Сибила, Дардан и Кибела …

Пророчица Сибила са фригијском капом

( Грч. Sibylla – пророчица бога Аполона )

Из дела аутора зна се за низ оваквих пророчица. Платон помиње само једну Сибилу, Аристотел више њих. Варон наводи десетак.
Према Еустатију, прва Сибила, по којој су све остале добије своје име, је била кћерка краља Дардана и нимфе Несе. Према Плутарху, прва Сибила је била на Делфима и звала се Либиса, а била је кћерка Зевса и најаде Ламије.

,,Nojev unuk Regma, dobi sina Dardana” (Biblija, Stari zavjet, glava 10A)

Regma je ,,Div” , ,,Zevs” , Div na grčkom znači Zevs.
Zevs nije bio ,,bog” već kralj, Grci su ga nazivali bogom.
Po logici nasljedstva prijestola, Regma je nasljednik Hama, jer se prvi rodi.
Nakon Regme (Diva) prijesto je naslijedio Dardan( Darodan).
Sjedište tog kraljevstva je bilo u području današnjeg Niša u Srbiji.
Kraljevina je nosila ime po Dardanu, Dardanija.
Kralj Dardan dade kći zetu Skamandru (S-kamena-Andro),
te im dodeli zemlju (oblast), koja dobi ime ,,Zetovska zemlja,,
i danas se naziva Zeta, nalazi se pored Skadarskog jezera.

.
Kćerka kralja Dardana rodi trojke, tri sina, tri kralja.
(tri-ja, tro-ja, Troja)
Skamandro dobi novo ime ,,Trojan,, , oblast nazvaše Troja.
Troja je postala toliko moćna, da je Dardanija postala oblast u području Troje.
Unuk Trojana, Ilija, bi silan i sagradi velelepni grad, sjedište Troje,
koji dobi ime Ilijin grad.
Za vrijeme kraljevanja Ilije, Troju preimenovaše u ,,Ilirija,,.

Dardaneli (grč. Δαρδανελλια, Dardanelija; tur. Çanakkale Boğazı, Moreuz Čanakale; u starini zvan i Helespont) je veoma uski morski prolaz (Moreuz) u današnjoj severozapadnoj Turskoj, koji povezuje Egejsko more sa Mramornim.  Poput Bosfora na severu, Dardaneli razdvajaju Evropu od Azije, dok između ova dva moreuza leži Mramorno more. Naziv Dardaneli potiče od Dardana,  mitološkog kralja, koji je osnovao kraljevinu Dardaniju.

Иначе,  Сибиле су се називале према пророчиштима где су деловале (на пример Кумска, Еритрејска, Либијска, Тројанска, Делска), па су према томе имале и лична имена. Већу улогу него у грчким, Сибиле су, према писаним изворима, имале у римским митовима.

Најславнија међу њима била је Сибила Кумска, која је потицала из Еритре у Малој Азији, а преселила се у јонску насеобину Киму у Италији, касније римску Куму (Цумае, крај Напуља).

Сибила Кумска

Према Вергилију, Кумску Сибилу Дејфобу је посетио Енеја да му објави где да, према вољи богова, по доласку у Италију, утемељи град. Сибила му је посредовала и састанак с оцем Анхисом на улазу у подземни свет. Од Кумске Сибиле потичу Херофиле, према предаји, пророчке књиге које су у Риму биле на великој цени. Према римској традицији, доспеле су тамо за време владавине Тарквинија Суперба, крајем 6. века п.н.е. У прво време су се налазиле у Јупитеровом храму на Капитолу, а затим је цар Август наредио да се пренесу у нови Аполонов храм на Палатину. Првобитно их је било девет и Сибила их је понудила краљу Тарквинију по нечувено високој цени. Кад је краљ исмејао, бацила је три књиге у ватру, а за остале затражила исту цену. Нису се споразумели, па је спалила још три, а тада је Тарквиније престао да се смеје.
Платио је за књиге онолико колико је Сибила тражила за првих девет и однео их у Јупитеров храм на Капитолу. Ма какво да им је порекло, тамо су заиста и пронађене и остале су тамо све до пожара 83. године п.н.е. који их је већим делом уништио. После тога су биле опет састављене из различитих извора, а цар Август је наредио да се пренесу у нови Аполонов храм на Палатину. Чувао их је збор свештеника (најпре двојица, затим десеторица), који је уједно имао задатак да службено тумачи њихова пророчанства. Римски сенат, а затим и цар обраћали су им се само у изузетним приликама. О дефинитивном нестанку Сибилиних књига боље се зна него о њиховом настанку и преношењу у Рим. Око 400. године н.е. њихово уништење наредио је Вандал Стилихо, војсковођа цара Хонорија.

.

KIBELIN  KULT

Kibelа

Poslednjih vekova pre nase ere rimski svet crpe sa dalekog istoka izvore nove duhovnosti.Kultovi sa misterijama istocnjackog porekla cvetaju u Rimu, zavodeci cak i neke careve.

Godine 205. pre n.e., usred rata sa Kartaginom, smeteni Rimljani se obracaju vracevima koji im izricu prorocanstvo:”Kada tudjinski neprijatelj bude preneo rat na italsku zemlju,on ce moci da bude oteran i pobedjen tek kada Idenska majka bude prenesena iz Pesinonta u Rim”. Jedno poslanstvo Rimljana odlazi u Pesinont u Maloj Aziji, gde im kralj Atal urucuje sveti kamen, betil, koji predstavlja “Idensku majku” u liku boginje Kibele. Kamen je ukrcan na brod i poslat u Rim, i iduce godine Rimljani pobedjuju Hanibalovu vojsku. Istočnjačka Boginja Kibela tada se definitivno ustolicila u prestonici, izgradjen joj je hram, i u njenu čast održavane su igre.

Za vreme Republike, Kibelin kult je strogo izolovan jer je svojom žestinom šokirao Rimljane.On se oslanja na legendu o njenom ljubavniku Atisu koji se izvan sebe od ljubavi, štroji, da bi se potpuno predao Boginji, zatim umire pre nego sto ce ga ona vaskrsnuti. Po ugledu na Atisa, Kibelini sveštenici rade isti obred sakaćenja na dan svog zaređenja. Za vreme Carstva taj obred je ukinut, i kult dostiže veliki uspeh.

Kibelina religija je kult sa misterijama, ciji je inicijacijski obred posebno spektakularan.Kandidati se odvode u jednu jamu koja simbolizuje njihov grob.Zatim svestenici dovode bika koga kolju jer se smatralo da krv koja siklja prociscava posvecene,i oni izlaze obnovljeni zahvaljujuci tom krvavom krstenju.Potom pozivaju kandidate da ucestvuju u veceri koja predskazuje bozansku gozbu gde ce oni,ravni bogovima, piti nektar.Posle gozbe, inicijacija se nastavlja misticnim sjedinjavanjem sa Boginjom.Posveceni ulaze u neku vrstu sobe posto su dotakli polni ud zrtvovanog bika, i tu se obavlja simulacija vencanja koja zauvek vezuje posvecenika sa Kibelom. Na kraju posveceni ucestvuju u velikom piru tokom kojeg im se obecava večnost.