Несторов летопис, Повест минулих лета …

Нестор Летописaц

Повјест минулих љета или Несторов летопис је летопис настао у Русији почетком 12 века, претпоставља се да је завршен 1113. године. Обрађује историју Словена, са нагласком на руску од 852. до 1110. године. Језгро рукописа претставља преобраћање Русије у хришћанство. Летопис се сматра једним од ремек дела ране средњовековне словенске књижевности. Текст је деценијама више пута прерађиван, а данашњи облик дао му је руски монах Нестор око 1113. године.

ЕВО ПОВИЈЕСТИ МИНУЛИХ ЉЕТА:

ОТКУД ЈЕ ПОШЛА РУСКА ЗЕМЉА, КО У КИЈЕВУ ПОЧЕ ПРВИ ДА КНЕЗУЈЕ, И ОТКАД ЈЕ ПОСТАЛА РУСКА ЗЕМЉА

Овакоћемо почети повијест ову:

Послије потопа три Нојева сина – Сим, Хам, Јафет – раздијелише земљу.

1) И исток узе Сим:

Персију, Бактрију, чак до Индије у дужину, а у ширину до Ринокорура, што ће рећи: од истока па до југа, и Сирију, иМидију до ријеке Еуфрата, Вавилон, Кордуну, Асирце, Месопотамију, Арабију Најстарију, Елимаис, Инде, Арабију Силну, Колију, Комагину, Феникију.

2) Хам пак узе јужну страну:

Египат, Етиопију што се додирује са Индијом, и другуЕтиопију- из ње пак извире ријека етиопска Чермна, која тече на исток, Тебу, Либију што се додирује са Киринејом, Мавританију што је насупрот Гадира. Од оних пак што су на истоку има: Киликију, Памфилију, Писидију, Мезију, Ликаонију, Фригију,Камалију, Ликију, Карију, Лидију, Мезијудругу, Троаду(Tpojу), Еолиду, Битинију, Стару Фригију; и острва нека има: Сардинију, Крит, Кипар, и ријеку Геону, звану Нил.

3) Јафет пак узе сјеверну страну и западну:

Индију, Албанију, Арменију Малу и Велику, Кападаокију, Лафлагонију, Галатију, Колхиду, Босфор, Меоте, Деревију, Сарматију, Тавриђане, Скитију, Фракију, Македонију, која се и Пелепонова назива, Аркадију, Епир, Илирију, Словене, Лихнитију, Адриакију,Јадранско море.Има пак и острва: Британију, Сицилију, Еубеју, Родос, Хиос, Лезбос, Китеру, Закинф, Кефалонију, Итаку, Корзику, дио Азије, звану Јонија, и ријеку Тигрис што тече између Индиje и Вавилона; до Понтског мора на сјевер: Дунав, Дњестар и Кавкаске горе, то јест Угарске, а отуд чак до Дњепра, и друге ријеке: Десну, Припјату, Двину, Волхов Волгу која иде на исток, у дио Симов. У Јафетовом пак дијелу сједе Руси, Чуди и свакојаки народи:Мерји, Муроми, Вјеси,Мордвини, Заволошки Чуди, Перми, Печери, Јами, Угри, Литви, Зимоголи, Корси, Љеголи, Ливи, Пољаци пак, Пруси и Чуди сједе близу мора Варјашког. Уз ово море сједе Варјази: одавде према истоку – до предјела Симових, уз исто ово море сједе и према западу – до земље Енглеске и до Волошке(Римске) . Јафетово је такође и ово кољено:Варјази, Шведи, Нормани, Готи, Руси, Енглези,Галичани, Волоси, Римљани, Немци, Корљези, Венецијанци, Ђеновежани и други – ови се пак доди-рују на западу с југом и у сусједству су са племеном Хамовим.

Сим пак и Хам и Јафет, раздијелив земљу, ждријеб бацивши, ријешише да нико не смије ступити у дио братов, и живљаху сваки у свом дијелу.

И би народ  JEДАН…

И када се умножише људи на земљи,8) замислише да саграде Кулу до неба, у дане Јокатана и Фалека.9)

И сакупише се на мјесту Сенар поља да граде Кулу до неба и град око ње Вавилон; и градише ту Кулу  40 година, и не би завршена.

И сиђе Господ Бог да види град и стуб, и рече Господ:

“Ево рода једнога и народа једнога”.

И смијеша Бог народе, и раздијели на 72 народа, и расија по свој земљи.

Послије но што смијеша народе Бог вјетром великим разруши Вавилонску Кулу; и јесте остатак његов између Асирије и Вавилона, и има у висину и у ширину 5.433 лаката, и много је година да се чува овај остатак...

Послије рушења Куле пак и послије диобе народа, узеше Симови синови источне стране, а Хамови синови – јужне стране, Јафетови пак узеше запад и сјеверне стране.

Од ова наиме 72 народа би и народ словенски, од племена Јафетова – Норици, који су такође Словени. Послије много времена сјели су Словени уз Дунав, гдје су данас Угарска земља и Бугарска. Од ових Словена разиђоше се Словени по Земљи, и назваше се именима својима по мјестима гдје сједоше. Они који дошавши сједоше уз ријеку по имену Морава, и назваше се Моравци, а други се Чеси назваше.

А ово су још ти исти Словени: Срби, Хрвати, и Хорутани. Када Волоси нападоше на дунавске Словене, и сједоше међу њих и угњетаваху их, ови Словени пак дођоше и сједоше уз Вислу, и прозваше се Љаси, а од ових Љаха назваше се Пољаци; други Љаси су – Љутићи, неки – Мозовшани, а неки – Поморјани. Тако исто и ови Словени дођоше и сједоше уз Дњепар и назваше се Пољани, а други Древљани, зато што сједоше у шуме; а неки сједоше између Припјате и Двине и назваше се Дреговичи; неки сједоше уз Двину и назваше се Полочани, ријечице ради што утиче у Двину, именом Полота, од ње се и назваше Полочани. Словени пак који сједоше крај језера Иљмена, прозваше се својим именом – Словени, и саградише град и назваше га Новгород. А други сједоше уз Десну, и уз Сејму, и уз Сулу, и назваше се Северјани.  И тако се разиђе словенски народ, а по њему се и писмо назва “словенско”.

Kада су пак Пољани живјели одвојено по горама овим, ондe беше пут из Варјага(Викинга) у Грке и из Грка по Дњепру, а у горњем току Дњепра – вуча по суву до Ловоте, а по Ловоти може се ући у Иљмен, језеро велико; из овог језера пак истиче Волхов и утиче у језеро велико Ново, а овог језера ушће улази у море Варјашко. И по овом мору може се пловити до Рима, а од Рима може се доћи по том истом мору Цариграду, а од Цариграда може се доћи у Понтско море, у њега пак утиче Дњепар ријека. Дњепар пак извире из Оковске шуме и тече на југ, а Двина из те исте шуме извире и иде на сјевер и утиче у Варјашко море. Из те исте шуме тече Волга на исток и увире са седамнаест рукаваца у море Хвалиско. Тако и из Русије може се ићи по Волги у Бугаре и у Хвалис, и на исток доћи у област Симову, а по Двини у Варјаге, из Варјага до Рима, од Рима пак и до племена Хамова.

А Дњепар делтом утиче у Понтонско море, које слови за руско, – уз њега је учио, како кажу, свети Андреј, брат Петров. Када је Андреј учио у Синопу, и када је дошао у Корсуњ, дозна да је близу од Корсуња до ушћа Дњепра, и зажели да пође у Рим, и доплови у ушће Дњепра, и одатле пође узводно по Дњепру. И деси се да он дође и заустави се под горама на обали. И ујутро устаде и рече ученицима који бијаху с њим: “Видите ли горе ове? На овим горама засијаће благодат Божија: има да буде град велики и цркве многе Бог има да подигне”. И успевши се на горе ове, благослови их и постави крст, и помоливши се Богу, сиђе с горе ове, гдје послије би Кијев, и пође по Дњепру узводно.

Пољани пак живљаху одвојено од других и управљаху родовима својим; јер и до ове браће бијаху Пољани, и живљаху сваки са својим родом и на својим мјестима, управљајући сваки родом својим. И бјаху три брата: једноме бје име Киј, а другоме – Шчек, а трећему – Хорив, а сестра њихова бје Либед. Сјеђаше Киј на гори, гдје је данас успон Боричев, а Шчек на трећој гори, – по њему се она пак назва Хоревица. И саградише град у част брата свога најстаријега, и надјенуше му име Кијев. Бјеше око града шума и борик велик, и ловљаху тамо звијери, а бијаху ти мужеви мудри и разумни, и називаху се Пољани: од њих су Пољани у Кијеву и до данашњег дана.

Идући натраг, дође он на Дунав, и допаде му се мјесто, и направи мали градић, и зажели да ту сједе с родом својим, и не дадоше му они који су ту близу живјели; тако и до данас називају Дунавци градић тај – Кијевец. Киј пак, вративши се у свој град Кијев, ту и живот свој конча; и браћа његова Шчек и Хорив и сестра њихова Либед ту скончаше. И послије ове браће поче да код Пољана кнежевску власт држи род њихов, а код Древљана своји кнезови, а код Дреговича своји, а код Словена у Новгороду своји, а други на Полоти, гдје су Полочани. Од њих су Кривићи који сједе у горњем току Волге, и у горњем току Двине и у горњем току Дњепра; њихов град је Смоленск, а тамо баш и сједе Кривичи. Сјеверјани су такође од њих. На Бјелоозерју сједе Вјеси, а на Ростовском језеру Мери, а на Кљешчином језеру – такође Мери. А уз ријеку Оку, гдје она утиче у Волгу – Муроми са својим језиком и Черемиси са својим језиком, и Мордвини са својим језиком.

Ево пак ко само словенским језиком говори у Русији: Пољани, Древљани, Новгорођани, Полочани, Дреговичи, Северјани, Бужани, јер сједоше уз Буг, касније пак Волињани названи.

А ово су други народи, који Русији дају данак: Чуди, Мери, Вјеси, Муроми, Черемиси, Мордвини, Перми, Печори, Јами, Литви, Зимоголи, Корси, Нарови, Ливонци – ови свој језик имају, а од кољена су Јафетовог које живи у сјеверним странама. Када је пак Словенски народ, као што рекосмо, живио на Дунаву, дођоше од Хазара тако звани Бугари, и сједоше уз Дунав, и насилници Словенима бијаху. Затим дођоше Бијели Угри и наслиједише земљу Словенску.

Ови се пак Угри појавише у вријеме цара Ираклија који хођаше на Хоздроја, цара персијскога. У ова иста времена бијаху и Обри (азијски Авари), они ходише на Ираклија цара и умало га не ухватише. Ови исти Обри војеваху и на Словене, и намучише Дуљебе, такође Словене, и насиље твораху женама дуљебскима: кад ће да путује некуда Обрин, није дозвољавао да се упрегне коњ или во него наређиваше да се упрегну у таљиге 3 или 4 или 5 жена и да возе Обрина, – и тако мучаху Дуљебе. Бијаху ти Обри тијелом велики и умом горди, и Бог их истријеби, поумираше сви, и не остаде ни један Обрин. И има узречица у Русији и данас: “Погибоше као Обри”, – од њих нема ни племена ни потомства. Послије ових дођоше Печенези; затим иђаху Црни Угри мимо Кијева, али већ касније – у Ољегово вријеме. Пољани пак који су живјели одвојено, како рекосмо, бијаху од рода словенскога и тек касније назваше се Пољани, и Древљани бијаху од Словена такође и назваше се Древљани; Радимичи пак и Вјатичи – од Љаха су. Бијаху, наиме, 2 брата међу Љасима – Радим, а други – Вјатко; и када дођоше, сједоше: Радим на Сожу, и од њега се назваше Радимичи, а Вјатко са својим родом – уз Оку, и од њега се назваше Вјатичи. И живљаху у миру Пољани, и Древљани, и Сјевери, и Радимичи, Вјатичи и Хрвати.

Дуљеби живљаху уз Буг, (гдје су данас Волињани, а Уљичи и Тиверци) сјеђаху пак уз Дњестар, ближе према Дунаву. Бје их много: сјеђаху они уз Дњестар па све до мора; има градова њихових и до дана данашњег; ево зашто их Грци зваху “Велика Скитија“. …

Љета 6360 (852.g.), индикта 1534) када Михаил поче царевати, стаде се називати Руска земља. О овоме дознасмо, наиме, јер, за вријеме овога цара, Руси нападоше на Цариград, као што пише у грчком љетопису.

Љето 6366 (858). Михаил цар изиђе с војницима обалом и морем на Бугаре. Бугари пак, увидјевши да не могу да му се супротставе, замолише да их крсти и обећаше да ће се покорити Грцима. Цар пак крсти кнеза њихова и бољаре све, и мир учини с Грцима.

Љето 6367 (859). Узимаху данак прекоморски Варјази(Викинзи) од Чуда и од Словена, од Мера и од свију Кривича. А Хазари узимаху од Пољана, и од Северјана, и од Вјатича – по монету и по вјеверицу од дима.

Љето 6368 (860). Љето 6369 (861). Љето 6370 (862). Изгнаше Варјаге преко мора, и не дадоше им данак, и почеше сами собом да владају. И не би међу њима правде, и устаде род на род, и бијаху међу њима свађе, и ратовати стадоше једни с другима. И рекоше сами себи: “Потражићемо себи кнеза који би владао нама, и судио по правди.”

И иђаху преко мора ка Варјазима, ка Русима. Ови се Варјази, наиме, називаху Руси, као што се други зову Шведи, а други пак – Нормани и Англи, а још други – Холанђани; тако и ови. Казаше Русима Чуди, Словени, Кривичи и Вјеси: “Земља је наша велика и обилна, а реда у њој нема. Дођите да кнезујете и да владате нама.” И изабраше три брата с родовима њиховима, и узеше они са собом све Русе, и дођоше и сједе најстарији, Рјурик, у Новгороду, а други, Синеус, – на Бјелоозеру, а трећи, Трувор – у Изборску. И од ових Варјага назва се Руска земља. Новгорођани пак – ти људи Новгорођани од варјашког су рода, а раније бијаху Словени.

У Моравску је ишао апостол Павле, и учио је тамо; тамо је и Илирик, до њега је долазио апостол Павле; ту, наиме, најприје бијаху Словени. Због тога је словенскоме народу Павле учитељ, а од тог народа смо и ми, Руси; зато је и нама, Русима, учитељ Павле, пошто је учио народ словенски и поставио, послије себе, Словенима за епископа и намјесника Андроника. А словенски народ и руски – једно су, од Варјага се, наиме, назваше Руси, а прије бијаху Словени; иако се и Пољани зову, ријеч словенска бијаше. Пољанима пак бијаху звани зато што у пољима сјеђеху, а језик им бијаше један – словенски.
Од стварања света…
Да пророк Мојсије, научен од Бога, није оставио извештај о почетку и стварању света, о прародитељима људским, све би то било предано забораву. Слава Богу, Он је у људе усадио потребу за памћењем. И очевидце догађаја, љубитеље старина, надахњивао је да претварају време у реч, записану или преношену са колена на колено.
По обрасцу тада већ познатих позноантичких и ранохришћанских хроника, Летописац Нестор је почетак руске историје везао за Стварање света: од Адама и Светског потопа.

Келија, која је сместила свет
Године живљења Летописца падају на сам почетак другог миленијума- на XI век. За њега сасвим недавно, 988 г., воде Дњепра примиле су себи Кијевљане који су се крштавали, који су били живи сведоци тога чуда. Но, већ су Русију потресале међусобне распре и напади спољњег непријатеља. Потомци кнеза Владимира нису могли или нису хтели бити сложни.
Из келије Печерског манастира, гледао је на свет монах Нестор. Мала је његова келија али је сместила у себе цео свет, целу Свету Русију.
Ко је био преподобни Нестор? По неким подацима он је дошао у обитељ код светог старца Теодосија Кијевско-Печерског са 17 година. Постоји и верзија да је Нестор у ствари митрополит Иларион, аутор ”Речи о Закону и Благодати”, који је пред крај живота отишао у манастир због радова летописања.
У то време по речима светог Нестора ”црнорисци су као светила сијали у Русији. Једни су били бодри учитељи, други су били чврсти на бденију, или на коленопреклоној молитви, неки су постили по цео дан или по два дана, други су кушали само хлеб и воду, неки варено зеље, други само сирово. Сви су пребивали у љубави: млађи су се покоравали старијима, нису се смејали и говорили пред њима и исказивали су покорност и послушање; а старији су исказивали љубав према млађима, поучавали их и тешили, као очеви малу децу. Ако би неки брат упао у какво било сагрешење, тешили су га и из велике љубави делили епитимију на двоје, на троје. Таква је била узајамна љубав уз строго уздржање”.
Овде је све толико јасно да разјашњење треба можда само код речи ”делили епитимију”: казну коју је добио сагрешени, преузимали су на себе и његови другови. На пример делили су број свакодневних земних метанија.
Зар није дивно што су, израстајући у атмосфери молитве, љубави, сагласности и уздржања, монаси били украс Русије? Манастире су тада звали расадницима просвете. Веома добра реч ”расадник”. То су били пластеници, место где се гаје расади будућег растиња.Тамо почиње живот нужан и користан.

Послови и дани
Шта може бити интересантно у животу монаха? Он не иде у војне походе, не путује, не лови дивље звери, један дан му личи на други. Он не разликује време у години, догађаји у животу изван манастирских зидина га не дотичу. Шта он ради? Он спасава своју душу. Но, најглавније, он се моли за своје ближње, за отаџбину. Страшно је и замислити шта би било када би нестало молитве монаха. Све невоље су наилазиле на Русију тада када су ишли напади на православну веру.
И дани монаха Нестора нису се разликовали од дана других црноризаца. Једино се разликовало његово послушање:он је по благослову настојатеља писао историју Русије.
Летописац је свуда себе називао ”грешним”, ”злим”, ”недостојним рабом Божијим”. У тим оценама себе нема сликања: човек достигавши висину смирења, види у својој души и најситнија сагрешења. Да би себи представили духовни ниво светих, пробајмо проникнути у изречено:”Свети су сматрали за грех и сенку мисли о греху”. Приметимо: не сам грех и чак не ни мисао о греху, него буквално сенка мисли о греху.
Временски, прво сочињеније Несторово је било ”Житије светих кнезова Бориса и Гљеба у светом крштењу Романа и Давида”. У њему је висока молитвеност сједињена са тачношћу описа где је морална поука приказана у самом приповедању. Нестор говори о стварању човека, његовом паду и устајању по милости Божијој.
Тешко тугује он због тога што се хришћанска вера споро шири по Русији. Пише:”Међутим како су се свуда умножили хришћани, идолски жртвеници остали упражњени, земља руска је остајала у пређашњој прелести идолској, зато што није ни од кога слушала речи о Господу нашем Исусу Христу: Нису нама долазили апостоли и нико није проповедао реч Божију”.
Други његов рад је ”Житије преподобног Теодосија Печерскога”. Нестор је као сасвим млад послушник видео светог Теодосија, затим је много година касније учествовао у обретењу моштију преподобног и ето саставио његово житије. Оно је написано једноставно и надахнуто.”Мој циљ је- пише Нестор- да црнорисци после нас читајући житије светога и видевши његову доследност, прослављајући Бога прослављају и угодника његовог и тако се учвршћују у подвигу, особито тим што се у земљи руској јавио такав муж и угодник Божији”.
Несторова ”Повест временных лет” до нас је дошла у облику нешто каснијих издања: Лаврентијевог рукописа (1377 године), Првог Новгородског рукописа (14 век) и Ипатијевског Летописа (15 век). Претпоставља се да је Нестор искористио материјал ”Древног свода ” (9 век), Свода Никона (70 гг.11 века) и Почетног свода (1093-1095). У тексту су очевиднe подударности са византијском хроником Георгија Арматолија.
Поузданост и пуноћа писања преподобног Нестора је таква да њој и дан данас припегавају историчари као провереном извору сведочења о древној Русији.

Главно животно дело
”Повест временных лет” је велико дело оца руске историје. Не временных него ”временных лет”, које обухватају не неки мали период него огромне године руског живота, целу епоху. У целини она се овако зове:”Ово је повест древних времена, откуда је пошла руска земља, ко је први у Кијеву почео да кнежује и откуд је настала руска земља”.
Ми нисмо тиква без корена, људи који немају порекла. ”Повест” Нестора као и књиге Карамзина, Иловацког, Татишчева, Соловјева, треба да буду наше насушно штиво.
Нестор види руску историју у контексту светске. Несумњиво да је Свето Писмо познавао до у детаље, затим грчки и латински језик, античку филозофију и књижевност, византијске зборнике хроника и легенди, манастирске записе, историјске зборнике, био је упознат са причама трговаца, војника и путника. Све је то он осмишљавао са једним циљем- да покаже историју Русије као неодвојиви део светског историјског процеса.
Свод игумана Лаврентија, како сматрају књижевни критичари, садрже најмање искривљен списак ”Повести” Нестора. Та редакција се завршава описом чудесног догађаја од 11.02.1110 године када се над Печерским манастиром надвисио огроман светлећи стуб.
Нестор осмишљава историју строго са православне тачке гледишта. Он говори о светим раноапостолимa Ћирилу и Методију, приказујући велику срећу крштења Русије и плодове њеног просвећења. Равноапостолни Владимир је главни јунак Несторових Повести. Летописац га пореди са Јованом Крститељем. Подвизи и живот кнеза приказани су подробно и са љубављу.
Но Летопис Нестора не можемо назвати само историјом Русије, њенога крштења, црквеном или грађанском хроником. То је историја Руског народа, размишљања о изворима руског сазнања, руског поимања света. Није то било просто набрајање јарких догађаја или нешто слично европским животописима, већ дубоко размишљање о месту у свету новог младог народа- рускога народа. Откуда смо ми? Чиме смо прелепи? Чиме се разликујемо од других народа? То су све питања која су стајала пред Нестором.

Завештање

Преподобни Нестор је преживео пожар и разарање Кијевско-Печерске Лавре 1196 године. Последњи његови радови проникнути су мишљу о јединству Русије, о сједињењу њеном са вером хришћанском.
А.С.Пушкин, стварајући свог летописца Пимена у драми ”Борис Годунов”(1824-1825) узео је за његову основу црте карактера летописца Нестора који тежи истини чак и ако се она некоме и не свиђа и која ”уопште не улепшава приповедача”.
Летописац је завештао Печерским иноцима да наставе његово животно дело.
Мошти преподобног Нестора пребивају нетрулежне у Ближњим пештерама Лавре.

http://srpska.ru/article.php?nid=12837&sq=&crypt=

НЕСТОРОВ ЛЕТОПИС:

 https://www.scribd.com/document/130010768/Nestorov-letopis

ht   thhttps://www.scribd.com/document/130010768/Nestorov-letopisttps://www.scribd.com/document/130010768/Nestorov-letopistps://www.scribd.com/document/130010768/Nestorov-letopistps://www.scribd.com/document/130010768/Nestorov-letopis               h ttps://www.scribd.com/document/130010768/Nestorov-letopis