По ,,Vilkina sagi”, Атилин отац владао је Фригијом или Фризијом, чији су житељи били vaeringar (Фрази, Варјази).
Лично име Атилло (Аtila) везује се за влашки облик. Атилин отац се звао Остоја.
Такође треба рећи о његовом имену по оцу да је: по Приску – Мундиух, што је блиско србско-лужичком Милодух...
МИЛОДУХ АТИЛА, БИЧ БОЖЈИ …
На једном од мојих путовања по белом свету стигох у Шведску и научих њихов језик, и изненадио ме број речи са кореном у србском… У Шведској данас живе Швеђани, мада у њиховим музејима нема ни једног ареолошког експоната који је везан за њих, а да је старији од Ерика, Богислава, од Помераније, него сви до једног припадају нашем Роду….држава Данска је добила име по Србину Данету…но, у овој северној европској земљи дође ми до руку књига А. Вељтмана у којој пише овако:
Ако је веровати легендама и хроникама VII, VIII и IX века, онда Атила није оставио ни камен на камену у целој Галији и Италији. По средњовековном схватању, свака грађевина припада Јулију Цезару, а свака рушевина, по свим законима, Атили. Ако је летописцу било потребно да зна време разарања неког града, а алографу време мучеништва, онда се хронологија није колебала да припише сва рушења и мучења Атилиној најезди. Знате да је у школским уџбеницима, Атила је представљен као наказа, дивљак, ништа више него вандал (можда је имао везе са Вандалима?)
Али, Грк, који је био ожењен и настањен у Скитији, кратко и јасно је описао Приску живот народа за време Атиле:
“Овде свако управља мирно оним што има, и никоме не пада на памет да угњетава суседа”.
Рецимо да је Атила био варварин у грчком смислу, тј. незнабожац, али био је варварин-политичар који се, пре него што се лати оружја, надмеће у преговорима; варварин, по схватању својих ,,просвећених” непријатеља, мудар у саветима, милостив у молбама, веран у датој речи.
У вези Атилине владавине, врховни управитељ Норика, комес Ромул, који је био код њега због римских послова, рекао је:
“Нико, ко је до сада владао Скитијом и другим областима, није учинио тако велика дела и за тако кратко време, као Атила. Његова владавина се шири и на острва, која се налазе у Океану и не само да му Скити плаћају данак, него и Рим“.Атила ипак није ишао у рат за Германију, чак ни за море и за острва Океана, пошто је тамо имао право на владавину и осим уобичајеног права “био је и самодржац руске земље”, која је обухватала читаво пространство са насеобинама словенских племена на копну и на острвима. У то време је Русија, исцепкана на делове од стране Римљана и Гота, брзо срасла у једно тело: требало је само прeлити живом и светом водом.
Атила, бич Божји; како је настало то име, ако не из личне спознаје да је римско ,,господство” вредно бичевања. Атила је варварин, па већ и тај епитет такође значи да Атила није Грк и да се не потчињава јелинској мудрости. Атила води рат са Грчком, са Римом, са Готима, дословно са читавом преосталом Европом, али шта он може урадити ако, уместо придржавања мировних договора уз узајамну заклетву, с једне стране они хоће да се урежу у његово тело, с друге да се упију, а с треће му приносе за здравље пехар с отровом, као Олегу код цариградске капије. Атила побеђује и Грке и Римљане и Готе, али који то победник не побеђује? И Рим је побеђивао да би се ширио, а је ли Атила одрезао макар комадић туђе земље?
.АТИЛИНО ЦАРСТВО
.
По Вељтману, Атила је припадао грани велико-раских кнежева. По Vilkina sagi, његов отац владао је Фригијом или Фризијом, чији су житељи били vaeringar (Фрази, Варјази). Лично име Атилло (Аtila) везује се за влашки облик. Одговарајућа литванска имена су: Јагло, Јагело, Свидригајло, Гедвило, Витело, Скиргело. Атилин отац се зваоОстоја.
Такође треба рећи о његовом имену по оцу да је: по Приску Мундиух, Мундио, по Јорнанду Мundzucco или тачније Маnzuchius (Париски кодекс 1809. г.). Имену Мундијух одговара литавско Миндове, што је блиско србско-лужичком Милодух.
По Јорнанду Мundo, Мundio, по Прокопију Мођ^бо^, који је служио на двору Императора Јустинијана са дружином Лугара (Нeruli), а затим као војни старешина код Велизара у рату против Гота, био је Атилин потомак (Мundo, Attilanis origine descendens).
Његов син звао се Марко, Мирко или Мирчо, тј. син Миро. То потврђује да је словенско име Миро, Мирој, замењено са латинским преводом Мundus. Судећи по сложеном србском имену Мунтимир, било је и код Срба у употреби име Мундо, а женско име Мандуша сачувало се и до новијег времена.Предање у Vilkina Sagi, да је Атила наследио хунску кнежевину после смрти кнеза Меlias-Мила-Мијо-Мијан-Мијат-Мањо-Маноје, има везе са његовим именом по оцу Мunzuchius. И то и друго име дошло је до нас, разуме се, искривљено.
Према неким легендама, чувени хунски ратник је након освајања Београда, међу становништвом које је насељавало Београд и околину одабрао своју невесту – Илдико. Свадбени дан је протекао динамично и бурно, а када је пала ноћ младожења води младу у интиму прве брачне ноћи, која постаје и последња ноћ његовог живота. Сутрадан су га пронашли мртвог на постељи покрај уплакане Илдико. По некима његово четрдесетседмогодишње срце није издржало такво претеривање у храни и пићу, док је по другима извесније да је Илдико искористила прилику и сипала му отров у пиће, охрабрена од стране Рима који се пред Атилом тресао.
Атила је сахрањен је на начин на који су Хуни сахрањивали своје владаре. Атила је, са својим мачем и симболима власти, положен у златни ковчег, златни ковчег је стављен у сребрни, а сребрни у гвоздени. Да нико не би скрнавио тело њиховог владара Хуни су променили ток реке Саве, затим су Атилу покопали у корито реке, након чега је речна вода враћена у своје природно корито, чувајући заувек покојника. Али, пошто је Сава кроз векове померала свој ток, у то време је текла нешто северније и уливала се у Дунав негде у висини некадашње зграде ЦК на Новом Београду. Због тога се сматра да се управо испод те зграде налази гроб Атиле Бича Божјег. По другој легенди, Атила је на исти начин сахрањен у реци Тиси код Бечеја.
.
У Атилино време сва словенска племена су говорила исти језиком, Србским,
док се цела Европа састојала од четири Империје:
1.Велике Расије, Русије – која је обухватала сав север и центар Европе, и граничила се са југа Алпима, Балканом и Црним морем.
2.Западног или старог Рима, у чијој области су остале: Италија, алпска Галија и јужни део управо оне Галије, која је уступљена у аренду Визиготима.
3.Источног Рима или Грчке Империје, у чијој је власти био јужни део Европе између Јадранског мора, Балкана и Црног мора.
4.И Вандалске Расије која је заузимала сав западни и јужни део Шпаније, Свеви Галицију и Лужицу-Луситианиа области Шпаније…
Византија и Рим већ су откупили своју независност од Расије данком. У VII веку у Шпанији, збацио је с престола владарски словенски род – наследног кнеза Витића (Vitiza), а Гот Родерик, бивши Витићев вазал, завладао је престолом. Но, његова тиранија и жестина визи-готских закона, превазишле су меру. Шпанска Русија преселила се у Африку; Витићеви синови Иво и Сизибуд обратили су се за помоћ мауританској Русији, која је и добровољно и по сили већ прихватила ислам. Под вођством калифа Валида, мауританска Русија ушла је у Шпанију, као у земљу која је припадала њеним прецима, а готска сила рушила се и на целом западу…
Атилa је славио СЛАВУ, коју је верно описао ретор Приск, онако како се од искона, па све до XVIII века радило у читавој Русији: “почасни пир за многе кнежеве, бојаре, моћне руске јунаке и богате госте”. То је било најбоље време за испуњење замисли, зато што се свуда по обичају отезало са јелом, пило у здравље, опевала слава, ишчекивало блаженство пијанства и на крају је пијана братија обилазила около…Свечана палата украшена је цветним тканинама, царско место прекривено златним брокатом, Атила седи за столом од белог дуба, са обе стране два висока властелина, остали гости, по реду заузимају столове са стране. На столовима су прострти столњаци, чистим златом опшивени и постављена јела и закуске. У крчазима и чашама разноси се пиће. Царска чаша кружи около. Гошћење се по обичају продужава у ноћ, а домаћини и понеки гости су на боковима, са главом на страну, а неки су и потпуно под столом….Слава или слављење било је староставно добро свих словенских племена, данас само Србско, наследно и недељиво од њиховог старорелигиозног имена; та јуначка песма и песма сећања била је од одувек потреба народног духа и могла је постојати само тамо, где се још словенска душа није изменила у туђу себи самој и својој природи.У епохи Карла Великог, првобитна Велика Русија (VILKINA LAND), коју је сачињавало пространсгво између Рајне и Одре, Србска полуострва (Кимбријски Херсонес) и цела Скандинавија на копну, потпала је под владавину Франака, а на мору под ојачани утицај Гота. Приморски Срби, одсечени од заједнице на копну, без помоћи су ослабили, покоравали се или одлазили својим лађама да траже нову земљу на крај света. Ти први друштвени слојеви становништва били су Срби, познати у историји под искривљеним именима Кимбра, Камбра, Цимбра, Самбра. Свуда по обалама и на острвима, њихова чељад чинила је скитачке породице такозваних Целта, Келта или Чуда. Ту су преносили народно веровање, предања и гајде којима су опевали СЛАВУ…..
Када је првобитни народ Германије био покорен од туђе власти и када су његову земљу давали као награду и удео (оdаl, аdеl) чак нефраначким владарским породицама, које су окруживале Карла као глумци у улози филозофа и песника старина – тада се усмена песма (гајда) изменила у писмену квиду (gydda), одушевљење се угасило, глас је замро. Али Карло је видео како јуначка песма изазива храброст; није било могуће занемарити тако добра, макар и безбожничка, средства за побуђивање храбрости и код његових војника; зато је наредио да се састави збирка јуначких или победничких песама, да се уче напамет и да се у војсци организују редовни певачи…..у наредних неколико векова, усмена песма није изгубила своје првобитне звуке, да се није распарчала на наречја и да се није изменила заједно са народним језиком. Ново, ћудљиво време, заборављајући традиционално и старо, ипак чува успомену на њега; али, ако наслеђе прелази у туђе руке, онда је туђој души страна и туђа светиња: што су се брже хладили трагови и брисала сећања – то боље….северне квиде у свом првобитном облику и крвно сродство са српским гајдама или кајдама, ерски дуани са руским думама, а певачи који се зову galdar….Окренимо се Skaldamal или зборнику витешких песама, квид Еди.По нашем мишљењу, толико се у њима скрива истина, колико су оне биле сродне са гајдама гајдара, хајдука (гајдуков), и уопште ратних бандуриста, трубача и гуслара, који су и за време Тацита, “стављали своје веште прсте на живе струне и саме струне опевале су кнежевима славу”.све ово из пера Вељтмана.
Уметнички приказ Атиле
Исландске и гренландске квиде су записане са простонародног језика некаквим рунама преписиваним од 11-15 столећа латиноготским словима, а онда обрађене и понуђене, на дворском језику, ученим скалдима наступајућих времена.Оваква обрада и поставка древних гајди или квида и јесте разлог, што све скупљене песме и легенде у народу, које се односе на један те исти догађај, откривају да је у Еди нарушен смисао постојећих предања. РУНЕ (ронит-резат-рубит,рунит-хоронит-рези-рани, на тврдој подлози и личило је на бројање, бир, број-вира, сбор-скуп)Древне северне квиде нису стигле до нас на народном језику, него на дворском и владарско-готском (ГОТИ И ЈЕВРЕЈИ ЧИНЕ РАСЕЈАНУ ГРУПУ И ПОД УТИЦАЈЕМ СУ ЈЕЗИКА НАРОДА МЕЂУ КОЈИМА ЖИВЕ. Готски владарски долази из времена Карла Велког)! који је увео Карло Велики и за који је сам саставио граматику. Народни језик, био је SCLAVENTUNGE, јер су Словени из Галије и Германије већ у то време били у положају готских поданика.Каснија народна словенска предања до нас су дошла у време када су у Германији и аристократија и народ почели да говоре на туђем језику, па је према томе и велики део предања превео усмено сам народ.Такозвани Хуни, по квидама, сагама и свим предањима севера, припадали су сеоским племенима која су се разликовала од западних, франачких, само по томе, што су још били безбожници.Назив народа НUNI, НUNE, СHUNI настао од првобитног назива КWДNД, КUENU, СONAE, КUNAE, помешан с готском речју КONA, КUNA, QUENA, КWДNДа, што значи ЖЕНА, изазвао је, како даље видимо, сведочанства о хунским Амазонкама, а затим је прихваћен у писању, да би се избегло мешање имена по смислу.Скоро сва лична имена у древним предањима су Србска. Њихова стална измена очевидна је у варијантама различитих дијалеката. Језик је првенствено кимбријски тј. Србски. На пример име Јуриј, у српском наречју Ђурђе (Џорџе, Тјорђе) мења се у Галији у GEORGES (Џорџ), у Данској у SJURD!, затим у SIURIT SIVARD SIEGFREID – скраћено у SIGAR, SIG – означава победу, чувајући првобитни смисао имена божанства победе. Од Србског властитог имена Огњен, Огњо, Игњо (у религиозном значењу то је божанство олује, громовник, Перун – FOUDRE ) латинско је IGNIUS а у квидама се мења у НAUGNI НЦGNI и на крају у НAGEN. Лично име Јаромир, мења се у ЈARMAR, затим у ЈARMAR-RIK – REX ЈAROMIR, ЈORMUNREKR , ЕRMANARIK НERMANARIK. Гејзо – GISLE, GISLER, Гурина – GURIN затим GUDRUNA и др.Описујући историју Гота (у којој је велики део владарских, родовских имена, очигледно Србска, јер су прозелити деизма наставили да носе древна родовска имена, као и у време примања хришћанства), Јорнанд, не објашњавајући разлоге, примећује да је код Гота био обичај (?) да носе Хунска властита имена.Усмена народна сећања о Атили, толико су се сачувала у писменим предањима запада и севера Германије, колико су догађаји могли да се пренесу до летописа, сага и квида, које су дворски скалди мењали у славу нових династија.Т. Венелин, не гледајући на историју туђим очима и површно, сазнаје да су сви обичаји такозваних Хуна, исконски обичаји Срба и то је тако очигледно – у пријему посланика, у њиховим претходним преговорима са бојарима у посланичкој соби, у начину клањања и доношења дарова цару и затим цaрици, у њиховом позиву на обед у гостинску собу, у обичају доношења царског пехара од стране послуге и уопште у обредима гошћења – да се XVII век од V века разлнкује само по детаљима у описивању….Када је Атила, враћајући се из похода, стигао у престоницу, дочекао га је хор девојака, у дугим белим огртачима, преко којих су жене носиле велове. Хор девојака певао је њему славу. Под веловима је ишла у сусрет Атили вероватно царска свита.За време Атилиног проласка поред куће његовог првог велможе Онигиса, бојарева жена, праћена многобројном послугом, изашла је у сусрет са чашом вина, хлебом и сољу, што је било изнето на сребрном послужавнику. Тај обичај, сматра се код Скита као знак високог уважавања. Цар је испио чашу, окусио хлеб и со и пошао у дворац….У време, око доба рођења Христова морала су већ постојати и имена Руса, Пољака, Чеха, Словака , али није постојало име Словена, него су се сви заједно звали именом Срба, као општим и “домаћим”. Име Чеха и Руса за разлику од имена српског помиње се први пут у писаним споменицима у шестом веку, дакле на хиљаду година после Срба. Изричито вели Шафарик да до 6. века по Христу никад није нико поменуо име Чех или Лех или Словен, а о Пољацима и Русима историја писана говори тек у деветом веку по Христу. Другим речима, два највећа словенска народа Руси и Пољаци појављују се први пут под тим именом у деветом веку, пре тог датума славна пољска нација није оставила никаквог трага у историји. Колико можемо бити поносни ми Срби, о којима писани споменици говоре хиљаду и седам стотина година раније! Долчи, Саверини, Апендини, Рајић, Татанчић, Клецзевски, Шафарик, Сасинек.. су доказали да су Сармати, Скити, Трачани, Илири само словенски народи, који су се тада Срби звали. Већина тих писаца служи се у том доказивању једним непобитним документом. Ако сви антички историчари тврде да су Илиро-Трачани били један од најмногобројнијих народа на свету, сигурно је да су морали говорити некаквим језиком, а нико нигде никада не нађе ни једног преосталог трага ни језику илирском, ни језику трачком. Нема их из једноставног разлога, јер језик тих Илиро-Трачана био је србски .
