Увод – Велимир М. Марковић
Порекло Срба је одувек побуђивало пажњу наше јавности, мада друштвене околности нису ишле на руку овој теми. Робовало се официјелној историји, неутемељеној верзији, како се Срби појављују на повесној позорници тек од VII века наше ере.
Одавде читалац креће на грандиозан пут (богато пропраћен илустарцијама и географским картама); он нас води кроз време и простор, преко три континента:Азије (све до џунгле у поречју Инда и далеких јапанских острва), Африке (горњи Египат и пустиње данашњег Судана) и, Европе – детаљно прокрстарене до Атлантика. Кроз све српске миграције, преноси се и име Лугистана. Новозапоседнута подручја прихватају овај белег митске прапостојбине, како уЛужицама (данас на југоистоку Немачке), тако и у италијанском Лугију, али у Лузитанији, на Иберијском полуострву.
На том крстарењу Сарба, аутор нас упознаје са боговима и богињама српског народа. Међу њима су бог Вид и богиња Зоб. Сазнајемо много о материјалној култури, начину живота, обичајима и обредима. Посебан нагласак се ставља на култ вука и коња, те употребу бојних кола са коњском запрегом. Ту је и срп, са својим дериватима, као једно од првих српских оруђа и оружја. Назив му је сродан са српским именом у нашем језику.
Пут Сарба није лак. Био је препун бојева и правих ратова: на једној страни настају читава царства, на другој се, поједине гране народа растачу, претапају и нестају. Многи су поробљени или истребљени. Стара имена нестају, нова се појављују на историјској позорници.
Аутор наводи, у I глави, да је српска прапостојбина у Азији. На овом континенту су изворишта за гранање Срба на друга два континента. То је обрађено у II и III поглављу. У IV глави се описује продор Срба на афрички континент – он ће бити дотакнут и у завршној, VIII глави.
Највише простора је, разумљиво, дато животу у Европи, о томе се говори у главама II и VIII, било у целости или делимично, што је више од половине укупног простора у књизи. У V глави, на позорницу, ступају Словени; о Лужичким Србима је реч у VI , a Eтрурци су тема седмог поглавља. У VIII глави ће Сармати кренути са граничних подручја Европе и Азије те, шарајући по Европи, стићи до обала Африке. Непрекидно у покрету, закачили су сва три континента. Источне Алане, чији је краљ Беог (rex Alanorum), Сингидунум именовао по себи Београдом (или, Беоговом градином), аутор сматра директним прецима данашњих Срба. У томе, његов рад подржава мишљење познатог пољског ауторитета преисторијске археологије, кембриџског професора Тадеуша Сулимирског.
Тако смо, на крају, стигли до велике сеоба народа у Европи која је срушила Западно римско царство и пробила границу Источног царства, на Сави и Дунаву, после чега је Византија изгубила Балкан. Од тада је отпочела историја балканских Срба. Ово дело, пратећи путеве настанка српског народа, понире у дубину векова, доносећи обиље података о простору и времену биваковања српских предака.
Autor Miodrag Milanović