи пут према северу, изнад Саве на Загреб. Разлог за то је јасан: Постојала је опасност да би Руси на овом путу могли открити хрватске фабрике смрти, нарочито јасеновачку, које су још радиле пуном паром, и да би били сучељени са десетинама хиљада хрватских хитлероваца. Ови су се против Руса већ били „јуначки“ доказали код Стаљинграда.
Са овим у вези руској браћи желим да ставим на знање нешто што они још не знају: да многи Срби мисле да крајем 1944. Београд није био ослобођен, него да је тада сломљена кичма народној Србији и српству. То је и сам Тито признао када је својим следбеницима поручио да на Србију гледају као на последње упориште окупатора.
О великој антисрпској завери посебно говори факат да је Јасеновац сво време рата радио без сметњи са Титове стране, можда и уз неки споразум, о чему говоре чињенице да се Броз више пута састајао са врхом НДХ-а и са Ватиканом. Мени је мој Зећанин генерал В.Терзић, заменик начелника Генералштаба, причао да су крајем 1942. били „изгубили“ врховног команданта, да би га пронашли у једној католичкој цркви, близу Бихаћа, иза олтара, како разговара са неким фратрима. Веровати је да су то били изасланици Павелићевог велепосланика код папе Рушиновића. Проф. Смиља Аврамов открила је да се Тито после бекства из Дрвара маја 1944. у Риму састао са папом. А ја томе додајем и то да су у Лондону и раније били инсталирани људи који су били задужени да уз помоћ Ватикана остваре превођење Хрвата на победничку страну.
Најуспешнија је била „трећа линија хрватске политике“, она која је манипулисала са неруском Совјетијом. Преко ње Стаљинов „Валтер“ Србима је наметнуо национални концепт који је темељно разбијао њихове земље.
Данас се „случај Јасеновац“ покреће у пакету са „случајем Сребреница“, с намером да се потисну претходни геноциди над Србима, те да се Србима припише геноцид. Циљ је и да се муслимани, ратно „цвијеће“ хрватског народа, поново употребе ради освајања „босанског трбуха“, да би постали „етничко тесто“, односно да би поново били пребачени на путеве покатоличења. То што у нашој Народној скупштини усвојена Резолуција о Сребреници још није повучена, говори да су Срби још полуокупирани.

Да закључим: Предлажем да Народна скупштина Републике Србије, као и народна представништва Републике Српске и Црне Горе, донесу следеће одлуке:
Прво, да затражи стварање Међународне комисије која би утврдила приближно тачан број јасеновачких жртава, али и оних страдалих на другим стратиштима и безданим јамама. Садашње процене броја страдалих крећу се између 700.000 и милион и по.
Друго, да српска народна представништва затраже да све владе света ураде за Србе оно што су урадиле за Јермене: да натерају Хрватску да призна да је убила приближно исти број Срба, Рома и Јевреја, као и Османлије Јермена.
Треће, да од Владе САД затражи да напокон оствари наум свог председника Рузвелта да се Хрвати као геноцидан народ ставе под старатељство ОУН, јер оно што данас раде са Србима РСК потврђује да не заслужују опроштај. У образложењу овог предлога треба навести да, уколико се Загреб оглуши постоје две могућности опасне за мир у свету: Једна је да, Хрвати охрабрени пријемом у ЕУ и НАТО, крену у освајање „босанског трбуха“; друга могућност може да дође из крајишко-српских редова: да они ову бананолику државу диверзијама испресецају и потпуно неутралишу. Ако Хрватска не промени своју политику, Србија је упућена да све односе са њом сведе на обичне конзуларне односе, на међуљудске комуникације , јер се ради о истом народу.
Србе не треба да иритирају честе дивљачке провокације са хрватске стране, јер је њихов циљ да се наши народи што више удаље, па није случајно ни то што се Загреб плаши порука које долазе преко „Пинкових“ фолклорних манифестација, јер оне потврђују ту истородност народа. Ово хрватско бежање од изворишта данас је немогуће због интернет комуникација.
Четврто, Народна скупштина Србије позвана је да напокон реши и Кумановско питање. Зна се, да је Тито ову област, овај центар српског херојског слободарства у борби против Османлија, привремено даровао Македонцима; да би ојачао позиције Лазара Колишевског. Пошто се показало да је то урађено да би ту били насељени Шиптари, Србија је упућена да затражи да се Титов дар анулира, и да јој се овај крај врати, али без узурпатора.
Пето, Народна скупштина Србије треба да поништи целокупно Титово законодавство којим је отуђивао Косово и Метохију, пре свега, Закон о забрани повратка Срба, али и да од Савета безбедности ОУН затражи да се откаже послушност Шиптарима који су овде насељени у доба Муслолинијеве, Хитлерове, Титове и НАТО окупације.
Шесто,  пошто се рађа нови свет као антитеза претходним насиљима, кололнијалним и империјалистичким, свет којег данас персонификује Владимир Владимирович Путин, и Срби и сви стари народи упућени су да затраже да им се поврате бар древни споменици самобитности: Срби чезну за три своје престонице – Скадром, Скопљем и Призреном; Грци и сви православни народи за цариградском Светом Софијом; Јермени за својим Араратом – да би бацили поглед на крваве развалине своје некада велике постојбине; храбри Курди чезну за заједничким домом.

Верујем да ни интегралистички ни глоблаистички пројекти не могу без овога донети стабилан мир међу народима. И питам се, шта то нас Србе нагони да упорно тражимо заједништво са онима који су нам све одузели. Истицањем економских разлога као најбитнијих показујемо да нисмо више историјски народ. Крајње је време да се уразумимо да не би поново упали између две столице.

Веселин Ђуретић, историчар

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

И Срби творци свог страдања …

 

Аутор – Слободан Јарчевић

1.

У сваком од протеклих ратова у 20.веку , Срба је побијено више од једног милиона. Уз то, Срби су губили своје историјске земаље, од Срба су се стварале несрпске нације, српски језик се означавао другим именима (македонским, хрватским, бошњачким, црногорским…), српско културно благо проглашавано је благом других народа, Срби су присиљавани да из православне вере прелазе у католичку и исламску… Ове нецивилизоване и геноцидне мере  су над Србима спроведене, а и спровођене у време разбијања Југославије од 1990. до 1999. године. Све ово је против Срба програмирано (столећима) у кабинетима државника Западне Европе и Турске. Нажалост, српски државници и српски научници никад нису били свесни да је реч о стратегији од које споменуте државе никад не одустају, те нису одговарајуће поступали, да би то убудуће спречили или, на неки начин, избегли. Тако су се почињали бранити кад је то било касно, те многи планетарни злочини геноцида против Срба обављани у великим размерама – што се тиче уморених Срба, отимања њихове земље, уништавања и присвајање српске културне баштине, итд.

            Српски државници и научници нису схватали да се ове мере против Срба припремају у току мира, те су и сами (несвесно) помагали будућим непријатељима, што се може оценити и закључком да су и сами били творци свог страдања – страдања свог народа. Скретаћемо пажњу у више саопштења о таквим поступцима српских државника и научника.

Данас ћемо то почети с поступком цара Душана Немањића, који је желео да помогне суседној српској држави – Дубровнику, не верујући да ће ти Срби (по стратегији Римокатоличке цркве) расрбљивати Србе на територији коју је Душан Немањић поклонио Дубровчанима. Није веровао ни да ће ти Срби католици Дубровника приморавати православне Србе да постану католици. А потомци тих православних Срба ће (као католици) обављати злочине геноцида у Првом светском рату (као војници Аустроугарске) и у Другом светском рату (као војници фашистичке Хрватске). Цар Душан се изврсно борио против ширења римокатоличке вере у Србији и то је било регулисано његовим закоником, где су се католици звали и богумилима и патеренима, но, с обзиром да су Дубровчани били Срби, њима је веровао и није ни претпоставио да ће они против православних мера предузети прогон и забрану православне вере. Зато је Дубровнику уступио Пељешац и друге територије око Дубровника. Тако давно, врсни српски државник, Душан Силни Немањић није очекивао дубровачки прогон Срба, поклонио им је територије и тиме, како смо навели, учествовао је у творби српсог страдања. Ево текст о томе дубровачког историчара:

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Стари србски град Келн …

 .

Владајућа наука је већ безброј пута поновила и причу о градњи Келнског ДомаКада је у 13. веку довршена изградња цркве св. Куниберта, 15. 8. 1248 г. започета је изградња Дома. Али, никада нисмо поверовали да је Cöle (утврда) Келна у „средњем веку“ могла да има толико монументалних цркава, нити да је св. Гереон, чија је доња градња из Константиновог „времена“ могао да потиче из 4. века, јер се у Келну не налази ниједна зграда старија од 350 година!

Веома често научници раде независно једни од других на истој ствари, па у нашем случају имамо пример истог закључка код Фистера, потпуно супротан шарлатанским причама Скалигера, Патоа или Калвина: У Келну, тачно у дан знају када су почели изградњу споменика: 15 августа 1248, а Дом је наводно завршен око 1560 године. Датум 1248 је апсурдан, али и 1560 година је прерана за почетак изградње! Изградња Дома у Келну је започета сигурно тек у последњој четвртини 17 века. А оно што данас видимо, највећим је делом градња 19 и 20 века (Фистер, Матрица старе историје). Његов закључак је веома прецизан: Само подградња грађевине и део хора указује на стара времена, остало спада у 19. век!

За Келнски Универзитет се такође тврди, да је веома стар, чак и са катедрама за стару историју, филологију и археологију, историју уметности. У историји града Келна стоји, да је у 15. веку овај универзитет био важан и далеко изван границе, до Шкотске и Скандинавије. Али, у 15. веку нисмо имали Шкотску! Ова земља се у старини звала Северна Хумбриа или Симбриа (Србија)! Док је у оно време у Скандинавији живео дивљи народ Свени, Сверинги, србски поклоници бога Сварога, који и данас себе називају Свени а не Швеђани! Келн нема ниједну грађевину из оног времена, а осим тога у 15. веку нисмо имали немачки народ нити немачки језик! Средња Европа између Алпа и Балтика је још до 13, 14. века била само дивљина, па самим тим није било ни културе нити трговачких путева. Тек касније је настао први трговачки пут средње Европе, који је приликом састављања историје добио име „Лимес“.

Наша историја говори о „старим Грцима“ и “грчком“ сликарству на вазама, „старим Римљанима“, „Цезару и Клеопатри“, „старим Германима“, чак се зна и за „Римско царство немачке нације“, за Cöle, Colonia Agripina или Убијце! Али, све су то измислили Скалигер, Петавије и Калвин који нису живели око 1500 године већ око 200 година касније! Исто тврди Кр.Фистер (Матрица старе историје, 48,9). Недавно је град Келн поред катедрале подигао зграду која је добила звучно име: “Римско германски музеј“ града Келна. Јели то провокација? Сад имамо катедралу која није изграђена између „1248 и 1560 године“, већ су је изградили скорашњи пруски краљеви и „Римско-германски музеј“ у којем је све погрешно датирано и погрешно дефинисано. Јер, Римљане имамо тек недавно од 15. века као становнике града Рима, а Германе никад нисмо ни имали као Немце већ Суребе, односно Србе! Дакле, Римско-германски музеј мора да добије неко друго име.

Сада, од историје уметности овога града прелазимо на историју народа.

Стара историја Келна започиње са измишљеним народима на Рајни, јер град Келн се налази на овој реци. Прво владајуће учење заступају Јакоб и Елза Грим, Цезар, Тацит… На горњој Рајни су у време Германије прве становали Раси, који су прешли Рајну, и нису били Инскаевони већ Суеви. На горњој Рајни никад није била „Германија прва“ већ Расиа (Србија) коју неки зову Сабадиа, Сападиа што такође значи Србија. Народ у овој Србији се није звао „Раси“ већ Рашани (Rassna) или Срби! После проналаска латинског језика који никад није био народни језик, већ језик шарлатаназа међусобну комуникацију и послове (Ф.Ј.Е. Милер), Расија је добила име „Ретија“ а народ име Расна, Рашани (Раци, Рети).

За народ Искавеони историја не зна, већ само митологија, а Суеви су Срби, јер, главно племе Германа су били Суреби (Раси) којима је скинуто слово „р“, па су постали Суеби, Суеви и Свеви о чему сведоче латинске карте пре нове ере. Плиније назива Расе именом Черуски, а од Искаевона помиње само Сугамбере или Симбре (Кимбре) у Историји природе IV, 28. Владајућа наука каже, да се првобитно име Сугамбери односило на писце четвртог века, а од Сугамбера је потекла краљевска лоза. Али, писце из четвртог века нисмо имали, јер, нема списа ни после 11. века. (В. Топер). Само, што је званична хронологија погрешна, па нигде нећете наћи штампане или рукописне текстове који су знатно старији од трећег века (Фистер, Матрица старе историје, 218).

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

Руско-србске династичке везе

Проф. Радмила Војновић

РУСКО-СРПСКЕ ДИНАСТИЧКЕ ВЕЗЕ

Српски Краљевски Дом и
Дом Романових су једна породица

 

Поводом сахране чланова нашег Краљевског Дома желимо да укажемо на духовно-династичке и геополитичке аспекте руско-српских односа, важне за доношење одлука о дугорочном цивилизацијском избору: изабрати такозване евроатлантске, европске и НАТО интеграције или уједињење са Русијом, центром наше православне, словенске цивилизације, вековним покровитељем, заштитником.

 

 

Српски Краљевски Дом је део Императорског Дома Романових, који ове године слави јубилеј четири века. Русија се после колосалне геополитичке и војне катаклизме у двадесетом веку, совјетског периода, сада вратила у време либералне Привремене владе Керенског, клатно руске историје враћа се обнови Самодржавне Православне Империје, јача монархистичко језгро руског народа, јачањем РПЦ, императорска круна је у рукама Свјатјејшег Патријарха Московског, многи у Русији и Србији говоре о великој дивјејевској тајни, пророчанству св.Серафима Саровског, да ће после великог рата, мученичке смрти руског Цара владати седам деценија кабалистичка петокрака, да ће се Русија поново обновити као океан народа, којој ће се придружити други словенски народи, и да ће опет бити Цар Православни, Император Трећег Рима, Москве, ослободилац Цариграда, Другог Рима.

 

 

Верујемо да ће наш Краљевски Дом Карађорђевића бити на челу српског народно-црквеног сабора, који ће донети одлуку о присаједињењу Српских земаља Православној Руској Империји, која је вековима у своје окриље примала мале народе, штитила их од Кине, Ирана, Турске, помогла им да од номада постану цивилизовани народи, градила им путеве, школе, болнице, и помогла да сачувају своју самобитну културу, језик, обичаје. Реч је о кавкаским, средњеазијским, сибирским, северним народима, који данас чине око шеснаест посто становништва Русије, који су током протеклих векова тражили и добијали заштиту и покровитељство Русије, јер су били изложени геноциду, пљачки, рушилачким нападима Перије, Турске, Немачке, и источних орди. Неки од ових народа, например део Грузина, постали су тројански коњ западних конквистадорских структура (ЕУ, САД, НАТО, НВО), заборављајући да их је Русија спасила од потпуног уништења од стране Турске.

 

 

Поменимо још незахвалне балтичке народе, које су Немци скоро истребили и асимиловали, Русија је им помогла да опстану као народи, а они данас у својим државицама, које постоје опет захваљујући Русији и СССР, руски народ дискриминишу, Руси имају статус неграђана, и такав однос према Русима НВО и ЕУ подржавају.

 

 

Позивамо Краљевски Дом Карађорђевића да стане на чело српског народа као проруски, словенофилски, да служи својим прецима, који су били и остали васељенски светионик и чувари Божије Правде и Истине, помагачи слабих и немоћних, покровитељи Добра у свету, борци против Тајне Безакоња, светског зла.

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

О немачком и латинском језику

(Фото: Весник.нет)

(Фото: Весник.нет)
.

О немачком и латинском језику

За најранија дела немачке књижевности неки кажу да су писана на немачком, а други на латинском језику. Отфрид, један писац („немачког“) из деветог века назива језик којим пише „франачки“, док у наслову на латинском,  тај исти језик се зове „theodiscus“ као код Ноткера из 10. века, што се односи на језик али не и земљу, јер су различита племена славила истога бога. Отуда, реч „deutch“ изворно има значење „народни“, у искључиво латинским текстовима…

Осим латинског и старовисоконемачка књижевност је одбачена као још једна заблуда владајуће науке. У бројним појединачним доказима латинску песму саксонског краља Хенрика IV (око 1050-е године) Г. Х. Пертз и Р. Кепкр, су препознали  као фалсификат једног хуманисте из 1508. године…При томе не би било само доказано да је наша историјска слика оног времена потпуно погрешна, још горе, да у оно време уопште нису постојали латински текстови, да је онај латински морао бити измишљен (Уве Топер).

За време Карла Великог, па ни до 12. века када је немачка књижевност наводно настала (још једном), није било ни немачког ни латинског језика јер не постоје оригинални рукописи, документа, ни литерарна дела пре 12. века. Практично, сви документи из тог времена су настали касније… Наш латински је створен тек за време хуманизма (Топер). Никада није био народни језик, већ „lingua franca“ и измишљени вештачки језик“ (Л.Г. Гајзе,189), Латински није тако стар, једва да има 1000 година  (Е. Гобович). У 12. веку је уведен је у римокатоличку цркву, као званични језик (Л.Г. Гајзе).

М. Николић коригује горње наводе и тврди да латински једва има 400 година! Латински се најраније развио тек око 1600-те године и то из српског писма и језика. Развијен је са јединим циљем да вести, поруке и друге изговорене или написане речи учини приступачним само одређеној елити…а то су били властодршци (и њихови клерикални писари)“ каже Л.Г. Гајзе. Вероватно је из ових разлога и настала изрека: „Латински је шатровачки српски“.

За „селидбу народа“ или о некој христијанизацији Меровинга и Каролинга, као и Карлу Великом уз измишљене народе његовог времена, нема никаквих докумената нити археолошких налаза. Не само да у Карлово време није било латинског, није га било ни у 10. нити 12. веку, као што није било ни латинских текстова… Прве обимне латинске текстове класика и биографије Хомера, Хелмија(Хермеса)… и других митских личности припремио је Скалигер око 1600 године! (У. Топер). Један научник који размишља својом главом јавља се поводом ове теме: Порекло грчког и латинског се може утврдити једино од пре 450 година (К. Фистер). Још један научник  размишљао је о латинском језику 200 година пре Фистера…. Од изворног језика је створен други, сада такозвани латински језик за богослужење, трговину и за међусобну комуникацију(П.Ф.Ј. Милер).

На крају 20. века, Карлo Велики је обележен као прави оснивач „страровисоконемачке књижевности“ (Лангош), док је Лизел прогласио Карла за филолога: „Карло је уредио да се сасвим подивљали латински језик изглади“! Дакле, Карла његови проналазачи славе и као иницијатора исправљања латинског говорног језика. „Буђење латинског језика је до данас трајни успех, који се приписује старофилологу Карлу“ (Бајак). Али, опет на сцену ступа Карлов син Лудвиг! Он је приредио пропаст латинског. „Заиста је латински потпуно подивљао, да би тек у штауфенској ренесанси доживео нови процват“ (Х. Илиг). Још су 1995. године Пантковски, Бајак и други научници веровали у Карла и латински језик!

За Карлове биографе и нашу владајућу науку Карло је и „германиста“! „Наспрам латинисте Карла равноправно је стајао Карло „германиста“, упркос његовим латинским заповестима, он је деловао на стварање франачког отменог  језика и послужио се граматиком свог матерњег језика“ (Линцел). Најпре, „германиста„ долази од Германа, а њих никада нисмо имали. Све приче на којима се заснива историја „Германа“ су голе приповетке“ (Шлецер). „Германе“ је требало измислити и измишљени су. Герман је српско лично име и титула сеоских старешина! У  Српско-Аријском речнику стоји под одредницом Германи: титула и свештено име, заповедник или старешина села, у српској митологији помоћник бога Нава.

Слободан Филиповић
Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off

ИСТРАЖИВАЊЕ О НЕМАЊИНОМ ОЦУ …

Ст. Станојевић:
О НЕМАЊИНОМ ОЦУ.

.

Ни у домаћим ни у страним, познатим и објављеним, савременим изворима није забележено, ко је био и како се звао Немањин отац. Стога се већ у 15. веку у Србији није знало, ко је био отац оснивача српске државе. У модерно доба занимало је и српске и стране историчаре много то питање; о њему је много писано, и о личности Немањиног оца постављено је неколико хипотеза.

Тако су у разним расправама проглашавани за Немањиног оца: Деса, Завида, Тихомир, Градихња, Драгихња, Урош, Стеван Вукан.

Љуб. Ковачевић је у својој приступној академској беседи поставио и врло духовито бранио мишљење, да је Немањин отац био Завида (Глас 58, 1900, 1—106; ту су изнета и сва ранија мишљења и хипотезе о Немањином оцу).

Ковачевићево мишљење, да је Немањин отац био Завида, примљено је било у науци и важило је дуго времена као сигурно, све док Г. проф. Драг. Анастасијевић није 1914 год. штампао расправу: ”Отац Немањин” (стр. 32), у којој је, са пуно оправданих разлога, побијао Ковачевићеву хипотезу о Немањином оцу, а поставио и изнео доста доказа за своје мишљење, по коме је Немањин отац или Деса или Урош II Примислав (стр. 22). Проф. Ф. Шишић, a одлучио се за Уроша II, и нагласио је неке моменте, за које мисли, да утврђују ту хипотезу (Летопис попа Дукљанина, 1928, 93—4, 97).

Међутим питање о Немањином оцу није ни Анастасијевићевим ни Шишићевим расправљањем дефинитивно решено. Хипотезама остаје још увек отворено поље.

Ја сам рад да овде изнесем хипотезу, за коју се, мислим, може сматрати, да има много разлога за вероватноћу. Место многог разлагања и обарања других мишљења, ја ћу сасвим кратко изнети разлоге и доказе, који говоре у корист хипотезе, да је Немањин отац био Стефан Вукан.

Ана Комнина прича у биографији свога оца цара Алексија Комнина, да је рашки жупан Вукан дао цару 1094 год. за таоце своја два синовца: Стевана Вукана и Уроша (Ed. Воn. I, 460. Ср. F. Rački, Rad 31, 1875, 225; К. Јиречек, Историја Срба I, 176; Н. Радојчић, Гласник Скопског Научног Друштва 3, 1928, 21).
2.
У Летопису попа Дукљанина прича се: Interea populi, congregantes se, constituerunt regem Vladimirum, filium. Vladimiri, filii regis Michala ….. Congregavitque ad se omnes fratres suos et accepit uxorem filiam. iupani Rassae….. Postquam accepit rex filiam Belcani….. (Изд. Шишића, стр. 366). По томе је краљ Владимир имао за жену ћер рашког жупана Вуканa. Владимир је, по Дукљанину, са ћерком рашког жупана Вукана имао сина Михаила : Michala, filius Vladimiri regis (стр. 371). Михаилова мати била je дакле ћерка Вуканова.

Гргур, архиепископ Барски, писао је (како се обично узима, око 1178—1180 год.) у Сплит: Knesius quoque Michahel….. ab avunculis -molestatus, ad ea quae nos cupimus, nunc intendere minime valet (Kukuljević, Codex Diplomaticus II, 1875, 115). Да je avunculus yjak в. Анастасијевић, I. c. 12; Ши.шић, 1. c. 93; 0. Schrader, Reallexikon der indogermanichen Altertumskunde II2, 1929, 128. Ујаци кнеза Михаила, који се у овом писму спомињу, без сумње су Немања и његова браћа (К. Јиречек, Историја Срба I, 196), и према томе је мати Михаилова, koja je била ћерка Вуканова, сестра Немањина, па је онда и Немања син Вуканов.

За хипотезу, да је Немањин отац био Вукан говорило би можда и то, што је најстарији Немањин син добио име Вукан, и ако ја тај доказ не сматрам много јаким. Да напоменем још, да се у Летопису попа Дукљанина изрично каже, да је Деса син Урошев: Adduxerunt Dessam, filium Urosci (стр. 375).

Далеко сам и од помисли да је питање о Немањином оцу овим решено. И ова хипотеза, као и све друге, има много несигурних елемената и претпоставака. Пошто ми није стало до тога, да се моја хипотеза прими и одржи, него да се дође до истине, навешћу одмах сам све оне сумње, које су мене мучиле, када сам се решавао да саопштим ове податке овако везане, и да на основу њих изнесем мишљење, да је отац Немањин – Стефан Вукан.
3.
Пре свега, питање је, да ли је тачан податак Ане Комнине, да су Стеван Вукан и Урош синовци Вуканови?

Ако је то тачно речено, питање је, да ли су они били Вукану синовци од једног или од два брата ?

Па онда, велико је питање. да ли су тачни сви наведени податци код Дукљанина? Да ли су Михаилови ујаци, који се помињу у писму барског архиепископа Гргура, били његовој матери браћа и по оцу и по матери, или само по оцу, или само по матери?

Размак времена је доста велики од првог Вукановог помена 1094 год. до Немањиног рођења, особито ако се он родио око 1123, како мисли Ковачевић, или чак око 1134, како изгледа да мисли Анастасијевић. Истина, толики размак времена иије немогућ, јер је Стеван Вукан. кад је 1094 год. дат за таоца, вероватно био дечко, рецимо око 14 година, родио би се дакле око 1080, те би, ако се Немања родио чак 1134, имао у то доба 54 године. Не треба уз то заборавити, да је Немања био најмлађи син.

Тешкоћа је и у томе, што по свему изгледа да је било два Уроша, а можда и у томе, што Вукан, како изгледа, није био владалац. Велику сметњу хипотези о Вукану чини и белешка о Мирославу, сину Завидином. Али, и ако је Мирослав, син Завидин, заиста брат Стевану Немањи, могли су они бити браћа од једне матере, а од два оца.

Да напоменем још нешто. Кнез Михаило у писму архиепископа Гргура, рецимо сестрић Немањин, помиње се још у једном акту. У лето 1189 год. била је у Дубровнику кнегиња Десислава, жена кнеза Михаила, и издала је ту неку признаницу. Са њом је био и барски архиепископ Гргур. Јиречек са разлогом узима (Archiv für Slavische Philologie 26, 1904, 167—8; Историја Срба I, 196), да је кнез Михаило у Гргуровом писму око 1178—1180 год. и муж Десиславин, поменут у акту 1189 год., исто лице. Михаило је 1180 год. био жив, а по акту из 1189 год. се не види, да ли је још жив. То у осталом не мења ствар. Али има друга једна ствар, која прави тешкоће. На полеђини Десиславине признанице има запис: De Michaheli Bodinj. Јиречек je саопштио овај запис, али није обратио на њега пажњу. Међутим је тај запис врло важан. По том запису кнез Михаило, Десиславин муж, био би син Бодинов. Дубровачки историк Гундулић, који је имао Десиславину признаницу, написао је, да је тај Михаило био unico figlio del re Bodino. (Cp. и Acta Albaniae I, 1913, 33, 35). Ако је запис на Десиславиној признаници савремен и тачан, и ако је Десиславин муж Михаило заиста син Бодинов, мора се прво поставити питање, који је то Бодин био Михаилов отац? На краља Бодина тешко је, због великог размака времена, мислити, ма да није ни то баш апсолутно немогуће, а у Летопису попа Дукљанина каже се, да је краљ Бодин заиста имао сина Михаила (стр. 360, 365), али се изрично каже, да му је мати била Јаквинта. Да није који од синова краља Бодина имао сина, коме је дао дедино име?

У Летопису попа Дукљанина, где су набројана многа, вероватно сва, бар мушка, деца појединих династа, нема помена о другом неком Бодину. Да ли је, ако је та белешка тачна, сигурно да је Михаило Десиславин муж из 1189 год. и Михаило, који се помиње у писму барског архиепископа Гргура око 1178—1180 год. и Михаило кога помиње Дукљанин као сина Владимира и ћери Вуканове,—исто лице? Шишић н. пр. мисли, да је кнез Михаило, који се помиње у писму барског архиепископа Гргура ”јамачно син једнога од браће кнезова Радослава, Јована и Владимира, синова краља Градихне” (стр. 93). Али би у томе случају Михаилов отац, по Дукљанину, имао за жену своју рођену сестру од стрица. Шишић je, у осталом, изгледа, дошао доста близу мојој комбинацији, али је прошао поред ње, јер није довео у везу податке у Летопису попа Дукљанина и у писму барског архиепископа Гргура.

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off