Princeza Olivera Lazarević

Princeza Olivera je, nesumnjivo, bila najmlađa kći, ali nije konačno utvrđeno da li je bila i najmlađe dete kneževskog para. O Oliverinom rođenju, detinjstvu i ranoj mladosti gotovo da nema neposrednih podataka. Godina njenog rođenja nigde u izvorima nije precizno zabeležena. Neki autori rodoslova Lazarevića smatraju da je rođena 1373. ili 1376. godine. Sa druge strane, na osnovu nekih savremenih genealogija, rukovodeći se podatkom da je despot Stefan, Oliverin brat, rođen oko 1377, može se izvući zaključak da se u tom slučaju mogla roditi između 1378. i 1380. U slučaju da je rođena između 1373. i 1376. godine mogla je imati između četrnaest i osamnaest godina kada je otišla u harem.U razdoblju pre Kosovske bitke, život kneževske dece odvijao se u sjaju neke vrste političke i kulturne renesanse. Kneževa deca, pa i sama Olivera, imala su prilike da se sretnu sa mnogim umnim ljudima, umetnicima i zanatlijama i da se upoznaju sa lepotom njihovih dela. Svet zabave bio je takođe lako dostupan. Na očevom dvoru ili na gradskim trgovima, mogli su da vide putujuće glumce, propovednike, muzičare i mađioničare. Bili su u prilici da posmatraju i mnogobrojne viteške igre, nalik viteškim turnirima na Zapadu. Njihovo obrazovanje bilo je temeljno. Učili su strogu dvorsku etikeciju, čitanje, pisanje, matematiku i pevanje. Pored maternjeg jezika, morali su tečno govoriti latinski i grčki. Proučavali su i hrišćansku teologiju i filozofiju. Čak i ženska deca morala su, bar delimično, biti upućena u pravila i tajne diplomatije. Lazareve i Miličine kćeri bile su lepo vaspitane, ambiciozne, pametne, obrazovane, samosvesne i energične žene, prave vladarke nalik svojoj majci. Potvrda za ovo je i obrazovanje Jelene Balšić, čija se pisma smatraju izvanrednim dometom srpske srednjovekovne epistologije. Dokaz su i vladarske karijere, kako Jelene Balšić, tako i njene sestre Mare Branković, pa i čitava sudbina princeze Olivere.

Kneginja Milica, Olivera i Angelina

SRPSKE  ZEMLJE  KRAJEM  14. VEKA

POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, od Stefana Nemanje do cara Uroša I, bili su politički. Kralj Milutin je sklopio čak pet takvih brakova. I brak kneza Lazara i Milice, visokog dvorskog službenika i kneginje — Nemanjine potomkinje bio je usmeren politikom. Njihove četiri starije kćeri bile su, takođe, u političkim brakovima. Mara je udata za Vuka Brankovića, Dragana za bugarskog cara Jovana Šišmana, Teodora za palatina na ugarskom dvoru Nikolu Gorjanskog (Garevića, Garu), a Jelena za gospodara Zete — Đurađa Balšića. Ni osmanlijski vladari iz tog doba nisu ostali imuni na posezanje za brakom kao političkim sredstvom. Sultan Orhan, otac Muratov i deda Bajazitov dobio je od pretendenta na vizantijski presto i kasnijeg cara Jovana Kantakuzena, njegovu kći Teodoru za ženu (1346. ili 1347). Kantakuzen je, u sukobima oko vizantijskog prestola, privoleo Turke na svoju stranu i na kraju bio krunisan za cara. Nije prošlo mnogo vremena, a sultan Murat je za ženu uzeo jednu hrišćansku princezu. Kada je car Jovan, koji je kontrolisao južni deo Bugarske, izgubio Drenopolj (Jedrene), a potom i Filipopolj (Plovdiv) morao je pristati na vazalstvo Muratu. Izvori kažu da je sam Murat kao zalog tražio Jovanovu sestru Tamaru. Dvadesetak godina kasnije slična sudbina zadesila je i princezu Oliveru Lazarević. Kako navodi teolog Nikola Giljen njeno venčanje sa Bajazitom pokazalo se u datom istorijskom trenutku kao najracionalnije rešenje za opstanak srpskog naroda i srpske države.

Nedugo posle kosovske tragedije, koja se dogodila na Vidovdan 1389, nastali su sukobi među Srbima koji su bili za primirje sa Turcima i onih koji su bili za dalji otpor. Srbijom je u to vreme, s mukom, ali uz svesrdnu pomoć malobrojne preživele vlastele, a u ime maloletnog sina Stefana, upravljala kneginja Milica. Miličinoj vlasti se suprotstavljao njen zet Vuk Branković, koji je odbijao njenu prevlast u porodičnom savezu. Milica je nameravala da se sa decom, Stefanom, Vukom i Oliverom skloni privremeno u Dubrovnik. Mađarski kralj Žigmund je saznao za to i želeći da iskoristi njeno odsustvo prodro je u severnu Srbiju. Dok su mađarske trupe pljačkale po Šumadiji, a turske po jugu Srbije, Bajazitove posade već su bile zaposele nekoliko srpskih gradova. Kneginja Milica promenila je odluku, ostala u Srbiji i sklopila mir sa Turcima prihvatajući vazalnost Bajazitu. Tu odluku Milica je donela uz saglasnost vlastele, državnih činovnika, patrijarha i arhijereja srpske crkve. Mir je pre svega podrazumevao veliki novčani danak Turcima i pomoć u ljudstvu za potrebe turske vojske. Kao zalog za ispunjenje ovih obaveza, Milica je dala svoju najmlađu i jedinu neudatu kćer Oliveru u harem sultana Bajazita, čoveka koji joj je pogubio oca.

Kneginja Milica Hrebeljanović

Vreme Oliverinog odlaska u Bajazitov harem, Stojan Novaković povezuje sa kanonizacijom kneza Lazara i prenosom njegovih moštiju iz Prištine u Ravanicu. Taj događaj odigrao se 28. juna 1391. godine, zbog čega Novaković Oliverin odlazak u harem smešta u proleće te godine. Pre sklapanja mira Turci nisu dozvoljavali prenos moštiju, a to je bio jedan od uslova da ga Srbi prihvate. Ne može se pouzdano reći da je ovaj Novakovićev zaključak tačan. Prenos moštiju kneza Lazara mogao se dogoditi, posle duže pripreme, na Vidovdan, naredne godine.

…Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir izmeÄ‘u Srbije i Osmanske imperije. Konstantin Filozof ovom dogaÄ‘aju daje epsku crtu. Zapaža da je Olivera data Bajazitu “da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali”. Vekovima kasnije, Vladimir Ćorović zaključuje da je majka Milica “morala pristati na to”. Olivera je otiÅ¡la onome ko je pogubio njenog oca, kneza Lazara! Ako već nije mogla podeliti teret majčinske tuge, kneginja Milica je sa srpskom vlastelom i crkvom podelila teret ove teÅ¡ke odluke. Bajazitu su Oliveru odvela braća, kneževići Stefan i Vuk. Bilo je to njihovo prvo vazalsko putovanje na poklonjenje novom gospodaru. Harem se nalazio u tadaÅ¡njoj evropskoj prestonici Osmanlija, u Drenopolju (Jedrenu), na reci Marici, oko 250 kilometara istočno od KruÅ¡evca. Oliverina sudbina za trenutak je promenila tok istorije njenog naroda. Nije bila ni prva hrišćanka, ni prva plemkinja u tom haremu. Prema navodima Željka Fajfrića, nijedna sultanija pre Olivere, koja nije preÅ¡la u islam, nije uspela da postane toliko uticajna. Olivera je bila “dovoljno mudra da zna do koje granice sme da ide i Å¡ta može da dobije”. Njene želje nisu prerastale u hirove i neuočljivo se meÅ¡ala u političke dogaÄ‘aje. Za svoju porodicu “umela je da izbori Å¡ta se moglo”.

Odlazak u Bajazitov harem i novo životno okruženje bili su stresni i surovi za nju, zapaža teolog Nikola Giljen. Na njenoj strani su bili prirodna snalažljivost, karakter, obrazovanje i vaspitanje. To joj je pomoglo da se lakÅ¡e uklopi i brže prilagodi uslovima haremskog života. Malobrojni pisani izvori iz tog doba otkrivaju da je Olivera s vremenom stekla poseban položaj i snažan uticaj na Bajazita. O tome svedoči Konstantin Filozof u “Žitiju Despota Stefana”. Drugi izvor, turska “Hronika” AÅ¡ik-paÅ¡e Zade puna je velikih greÅ¡aka u godinama i imenima, a provejavaju i nesimpatije prema sultaniji hrišćanki. On čudno pripoveda o miru sklopljenom izmeÄ‘u Srba i Turaka iz 1390. godine. Po njemu, na poklonjenje Bajazitu nije doÅ¡ao sam Stefan, već njegov izaslanik sa “sestrom njegova oca”, Å¡to je mogla biti samo Dragana, žena čelnika Muse, koja je umrla pre 1389. godine. Sasvim je nejasno da li je taj izaslanik sa sobom doveo princezu Oliveru ili je po nju, naknadno, doÅ¡ao Bajazitov emisar. Olivera se nigde ne spominje imenom, već isključivo kao “Srpkinja devojka” i “Kaurka devojka“. Iz rečenice: “Kada se devojka sastade sa Hanom, ostvari se Å¡to se želelo”, ne može se zaključiti da li hroničar govori o miru izmeÄ‘u Srba i Turaka ili sklapanju braka izmeÄ‘u Olivere i Bajazita. Isto tako se ne zna da li je AÅ¡ik-paÅ¡a mislio na Oliverin uticaj na Bajazita u korist Srba ili na ispunjavanje bračnih dužnosti, kada je zapisao: “Kada je devojka poodrasla, poslužila je za ono Å¡to joj je dužnost bila.” Å to se tiče Oliverinog uticaja na Bajazita, tu se AÅ¡ik-paÅ¡a, kao pravoverni musliman, usredsredio isključivo na činjenicu da se turski sultan propio zbog njenog negativnog uticaja. Masovne pijanke u haremu odvijale su se, tobože, uz odobravanje i podsticanje velikog vezira Ali-paÅ¡e, po nekim izvorima Srbima nimalo naklonjenog. Ove tvrdnje se ponavljaju nekoliko puta, pa i u stihu, sa očekivanim zaključkom o Å¡tetnosti brakova osmanskih vladara sa hrišćankama. I iz ovih zapisa zaključuje se da je Olivera bila uticajna, u većoj meri nego Å¡to je bilo dozvoljeno. Bila je jedna od njegove četiri Å¡erijatske supruge-kadune.

PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa i otmena, i imala veliki uticaj nad strastima odanog  sultana Bajazita. Pripisuju joj da je sultanova strast prema alkoholu samo manji deo njenih grehova. Najveći greh joj je, ipak, po njihovom miÅ¡ljenju, to Å¡to je neprestano Å¡aputala sultanu u korist svog brata despota Stefana Lazarevića. Nije bilo lako, u velikom haremu u kome se neprekidno odvijala intrigantna diplomatska borba meÄ‘u ženama, postati miljenica sultana. Olivera je to uspela. Harem je bio složeno, opasno i zatvoreno druÅ¡tvo, izolovano od stvarnosti i spoljaÅ¡njeg sveta. Većinom su ga činile robinje, zarobljenice ili kupljene žene. Bilo je tu i po nekoliko stotina žena. Prostorije je čuvala straža sačinjena od evnuha — crnaca uÅ¡kopljenika, pod komandom harem age. Nadzirala ga je sultanova majka, koja je pazila da se neka od žena harema previÅ¡e ne dodvori sultanu. Tek pristigle žene imale su rang adžamije, odnosno početnice, a vremenom su prelazile, u zavisnosti od svojih sposobnosti, ali i sultanove volje, put od džarija (obične robinje), preko Å¡agirdi (Å¡egrtica) i gediklija (u rangu kalfi), do usti (majstora za različite dužnosti prema sultanu). Uste koje su obavljale ono Å¡to se danas naziva “bračnim dužnostima” nazivale su se hasećijama. Samo četiri hasećije, koliko je propisivao Å¡erijat, mogle su stupiti u Å¡erijatski brak i nazivane su kadunama, a ako rode sinove baÅ¡-kadunama.Prema nekim izvorima, žene za harem birane su prema turskom osećanju za žensku lepotu, pa su tako na ceni osim Turkinja bile i žene sa Kavkaza, Gruzijke i Jermenke, uglavnom punije graÄ‘e i crnomanjaste. Turski sultani ženili su se, meÄ‘utim, i hrišćanskim princezama — Grkinjama, Bugarkama, Srpkinjama i Ruskinjama. Tako je bilo i u Oliverinom vremenu. Sa inovernim princezama sultani su sklapali Å¡erijatske brakove. One nisu morale da prihvate islamsku veru, postajale su kadune ili sultanije. Neke od njih su ne samo ostajale u pravoslavnoj veri, već su pored muževljevih džamija gradile crkve. Hrišćanske kadune imale su znatan politički uticaj. Ruskinja Rokselana, poznatija kao Hurem-sultanija, žena Sulejmana Veličanstvenog, imala je uticaj čak i u nasleÄ‘ivanju vlasti. Zbog toga su takvi brakovi od druge polovine XVI veka bili zabranjivani.

Olivera je vrlo brzo shvatila sistem funkcionisanja harema. VeÅ¡to izbegavajući intrige i strogu hijerarhiju naÅ¡la je put do Bajazitovog srca. Kao njegova miljenica uspela je da pomogne svojoj zemlji. Ovakvim ponaÅ¡anjem pokazala je izuzetnu diplomatsku mudrost. Pozivajući se na ranija istorijska iskustva, Stojan Novaković povezuje Oliverin uticaj na Bajazita sa preimućstvom koje su Lazarevići imali nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. “Udajom Olivere, slučajem Å¡to je njoj poÅ¡lo za rukom da u dvoru Bajazitovom i nad Bajazitom samim zadobije znatan uticaj, i viteÅ¡kim i plemićkim osobinama Stefana Lazarevića, novoga kneza, Lazareva je porodica, kako se iz naÅ¡ih savremenih spisa vidi, zauzela vrlo povoljan položaj na dvoru Bajazitovom. To je mnogo doprinosilo i utvrÄ‘enju njenom u samim srpskim zemljama.” Kao posledica toga, odmah po Vukovoj smrti (1398.) sve zemlje Brankovića uÅ¡le su u sastav države Lazarevića. Politika mira sa Turcima dala je svoje najzrelije plodove po Srbiju. Zasluge za to Novaković pripisuje upravo princezi Oliveri, podsećajući da je ona “u sultanskome haremu uspela da održi prvo mesto, zadobije i održi ljubav besnog Bajazita”.

DESPOT  STEFAN LAZAREVIĆ

ODLAZAK Olivere Lazarević u harem sultana Bajazita doneo je Srbima preko potreban mir. Zahvaljujući njenom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. Lazareva porodica, kako se vidi iz savremenih spisa, zauzela je vrlo povoljan položaj na turskom dvoru. To je doprinelo njenom utemeljenju u srpskim zemljama, a zemlje Brankovića su uÅ¡le u sastav države Lazarevića 1398, odmah po smrti Vuka Brankovića. Negde u to doba, u sklopu osvajačkih pohoda na Balkanu, Turci su poslali jake vojne odrede u Bosnu. U tom pohodu sa svojim trupama učestvovao je knez Stefan Lazarević. Usled nezapamćeno jake zime doživeli su krah, a Stefan je, uz pomoć Ugara, pokuÅ¡ao da to iskoristi za osloboÄ‘enje od turskog vazalstva. Srpski plemići, koji su želeli da se osamostale, pripremili su zaveru protiv Stefana. Poslali su Bajazitu signale o Stefanovoj tobožnjoj odgovornosti za neuspeh u Bosni i njegovim vezama sa Ugrima. To je poljuljalo Stefanov ugled kod Bajazita i pretilo da ozbiljno ugrozi srpsku državu. Mada se neuspeh bosanske misije nije neposredno mogao povezati sa Stefanom, to je zbog njegove prougarske politike podsećalo na izdaju, zaključuje teolog Nikola Giljen. Jedan od trojice urotnika, Novak Belocrkvić, Nikola Zojić i izvesni Mihailo (ili Mihalo), otkrio je Stefanu zaveru. Ubrzo je Stefan pogubio Belocrkvića, a Zojića proterao sa čitavom porodicom u manastir Ostrovica. Da bi ispravile Å¡tetu, kneginja Milica (tada već monahinja Jevgenija) i njena roÄ‘aka, monahinja Jefimija, otputovale su sultanu Bajazitu. Istoričar Vladimir Ćorović navodi da je to bila prva naÅ¡a diplomatska misija koju su vodile žene. Prema istorijskim izvorima, njih dve su otiÅ¡le Bajazitu sa zvaničnom molbom da im dozvoli da prenesu moÅ¡ti svete Petke iz Trnova u Vidin, kako bi njihove čudotvorne moći pomogle srpskoj zemlji i narodu, a Stefanovo pravdanje od optužbi za izdaju, spomenule su samo usput. Istoričari kažu da Bajazit nije poverovao monahinjama da je Stefan nevin, ali nije posumnjao da je njihov dolazak povezan sa moÅ¡tima. Usledila je Stefanova poseta Bajazitu. Hroničari smatraju da je Oliverino “Å¡aputanje u bratovljevu korist” tada odigralo ključnu ulogu i spaslo ga sultanovog gneva. Bajazit ne samo da je oprostio Stefanu, već je prema njemu zauzeo joÅ¡ blagonakloniji, gotovo očinski stav.

Konstantin Filozof prenosi da je Stefan, iskreno se kajući, tada rekao Bajazitu: “Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje pred tvojom moći, sam ću izneti sagreÅ¡enje moje, koje carstvu tvome neki za mene behu saopÅ¡tili, kako sam odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. RasudivÅ¡i opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moći i zakletve, i doÄ‘oh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci, Å¡ta hoćeÅ¡, učini.” Prema istom izvoru, Bajazit je svog vazala nazvao “najstarijim i vazljubljenim sinom” i ukazao mu na jalovost i Å¡tetnost paktiranja sa Ugrima. Proročanske Bajazitove reči da treba da pričeka njegovu smrt i borbu njegovih sinova za vlast, pa da to iskoristi za osamostaljivanje i proÅ¡irenje države, piÅ¡e Giljen, možemo uzeti sa rezervom, jer su one svesna ili podsvesna posledica Konstantinovog poznavanja kasnijih dogaÄ‘aja. Ipak, takve tvrdnje ukazuju da je Bajazitov odnos prema Stefanu mogao biti krajnje dobronameran. Nema sumnje da je na takav odnos Bajazita prema Stefanu uticala Olivera.

…Dve vojske su se sudarile 28. jula 1402. godine u blizini Angore (danaÅ¡nje Ankare) u Turskoj. Bajazitova vojska imala je oko 40.000 vojnika, a Tamerlanova dvostruko viÅ¡e. U Bajazitovoj vojsci bili su i njegovi balkanski vazali, meÄ‘u njima i knez Stefan Lazarević, koji je sa sobom poveo izmeÄ‘u dve i pet hiljada vojnika… Njegovi teÅ¡ki oklopnici, zaogrnuti crnim lambrekinima sa zlatom izvezenim krstovima, u znak sećanja na Kosovsku bitku i žaljenja za knezom Lazarom, jedini su na angorskom bojiÅ¡tu predstavljali strah i trepet za Mongole. Kada je bilo jasno da je za Osmanlije bitka izgubljena, Stefan je mogao da se povuče i ostavi Bajazita na milost i nemilost neprijatelju. Osvetio bi mu se za očevu smrt i ponovo osamostalio. Da je tako postupio, možda bi uspeo da zauvek protera Turke sa evropskog tla, ali bi u tom slučaju napustio i svoju sestru, sultaniju Oliveru Lazarević, koja se nalazila u Bursi ili možda na samom bojiÅ¡tu. Pogazio bi i reč datu Bajazitu, koji mu je četiri godine ranije očinski oprostio izdajstvo. Prema istorijskim izvorima, baÅ¡ to je navelo Stefana da ostane… Posle Stefanovog odlaska sa bojiÅ¡ta, Bajazit je savladan i zarobljen. Sudeći po turskim izvorima, Mongoli, kao i sam Tamerlan, prema njemu su se odnosili sa poÅ¡tovanjem. Neki istoričari navode da je princeza Olivera bila zarobljena zajedno sa njim, na samom bojiÅ¡tu, jer su osmanlijski sultani često u bitku vodili i svoj harem. Ne zna se pouzdano da li su sa njom bile i ostale Bajazitove zvanične supruge ili je on samo nju, kao svoju miljenicu, poveo sa sobom na bojiÅ¡te. Prema drugim izvorima, Olivera se za vreme Angorske bitke sa čitavim haremom nalazila u Bursi, staroj osmanskoj maloazijskoj prestonici. Bajazit je navodno molio Stefana da se povuče iz bitke i pokuÅ¡a da spase Oliveru od mongolskog zarobljavanja. Izgleda da Stefan nije stigao na vreme. I, Olivera je zarobljena. Prikazi sudbine sultanije Olivere Lazarević u tatarskom zatočeniÅ¡tvu, zahvaljujući maÅ¡ti onovremenih hroničara spadaju u najčudesnije u srpskoj istoriji. Turski hroničari ne govore niÅ¡ta o tome, ali zato ističu korektan odnos Mongola, odnosno samog tatarskog kana Tamerlana, prema zarobljenom sultanu Bajazitu. Tako AÅ¡ik paÅ¡a navodi da je Tamerlan insistirao da zarobljeni Bajazit pred njega doÄ‘e na konju, jer “carevima ne priliči da hodaju”, kao i da su pobeÄ‘eni i pobednik “sedeli na istom ćilimu”. Sudeći po ovome, teolog Nikola Giljen smatra da ni kasniji tretman Bajazita, pa ni Olivere, nije mogao biti tako surov kakvim ga neki hroničari prikazuju. Prema navodima vizantijskog hroničara Laonika Halkokondila, zarobljeni Bajazit, okovan zlatnim lancima i smeÅ¡ten u kavez, ponižavan je na razne načine. Bio je izgladnjivan, hranjen otpacima i korišćen kao “stolica” za uzjahivanje konja. Njegova žena Olivera (koju pogreÅ¡no naziva Mileva) naga do pojasa služila je Tamerlana, dvorjane i goste na gozbama. Navodno je Bajazit srdit zbog načina na koji se postupa sa njegovom suprugom rekao tatarskom kanu: “Å to činiÅ¡ niti je tvoga oca, niti tvoje majke dostojno, jer kako su ti i otac i majka glupaci i sirotani, zar ti pristoji da sramotiÅ¡ carsko dete i carsku ženu, i da beščastiÅ¡ one koji su ti po prirodi njihovoj gospodari!” Očajni Bajazit je posle toga, prema ovom izvoru, udarao glavom u reÅ¡etke kaveza, dok nije “ispustio svoju skrnavu duÅ¡u sa beščašću”… U “Kraljevstvu Slovena” Mavro Orbin, takoÄ‘e, govori da je Bajazit bio zatočen u kavezu. Oliveri su, prema njegovim navodima, naredili da “odseče haljinu do pupka, tako da su joj se videli stidni delovi”. Tako odevena služila je kana i dvorsku svitu. “Beskrajno tužan zbog njene gadne kobi”, Bajazit je udarao glavom u reÅ¡etke kaveza, sve dok se “nevoljno i bedno nije ubio”. Prema Orbinovim kazivanjima, Olivera se upokojila drugi dan posle njegove smrti.

Ove fantastične pripovesti o Bajazitovoj i Oliverinoj sudbini u mongolskom zarobljeniÅ¡tvu, proÅ¡irile su se kroz srpsku, ali i zapadnu istoriografiju XVII i XVIII veka. Zvanična istoriografija odbacuje ove navode, pa se prava priča gradi na osnovu romansirane fabule. Stojan Novaković je, meÄ‘utim, i u tim legendama video posredni značaj za istoriografiju: “Pričanja i pojedinosti znatna su za istoriju i onda kada nisu istinita, jer iznose kako se o dogaÄ‘ajima i o licima u njihovo vreme ili odmah posle njihove smrti mislilo. Položaj koji je Olivera umela da zauzme i da održi u Bajazitovom haremu i u Bajazitovom srcu, a istoričari ga opisuju kao čoveka veoma strasna i veoma bujna, lako objaÅ¡njava povlašćen položaj Lazareve porodice i srpske, njoj potčinjene države na Bajazitovu dvoru.” I drugi istoričari smatraju da ove legende svedoče o jakoj emotivnoj vezi Olivere i Bajazita. Naročito priča koja govori o tome da je Olivera umrla od tuge za sultanom. Surova stvarnost mogla je biti sasvim drugačija, budući da Tamerlanu Olivera nije bila interesantna nakon Bajazitove smrti, poÅ¡to nije mogao sa njom politički da trguje.

OPHOĐENJE kana Tamerlana prema turskom sultanu Bajazitu i njegovoj supruzi a kćeri kneza Lazara, Oliveri, dok su bili u mongolskom zarobljeniÅ¡tvu, nije bilo okrutno i bezduÅ¡no, ukazuju mnogi istoričari, koji su pomno pratili taj deo istorije. Prema zapisima Konstantina iz Ostrovice, Olivera jeste služila Tamerlanove goste, ali je bila obučena, a ni ona, ni Bajazit nisu ponižavani. Tamerlanova namera navodno je bila da pouči Bajazita da ne vodi žene sa sobom u rat. Konstantin pripoveda da Tamerlan nije nameravao “zlo učiniti Bajazitu, nego je mislio pustiti ga opet u njegovu zemlju sa svim njegovim ljudima”. Bajazit je, ipak, “od prevelike žalosti”, Å¡to bi mogla biti posledica objektivne poniženosti pobeÄ‘enog i zarobljenog vladara odlučio da se ubije i “otrovao se sam svojim prstenom”. Posle toga Tamerlan je, piÅ¡e Konstantin, odlučio da sve Bajazitove ljude oslobodi, a Oliveru je “dao odvesti opet u Bursu, u njenu zemlju”. Slični su navodi tatarskih hroničara. Mada direktno ne spominju princezu Oliveru, oni tvrde da je surovi Tamerlan, po odlasku iz Male Azije pustio sve zarobljene Srbe, jer se divio njihovom ratničkom umeću i junaÅ¡tvu.

U “Dinastičkoj hronici Timur-Lenka (Gvozdenog invalida)” piÅ¡e da je Tamerlan, zvani “Gurgan” (“Sahranjivač”), zarobio kod Angore viÅ¡e od 120.000 Bajazitovih vojnika. MeÄ‘u njima je bilo najmanje Srba. “Sahranjivač” je navodno pobio viÅ¡e od četvrtine zarobljenika, ali nije pogubio nijednog Srbina, zato Å¡to je bio zadivljen srpskim junaÅ¡tvom! Tamerlan je navodno oslobodio sve Srbe i dao im oružje, konje i opremu. Sa sobom je poveo sedamdesetak pripadnika Stefanove inžinjerijske jedinice, koji su mu bili potrebni za graÄ‘evinske radove. Ni Konstantin Filosof ne govori da je Tamerlan loÅ¡e postupao prema Oliveri i Bajazitu. Posredno kazuje da je Olivera bila brzo osloboÄ‘ena. ÄŒak i grof ĐorÄ‘e Branković u svojim “Hronikama” tvrdi da je Olivera preživela mongolsko zatočeniÅ¡tvo i da se vratila u Srbiju. Jovan Rajić u “Istoriji slovenskih naroda” (XVIII v.) tvrdi da je Olivera preživela zarobljeniÅ¡tvo i da se vratila kući. Za to, veli Rajić, “imamo dovoljne domaće dokaze”, budući da o Oliverinom životu posle 1403. godine postoje pisani podaci. Da je Olivera preživela Tamerlanovo zarobljeniÅ¡tvo u svojim delima govori i Stojan Novaković, koji se vezuje i za period nastao posle tog doba. “Nije istina”, kaže Novaković, “da se Bajazit ubio u kavezu, kako priča Orbini, niti je Olivera dva dana potom umrla, poÅ¡to mi iz pouzdanih izvora znamo da je ona nadživela Despota Stefana Lazarevića, a neće biti izvesno ni sve Å¡to smo iz toga izvora naveli o surovom i nečovečnom postupanju prema Bajazitu i ženi njegovoj.” Njegovi stavovi bili su polaziÅ¡te za dalja proučavanja.

Neki istoričari naglašavaju da je Tamerlan vrlo dobro znao odakle potiče Olivera i da je veoma poštovao njenog brata Despota Stefana Lazarevića. Prilikom boravka u zarobljeništvu u ozbiljnim istorijskim analima nije evidentirano da je Bajazit bio izložen torturi, ali je izvesno da ga je potpuno porazila nesloga njegovih naslednika u borbi za presto, kao i rasulo kao posledica novonastale situacije. Oliveru i ostale žene iz harema, koje su nage služile Tamerlana i njegovu svitu, pevale, igrale i uveseljavale ih, da bi na kraju bile grubo i masovno silovane, kao i da je Oliveru silovao lično sedamdesetogodišnji Tamerlan, na Bajazitove oči, što je bio poseban znak poniženja i prikazivanja moći, istoričari spominju samo kao priče iz domena romansirane istorijske fantazije.

Princeza Olivera oslobođena je tatarskog zatočeništva najkasnije u proleće 1403. godine. Iz šturih istorijskih izvora ne može se pouzdano zaključiti da li ju je mongolski kan Tamerlan svojevoljno oslobodio ili ju je njen brat, Despot Stefan Lazarević svojom mudrošću izveo i vratio u Srbiju. O tome kako i kada se Olivera vratila u zavičaj nije ostalo pisanih tragova. Istoričari se slažu da je misija, koju je Stefan uputio Tamerlanu odmah posle Angorske bitke, zapravo izdejstvovala Oliverino oslobađanje. Prema navodima Konstantina Filozofa i Konstantina iz Ostrovice, strašni i po zlu čuveni Tamerlan, pustio je hrišćansku princezu i osmansku sultaniju kao znak svoje dobre volje, najverovatnije ne naplativši otkup.

Olivera je po dolasku u Srbiju stigla prvo u KruÅ¡evac, staru Lazarevu i Stefanovu prestonicu. Prema narodnom predanju kratko je boravila u manastiru Manastirica u blizini Kladova. Ovaj manastir nalazio se na teritoriji kojom je tada upravljao vojvoda Å ain, jedan od viÄ‘enijih vlastelina Despota Stefana. Kratak Oliverin boravak u ovom kraju istoričari povezuju sa kasnijim povlašćenim položajem Negotinske krajine u Osmanlijskom carstvu, koja je dobila status “sultanijinih poseda”. U burnom i krvavom, a potom mirnom i naprednom periodu srpske istorije, od 1402. do 1427. godine, gotovo da nema pomena o Oliveri. Po premeÅ¡tanju prestonice iz KruÅ¡evca u Beograd, Olivera se sa bratom Stefanom preselila tamo. Jedini podatak o Oliverinom boravku van Beograda u tom razdoblju nalazi se u jednom dubrovačkom dokumentu iz 1423. godine. To je odgovor na molbu da Olivera poseti Dubrovnik, gde je živela njena sestra Jelene BalÅ¡ić Hranić, koja je u to vreme bila udata za vojvodu Sandalja Hranića. Za Dubrovčane je Hranićeva svastika Olivera ili gospodarica Despina (“domina Despina”, kako su je tamo zvali) bila dobrodoÅ¡la “jer je ova časna gospoÄ‘a od krvi svetloga Despota i od njegovog je dvora”.

Nije poznato da li je Olivera otputovala u Dubrovnik. Ako jeste, tada se prvi put posle trideset godina srela sa svojom sestrom Jelenom. Mada je Oliverina majka, kneginja Milica bila živa kada se ona vratila u Srbiju, u istorijskim analima i dokumentima nema potvrda da su se njih dve videle. Pretpostavlja se da je Olivera bila na majčinoj sahrani u Ljubostinji 1405. godine. Pojedini istoričari navode da je princeza Olivera, od povratka u Srbiju, pa sve do despotove smrti bila njegov “verni pratilac” i da je bila bratu “drug i savetnik, podstrekač i teÅ¡itelj”. Olivera je Stefanu mogla biti od velike koristi, naročito u vreme ratova 1406—1413. godine, budući da je poznavala Bajazitove sinove koji su se tada borili za vlast. Znala je njihove vrline i mane, njihove slabe tačke, ili je barem imala posredna saznanja o njima, koja je stekla tokom godina provedenih u haremu. Negovala je Stefana kada se razboleo i verovatno mu je bila najveća uteha kada su se zajedno naÅ¡li 1409. godine u Beogradu, opkoljeni od njihovog brata Vuka i Turaka. Mada nije prisustvovala sahrani svoga brata (1427), prema navodima Konstantina Filozofa, bila je centralna ličnost u opÅ¡tenarodnoj žalosti koja je zavladala Beogradom i Srbijom. Poslednjoj Lazarevićki u Srbiji upućivane su reči saučešća i žalosti za prerano izgubljenim vladarom.

POSLE smrti despota Stefana Lazarevića, njegova sestra Olivera nastavila je da živi u Srbiji, kojom je tada vladao njihov sestrić, despot ĐuraÄ‘ Branković. Pretpostavlja se da je posle ugarskog preuzimanja Beograda, jedno vreme živela na ĐuraÄ‘evom dvoru, u novoj srpskoj prestonici Smederevu. Nekoliko puta je odlazila u Dubrovnik i poÅ¡to ga je njena sestra Jelena BalÅ¡ić napustila i preselila se na skadarsko ostrvce BeÅ¡ka, gde je sazidala manastir. Dubrovčani su Oliveru lepo dočekivali. Imali su poseban fond za njeno izdržavanje tokom boravka u njihovom gradu. Jelena je umrla 1443. godine u manastiru presvete Bogorodice u BeÅ¡koj, gde je i sahranjena. Svojoj sestri Oliveri ostavila je “zlatnu ikonu”, kao i 200 dukata, koje je trebalo da potroÅ¡i na pomene Jeleni i podeli siromaÅ¡nima. Posle tog, viÅ¡e nema pomena Olivere u dokumentima. Istoričari se uglavnom slažu da je ona bila živa i naredne godine. Konstantin Jireček tvrdi da se u toj godini Olivera poslednji put pominje u nekom neimenovanom dubrovačkom dokumentu.

Negde u to doba, despot ĐuraÄ‘ Branković je posle četiri godine izgnanstva i borbe uspeo da u zajedničkoj akciji sa Bugarima potisne Turke, koji su mu Segedinskim mirom vratili vlast. ĐuraÄ‘ se vratio u “opustelu” Srbiju, koja nimalo nije nalikovala na Stefanovu despotovinu, o kojoj je romantično i idilično pisao Konstantin Filozof. Verovatno se i Olivera vratila te 1444. Posle godina stranstvovanja, kako je to nazvao Konstantin Filozof, Olivera je ubrzo umrla u svojoj otadžbini. Mogla je imati oko sedamdeset godina. Ni danas se ne zna gde je sahranjena.

Srpski srednjovekovni i kasniji istoričari o princezi Oliveri govore isključivo pohvalno. Kao najveća istorijska zasluga ističe se njen odlazak u harem Bajazita I i uticaj koji je imala na njega. Postoje neke istorijske naznake da je jednom uspela da spase svoju sestru Draganu, bugarsku caricu, i njenu porodicu od ropstva i prevođenja u islam. Te tvrdnje su, međutim, nepouzdane pošto je Draganina porodica na kraju, ipak, poturčena. Nesporno je da je Olivera za tih dvanaest godina provedenih u haremu ostala u pravoslavnoj veri. Da je kojim slučajem bilo drugačije, verovatno ne bi bilo uloženo toliko napora da se spase iz zatočeništva surovog mongolskog kana Tamerlana, niti bi po povratku u Srbiju uživala veliki ugled u narodu. U prilog tome da je Olivera ostala u pravoslavnoj veri govori podatak da je u vreme boravka u haremu poslala na dar manastiru Studenica — pokrov za ćivot sa moštima Stefana Prvovenčanog. Nesvakidašnja ljubav Olivere i Bajazita bila je, prema tumačenjima istoričara, ljubav žrtve prema osvajaču i dželatu, koji joj je ubio oca, kneza Lazara. Olivera je naklonost turskog sultana koristila za viši i plemenitiji cilj. Pretpostavlja se da je Olivera bila veoma lepa žena, ali umetnici s kraja 14. i početka 15. veka nisu naslikali nijedan njen portret.

Srpska pravoslavna crkva rukovođena ocenom Konstantina Filozofa prihvatila je Oliverinu žrtvu kao žrtvu za spas hrišćanske otadžbine i naroda. I pored toga, Olivera, za razliku od nekih članova njene uže porodice, nije kanonizovana.

www.scribd.com