.
Према писању немачког географа Johana Daniela Ritters-a, у његовом делу “Земљопис”, на стр. 19-29, станишта прастарих Срба била су негде у подножју самих Хималаја, јер – како каже на стр. 15.:
”Са врха Мера (брдо у Индији) пружају се његове разне гране, као Химават, Хенакуташ, Нишадес, на којима је живео сурови и одевен у одело од кожа, народ Серба или Срба. “
(Johan Daniel Ritters, Älteste meisnische Geschichte bis auf Heinrich den Erlauchten, aus der Handschrift des Verfassers, herausgegeben von Johann Mathias Schröckh, Leipzig, 1780., Seite 15.)
Исто тврђење понавља и други један писац, Рус Мороскин, пишући:
”Од хималајских до хиндукушких планина живео је Српски народ, под именом Сјемскрита (Сaмскрита), или Срба.”
Према античком историчару Диодору Сицилијском, у митској Хипербореји , у чијем се средишту налазила Света планина Меру, налазио се и храм посвећен богу Аполону.
.
Veličanstveni Kmerski (Kimerski) hramovi iz perioda Agnakora (Agni-Oganj)
Najveći hram je odraz Kmerske (Kimerske) kosmologije – na vrhu terasa koje se penju i smanjuju nalazi se pet tornjeva, oblikovanih kao lotosovi cvjetovi, koji simboliziraju planinu Meru, dom Bogova.
Kmerski vladari (Kmeri, Kimeri) smatrali su se božanskim vladarima. Više o Kimerima ovde:
http://vesna.atlantidaforum.com/?p=173
Svaki Kimerski kralj gradio je vlastiti hram, posvećen jednom božanstvu. Time je kralj svojim hramom bio istovremeno utjelovljenje određenog boga, s kojim se nakon smrti trebao sjediniti. Ovaj hinduistički običaj utjecao je na kralja Surjavarmana II. koji je vjerovao da će se nakon smrti sjediniti s bogomVišnuom (kod Srba Višnji), te je okrunio svoje vjerovanje gradnjom hramskog kompleksa Agnakor Wata kao svoj dinastički hram i grobnicu.
SRBI U DREVNOJ INDIJI
Rus Moroskin вели да су околни народи бацали завидљиве погледе на народ Сјемба, или Срба, који су насељавали област ДУНАЈСКУ /Дунај у Индији; друго је европски Дунав/, па дословно каже:
”У тој унутрашњој Индији биле су главне државе Празија и Гангарија, а иза њих ВЕЛИКА ДРЖАВА САРБАРСКА, дакле, СРБСКА, а друга је била у приморској Индији и називала се ПАНОВСКА држава.”
Moroskin, Istoričko-kritečeskija izsledovanija o Rusah i Slavjanah, str. 163-173.
Мороскин даље тврди, да су Срби још у индијском свом краљевству били на највишем степену силе, просвете и свестране образованости. О свему овоме се говори и у записима војевања Александра Великог у Индији.
Милош С. Милојевић, Одломци Историје Срба и српских југословенских земаља,св. I, стр.: 39. и 41-44.
Многи писци, па и сам Мороскин тврде, да су Срби боравили у Индији пре њиховог исељавања ка средњој Азији и уопште ка западу. По свима њима, то је трајало неколико хиљада година, док прво српско исељавање потиче од пре више од шест хиљада година. Узроци тог кретања били су различити. Понајпре, мора бити, да је дошло до пренасељености, што је изазвало глад и разне болести, што је и данас једна од највећих несрећа, које погађају увек пренасељену Индију. Ако се овоме дода, да је морало бити и ратова и њихових последица, онда је сасвим јасно, да су Срби – да би се одржали – морали, да мењају своја станишта и да проналазе нове просторе, који ће им више одговарати, и где би имали мање трзавица са суседима, што се – изгледа – како у каснијој Српској историји, тако исто и у најранијој, никако није могло избећи.
Мавро Орбини каже у својој врло опсежној историји, да се може сматрати, да је српско, или – по данашњој терминологији – словенско исељавање стварно отпочело још пре 6.000 година, или – још прецизније, пре 6.060 година. Занимљиво је питање, како се дошло до наведене бројке? О томе говоре разни подаци, али ево најречитијег, који наводи сам Орбини:
“Срби, који дођоше из Мале Азије преко Балкана, па све до Рима, стигоше тамо пре оних Срба, који дођоше са севера из Скандинавије, а ти последњи дођоше 1460. године пре Христа. “
Mavro Orbini, Il regno de gli Slavi, Pesaro, MDCI.
Сличност народних обичаја и гатања у Срба и Индуса је невероватна као што је и стара, прадавна српска вера слична с индијском. Брама, Вишна и Шива имају свога двојника у Српском богу Триглаву. Осим тога, још и данас у Срба постоји Бадњак, који се некада прослављао у Индији, а корен му је у култу бога Агни, тј. бога огња, ватре. Ово је – вероватно – најстарији обичај који се – истина – у ново доба хришћанства везао за нову религију Срба…
Један од обичаја, који се такође одржао до наших дана, јесте отмица девојака – исто код Срба, као што је и у Хиндуса. Тај обичај су од Срба преузели и други народи с којима су долазили у додир, с тим што су каасније кроз историју највише отимане управо србске жене, и тако су стварани нови народи… Најпознатија отмица која је приказана у уметности је свакако ОТМИЦА САБИЊАНКИ у Риму…
Према старим Српским изворима, било је код Срба и других обичаја, као што је, нпр., да удовица следи свога мужа у гроб, што Србе такође везује уз Индију. Тај се обичај – уз извесне мање, или веће измене – код Срба одржао доста дуго. Када је Српска жена престала да прати свога мужа буквално и у гроб, она је ипак учинила нешто, чиме је тај древни обичај сачувала: она се, наиме, више никада није преудавала, настављајући, да носи своје супружанско име до краја свога земног живота. То се догађало готово без изузетака до краја Првог светског рата, да би и то, пристизањем “модерних и напредних идеја” било одбачено. Спаљивање мртвих, Срби су такође били дуго сачували, но то је посебна расправа, у коју је овде немогуће улазити…