.

Слободан М. Филиповић:

МИТ О БОГУ СРЕЋЕ И ЊЕГОВОЈ ЖЕНИ

– Кадмо и Хармонија –

.

Кадмо је веничански херој са Истока и митски оснивач многих градова, а мотив његовог доласка на Балкан био је налог оца, да заједно с браћом пође на запад како би пронашли отету сестру Европу. Прави разлог Кадмовог доласка на север, очувао се у традицији, да је Кадмо у подручју Пангеаса у Пеонији открио златне руднике. Зато се касније сматрао зачетником рударства, па је поштован као један од четири Кабира металургије.

Кадмо прво одлази у Аполоново пророчиште у Делфима, да пита, у којој земљи треба да се настани и оснује град. Добио је одговар, да пође за кравом, која никад није носила јарам! Тамо, где она легне, треба да подигне град, који ће назвати Беотија. У србском и ведском миту, крава је поређење за светлост Сунца, па се пророчанство односи на митску краву Земуњу, из чијег вимена тече Млечни пут. Место на коме она леже, песничко је поређење за смирај Сунца, где почиње Нав или доњи свет, јер на западу ноћног неба Млечни пут постаје видив.

По античким изворима, потомци Кадма који су називани „синови Нојеве барке“, живели су на простору од реке Дрим до Неретве. Легенда каже, да је Кадмо убио змаја чувара локалног извора, а његове зубе посејао у земљу, из којих су никли Спартанци. Али, Сарбати, од којих је метатезом настало име Спартанци, много су старији од Кадма! Исти је случај с Кадмовим сином Илом, за кога се неосновано прича како је кумовао имену Илира. Како је то могуће, кад су Илири временски старији Кадма и његовог сина Ила, поставио је логичко питање И. Петровић?

Овидије у делу ..Метаморфозе” износи причу о Кадму (гр. Kadmos, лат. Cadmus) и његовом животу, а Херодот каже, за сина Агенора сидонског краља, да је пренео веничанску вештину писања Јелинима на Балкан!? Кадмо се ипак неоправдано сматра доносиоцем писмености, јер песник Тамир је 100 година пре Кадма писао на пелашком или рашанском писму (=веничко), опевавши завојевање Тесалије, а „Грци“ као народ тада нису ни постојали, већ је то био назив за помоћне војне чете (башибозук). Уосталом, данашња Грчка је припадала античком Илирику, и србском етничком простору, све до почетка 19 столећа и стварања прве (двојне) грчке државе у историји, чији је први Устав све православне прогласио за Грке!

Класичан мит о хероју Кадму и његовој жени Хармонији, везан је за „описмењавање“ Балкана, о томе сведочи „Дипилон натпис“ на Кадмовој јонској азбуци, чије датовање по некима сеже у неолит. Али, исто тако, и за подизање првих градова на Балканском полуострву. Кадмо носи атрибуте „Ветровити“ и „Црвени“, јер он је морепловац, металург, просветитељ или урбаниста. Описиван је као „црвени човек“, односно сунцем опаљен, који је заједно са својом женом дошао с планине Арарат на Истоку.

Гелије му приписује медицинска знања, а сматран је исцелитељем, због његовог знања о лечењу минералима. Пореди се с богом Сунца (Сербон, алијас Херакле), као и Секулом, алијас Асклепијем (Еусебије), за кога се веровало, да враћа мртве у живот. Јер, младо Сунце у србском предању лечи, а преисторијска метода лечења помоћу светлости и минерала, била је заједничка Балкану и Малој Азији.

Кадмо је још познат као Скит Токарис с Истока, филозоф звани Керамеикос, и скитски краљ из Колхиса, који је по предању саградио многе градове: Солун, Спарту, Атину, Будву… а међу њима и Колхиниј (данашњи Улцињ) и Лихнид, данашњи Охрид, на Кадмовом путу (Via Egnatia), који повезује Јадранско море с континенталним Балканом. Старо име Улциња је Колхиниј, а етимолошки стоји у вези с Кадмом металургом и називом за бакар (или бронзу): ар. chalyb, гр. halkos, лат. cholcis. Отуда, Сакалиби су метарлузи (Аргонаути), у микенском миту Кадмо и Хармонија

Име Кадмо је по Гаду, вавилонском богу Среће, који је у Палмири био бог Судбине, а јавља се у арамејском натпису кнеза Меше. Библијски Гад је истоимен јеврејском Давиду, богу Обиља, у истом значењу „среће“. На другом крају света, „гадар“ је свештенички ред код Нормана, док је у енглеском God и немачком Got постао опште име за бога. Етимолошки долази од арх. срб. г’ода, коњ, јер код старих Срба је коњ био света животиња бога Сунца, с митском улогом обнове света и живота у годишњем циклусу! Отуда су медски Срби додавали придевак „коњ“, испред имена својих богова, а исто наводи Беда за старобританске владаре, који су између осталих, носили и титулу „ждребац“.

Коњ је у србској митологији поређење и плеоназам за Сунце, па отуда и Рашански (Трачки) коњаник, чији је један од облика архаично-србски дадикри, крилати божански коњ, оличен у јутарњем Сунцу, од кога је владајућа наука направила причу о првим летачима: Дедалу и Икару. Дедал је митски творац лавиринта (ноћи), упоредног индиректној (поларизованој) светлости, која је у једној равни. Икар, његов син, упоредан је Сунцу, митолошки сину божјем, које се на свом привидном путу преко неба „креће“ од истока ка западу (правцем Крит-Сицилија)!

Кадмова жена Хармонија, етимолошки је сагласна имену свога мужа, јер „срећа“, иако је фикција не може постојати без склада, који подразумева светлост Сунца и живот. Долази од арх. срб. самџњана, склад, сагласност, али није препознатљива у грчком изговору, који слово „с“ чита као спирант, нити има у изговору сугласнике „џ“ и „њ“!

Склад подразумева омер, меру једнаку за све, пошто се духовно у појавном увек јавља као хармонија, а симболише је „божанска планина“, јер троугао је „мајка облика“ и икона хармоније! Жена Кадмова је изумела реторику, музику и писмо (аријско), а Вилијам Џонс тврди, да је она богиња музике и писмености, с именима Сарда, Дарда, Сарасвати, Артемида или Минерва, називана и богињом Хармоније!

Кадмо је основао древну школу у Атини, која је по њему добила име Академија, па су га антички писци звали Академ у значењу „мислиоц“. Друго тумачење појма Академија је по Академу, власнику врта у коме су држана предавања, што етимолошки не мора да буде у супротности с првим објашњењем, уколико су Кадмо и Академ етимолошки исто лично име. Кадмо је представљан као „мислиоц“, па би арх. срб. акадама, врста тантричког дијаграма, могао да буде етимолошки материјални траг!

Још је називан и Стари и Пелазг, или Огигије Великог потопа, по сину Јефте (Нептуна), који је владао у Беотији. Историчар Џ. Брајант износи, да име Кадмо изворно значи „сунчани“ или „светлећи“. Изводи се од „семитског“ kedem, исток, па Кадма тумаче, као „дошљака с Истока“, што је упоредно србској изреци: Сунце на исток, а јаки Бог на помоћ!

Могуће је, да реч кедем, исток, стоји у вези „када“ (дим, тамјан), арх. срб. ганд’а, инф. ганд’ате, кадити, јер овај магијски поступак има чистилачку и заштитну улогу, а обредно се врши према истоку. Срби имају пословицу: Бежи к’о ђаво од тамјана, а једно од имена за тамјан у аријском језику је управо придевак богиње Среће! Мудраци су кад (тамјан) донели с Истока новорођеном Ристу, а митски Мојсије га је такође добио од Господа.

Ширење писмености и урбанизма у миту о Кадму, односе се на античко царство Срибала на Балканском полуострву, за које Томазео каже, да је старије од Руме (Рима), која је уосталом изграђена на илирској Гортини (Градини). Древна Срибалија, столећима је називана „Србско царство“ у европским средњевековним грбовницима, а на преантичким представама и шлемовима Срибала, или античким вазама, приказан је мит о Кадму и Хармонији заједно са хиперборејским симболом дивљег вепра обележјем бога Рата!

На србским заставама и грбовима кроз историју, налазио се дивљи вепар прободен стрелом (кроз грло), јер Срибали су били вешти у руковању с луком и стрелом, тако да није чудно, што је овај симбол Хиперборејаца враћен из заборава у Првом србском устанку! Јавља се на устаничкој застави, печату Правитељствујућег Совјета, и печатном прстену Црног Ђорђа, као континуитет србског културно-историјског идентитета!

…

приређено, из књиге Сање Шуљагић „Оглед о србском идентитету“