Др Олга Луковић Пјановић о Вавилонској кули
.
,,НЕСТОРОВ ЛЕТОПИС”, настао у Русији почетком 12. века, тј. превод неких његових одломака, нам открива, давно пре него што су европски лингвисти открили “индо-европску заједницу народа, сва имена, која се у оквиру те групе спомињу седам до осам векова после Нестора. А иза тога следи за Словене уопште и – наравно – за Србе – један веома занимљив детаљ, којим се изгледа лингвисти нису бавили.
Бавили су се њиме интерпретатори Библије, међутим, колико је познато, они никада нису изнели никакву одређенију појединост о, нпр., вавилонској подели језика, што је у нашем сећању остало као неко нејасно, расплинуто и неразумљиво обавештење.
Ми ћемо тај одломак из Несторове Хронике да пренесемо овде – онако, како је он приказан у делу Louis-a Paris-a:
«СПОМЫСЛИША СЪЗДАТИ СТОЛПЪ ДО НЕБЕСЕ…
И СЪБРША СЯ НА МЪСТЬ СЕНАРЪ ПОЛИ ЗДАТИ
СТОЛПЬ ДО НЕБЕСЕ И ГРАДЬ ОКОЛО ЮГО ВАВИЛОНЬ»
У чешкој ,,Далимиловој хроници’‘ из 14. века, која је записана на основу ранијег списа и чешких легенди, налази се један стих у којем стоји да су Срби народ који је дошао из Вавилона (Сенара) након што је Бог казнио људе и створио првих 70 народа, који се нису међусобно разумели. Ти стари Срби, по калуђеру Далимилу, путовали су одатле ка Европи и населили се ,,по обалама данашње Грчке, па све до Рима“…
То је она “Вавилонска кула“, чија висина је била 5433 лакта, коју је Бог разрушио снагом великог ветра и чије су рушевине постојале више векова. А та КУЛА, или – како Нестор Часни Кијевски каже – СТОЛП, била је саздана на пољу СЕНАР-у. Овај назив наћи ћемо написан као SENAHAR, SENAAR, и т.д., но са становишта српског језика не постоји никаква тешкоћа са сврхом објашњења најпре облика СЕНАР, а затим оба страна начина писања, при чему се – АХА- и -АЛ- (вероватно треба –АА-) могу сматрати удвојеним дугим Ã из првобитне форме СЕНАР. Српска лингвистика се овим проблемом није бавила, а странци су, како смо видели у поглављу о Долчију, касније измислили Вавилон име за СЕНАР, будући, да тај израз нису разумевали.
.
Додирнувши само ову тему на овом месту, ми ћемо одмах и да је напустимо, сматрајући, да она мора да се обради у једној посебној студији, која би коначно требало да расветли до данас “тајанствени” проблем тзв. “ВАВИЛОНСКЕ ЗБРКЕ ЈЕЗИКА“. Утолико више, што се – на истом том месопотамском простору – налазила и река Сербица, или Србица… А било је ту и других географских имена, за која би Милош Милојевић рекао, да:
“… имају смисла само са становишта српског језика… “
А што се тиче тог – српског језика… Ми смо, истражујући грађу за ову нашу студију, по први пут наишли на спомен једног језика у оквиру “вавилонске збрке”…
Наиме – и Нестор, и Долчи и Апендини тврде, да је првобитни словенски, што бисмо ми проширили са палеословенски, или архајски српски, да је, дакле, тај језик био један од 72 језика, који је могао да се чује код “столпа” на пољу СЕНАРУ.
А одатле су се Словени – као Јафетови потомци – разишли према северу и према западу, тј. – на једној страни – према Кавказу. Тако можемо лако да замислимо, да су се Срби у давно време, које је предходило историјском, нашли на Балкану, долазећи с југа, одн. с југоистока, или су се пак на Балкан спуштали из Подунавског Базена, где су стигли, заокруживши Црно Море.
На исти начин можемо да објаснимо и боравак Срба по Кавказу и око Кавказа, као и у оним областима, где их налазе Плиније, Страбон, Птолемеј, и т.д. И док професор Реља Новаковић, мирећи се с доласком Срба на Балкан у VII веку, па чак век, или два раније, тражи “предбалканску постојбину” српског народа у правцу северо-запада, нама се чини, да нема никаквог разлога да се не прихвати Несторово тврђење по Шафарикофој интерпретацији, из дела заједничког њему и Суровјецком “Праотаџбина Словена” (Die Urheimat der Slawen). Истина, Шафарику и Суровјецком није била сврха, да управо на том месту доказују, да је Илирија била првобитно седиште Срба-Словена, већ да објасне облик ИЛЈУРИК, који је употребио кијевски Хроничар.
У оквиру тог истраживања долази и Нестор Кијевски са његовом Хроником, по којој су Словени били на пољу Сенару као градитељи Вавилонске Куле.
Одатле су – по њему, они постепено стигли веома далеко, тако да је Живанчевић мирно могао да констатује, да је Словенство, налазећи се:
“На средини Евроазијског копна, између схватања Истока и Запада, и бројно и географски, као кичма човечанства, и његова стремљења су од огромног значаја не само по њега, него по човечанство уопште…А страни извори срећу их – још на првом кораку – као многобројан народ…
Нестор их је на Балкану нашао у прасгара времена, као ИЛИРО-СЛОВЕНЕ… (16. – И. М. Живанчевић, О. ц., стр. 9)
НЕСТОР ЧАСНИ КИЈЕВСКИ
.
Слободан Филиповић о Вавилонској кули:
.
Нема сумње, да је “Вавилонска кула” била храм и астрономска опсерваторија са седам спратова (сунчев број), што налази потврде у семантици речи “зигурат”, ариј. сагара, ведски бог Сунце. Страбон је сматрао, да је зигурат Белов гроб који је по причи срушио Ксеркс, а Диодор да је светилиште посвећено богу Неба кога су Вавилонци звали Бел (Бал). По угледу на Вавилонску кулу или зигурат, саграђени су маузолеј Кира Другог и споменик Незнаног јунака на Авали који уместо опсерваторије имају спомен обележја (Павлов).
Семантички, реч “кула” као хомоним стоји у вези “пометње језика”, јер, аријска кула значи породична кућа или братство, род (епски “кула Југовића”), племе, колено или поколење. Појам куле-грађевине симболише везу земље и неба, као и лестве, које су најчешће поређење за духовни успон (на небо) па припадају обредима иницијације. За лестве је познато, да служе и божанском силаску с неба на земљу, али је скоро непознато, да кула у улози “божанске планине” има исту улогу.
Одакле, онда, потиче прича да је Вавилонска кула подигнута против Бога уз бесмислену оптужбу завере?
Да ли је у питању незнање, погрешно тумачење, намера прикривања или све заједно? Кула припада символизму приближавања Богу, али, зашто би се оно тумачило као “жеља за моћ”? Поготово, што је знање духовна категорија којом се постиже “друго рођење”!?
Вавилон, изворно значи “Божија врата”, јер је његова кула-зигурат грађена према “вратима неба”, а упоредна је тро-врхој Мери “божанској планини” ведског раја, као и кинеској “кули сретног утицаја” (линг таи).
Рајско и сретно знамење “божанске планине”, символ је хармоније у дводимензионалној представи равнокраког тругла, која пресликава циклус троструког кретања директне и индиректне светлости тока Стварања у србском миту. Отуда, у мисирском предању је Mиробитије (Постање) изведено на планини издигнутој из првобитних вода хаоса, са успоменом на овај догађај који чува свети камен Хелиополиса (Бенбен). Супротно томе, пример негативне символике куле као грађевине, постоји у србској митолошкој приповедки “Суђаје” у којој Бог руши громом кулу, до темеља, истоветно рушењу Куле тарок у 16. аркани Тарота. Такође, у србском предању духовни појам епске Голуб-планине има још у Ведама неповољну конотацију, јер, пресликава сазвежђе Голуба о летњем сунцоврату са символиком “прве најаве зиме” (А. Асов).
Србски мит има више “божанских планина”, Смиљана, Олимп, Голеш, Росуља… које су атрибут Нава као и код Келта, али, негативна митска символика никада не прелази у погрду богохуљења. У случају “Вавилонске куле” и “пометње језика” разлог богохуљења је много озбиљнији али прикривен. У питању је духовни прекид везе између неба и земље, као стварни разлог “пометње језика” на Земљи. Говор је средство споразумевања међу људима, али и са Богом! Губљењем духовног језика губи се и веза са Богом! Отуда, унутрашњи језик (значење) је божанска категорија и Реч знања, као оруђе разума са вољом Божијом у символици првобитне божанске објаве (благослова).
Иторијску потврду, духовне стагнације на Истоку и разлога који је претходио “пометњи језика”, даје први поход аријских Сарбата из Подунавске Медије на Исток, који је водио законодавац Нино (Мино) Белов, са титулом Амоновог првосвештеника Сунца (угаритски раббу кахиним), која је до нас доспела у енглеском облику Хамураби, са несигурним временским датовањима. Титула “хамураби” се погрешно приказује као име седмог Аморитског владара, а препис Ниновог (Миновог) Закона на клинасто писмо сматра се оригиналом. То значи, да су Нино (Мино) и “Хамураби” једна те иста историјска личност (М.Николић)!
Даљи наследници Нина Законодавца, били су Сербо Макеридов и Лесандар Македонски, који је у трећи поход на Исток, пошао са хумано-универзалном идејом једнакости и слободе међу људима и расама, што је лично нагласио у одржаном говору пре похода. Лесандар је у својој титули, још увек имао по наследном аморитском праву титулу Амоновог првосвештеника коју је носио и Нино, па су га зато мисирски свештеници у пустињи Суива, добровољно признали за Амоновог сина и првосвештеника његовог култа.
Плиније назива Вавилон главом халдејских народа, наглашава А. Спајићева, али Нино (критски Мино, хинди Ману) није био освајач и деструктивац, као и његови наследници, већ доносилац реда у ширењу културе и миљеник божанског пара Правде, познат као градитељ опсерваторије или Вавилонске куле у пољу Сенар.
(Слободан М. Филиповић)
(1) По арапском предању, арамејски је језик светлости (“живи језик”) примљен у духовном средишту (Хелма у Подунављу).