Пелејева приповест
” Тетида. Неоспорно је имала лепоту мора у себи. Чак ухватих себе у жељи да поверујем да је ћерка бога, јер дуго сам тонуо у оне камелеонске очи, видео све буре и затишја што погађају море, одјек неке суздржане страсти која се не да описати. И пожелех је за жену” (36).
“Богови не чине чуда да би улили веру у срца људи.” (36).
Хиронова приповест
“Био сам много стар. И то понајвише у јесен, када сам осећао да почињу болови, предзнаци зиме. Нико се није сећао колико сам заправо стар, понајмање ја сам; дође време када се збиљска природа старости замрзне, када су све године и сва годишња доба само једно дугодневно чекање на смрт (49).”
“Зидови су грађевине које је Смрт сазидала од камења ископаног у Тартару “(50).
“Сталожен и невесно краљевски, изгледао је као саздан од злата. Коса попут Хелијевих зрака, раскриљене обрве сјале су као жути кристали, кожа блистава као злато. Веома леп, изузев уста без усана – равних, просечних-срцепарајуће ружних, а ипак тако одлучних да сам се уплашио за њега. Гледао ме је озбиљно очима боје касног свитања, жутим и тамним, очима испуњеним знатижењом, болом, жалошћу, збуњеношћу и разборитошћу.”(54)
“Доколица је оно што храни назадовољство, неваљалштину, злобу, несташлуке.”(56)
Јеленина приповест
“Први пут сам искусила појаву која ће ми постати веома блиска у данима који долазе: ја сам била ни више ни мање него наградна животиња изложена за јавну продају најбољем понуђачу.”
Одисејева приповест
“Сви добри изгредници, пустолови и незадовољници бистри су момци. Туп човек није опасност у строју.”
Патроклова повест
“Имао је способност да постигне да га људи воле, били они његови Мирмидонци или његове заробљенице, или ја, на пример. Али узрок није лежао у његовој телесној привлачности; то је био вид његовог духа, ширина која је другим људима, изгледа, недостајала.”
“Тако се десило да смо постали љубавници, мада нисам открио онај занос о коме сам сањао. Да ли га икада откривамо?
Ахил је горео за многим стварима, али удовољавање телу никада није спадало међу њих. Свеједно, љубав није суштински телесна. Љубав је слобода да лутамо срцем и душом вољеног.”
Енејина приповест
“Чак и када су ме понори њене страсти потресали до сржи мога бића, постојао је један њен део који није чак ни знао да се она предала, неки кутак скрајнут и скровит. Спојио сам се са њом у ропцу задовољства, али док је мене лишила целе моје душе, своју је сачувала чврсто закључану у некој скривници, и ја нисам имао никакве наде да ћу икада пронаћи тај кључ.”
Колин Мекалоу
***
Прочитах на распусту „Песму о Троји“, чија је ауторка, Колин Мекалоу, писала и „Птице умиру певајући“, књигу над којом, са својих седамнаест-осамнаест лета, пролих море суза.
Иако су стилски и тематски прилично различите, јер су “Птице..”, пре свега, роман о љубави, што не захвтева велику еридуцију, а „Песма о Троји“ указује на ауторкино добро познавање грчке митологије, обе су изузетне и веома сам срећна што сам их прочитала.
Како на корицама пише, „у Песми о Троји ауторка на нов начин приповеда о Парису и Јелени, бесмртним љубавницима који су осудили два народа на ужасни рат. Њихова повест сагледана је очима гавних ликова: заводљиве и самодопадљиве Јелене, препреденог и изванредно паметног Одисеја, сетног и остарелог тројанског краља Пријама, растзаног ратника Ахила, и Агамемнона, краља краљева, који је пристао да почини и немогуће само да порине својих хиљаду лађа. Ово је прича о љубави, стремљењима, обманама, части и сажижућим страстима коју ћете прочитати у једном даху.“