Земља краљице Равијојле
Династија којој је припадала амазонска краљица Еисна (Равијојла), владала је овим краљевством још од 1900. године пре нове ере. 500 векова власти ову династију зову још и Бронзана, због њиховог увођења употребе бронзе и открића саме бронзе.
Но већ почетком 15. века п.н.е. Курганска племена почињу да нападају Краљевство продирући са севера (код данашњег Кијева) – и ма колико су Амазонке пружале отпор, ова племена су била упорна. Еисна је давала све од себе како би заштитила свој народ – организовала је најбоље ратнице да бране границе, као и градове; свештенице су се окупљале свако вече уз молитве и понуде призивали су духове и богове како би им пружили снагу да се одупру непријатељима. Ратнице су постајале све слабије и уморније, залихе хране и лекова су полако нестајали, а свештенице губећи снагу употребљену у ритуалима почеле су да се разбољевају.
Једно јутро стигла је вест на дворе Еисне да је висока свештеница богиње Еинере изгубила живот жртвујући сву своју снагу. Краљица бесна и уплакана отрчала је до светог олтара (бонолита који се налазио на светом месту у оквиру града) у вриску и очају молила је све богове за помоћ, како је сама почела да губи снагу и наду. Те ноћи у сну јој се јави визија олтара на који свештенице доносе бика и жртвују га пуштајући крв на олтар, затим га спаљују и уз музику и вино, заједно са свим шаманима једу месо спаљеног бика, пију и оргијају, док највиши свештеници бесомучно призивају богове. Пробудила се покривена знојем и сузама, такав призор до сада није видела јер таква пракса није још постојала у склопу култа богова. И још једна ствар јој није била јасна, зашто се веселе ако је краљевство под нападом непријатеља!?
.
Отишла је до своје сестре Данојле пророчице и испричала јој је свој сан. Данојла погледавши у свето пророчко језерце у пећини одговори Еисни: „Сестро моја, богови су ти одговорили на молитву – жртвуј бика на светом олтару и уз пир и оргије слави велике богове – и снага без бриге даће моћ твојим ратницама и свештеницама да сачувају народ од непријатеља“. Збуњена неочекиваним одговором, скупи храброст и призове се памети да ма колико нешто њој изгледало гротескно, ипак мора бити урађено.
Краљица скупи највише свештенство и пренесе им поруку богова, да све буде спремно у ноћи пуног месеца – нек позову старешине села и градова, нек позову шамане и ратнице – те ноћи нека су сви слободни да чине све што им је воља у песми игри и љубави нек славе богове, нек једу месо жртвованог бика, нек пију вино и певају име бога Бака. И у миру касније то постаде традиција – двапута годишње, у пролеће и у јесен славио се фестивал уз жртву, вино, песму, игру и вођење љубави у част бога Бака, и звао се Бактитиа. Касније ове обичаје прихватају Трачани, а од њих и Грци и Римљани и називају их Баханалије или Дионизијске Мистерије. Овакви обичаји сепаративно одржали су се и дан данс широм европе у многим традицијама од Русалског Транса, преко Поклада до промајских празника и локалних фешти. Истину за вољу, магична моћ овог ритуала дала је снагу свима и поразише Кургане у битци на Когану (Карпатима), и тако осигураше мир у следећих 2 године.
Две године после вратише се Кургани и то у већем броју под вођством Кнеза Карабазмоса. На својим коњима галопирали су кроз села носећи бакље и палећи куће. Очајна и фуриозна Еисна, збуњена нападима оде још једном код Данојле.
,,На прослави бога Бака, пред последњу жетву, дана када светло и тама буду уједначени, и месец буде млад, загрмеће из ведра неба, и две круне ће се срести крај Светога камена. И док будеш ходила ка камену светоме, прићиће ти сиромашна мусава девојчица, и загрлити твоје скуте, немој је терати, јер ти она срећу доноси. И када будеш пружила руку ономе којег си до сада звала непријатељем, у камен ће гром ударити, а то ће народу срећу, мир и изобиље донети, за наредних 400 година.”
Збуњена пророчанством, у бесу напусти одаје Данојле, отрчала је на највиши видик (Велики Штрбац) како би видела шта се дешава на обронцима њеног краљевства. У даљини виделе су се хорде Кургана на коњима који су носили бакље, и снажне Амазонке које пешке или на коњима, јеленима иду истима у сусрет. У једном моменту орао слете на раме Еисне, испустивши камен испред ње. Сагне се краљица да га покупи и на њему виде чудне симболе. Знала је да је то некаква порука, али сама није разумела језик на којем је порука написана. Питала је шамана Финеја шта порука каже. Шаман јој одговори – „Кургански кнез жели мир, позива те да у миру повучеш војску и да се састанете крај олтара, старог камена“. У том моменту сети се пророчанства Данојле, сада јој је било јасно.
Био је то дан уочи великог празника Бактитиа, касно послеподне, сунце још није ни зашло, и краљица Eисна у пратњи најближих поданика, шамана, врачара, пророчица и Амазонки, кренула је ка старом камену. Лагано се пела планинским путем док је њен народ препун наде и са молбом за милошћу у очима гледао крај пута, видела је у даљини Кургане који је чекају на коњима. И даље је била сумњичава, имала је осећај као да јој је то сам крај.
Пре него што је Еисна ушла у Свети Гај, приђе јој мусава девојчица поцепаних скута и закличе „Спаси нас мајко“ – са сузама у очима сагне се да помилује девојчицу док јој је у глави одзвањало Данојлино пророчанство. Попела се даље до старог камена и стала испред кнеза Карабазмоса. Гледала га је у очи очекујући предлог мира. Почео је говорити на свом језику док је шаман преводио „Лепа краљице, долазимо у миру, што је било било је, закопајмо ратне секире. Мој народ долази са хладног севера, где земља више не рађа, где наша чеда гладна плачу. Дај нам земље да своје градове поставимо овде и раме уз раме са тобом дишемо исти ваздух. Моја војска ће те бранити, моји ратници ће штитити свако чедо од свих насртљиваца. У ту част доносимо ти овај свети метал који и камен може сећи. И кунем ти се на мир барем 500 година“ Еисна и даље вођена Данојлиним саветом без много размишљања пристане и пружи Карабазмусу руку, а у том моменту гром из ведра неба удари у камен, и Карабазмусов коњ од страха га гурне безуспешно, и копито му се уреза у камен. То јој је био последњи знак да то што је управо учинила није ништа лоше.
Еисна позва Кнеза да се придружи слављу, јер имају шта славити, богови су им најзад осигурали мир. Те вечери Еисна обећа Карабазмусу своју другу по старости кћер Родопу (по њој су назване Родопске планине) за његовог сина Боруса (по њему носи назив Борусија), и тако и закопаше секире за дуже време.
Овај догађај остао је запамћен у народу још дуго. Крабазмусова војска неустрашиво је штитила сваког припадника народа од свих насртљиваца, и његови подвизи били су нашироко познати. Приче су постале бајке, а бајке легенде опеване у епским песмама.
Како су времена пролазила народ је мењао језике, а и имена самим јунацима. Тако је Еисна и постала вила Равијојла, а Карабазмос прво Трачански Херос Карабазмос, па затим и Краљевић Марко. Равијојла је Маркова посестрима, камен је и дан данас познат под именом Марков камен.
С обзиром да је другу кћер дала за принца Боруса, прва кћер Еисне, Андресила била је следећа на трону, после Еиснине смрти. Но како је договор био пружење уточишта Курганима, Еисна им подари земљу јужно од Старе Планине, да населе и обрађују земљу. С обзиром да су Кургани донели своје обичаје и веровања која су доста била сиромашна насупрот већ развијеном друштвеном систему у царству Еисне, само су сјединили обичаје и веровања. Еисниним царством владао је матријархат док су Кургани живели патријахално, но у самом договору наступило је време једнакости, једном вероватно за наредних 3.000 година у нашем друштву, но сама традиција матријахата живеће са старим народом све још барем 2.000 година.
- Religija Kurgana i Stara Tradicija
- Borejsko Kraljevstvo i Hiperboreja (Andresilino Kraljevstvo)
- Smrt Eisne i Večni san Karabazmosa
- Narod kralja Heimosa