По ,,Vilkina sagi”, Ðтилин отац владао је Фригијом или Фризијом, чији Ñу житељи били vaeringar (Фрази, Варјази).                          Â
Лично име Ðтилло (Ðtila) везује Ñе за влашки облик.  Ðтилин отац Ñе звао ОÑтоја.
Такође треба рећи о његовом имену по оцу да је: по ПриÑку – Мундиух, што је блиÑко ÑрбÑко-лужичком Милодух...

МИЛОДУХ ÐТИЛÐ, БИЧ БОЖЈИ …
Ðа једном од мојих путовања по белом Ñвету Ñтигох у ШведÑку и научих њихов језик, и изненадио ме број речи Ñа кореном у ÑрбÑком… У ШведÑкој Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ð¶Ð¸Ð²Ðµ Швеђани, мада у њиховим музејима нема ни једног ареолошког екÑпоната који је везан за њих, а да је Ñтарији од Ерика, БогиÑлава, од Помераније, него Ñви до једног припадају нашем Роду….држава ДанÑка је добила име по Србину Данету…но, у овој Ñеверној европÑкој земљи дође ми до руку књига Ð. Вељтмана у којој пише овако:
Ðко је веровати легендама и хроникама VII, VIII и IX века, онда Ðтила није оÑтавио ни камен на камену у целој Галији и Италији. По Ñредњовековном Ñхватању, Ñвака грађевина припада Јулију Цезару, а Ñвака рушевина, по Ñвим законима, Ðтили. Ðко је летопиÑцу било потребно да зна време разарања неког града, а алографу време мучеништва, онда Ñе хронологија није колебала да припише Ñва рушења и мучења Ðтилиној најезди. Знате да је у школÑким уџбеницима, Ðтила је предÑтављен као наказа, дивљак, ништа више него вандал (можда је имао везе Ñа Вандалима?)
Ðли, Грк, који је био ожењен и наÑтањен у Скитији, кратко и јаÑно је опиÑао ПриÑку живот народа за време Ðтиле:
“Овде Ñвако управља мирно оним што има, и никоме не пада на памет да угњетава ÑуÑеда”.
Рецимо да је Ðтила био варварин у грчком ÑмиÑлу, тј. незнабожац, али био је варварин-политичар који Ñе, пре него што Ñе лати оружја, надмеће у преговорима; варварин, по Ñхватању Ñвојих ,,проÑвећених” непријатеља, мудар у Ñаветима, милоÑтив у молбама, веран у датој речи.
У вези Ðтилине владавине, врховни управитељ Ðорика, ÐºÐ¾Ð¼ÐµÑ Ð Ð¾Ð¼ÑƒÐ», који је био код њега због римÑких поÑлова, рекао је:
“Ðико, ко је до Ñада владао Скитијом и другим облаÑтима, није учинио тако велика дела и за тако кратко време, као Ðтила. Његова владавина Ñе шири и на оÑтрва, која Ñе налазе у Океану и не Ñамо да му Скити плаћају данак, него и Рим“.Ðтила ипак није ишао у рат за Германију, чак ни за море и за оÑтрва Океана, пошто је тамо имао право на владавину и оÑим уобичајеног права “био је и Ñамодржац руÑке земље”, која је обухватала читаво проÑтранÑтво Ñа наÑеобинама ÑловенÑких племена на копну и на оÑтрвима. У то време је РуÑија, иÑцепкана на делове од Ñтране Римљана и Гота, брзо ÑраÑла у једно тело: требало је Ñамо прeлити живом и Ñветом водом.
Ðтила, бич Божји; како је наÑтало то име, ако не из личне Ñпознаје да је римÑко ,,гоÑподÑтво” вредно бичевања. Ðтила је варварин, па већ и тај епитет такође значи да Ðтила није Грк и да Ñе не потчињава јелинÑкој мудроÑти. Ðтила води рат Ñа Грчком, Ñа Римом, Ñа Готима, доÑловно Ñа читавом преоÑталом Европом, али шта он може урадити ако, умеÑто придржавања мировних договора уз узајамну заклетву, Ñ Ñ˜ÐµÐ´Ð½Ðµ Ñтране они хоће да Ñе урежу у његово тело, Ñ Ð´Ñ€ÑƒÐ³Ðµ да Ñе упију, а Ñ Ñ‚Ñ€ÐµÑ›Ðµ му приноÑе за здравље пехар Ñ Ð¾Ñ‚Ñ€Ð¾Ð²Ð¾Ð¼, као Олегу код цариградÑке капије. Ðтила побеђује и Грке и Римљане и Готе, али који то победник не побеђује? И Рим је побеђивао да би Ñе ширио, а је ли Ðтила одрезао макар комадић туђе земље?
.ÐТИЛИÐО  ЦÐРСТВО

.
По Вељтману, Ðтила је припадао грани велико-раÑких кнежева. По Vilkina sagi, његов отац владао је Фригијом или Фризијом, чији Ñу житељи били vaeringar (Фрази, Варјази). Лично име Ðтилло (Ðtila) везује Ñе за влашки облик. Одговарајућа литванÑка имена Ñу: Јагло, Јагело, Свидригајло, Гедвило, Витело, Скиргело.  Ðтилин отац Ñе зваоОÑтоја.
Такође треба рећи о његовом имену по оцу да је: по ПриÑку Мундиух, Мундио, по Јорнанду Мundzucco или тачније Маnzuchius (ПариÑки ÐºÐ¾Ð´ÐµÐºÑ 1809. г.). Имену Мундијух одговара литавÑко Миндове, што је блиÑко ÑрбÑко-лужичком Милодух.
По Јорнанду Мundo, Мundio, по Прокопију Мођ^бо^, који је Ñлужио на двору Императора ЈуÑтинијана Ñа дружином Лугара (Ðeruli), а затим као војни Ñтарешина код Велизара у рату против Гота, био је Ðтилин потомак (Мundo, Attilanis origine descendens).
Његов Ñин звао Ñе Марко, Мирко или Мирчо, тј. Ñин Миро. То потврђује да је ÑловенÑко име Миро, Мирој, замењено Ñа латинÑким преводом Мundus. Судећи по Ñложеном ÑрбÑком имену Мунтимир, било је и код Срба у употреби име Мундо, а женÑко име Мандуша Ñачувало Ñе и до новијег времена.Предање у Vilkina Sagi, да је Ðтила наÑледио хунÑку кнежевину поÑле Ñмрти кнеза Меlias-Мила-Мијо-Мијан-Мијат-Мањо-Маноје, има везе Ñа његовим именом по оцу Мunzuchius. И то и друго име дошло је до наÑ, разуме Ñе, иÑкривљено.
Према неким легендама, чувени хунÑки ратник је након оÑвајања Београда, међу Ñтановништвом које је наÑељавало Београд и околину одабрао Ñвоју невеÑту – Илдико. Свадбени дан је протекао динамично и бурно, а када је пала ноћ младожења води младу у интиму прве брачне ноћи, која поÑтаје и поÑледња ноћ његовог живота. Сутрадан Ñу га пронашли мртвог на поÑтељи покрај уплакане Илдико. По некима његово четрдеÑетÑедмогодишње Ñрце није издржало такво претеривање у храни и пићу, док је по другима извеÑније да је Илдико иÑкориÑтила прилику и Ñипала му отров у пиће, охрабрена од Ñтране Рима који Ñе пред Ðтилом треÑао.
Ðтила је Ñахрањен је на начин на који Ñу Хуни Ñахрањивали Ñвоје владаре. Ðтила је, Ñа Ñвојим мачем и Ñимболима влаÑти, положен у златни ковчег, златни ковчег је Ñтављен у Ñребрни, а Ñребрни у гвоздени. Да нико не би Ñкрнавио тело њиховог владара Хуни Ñу променили ток реке Саве, затим Ñу Ðтилу покопали у корито реке, након чега је речна вода враћена у Ñвоје природно корито, чувајући заувек покојника. Ðли, пошто је Сава кроз векове померала Ñвој ток, у то време је текла нешто Ñеверније и уливала Ñе у Дунав негде у виÑини некадашње зграде ЦК на Ðовом Београду. Због тога Ñе Ñматра да Ñе управо иÑпод те зграде налази гроб Ðтиле Бича Божјег. По другој легенди, Ðтила је на иÑти начин Ñахрањен у реци ТиÑи код Бечеја.
.

У Ðтилино време Ñва ÑловенÑка племена Ñу говорила иÑти језиком, СрбÑким,
док Ñе цела Европа ÑаÑтојала од четири Империје:
1.Велике РаÑије, РуÑије – која је обухватала Ñав Ñевер и центар Европе, и граничила Ñе Ñа југа Ðлпима, Балканом и Црним морем.
2.Западног или Ñтарог Рима, у чијој облаÑти Ñу оÑтале: Италија, алпÑка Галија и јужни део управо оне Галије, која је уÑтупљена у аренду Визиготима.
3.ИÑточног Рима или Грчке Империје, у чијој је влаÑти био јужни део Европе између ЈадранÑког мора, Балкана и Црног мора.
4.И ВандалÑке РаÑије која је заузимала Ñав западни и јужни део Шпаније, Свеви Галицију и Лужицу-ЛуÑитианиа облаÑти Шпаније…
Византија и Рим већ Ñу откупили Ñвоју незавиÑноÑÑ‚ од РаÑије данком. У VII веку у Шпанији, збацио је Ñ Ð¿Ñ€ÐµÑтола владарÑки ÑловенÑки род – наÑледног кнеза Витића (Vitiza), а Гот Родерик, бивши Витићев вазал, завладао је преÑтолом. Ðо, његова тиранија и жеÑтина визи-готÑких закона, превазишле Ñу меру. ШпанÑка РуÑија преÑелила Ñе у Ðфрику; Витићеви Ñинови Иво и Сизибуд обратили Ñу Ñе за помоћ мауританÑкој РуÑији, која је и добровољно и по Ñили већ прихватила иÑлам. Под вођÑтвом калифа Валида, мауританÑка РуÑија ушла је у Шпанију, као у земљу која је припадала њеним прецима, а готÑка Ñила рушила Ñе и на целом западу…
Ðтилa је Ñлавио СЛÐВУ, коју је верно опиÑао ретор ПриÑк, онако како Ñе од иÑкона, па Ñве до XVIII века радило у читавој РуÑији: “почаÑни пир за многе кнежеве, бојаре, моћне руÑке јунаке и богате гоÑте”. То је било најбоље време за иÑпуњење замиÑли, зато што Ñе Ñвуда по обичају отезало Ñа јелом, пило у здравље, опевала Ñлава, ишчекивало блаженÑтво пијанÑтва и на крају је пијана братија обилазила около…Свечана палата украшена је цветним тканинама, царÑко меÑто прекривено златним брокатом, Ðтила Ñеди за Ñтолом од белог дуба, Ñа обе Ñтране два виÑока влаÑтелина, оÑтали гоÑти, по реду заузимају Ñтолове Ñа Ñтране. Ðа Ñтоловима Ñу проÑтрти Ñтолњаци, чиÑтим златом опшивени и поÑтављена јела и закуÑке. У крчазима и чашама разноÑи Ñе пиће. ЦарÑка чаша кружи около. Гошћење Ñе по обичају продужава у ноћ, а домаћини и понеки гоÑти Ñу на боковима, Ñа главом на Ñтрану, а неки Ñу и потпуно под Ñтолом….Слава или Ñлављење било је ÑтароÑтавно добро Ñвих ÑловенÑких племена, Ð´Ð°Ð½Ð°Ñ Ñамо СрбÑко, наÑледно и недељиво од њиховог Ñтарорелигиозног имена; та јуначка пеÑма и пеÑма Ñећања била је од одувек потреба народног духа и могла је поÑтојати Ñамо тамо, где Ñе још ÑловенÑка душа није изменила у туђу Ñеби Ñамој и Ñвојој природи.У епохи Карла Великог, првобитна Велика РуÑија (VILKINA LAND), коју је Ñачињавало проÑтранÑгво између Рајне и Одре, СрбÑка полуоÑтрва (КимбријÑки ХерÑонеÑ) и цела Скандинавија на копну, потпала је под владавину Франака, а на мору под ојачани утицај Гота. ПриморÑки Срби, одÑечени од заједнице на копну, без помоћи Ñу оÑлабили, покоравали Ñе или одлазили Ñвојим лађама да траже нову земљу на крај Ñвета. Ти први друштвени Ñлојеви Ñтановништва били Ñу Срби, познати у иÑторији под иÑкривљеним именима Кимбра, Камбра, Цимбра, Самбра. Свуда по обалама и на оÑтрвима, њихова чељад чинила је Ñкитачке породице такозваних Целта, Келта или Чуда. Ту Ñу преноÑили народно веровање, предања и гајде којима Ñу опевали СЛÐВУ…..
Када је првобитни народ Германије био покорен од туђе влаÑти и када Ñу његову земљу давали као награду и удео (оdаl, аdеl) чак нефраначким владарÑким породицама, које Ñу окруживале Карла као глумци у улози филозофа и пеÑника Ñтарина – тада Ñе уÑмена пеÑма (гајда) изменила у пиÑмену квиду (gydda), одушевљење Ñе угаÑило, Ð³Ð»Ð°Ñ Ñ˜Ðµ замро. Ðли Карло је видео како јуначка пеÑма изазива храброÑÑ‚; није било могуће занемарити тако добра, макар и безбожничка, ÑредÑтва за побуђивање храброÑти и код његових војника; зато је наредио да Ñе ÑаÑтави збирка јуначких или победничких пеÑама, да Ñе уче напамет и да Ñе у војÑци организују редовни певачи…..у наредних неколико векова, уÑмена пеÑма није изгубила Ñвоје првобитне звуке, да Ñе није раÑпарчала на наречја и да Ñе није изменила заједно Ñа народним језиком. Ðово, ћудљиво време, заборављајући традиционално и Ñтаро, ипак чува уÑпомену на њега; али, ако наÑлеђе прелази у туђе руке, онда је туђој души Ñтрана и туђа Ñветиња: што Ñу Ñе брже хладили трагови и бриÑала Ñећања – то боље….Ñеверне квиде у Ñвом првобитном облику и крвно ÑродÑтво Ñа ÑрпÑким гајдама или кајдама, ерÑки дуани Ñа руÑким думама, а певачи који Ñе зову galdar….Окренимо Ñе Skaldamal или зборнику витешких пеÑама, квид Еди.По нашем мишљењу, толико Ñе у њима Ñкрива иÑтина, колико Ñу оне биле Ñродне Ñа гајдама гајдара, хајдука (гајдуков), и уопште ратних бандуриÑта, трубача и гуÑлара, који Ñу и за време Тацита, “Ñтављали Ñвоје веште прÑте на живе Ñтруне и Ñаме Ñтруне опевале Ñу кнежевима Ñлаву”.Ñве ово из пера Вељтмана.
Уметнички приказ Ðтиле

ИÑландÑке и гренландÑке квиде Ñу запиÑане Ñа проÑтонародног језика некаквим рунама препиÑиваним од 11-15 Ñтолећа латиноготÑким Ñловима, а онда обрађене и понуђене, на дворÑком језику, ученим Ñкалдима наÑтупајућих времена.Оваква обрада и поÑтавка древних гајди или квида и јеÑте разлог, што Ñве Ñкупљене пеÑме и легенде у народу, које Ñе одноÑе на један те иÑти догађај, откривају да је у Еди нарушен ÑмиÑао поÑтојећих предања. РУÐЕ (ронит-резат-рубит,рунит-хоронит-рези-рани, на тврдој подлози и личило је на бројање, бир, број-вира, Ñбор-Ñкуп)Древне Ñеверне квиде ниÑу Ñтигле до Ð½Ð°Ñ Ð½Ð° народном језику, него на дворÑком и владарÑко-готÑком (ГОТИ И ЈЕВРЕЈИ ЧИÐЕ Ð ÐСЕЈÐÐУ ГРУПУ И ПОД УТИЦÐЈЕМ СУ ЈЕЗИКРÐÐРОДРМЕЂУ КОЈИМРЖИВЕ. ГотÑки владарÑки долази из времена Карла Велког)! који је увео Карло Велики и за који је Ñам ÑаÑтавио граматику. Ðародни језик, био је  SCLAVENTUNGE,  јер Ñу Словени из Галије и Германије већ у то време били у положају готÑких поданика.КаÑнија народна ÑловенÑка предања до Ð½Ð°Ñ Ñу дошла у време када Ñу у Германији и ариÑтократија и народ почели да говоре на туђем језику, па је према томе и велики део предања превео уÑмено Ñам народ.Такозвани Хуни, по квидама, Ñагама и Ñвим предањима Ñевера, припадали Ñу ÑеоÑким племенима која Ñу Ñе разликовала од западних, франачких, Ñамо по томе, што Ñу још били безбожници.Ðазив народа ÐUNI, ÐUNE, СHUNI наÑтао од првобитног назива КWДNД, КUENU, СONAE, КUNAE, помешан Ñ Ð³Ð¾Ñ‚Ñком речју КONA, КUNA, QUENA, КWДNДа, што значи ЖЕÐÐ, изазвао је, како даље видимо, ÑведочанÑтва о хунÑким Ðмазонкама, а затим је прихваћен у пиÑању, да би Ñе избегло мешање имена по ÑмиÑлу.Скоро Ñва лична имена у древним предањима Ñу СрбÑка. Њихова Ñтална измена очевидна је у варијантама различитих дијалеката. Језик је првенÑтвено кимбријÑки тј. СрбÑки. Ðа пример име Јуриј, у ÑрпÑком наречју Ђурђе (Ðорџе, Тјорђе) мења Ñе у Галији у GEORGES (Ðорџ), у ДанÑкој у SJURD!, затим у SIURIT SIVARD SIEGFREID – Ñкраћено у SIGAR, SIG – означава победу, чувајући првобитни ÑмиÑао имена божанÑтва победе. Од СрбÑког влаÑтитог имена Огњен, Огњо, Игњо (у религиозном значењу то је божанÑтво олује, громовник, Перун – FOUDRE ) латинÑко је IGNIUS а у квидама Ñе мења у ÐAUGNI ÐЦGNI и на крају у ÐAGEN. Лично име Јаромир, мења Ñе у ЈARMAR, затим у ЈARMAR-RIK – REX ЈAROMIR, ЈORMUNREKR , ЕRMANARIK ÐERMANARIK. Гејзо – GISLE, GISLER, Гурина – GURIN затим GUDRUNA и др.ОпиÑујући иÑторију Гота (у којој је велики део владарÑких, родовÑких имена, очигледно СрбÑка, јер Ñу прозелити деизма наÑтавили да ноÑе древна родовÑка имена, као и у време примања хришћанÑтва), Јорнанд, не објашњавајући разлоге, примећује да је код Гота био обичај (?) да ноÑе ХунÑка влаÑтита имена.УÑмена народна Ñећања о Ðтили, толико Ñу Ñе Ñачувала у пиÑменим предањима запада и Ñевера Германије, колико Ñу догађаји могли да Ñе пренеÑу до летопиÑа, Ñага и квида, које Ñу дворÑки Ñкалди мењали у Ñлаву нових динаÑтија.Т. Венелин, не гледајући на иÑторију туђим очима и површно, Ñазнаје да Ñу Ñви обичаји такозваних Хуна, иÑконÑки обичаји Срба и то је тако очигледно – у пријему поÑланика, у њиховим претходним преговорима Ñа бојарима у поÑланичкој Ñоби, у начину клањања и доношења дарова цару и затим цaрици, у њиховом позиву на обед у гоÑтинÑку Ñобу, у обичају доношења царÑког пехара од Ñтране поÑлуге и уопште у обредима гошћења – да Ñе XVII век од V века разлнкује Ñамо по детаљима у опиÑивању….Када је Ðтила, враћајући Ñе из похода, Ñтигао у преÑтоницу, дочекао га је хор девојака, у дугим белим огртачима, преко којих Ñу жене ноÑиле велове. Хор девојака певао је њему Ñлаву. Под веловима је ишла у ÑуÑрет Ðтили вероватно царÑка Ñвита.За време Ðтилиног пролаÑка поред куће његовог првог велможе ОнигиÑа, бојарева жена, праћена многобројном поÑлугом, изашла је у ÑуÑрет Ñа чашом вина, хлебом и Ñољу, што је било изнето на Ñребрном поÑлужавнику. Тај обичај, Ñматра Ñе код Скита као знак виÑоког уважавања. Цар је иÑпио чашу, окуÑио хлеб и Ñо и пошао у дворац….У време, око доба рођења ХриÑтова морала Ñу већ поÑтојати и имена РуÑа, Пољака, Чеха, Словака , али није поÑтојало име Словена, него Ñу Ñе Ñви заједно звали именом Срба, као општим и “домаћим”. Име Чеха и РуÑа за разлику од имена ÑрпÑког помиње Ñе први пут у пиÑаним Ñпоменицима у шеÑтом веку, дакле на хиљаду година поÑле Срба. Изричито вели Шафарик да до 6. века по ХриÑту никад није нико поменуо име Чех или Лех или Словен, а о Пољацима и РуÑима иÑторија пиÑана говори тек у деветом веку по ХриÑту. Другим речима, два највећа ÑловенÑка народа РуÑи и Пољаци појављују Ñе први пут под тим именом у деветом веку, пре тог датума Ñлавна пољÑка нација није оÑтавила никаквог трага у иÑторији. Колико можемо бити поноÑни ми Срби, о којима пиÑани Ñпоменици говоре хиљаду и Ñедам Ñтотина година раније! Долчи, Саверини, Ðпендини, Рајић, Татанчић, КлецзевÑки, Шафарик, СаÑинек.. Ñу доказали да Ñу Сармати, Скити, Трачани, Илири Ñамо ÑловенÑки народи, који Ñу Ñе тада Срби звали. Већина тих пиÑаца Ñлужи Ñе у том доказивању једним непобитним документом. Ðко Ñви антички иÑторичари тврде да Ñу Илиро-Трачани били један од најмногобројнијих народа на Ñвету, Ñигурно је да Ñу морали говорити некаквим језиком, а нико нигде никада не нађе ни једног преоÑталог трага ни језику илирÑком, ни језику трачком. Ðема их из једноÑтавног разлога, јер језик тих Илиро-Трачана био је ÑрбÑки .
