.
Краљ Артур је засигурно најпознатији међу велшким херојима. Био је најпопуларнији током средњег вијека, када су доживљаји његових сљедбеника, витезова округлог стола, импресионирали већи дио западне Европе. Међутим, само уз одређене уступке црква је дозволила хришћанску верзију ових келтских митова који имају тако важно мјесто у средњовјековној имагинацији.
Црква никада није у потпуности била благонаклона према причама о Гралу, или Сангрилу, који је Јосиф из Ариматеје по вјеровању донио у Британију, пошто су његове магијске моћи очигледно дошле од келтског колдрона, посуде благостања и поновног рађања. Снага народног осјећања према Артуровом миту може се видјети у немирима 1113. године који су избили у граду Бодмину, у Корнволу зато што су француске слуге племића у посети одбиле да прихвате Артурову бесмртност.
Иако су неке од најранијих прича везаних за Артура нађене у велшким пјесмама из седмог вијека, нема сумње да је ратнички краљ припадао херојској традицији Ирске и Велса. Он се појављује у неколико Ирских сага, једна од њих описује како је отео псе фенијанског вође Фина Макула током једног од његових храбрих похода. Заиста, као ратник, ловац магичних вепрова, убица џинова, вјештица и чудовишта, и као вођа групе хероја чије авантуре су их водиле у невиђене мистерије и непревазиђена чуда, Артур је имао много заједничког са Фином Макулом. Међутим, по Монаху Ненијусу из деветог вијека, Артур је био историјски вођа који је организовао Британце против Англосаксонских освајача пошто су римске легије отишле. Ненијус је Артуру приписао дванаест побједа, али не спомиње како је умро што је мало касније записано у историји Велса, у којој се тврди да су Артур и његов крвни непријатељ Модред погинули 537. године у бици код Камлуана.
Артур је био син британског краља Јутера Пендрагона и Игрејн, супруге корнволског војводе Горлоа. Био је ванбрачно дијете о коме се бринуо чаробњак Мерлин. Мерлин је већ направио за Јутера Пендрагона предивну тврђаву и ставио чувени округли сто за који је могло да сједне сто педесет витезова. Овај можда има неке везе са Јосифом из Ариматеје, ако ни због чега другог онда зато што има посебно мјесто резервисано за Грал. Док је Јосиф из Ариматеје био заробљен у Палестини, причало се да га је Грал одржао у животу. Касније га је донио у Британију гдје је нестао због људских грехова. Због тога је проналажење Грала постала велика авантура Артурових витезова.
Када је Јутер Пендрагон умро, витезови округлог стола нису знали ко треба да буде сљедећи краљ. Одлучили су да Мерлин треба да предузме водећу улогу у потрази за новим краљем. Чаробњак им је рекао да ће они знати ко је Јутеров насљедник по томе то ће будући краљ извадити чаробни мач из камена, који се на мистериозан начинпојавио у Лондону. Многи витезови су покушали да извуку мач из камена, али нико није могао ни да га помјери. Послије неколико година Артур је отпутовао за Лондон да по први пут види турир. Витез, кога је Мерлин одредио да буде дјечаков заштитник, учествовао је на турниру, али пошто је у задњем тренутку открио да му недостаје мач, послао је Артура да га хитно нађе. Несхватајући значај мача у камену, Артур га је извукао и дао запањеном витезу. На тај начин наследник Јутера Пендрагона је откривен.
.
Међутим, чак и тада, било је витезова који нису прихватали Артура за краља. Једино уз Мерлинову помоћ млади владар је могао да порази своје супарнике и успостави мир у Британији. У којој мјери је он зависио од магије, Артуру је постало јасно још на почетку владавине. Пошто је без разлога потегао мач на једног од својих витезова, Артур је био запањен када се оружје сломило. Мерлин га је спасио тако што је успавао витеза јер је Артур у том тренутку био ненаоружан. У очајању, краљ је лутао дуж обале језера када је, на своје велико иненађење, видио руку како се подиже из воде држећи други магични мач. Ово је био фамозни Екскалибур, његова загарантована подршка, по тврдњи Даме из Језера, која му је мач и предала.
.
Пошто је поново наоружан и самоувјерен, Артур је отишао и постао велики краљ. Побиједио је Англосаксонце, помогао краљу Леоденграсу из Шкотске у рату против Ираца и учествовао у борбама све до Рима. За узврат, Артур је добио руку Леоденграсове ћерке Гинивер (Гиневре).
У почетку, Мерлин није пристајао на ту везу, пошто је знао за Гиниверину љубав према сер Ланселоту, најбољем и најхрабријем витезу округлог стола. Али је касније благословио брачни пар, а по једној верзији мита, дао је Артуру округли сто као поклон за вјенчање. Ипак, краљица Гинивер и Ланселот су постали љубавници, а када је то Артур открио, Ланселот је побјегао у Бретању.
.
Артур је пошао за сер Ланселотом и опколио његову тврђаву. Међутим, опсада је морала да се обустави јер је краљ добио вијест да је његов рођак сер Модред заузео Камелот, па чак и приморао Гинивер да пристане на брак, претходно проширивши вијест о краљевој смрти.
Враћајући се у Британију, Артур је окупио своје витезове да се боре са побуњеницима. Прије битке било је договорено да се краљ и његов рођак сретну између двије војске да преговарају о могућем миру. Пошто нису вјеровали један другом, сваки је нареди својој војсци да нападне уколико виде да непријатељи извлаче мачеве. Када је један витез извукао мач да убије змију, избила је ужасна битка у којој су настрадали најбољи британски витезови.
.
.jpg)
.
Само су два Артурова витеза остала у животу на бојном пољу, које је било прекривено мртвима и смртно рањенима. Иако је побиједио, краља Артура су та два витеза однијела пошто су његове повреде биле теже природе.
Знајући да му се приближава крај, Артур је бацио Екскалибур у језеро, гдје га је рука Даме од језера дочекала. Тада се Артур попео на магични чамац и нестао. Његове посљедње ријечи биле су да иде у Авалон да се излијечи од задобијених рана, тако да ће се можда једног дана вратити и још једанпут повести своје људе.
Ријечи уклесане на надгробном споменику код Гластонберија, за који се предподставља да припада легендарном краљу Артуру, преузимају ову келтску идеју о реинкарнацији. Ту пише: „Овдје лежи Артур, краљ који је био, краљ који ће бити.“. Међутим, ни таква бесмртност, није била довољна да спаси његово ослабљено краљевство од Англосаксонаца. Цијели Артуров мит своди се на растапање витешког јединства које је засновано за округлим столом, али које је на крају уништено великом мржњом између Артура и Модреда.
ТОР, ГЛАСТОНБЕРИ
.
Легенду о краљу Артуру чува Гластонбершко брдо Тор на југу Енглеске, где је смештено геоманцијско келтско (галско) светилиште и мегалитска опсерваторија. То је лавиринт, са седам тераса на седам нивоа где је некада на врху био округли камени храм са 12 стубова, за који предање каже да је улаз у Нав (доњи свет) или Авалон (Аnnwn). Ова концепција градње је идентична Вавилонској кули (Зигурат), гробници Кира II краља Персије и Споменику незнаном јунаку на београдској Авали. Тор етимолошки стоји у вези аријског тавура, сазвежђе Бик, одакле је лат. Taurus и нордијско Thor, име за Громовника. Астрална архитектура Тора потврђена је открићем Катарине Мелтвуд, која је у области Тора открила 1929. године огромне земљане конфигурације Кола небеског, појединачно представљене астролошким знацима хороскопа у обиму круга од 50 километара.
За Тор је везана легенда о краљу Артуру, где је он по предању имао утврђење, али хришћанство је на Тор доселило Исуса и Св. Патрика, за кога кажу да је овде проводио време у посту и молитви. Црквена прича даље износи да је Исус као дечак (од 12 година) посетио Гластонбери, са својим ујаком Јосипом од Ариматеје и тамо направио прву хришћанску цркву изнад земље. Након распећа, ујак се вратио са светом посудом, из које је Исус пио на последњој вечери, а у њој донео његову крв са распећа, те закопао на улазу у Нав.
Тако је света посуда Грала која је нестала „због људског греха“, доспела на Тор, а Артур је „кренуо“ у потрагу за светом посудом, заједно са 12 витезова „округлог стола“ (оличења месеци године), који су се придружили своме краљу. Свето брдо Тор и легенда о краљу Артуру очигледно су мистеријски, хиљадама година старији од распећа које симболише крст Кола небеског, али се може помоћу симболике српског мита, делимично реконструисати христијанизована тројанска прича о Артуру, јер, потомци Келта или Гала имају легенду о свом тројанском пореклу.
…
ТОР И АРТУР ( АРТОР )
.
Гластонбершко брдо Тор на југу Енглеске, где је смештено геомантско келтско (галско, гетско, хетско) светилиште и мегалитска опсерваторија, чува Легенду о краљу Артуру.
То је лавиринт, са седам тераса на седам нивоа (хетитски свети број или рај седмог неба у србском предању), где је некада на врху био округли камени храм са 12 стубова за који предање каже да је улаз у Нав (доњи свет) или Авалон (гел. Аnnwn, Валхала).
Ова концепција градње је идентична Вавилонској кули (Зигурат), гробници Кира II краља Персије и њеној копији Споменику незнаном јунаку на београдској Авали. Митолошки је упоредна дугодневици, за коју А. Бајић наводи једну велшку легенду, у којој краљ Артур лови јелена на летњу дугодневицу (вел. sul gwin, “дан светог (белог) Сунца).
У Вавилону постоји Иштар-тор капија која семантички стоји у вези имена Артур, односно АРТОR са једне глинене посуде из Гластонберија, на протописму Лепенског Вира које се у Британији назива “староенглеске руне”, иако Енглези тада нису постојали. Очигледно је “тор” овде израз за капију у асирско-келтском “дур”, тврђава, од ариј. двара, препрека, РВ 1,52 (србски дувар, зид), па је име Артор кованица од ариј. ару, Сунце + двара, препрека, у значењу “сунчана врата”, која су представљала улаз у Зверокруг (Звездокруг) земаљске констелације Кола небеског у астралној архитектури Тора.
Тор етимолошки стоји у вези аријског тавура, сазвежђе Бик, одакле је лат. Taurus и нордијско Thor, име за Громовника. Почетна астрална архитектура Тора у циклусу године потврђена је открићем Катарине Мелтвуд, која је у области Тора открила 1929. године огромне земљане конфигурације Кола небеског, појединачно представљене астролошким знацима хороскопа у обиму круга од 50 километара (С. Османагић)!
За Тор је везана легенда о краљу Артуру, где је он по предању имао утврђење, али Хришћанство је на Тор доселило Исуса и Св. Патрика, за кога кажу да је овде проводио време у посту и молитви. Црквена прича даље износи, да је Исус као дечак (од 12 година) посетио Гластонбери, са својим ујаком Јосипом од Ариматеје и тамо направио прву хришћанску цркву изнад земље. Након распећа, ујак се вратио са светом посудом, из које је Исус пио на последњој вечери, а у њој донео његову крв са распећа, те закопао на улазу у Нав.
Тако је Света посуда Грала која је нестала „због људског греха“, доспела на Тор, а Артур је „кренуо“ у потрагу за светом посудом, заједно са 12 витезова „округлог стола“ (оличења 12 месеци године) који су се придружили своме краљу.
Свето брдо Тор и легенда о краљу Артуру очигледно су мистеријски, хиљадама година старији од распећа које симболише крст Кола небеског, али се може помоћу симболике српског мита, делимично реконструисати христијанизована тројанска прича о Артуру, јер, потомци Келта или Гала имају легенду о свом тројанском пореклу.
У историји Велсa стоји да је Артур погинуо у боју код Кампуана 537. године, а појављује се у ирским и велшким сагама из VII века у вези мистерија и чуда. Историјски подаци за „краља Артура“ кажу да је по одласку “Римљана” он био вођа Брита против англо-саксонских освајача (Ненијус, 9 век). До 1600 године сви писани извори о Артуру су из Галије, на старофранцуском (гелски, енг. galic) или келтском (хетском, гетском) језику.
Етимологија имена Артур везује се за келтску реч „медвед“, што има директну аналогију са сазвежђем Медведа, у коме се налази пупак неба, од кога почиње небески рај. На аријском грахад’āра је пупак неба < грáха, хватач, Велика змија 
Змај) + д’āра, ношење, подупирање, на врху митске планине Алатир, која је по изговору идентична имену Артур. Ова кованица је име за Грал свету посуду, која је уствари поређење за златно васељенско јаје, из кога проистиче животни принцип који је повезан са пупком неба и распећем Исуса, симболом за Коло небеско. Велики Медвед је митолошки чувар улаза у рај и стоји у директној вези са новим даном у ротацији земље. То га карактерише као божанство Рата (Арата, Арета), чија је постојбина Рашка (Тракија), а један од његових бројних облика је Ован, енг. Aries.
Он је главно и опште божанство свих античких Срба, а његово обележје је мач, који је приношен у паљеницу. Отуда се чудесни Артуров мач, Екскалибур, „вади из камена“, јер, небески свод је у српској митологији од камена, као што је то и престо божији. Духовни мач има две оштрице, које симболишу јутарњу и вечерњу светлост, па Артур добија чудесни мач Госпе од Језера, односно богиње Зоре, јер, вода граничи поље сила делећи Јав од Нава. То је исти онај мач који Девана даје Велесу (А. Бајић).
Сада је сасвим јасно пророчанство чаробњака Мерлина, да ће британски престо (Пендрагона) добити онај ко „извади мач из камена“, који је горео као 30 бакљи, што је дванаести део круга или једна ротација сунца. Вађење мача симболизује рађање јутарње светлости у ротацији земље, а митску потврду ове песничке слике даје сам Артур, који враћа свој легендарни мач поново у језеро (вечерња светлост).
Други Артуров атрибут је штит са крстом. Света посуда Grail (Sangreal) Артурове митологије (=сумерски грахл, симбол Змаја), описана је у мисирском, феничком и јеврејском предању као суд са водом, украшен црвеним крстом у кругу, па се она пореди са извором Тора који даје црвекасту боју воде. Како је крст магнетни фокусатор и симбол вечности, он је у микро свету поређење, замена и једнакост за човека, посуду у коју Господ „улива воду живота“. Месец је краљ Медведа, а последње Артурове речи биле су да иде у Авалон, у црном чамцу, како би се излечио од задобијених рана а пратиле су га три даме (виле). Црни чамац очигледно припада Наву, јер се у њему возе ноћно Сунце или мртве душе. Три виле су тројна Зора или богиња Месеца, која је тројака и у изведеним митовима. Артур је сахрањен на острву Авалону (< аријски áвара, богиња Нава), које је „окружено ланцем плавих вода“, што одговара опису рајских степа Сварогових, „на небу плавом“ (Велесова књига).
Етимологија имена аријске богиње подупире претпоставку сер Џона Риса у Студијама, који је повезао Авалон са Abalach келтском богињом Нава. Један облик њеног имена носи сестра Артурова, Морган ла Феј или Морана, један од облика имена српске богиње Смрти.
У сумерским таблицама стоје кругови као магијски симболи, чија величина одговара значају појединих богова, у којима је Апсолут обележен тачком.
Пупак неба наше галаксије је митско оличење тачке небеског пола, у лику „краља Артура“, аналогно нордијском Тору и громовнику Перуну господару сва три света, који у пупку неба окреће Сварогов точак или Коло небеско. Отуда, на Артуровом споменику пише:
„Овде лежи Артур,
краљ који је био,
краљ који ће бити“.
.
С. Филиповић и Н. Миливојевић
Тор етимолошки стоји у вези аријског тавура, сазвежђе Бик, одакле је лат. Taurus и нордијско Thor, име за Громовника. Почетна астрална архитектура Тора у циклусу године потврђена је открићем Катарине Мелтвуд, која је у области Тора открила 1929. године огромне земљане конфигурације Кола небеског, појединачно представљене астролошким знацима хороскопа у обиму круга од 50 километара (С. Османагић)!
Тако је Света посуда Грала која је нестала „због људског греха“, доспела на Тор, а Артур је „кренуо“ у потрагу за светом посудом, заједно са 12 витезова „округлог стола“ (оличења 12 месеци године) који су се придружили своме краљу.
У историји Велсa стоји да је Артур погинуо у боју код Кампуана 537. године, а појављује се у ирским и велшким сагама из VII века у вези мистерија и чуда. Историјски подаци за „краља Артура“ кажу да је по одласку “Римљана” он био вођа Брита против англо-саксонских освајача (Ненијус, 9 век). До 1600 године сви писани извори о Артуру су из Галије, на старофранцуском (гелски, енг. galic) или келтском (хетском, гетском) језику.
Етимологија имена Артур везује се за келтску реч „медвед“, што има директну аналогију са сазвежђем Медведа, у коме се налази пупак неба, од кога почиње небески рај. На аријском грахад’āра је пупак неба < грáха, хватач, Велика змија
Змај) + д’āра, ношење, подупирање, на врху митске планине Алатир, која је по изговору идентична имену Артур. Ова кованица је име за Грал свету посуду, која је уствари поређење за златно васељенско јаје, из кога проистиче животни принцип који је повезан са пупком неба и распећем Исуса, симболом за Коло небеско. Велики Медвед је митолошки чувар улаза у рај и стоји у директној вези са новим даном у ротацији земље. То га карактерише као божанство Рата (Арата, Арета), чија је постојбина Рашка (Тракија), а један од његових бројних облика је Ован, енг. Aries.Он је главно и опште божанство свих античких Срба, а његово обележје је мач, који је приношен у паљеницу. Отуда се чудесни Артуров мач, Екскалибур, „вади из камена“, јер, небески свод је у српској митологији од камена, као што је то и престо божији. Духовни мач има две оштрице, које симболишу јутарњу и вечерњу светлост, па Артур добија чудесни мач Госпе од Језера, односно богиње Зоре, јер, вода граничи поље сила делећи Јав од Нава. То је исти онај мач који Девана даје Велесу (А. Бајић).
Сада је сасвим јасно пророчанство чаробњака Мерлина, да ће британски престо (Пендрагона) добити онај ко „извади мач из камена“, који је горео као 30 бакљи, што је дванаести део круга или једна ротација сунца. Вађење мача симболизује рађање јутарње светлости у ротацији земље, а митску потврду ове песничке слике даје сам Артур, који враћа свој легендарни мач поново у језеро (вечерња светлост).
Други Артуров атрибут је штит са крстом. Света посуда Grail (Sangreal) Артурове митологије (=сумерски грахл, симбол Змаја), описана је у мисирском, феничком и јеврејском предању као суд са водом, украшен црвеним крстом у кругу, па се она пореди са извором Тора који даје црвекасту боју воде. Како је крст магнетни фокусатор и симбол вечности, он је у микро свету поређење, замена и једнакост за човека, посуду у коју Господ „улива воду живота“. Месец је краљ Медведа, а последње Артурове речи биле су да иде у Авалон, у црном чамцу, како би се излечио од задобијених рана а пратиле су га три даме (виле). Црни чамац очигледно припада Наву, јер се у њему возе ноћно Сунце или мртве душе. Три виле су тројна Зора или богиња Месеца, која је тројака и у изведеним митовима. Артур је сахрањен на острву Авалону (< аријски áвара, богиња Нава), које је „окружено ланцем плавих вода“, што одговара опису рајских степа Сварогових, „на небу плавом“ (Велесова књига).
Етимологија имена аријске богиње подупире претпоставку сер Џона Риса у Студијама, који је повезао Авалон са Abalach келтском богињом Нава. Један облик њеног имена носи сестра Артурова, Морган ла Феј или Морана, један од облика имена српске богиње Смрти.
У сумерским таблицама стоје кругови као магијски симболи, чија величина одговара значају појединих богова, у којима је Апсолут обележен тачком.
Пупак неба наше галаксије је митско оличење тачке небеског пола, у лику „краља Артура“, аналогно нордијском Тору и громовнику Перуну господару сва три света, који у пупку неба окреће Сварогов точак или Коло небеско. Отуда, на Артуровом споменику пише:
„Овде лежи Артур,
краљ који је био,
краљ који ће бити“.
.
С. Филиповић и Н. Миливојевић