Целовит приказ трачке религије још није написан.
Трачани (Т-Рашани) су народ индоевропског порекла, који је био настањен у источном делу Балканског полуострва, пре доласка Словена и стапања с њима. Извори за реконструкцију њихове религије су малобројни изаснивају се на подацима античких писаца, епиграфским споменицима и археолошким налазима. Археолошки споменици несумњиво су најаутентичнији документи за реконструкцију трачке религије. Они потичу из различитих периода и омогућују да се открију њени корени, развој и повезивање са грчком, односно римском религијом. Иако је та врста докумената бројна, њихово тумачење није увек поуздано.
Претпоставља се да већ током неолита отпочиње формирање Трачана и њихове религије на простору између Црног мора и реке Искера (културе Караново, Веселиново, Марица, Гумелница). Почетком бронзаног доба заједнице те области ступају у непосредни контакт са заједницама насељеним у северозападним областима Мале Азије и заједницама које су се из јужноруских степа спуштале у доње Подунавље. Из тих прожимања настала је особена култура бронзаног доба, чији су творци вероватно непосредни преци историјских Трачана.
О религији из тог раздобља мало се зна, јер недостају адекватни археолошки налази. Вероватно су тада успостављене тесне везе са егејским светом, јер на микенским таблицама исписаним линеарним писмом Б ( XIV-XIII в. пре н. е.) можда се већ помиње Тракија (треке- ви-ја) и једно од највећих трачких божанстава – Дионис.
Најраније податке о трачкој религији даје Хомер ( VIII в. пре н. е.). По Илијади, Трачани су се у тројанском рату борили уз Тројанце, против Грка, а њихов највећи јунак био је Рес (в. то име). У Одисеји се помиње и култ Аполона код племена Киконаца.
Први одређенији подаци о Трачанима и трачкој религији срећу се од VII в. пре н. е., од времена првих непосредних
додира трачких племена са грчком цивилизацијом и то преко колонија основаних на западној обали Црног мора. Основну структуру трачког пантеона од краја VII до средине V в. пре н. е. описао је Херодот (V. в. пре н. е.), који наводи два трачка божанства по имену, док друга божанства поистовећује са грчким. Бог рата код трачког племена
Апсинћана звао се Плистор, а врховни бог трачких Гета – Залмоксис (в. то име).
Сви Трачани поштовали су само Ареја, Диониса и Артемиду, а њихови краљеви и Хермеса. Данас је доказано да је трачка Артемида у ствари богиња Бендида или Котито (в. та имена), док су имена трачког Ареја, Диониса и Хермеса остала непозната.
Трачани су у античко време били познати као необично побожан народ. Помињу се многе секте чији су припадници водили строг аскетски живот: нису јели месо и хранили су се само млеком, сиром и медом. Значајне податке о религији Трачана пружају и епиграфски споменици, најчешће посвете – дедикације. На њима се име трачког бога јавља као епитет грчког или римског бога с
којим се тај бог поистовећује. Тако су нам познати трачки богови погрчених имена: Манимазос, Јамбадуле, Пиримерулас и Асдулес, али само по имену. Њихове функције могу се делом сагледати на основу значења њихових имена, а делом на основу карактера грчког или римског бога са којим се поистовећују.
Због расцепканости трачких племена мора се претпоставити постојање многих локалних божанстава и култова, а не јединствен, опште прихваћен пантеон. Несумњиво је да су Трачани, као и сви Индоевропљани, поштовали бога неба и његову супругу. Тај врховни бог посведочен је на натписима и вотивним споменицима као Сбел-сурд (Бел-Сурб) , у римској епохи као Зевс Сбелсурд, који у испруженој левој руци држи орла, а у десној сноп муња. Његова супруга, поистовећена са грчком богињом Хером, имала је у Тракији посебан култ. То показује прича о Косингасу, њеном свештенику код племена Кебреја(Хебреја?) и Сикабоја, који је својим поданицима запретио да ће направити велике лествице и попети се на небо да се Богињи пожали на њихову непослушност.
Култ Сунца постојао је веома рано, јер Хомер помиње Аполона као бога трачких Киконаца, а познији писци говоре и о трачком Хелију ( Хелени су по њему добили име). Поштован је и бог светлости, по имену Ситалкас, у чију је част испевана истоимена химна.
Најбоље познајемо два трачка божанства која су у V в. пре н. е. уведена у грчки пантеон – богињу Бендиду (Грци преименовали у Артемиду) и богињу Котито (в. та имена). Трачанке су Бендиди приносиле жртву увијену у пшеничну сламу.
Бог рата, идентификован са грчким Арејем, код племена Апсинтијаца обожаван је под именом Плистор, а код Крестона – као Кандаон. У култу трачког Ареја ратници су прескакали усправљен мач, вероватно симбол самог бога.
Најзагонетније божанство грчког пантеона, бог Дионис, дуго је сматран трачким богом.
Извесно је да у култу грчког Диониса има и трачких елемената, али се дешифровањем линеарног Б писма, односно микенског писма, показало да се мора рачунати и на елементе преузете из минојске религије (в. Дионис). Божанство вегетације, сродно грчком Дионису, поштовали су и Трачани. Код Бизалта је Дионис јаком ватром најављивао верницима родну годину. Чувено светилиште трачког Диониса, које се налазило на планини Пангеји, било је у поседу племена Сатра, али су свештеници били из племена Беса. Ту се једна жена бавила прорицањем слично Питији у Делфима. Друго познато светилиште тог бога
налазило се у Родопима, у области трачког племена Беса. То светилиште посетио је 60/59. г. пре н. е. и отац цара Августа, који је Дионису принео жртву. Тада је вино, изливено на жртвеник, букнуло до неба. Прича се да је пре њега светилиште посетио и Александар Велики.
У време римске доминације раширен је култ бога лекара Асклепија. Иако се претпоставља да је Асклепије трачког порекла, вероватније је да је он заменио неког трачког бога или демона лечника, по имену Дарон или Дерон. Асклепијева светилишта повезана су са изворима, а главна светилишта налазила су се код Ћустендила, у близини топлих извора, и у северној Бугарској (Глава Панега, Баткун).
Са натписа и из писаних извора познато је да су Трачани поштовали божанства река и извора.
Најпознатија божанства река била су богови Херброс (Марица), Стримон (Струма) и Нестос (Места), који се у генеалогијама јављају и као очеви чувених јунака. Познат је и трако-фрижански бог река и извора по имену Беди. У римско доба биле су честе и посвете нимфама извора.
Најраширенији култ у време римске доминације био је култ такозваног Трачког Хероса (в. то име). Трачани су познавали и хтонска божанства, међу њима Дерзеласа или Дарзаласа, који је у Одесосу поистовећен са Великим богом, а представљан је као брадати човек са рогом изобиља у руци, често на коњу.
У религиозном и политичком животу Трачана значајну улогу имало је свештенство.
Свештеници су били заступници бога, саветници и помоћници владара. Из историје је позната улога Дионисовог свештеника Вологеза, који је био иницијатор и вођа устанка против Римљана и њихових савезника 11. г. пре н. е.
Трачки храмови и светилишта помињу се у античким изворима, а документовани су и археолошким истраживањима. Познати су храмови Диониса у Родопима и на Пангеју, као и Великог бога у Одесосу. У највећем броју случајева нису постојали храмови-грађевине, већ светилишта под ведрим небом, покрај неког извора или дрвета или на врховима планина.
У трачком култу је важну улогу имало и прорицање, дато у екстази. У вези са религијом и магијом било је и тетовирање угледних Трачана, вероватно као знак оданости одређеном божанству.
Трачани веровали у бесмртност (в. Залмоксис). Живот на оном свету замишљали су као веселу гозбу са пијанчењем у присуству богова. То се вероватно одразило и у њиховој храбрости и непоштовању живота.
Један Херодотов податак указује и на њихов песимизам:
код племена Трауза оплакивали су новорођенчад због зла и недаћа које га очекују у животу, а покојник је испраћен уз песму и весеље јер се ослободио беде и тешког живота.
Угледни Трачани излагали су покојника три дана, а затим су приносили животиње на жртве.
После оплакивања, покојник је сахрањиван или спаљиван, а изнад гроба је подизана хумка и приређивана су разна такмичења. Био је обичај да се његова жена на гробу убоде ножем, што археолошким налазима није доказано.
Погребни ритуали документовани су многим археолошким налазима. Куполаста гробница у Казанлаку из IV в. пре н. е. украшена је фрескама које представљају покојнике на престолу и такмичења колима. У гробовима под хумкама откривени су и скелети жртвованих паса и коња. Оружје и посуде од метала и печене земље, најчешће кратери и купе за пиће, који су откривени у гробовима, показују да су Трачани стварно веровали да ће после смрти учествовати у ратним окршајима и на веселим гозбама. Гробне одаје у виду соба можда треба да подсете на Залмоксисову подземну одају, односно на његово учење о бесмртности (в. Залмоксис – Замолиш?).
(Odrednice iz ,,Leksikona religija i mitova drevne Evrope” sastavili Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović i Dragoslav Srejović, Savremena administracija, Beograd, 1992.)