Слика ,,Хиперборејац код Атлантиђана” ( насликао Всеволод Иванов )
,, Ако хиперборејски митови заиста имају тако важну улогу у несвесном индоевропских народа,
они је имају захваљујући свом сопственом значењу, својим унутрашњим садржајима.
Јер, мит за нас није „лажна прича“, празноверица ни неспоразум.
Мит је безвремена стварност, која се, можда, „није одиграла никад и нигде“,
али која се непрекидно понавља у историји и, штавише, стварност која је одређује и дефинише.”
(Борис Над)
Митске земље, Атлантида и Хипербореја су међу најстаријим митовима грчке митологије. Атлантида, нешто познатија од ове две се по Хомеру налазила са оне друге, мање познате стране ,,Херкулових стубова” и била јако моћно царство, чији су становници живели у изобиљу. С друге стране, Хипербореја је била земља севера, изнад Бореја(северног ветра), како јој и само име каже. Вечито сунце, људи који живе хиљадама година и у смрт одлазе само по сопственом избору, без ратова, пуна мудрости и поштења. Иако је време старих Грка одавно прошло, ова два мита, имају јако велики утицај у модерној философији, а у данашње време, можда и највећи.
Случајно или не, положај Атлантиде у односу на Европу је запад, по већини стручњака, док је Хипербореја смештена махом у пределе североисточно од Кавказа, тј. скоро до Азовског мора. Ово је управо прва симболика ова два појма: океанска сила, богата златом, а западно од Европе може бити једино САД, док подручије које Овидије сматра Хиперборејом није ништа друго него граница Европе и Азије, место где се оне спајају чинећи јединствену и неотуђиву целину. Самим тим, јавља се сукоб два модерна геополитичка принципа – атлантски, водени и западни и евроазијски, копнени и источни. Случајно или не, Атлантида је доживела свој крај налик на Содому и Гомору, природним путем(ерупција подземних земљотреса), док је Хипербореја, заборављена, али никада нестала.
Када су у питању србске везе са ова два принципа, оне су искључиво усмерене ка Хипербореји. Наш велики књижевник, Милош Црњански је у свом делу путовао ,,Код Хиперборејаца”, док је Драгош Калајић често називан ,,последњим Хиперборејцем”.
Србе са Хиперборејом повезују и Клаудије Птоломеј и Плиније Старији, смештајући их на простор између Кавказа и Азовског мора, управо на оном месту где Овидије смешта Хипербореју.
У модерном филозофском тумачењу, митови о Хипербореји и Атлантиди могу се посматрати као два опречна виђења света и живота.
За Атлантиђане, богате златом, живот је само случајан сплет околности, за Хиперборејца је он Божији дар. Атлантида ће изградити своју аристократију на материјалној основи, а Хипербореја своју на духовној и основи општег доприноса. У Хипербореји је сунце вечито, никада не залази, а Атлантида је супротност, земља мрака и месечевих култова. Но прави сукоб два принципа, настаје када се узме у обзир призма кроз коју свет посматрају један Атлантиђанин и један Хиперборејац.
За Хиперборејца у нашим временима, као што је већ речено, живот није случајан сплет околности, нити је он настао без икаквог смисла и разлога. Хиперборејац је оличење традиције, поштовања предака, склада са природом и правим слободама. С друге стране, Атлантиђанин живот посматра као нешто што му је дато без разлога, а да је његова суштина проживети што дуже уживајући, без имало обавеза према традицији и вечним принципима. Стари Хиперборејци нису били ратници копља и мача, али су свакако модерни Хиперборејци ратници, пре свега духа, јер је Хипербореја на удару. Атлантиђанин темељи своју моћ на материјалном богатству и жели да прошири свој утицај, док Хиперборејцу богатство потиче од сунца које му вечно сија. Када би се нашли у двобоју, ова два човека, у оба случаја би победио Хиперборејац: ако би га Атлантиђанин смртно ранио, осмехнуо би се ка небу и склопио очи чекајући да га овај докрајичи, а ако би он ранио Атлантиђанина, извидао би му рану и почео да га гради по свом лику.
Атлантиђанин не познаје ни грех ни кајање, а Хиперборејац стално тежи да усаврши себе и покаје се за нешто лоше што је учинио. Антеј је прави пандан слабости једног Хиперборејца – док је у контакту са својом мајком, земљом, он је непобедив, али када се та веза прекине он постаје више него слаб. Код Атлантиђана, симбол јунаштва је Парис, који не поштује кодексе двобоја, па тако убија Ахила стрелом, пошто му је овај окренут леђима. Хришћанин никако не може бити Атлантиђанин, док је Хиперборејац увек то, све и да није свестан тога.
Катастрофа која је уништила Атлантиду
Атлантиђанин је учесник у Француској и Бољшевичкој револуцији, а Хиперборејац у Термопилској бици. Кроз Хиперборејца протичу краљ Леонид, Еуген Савојски, , Ел Сид, цар Николај Други, а кроз његовог супарника Наполеон, Џингис-кан, Атила Хунски. Но Хиперборејци по духу су и сви они који су изабрали вечни живот кроз разобличавање смрти, а такви су међу Србима многи почевши од цара Лазара, Стевана Синђелића, ђакона Авакума, мајора Тепића, мајора Гавриловића, војводе Вука и још многих других. Оно што ове људе чини Хиперборејцима је њихов дух који је исмејао страх и саму смрт. Сваки устаник је Хиперборејац јер је умирао са речима ,,За крст часни и слободу златну”, поставивши идеал већи од живота и окрунивши га сунцем оличеним у златној боји. Када је Свети ђакон Авакум изговорио реченицу ,,Срб је Христов, радује се смрти”, настао је још један нови Хиперборејац, разобличивши смрт и страх којим се храни она друга страна.
Што се слободе тиче, за Атлантиђанина је она оличена у нагонима и поривима, а за Хиперборејца је она висока, духовна и узвишена.
Хиперборејац се одриче атлантске слободе, он је не признаје и не сматра је слободом. Исто тако, Атлантиђанин сматра слободу Хиперборејца примитивном и застарелом, као и уопште сва виђења о традицији код Хиперборејаца. И сам Атлантиђанин је врло несталан, у једном тренутку свог века и сам се понашао налик на Хиперборејца, али он то није био. Била је то само варка, оличена у љубави према свом племену и крви. Од те љубави, он је прешао у мржњу према истом, док Хиперборејац крв доживљава као и слободу. Хедонизам је одлика Атлантиђанина, а Хиперборејац задовољава своје потребе једино да би тако био у могућности да служи вишем циљу.
Хипербореја и Атлантида су слике савременог света каквог познајемо, а Хиперборејац и Атлантиђанин слика и прилика два човека, више него различита. Поред разлика које је аутор побројао, њих има још.
Оно што ова два мита чини јако битним је сама чињеница да се Србија и србски народ данас налазе између Хипербореје и Атлантиде. Не, нису то некакве ,,две Србије”, како би неки (Атлантиђани) то волели да прикажу. То су два пута, два једина пута којима Срби и Србија могу ходити данас, а од тог хода зависи њихова судбина.