Словени и Срби – Индијанци Европе

У давна времена, сви Словени су сачињавали један велики народ. За то постоје историјски и филолошки научни докази. Тај народ је говорио једним језиком и живео у једној домовини.

На Словене наилазимо у Херодотовој историји, у четвртој књизи његових записа. Са Словенима се сусрео у граду Олбији, у близини руског града Николајева, при ушћу реке Буга у Црно море. Најпознатији народ, који је у Херодотово доба живео у данашњој Русији, су били Скити. Код многих аутора можемо наћи да су Скити били словенски народ. Код Херодота налазимо да су Скити себе називали Сколоти, а да су им име Скити дали Грци. Као што је познато, Скити су били ратнички народ. Имали су своју државу, и не можемо их сматрати варварима или дивљацима. У то време, скитска држава се простирала између река Дона и Дњестра. Чешки научник, Шафарик, је тврдио за Ските да су народ монголске крви, али је Немац Zeuss у свом етнографском делу европских народа говорио и о Скитима. Држао се података о језику и религији Скита, и уверио све да су Скити били индоевропско племе, иранске крви. По Херодотовом запису, постојала су два народа, Сармати или Сауромати, скитске крви који говоре скитским језиком. У земљама изнад Црног мора, Херодот набраја и друге народе: Агатирсе – за које се сматра да су били Трачани, Меланхлене – народ који се простирао на средишту данашње европске Русије, Андрофази – за које се тврди да су били финског порекла, Неури – који су били словенски народ. По Херодоту, живели су на подручју источне Галиције. У 105. поглављу, четврте књиге Херодотове историје, говори се о Неурима као народу који се држи скитских обичаја, што, можда, и не мора да значи да су скитске крви, јер народ који је слабији и мањи прима обичаје већег и јачег народа. Херодот је записао да се сваки Неуранин, по проповедању Скита и Грка, претвори у вука на неколико дана. Таква веровања су нам позната и код Словена. Херодот помиње и народ Будини, чије је име словенско, а онда и цео народ словенски, који је живео око северног дела Дњепра. Код Херодота је доста тога нејасно, али једна је ствар сигурна – прадомовина Словена лежи у средњеевропској Русији.

Тацит, Плиније и Птоломеј су у својим делима оставили неколико мрвица о старим Словенима. Плиније је написао велико дело од 37 књига, дело Naturalis historia. Корнелије Тацит је написао неколико дела, од којих су најпознатији његови Анали. Словене помиње и у свом делу Germania.

Ови аутори Словене називају Венди (Веди, због знања-Веда). Словени сами себе нигде нису звали Вендима, али су их тим именом, некада звали Немци. Плиније пише да су у близини реке Висле, поред Сармата и два германска племена, живели такође Венеди, то јест, Словени. Плиније у свом најдрагоценијем запису, где набраја народе, наводи један народ сасвим јасно, и очевидно словенски, а то су Срби, или како Плиније пише – Серби. Пошто су Плинијеви Срби живели око Дона, а Венети или Венди уз Вислу, онда је сигурно, да су између Висле и Дона без прекида живели Словени. То уопште није превелики простор за Словене, који су од памтивека познати по многобројности. У Тацитовој Германији, пише да негде иза Висле, простор насељавају Пеукини, Венети и Фини. О овим народима, Тацит не даје чврсте тврдње, не зна да ли припадају Германима или Сарматима. Птоломеј источну Европу назива Сарматија. У том пределу нам набраја сарматска и германска племена, али и Словене. О Вендима, то јест, Словенима, каже да живе уз читав вендски залив, североисточни део Балтичког мора. Птоломеј набраја више малих народа у Сарматији. За већину тих племена се тврди да су била словенска.

Птоломеј спомиње Србе, да су смештени у А3ијској Сарматији, то јест, у земљи иза Дона. Вероватно су Птоломејеви и Плинијеви Срби исти народ.

Прво словенско име записао је Јорнанд, име словенског кнеза које је гласило Бож; несретног словенског кнеза погубио је готски краљ Винитор. Значи Бож је први Словен, којег нам историја спомиње именом. Из историјских текстова, може се закључити да је словенска прапостојбина у средњеевропској Русији, што значи да Словенима простора није фалило. Било је простора на свим странама, па су се из тог разлога вероватно и цепали. У Херодотово доба, Словени су били један јединствен народ, али у време Плинија и Тацита већ су се почели цепати, али су се међу собом чували и добро разумели, разлике међу говорима биле су незнатне него ли у каснијем времену. Тако се и данас јужнословенски језици слажу међу собом, а са друге стране се слажу западнословенски језици. Тврдњи да је прадомовина Словена била средњеевропска Русија, противи се писац из средњег века, Нестор. Нестор на почетку своје Хронике, тврди да су Словени насељавали Подунавље, да су се отуда иселили у друге земље, када су се на њих обрушили Келти или Римљани. Али је такође записао, да је Словена било у то време и у Русији, тврдњом да је апостол Андрија пролазио кроз Русију и тако посетио руске Словене. Али по историјским записима Херодота, Плинија, Тацита, Птоломеја и Јорнанда, словенска прадомовина је ипак била у средњеевропској Русији.