Archive for » June 2nd, 2020 «

Српски корени латинског

НЕБЕСКИ УПРЕТНИК

,

  • У Београду је објављена мало позната књига Павла Соларића: „Римљани словенских обележја”, која је штампана у Будиму (Мађарска), у Штампарији Краљевско-маџарског свеучилишта, пре две стотине година – 1818. Ново издање је дело издавача „Донат Граф” из Београда. Књигу је приредио проф. Илија Петровић из Новог Сада, а са старосрпског језика ју је превела на савремени језик проф. Јелена Капустина.

    Књига је малог обима, али убедљиво упућује на чињенице којих нема у стручним делима друштвених наука, па ни у школским и универзитетским уџбеницима – где би требало да се налазе. А те чињенице би требало да су у темељима повјести (историје) и језикословља (лингвистике) и српског и осталих словенских народа, јер би оне оспориле кривотворену (фалсификовану) повјест (историју) свих словенских народа, чијим прецима званична повјест (историја) приписује дивљаштво, неписменост и варварство у антици и раном средњем веку.

    Соларићева књига оспорава и званичну тврдњу у друштвеним наукама да су се Срби доселили на Хелм (Балкан) тек у седмом столећу нове ере и да су наводне староседеоце прогнали са Хелма или их приморали да живе на високим и непроходним планинама данашње Албаније.

    Не може опстати ни тврдња званичних друштвених наука, да су Словене покрстили Ћирило и Методије тек у 9. столећу нове ере, јер се хришћанска вера прихватала на Хелму (Балкану) и у Панонији у првом Столећу нове ере, где су преци Словена били староседелачко становништво.

    Павле Соларић је, након успешног изучавања настанка латинског језика на бази српског, саветовао српске стручњаке друштвених наука да прихватају те истине. И он наводи, као и наш савременик др Андраш Давид, да је на српском језику писано и „Свето писмо”!

Књига „Римљани словенских обележја” пружа супротне податке, јер староседелаштво свих словенских народа смешта на Хелму (Балкан), у Италији и осталим пределима Средоземног и Егејског мора. Ова чињеница оспорава тврдњу званичне повјести (историје) – да су преци Словена били неписмени до 9. столећа нове ере, јер је Винчанско писмо с Дунава, у Србији, старо 7.000 година било изум староседелаца Хелма – значи, предака свих словенских народа. С обзиром на словенско староседелаштво на Хелму, не може опстати ни тврдња званичних друштвених наука, да су Словене покрстили Ћирило и Методије тек у 9. столећу нове ере, јер се хришћанска вера прихватала на Хелму (Балкану) и у Панонији у првом столећу нове ере, где су преци Словена били староседелачко становништво.

На страни 13. у Соларићевој књизи реч је о времену Римске империје и ту се истиче да Срби (Словени) нису тада били варварски народ и нису живели само око река Дњепар, Дњестар и Висла (како тврди званична повјест), него да су живели на Хелму (Балкану) и у другим крајевима средње и западне Европе. Поред ове истине, Соларић потврђује да су Срби (Словени) пружили многим народима темеље за национално узрастање и писменост. Он национално узрастање обележава појмом „биће”, а писменост и језик појмом „реч”. Дословно пише о језичкој науци тога времена, коју означава као – руковет, те тиме потврђује српску (словенску) писменост и пре стварања Римске империје. Уверава да су Срби (Словени) даровали другим народима културу и писменост (што наводи као: БИЋЕ и РЕЧ):

„С друге стране, она мени пружа срећну прилику, да језичким истраживачима, својим сународницима, укажем на нову стазу, која води ка јединственом роду славе словенске, односно ка истраживању које би показало коликим је народима род словенски дао БИЋЕ И РЕЧ”.

Због ове цивилизацијске српске (словенске) добробити за друге народе, Соларић наводи да је та добробит расејана не само суседним народима на Балкану и у Италији, него и народима од Индије до Атлантског океана! Спомињање словенских предака у Индији није више никаквo чудо, јер то тврде данас многи самостални истраживачи у многим земљама. Међу њима су проф. с Харвардског универзитета у Америци Анатолиј Кљосов, Јован Деретић и други. Управо је то словенско ширење културе у другом миленијуму пре Нове ере, од Индије до Атлантика, Соларић овако потврдио: „Уједно, што је мени једнако важно, да и међу својим народом о томе радосно објавим угледним и истакнутим људима тога племена (српског, или словенског, СЈ), које од источне Индије до на крај Запада ужива пријатан углед и тиху славу”.

Књига „Римљани словенских обележја” писана је на српском језику и српском ћирилицом – пре него што је реформу  у језику обавио Вук Стефановић Караџић.

Срж Соларићеве књиге је вредан закључак да се сва племенска или завичајна имена на Хелму (Балкану) односе на претке Срба (Словена). То се односи на време пре грчке и римске државе. Он изучавање језика назива „Србска јероглифика” и у њој закључује, да су српке речи са Хелма (Балкана) преузете у стари грчки и стари латински језик: „… Претпоставка ова ће се обистинити, барем у већем делу, и за овај језик: панонски, сарматски, или скитски, пошто се за Скитију сматрало да се простире до самог Јадранског мора, доказаће се да је то био језик данас познат као словенски, ако Словени узмогну, као што је прилика да хоће, да довољно својих речи препознају у језику Јелина, којима је право име, по Аристотелу, било – Сели. И у доста оних речи које су из грчког језика прешле у римски, очигледан је словенски корен… И заиста за Влах, Власи, Латини види се да су изведени од: власт, властниј, владика, нешто као владини од владати, од којег је и римско: valere, validus, valde. ”

Соларић обавештава да ово стварање латинског језика на бази српских (словенских) речи није само његов став, него да тако мисле и западноевропски језикословци, међу којима спомиње и једног Француза: „Г. Хагер, који је лане (1817) на француском, у Милану, издао, не потписавши се, кратки рад: Запажања о упадљивој сличности која се открива између језика Руса и језика Римљана, први је странац, колико ја знам, који је посебно објавио рад о овој страни словенског језика”.

Бекство Енеје (Федерико Бароки)

more »

Category: Strani i domaći istoričari i pisci  Comments off