Андрија Вујовић:
ТАЈНА И ЗАБРАНА ЗВАНА МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ
Милош C. Милојевић
Поштована господо, реч je о једном од најзабрањенијих људи који су се крстили са три прста, једном однајзабрањенијих Срба свих времена.
Прича о Милошу Милојевићу не може се почети самом причом о његовом животу, јер он је планина међу брежуљцима наше духовности, међу травом наше људскости он је храст. Да бисмо могли објаснити како је дошло до појаве зване Милош Милојевић, морамо и да објаснимо шта је то аутохтонистичка школа коју је он предводио, и како је уопште дошло до тих школа, и таквих подјела.
Наиме, ратови у свету су ужасна ствар, остављају застрашујући број жртава. То су ратови на бојном пољу где се противник види, и на коме се пуца један у другог. Најгори су међутим они ратови који се воде иза бојног поља, идеолошки, политички ратови у којима се путем фалсификата историје, путем шизофреније нечијих политичких идеологија оправдава нечији национални програм, његов пут, његова стратегија. Е такву идеологију, такав програм створила је германска раса.
Треба објаснити због чега је она то урадила.
Простор данашње Hемачке прије више од хиљаду година није припадао данашњим Нијемцима. Он је припадао Словенима вендске расе. И дан данас на територији Њемачке, у Горњој и Доњој Лужици народ се зове Лужички Срби, који су остаци вендске(ведске) расе.
Како је дошло до тога да од једног, како кажу историчари, вишемилионског народа, данас, на почетку 21. века, остане свега око сто хиљада Лужичких Срба?
Укратко, у томе треба тражити неки casus belli германског катедризма. Видите, Нијемци су у свему завидели тим Вендима, том вендском соју. Све тековине своје назови старе њемачке културе, поготово у прехришћанству, али и у хришћанском периоду, они су наслеђивали од вендске културе и цивилизације. И расли су им комплекси, љубоморе, мржње, и зависти. Та мржња, та завист и та љубомора покренуле су застрашујући талас геноцида. Од тридесет и седам вендских племена која су постојала на данашњој територији Њемачке, Чехословачке и Пољске, Нијемци су пре хиљаду година, покренувши три застрашујућа геноцида која су ишла у таласима у десетом, једанестом и дванаестом веку, довели то тога да од Венда остану само они који су се понемчили.
Али с тим Нијемци нису били задовољни. Узели су један тотално неважан град једног од тих племена, од Шпремана, и прогласили га својом престоницом. То је Берлин. Е онда ће тај Берлин, који су Срби направили, који су Словени утемељили, који је пао тек половином дванаестог века заједно с вендском царевином, постати центар свих најгорих фашистичких и ксенофобних идеја германске расе.
Није caмo застрашујуће то што су из Берлина кретале војне акције, и приче о продору на Исток, које су они имали увелико разрађене већ у 16. вијеку, него је проблем у томе што је одатле кренула једна изузетно прљава историјска школа, без икакве везе са науком, али са много везе са стратегијом политичке идеологије и оправдавања нечијих политичких циљева. Створен је германски катедризам нордијске школе. Германски катедризам нордијске школе почиње наиме да се ствара још док српска деца нису била ни покопана, у 12. вијеку, кад су Нијемци већ почели да кривотворе своју историју.
Сравнивши са земљом и уништивши све што је српско, вендско на том простору, Нијемци су кренули и да фалсификују историју по свом моделу. Прво што су направили, и то још у 13. и 14. вијеку, јесте образац по коме су учили своју децу да никада нису постојали никакви Словени на њиховој земљи, већ да је она од искони њемачка, а да је њихова раса Ueber Alles. Кроз цијели 15. и 16. вијек, у спрези са католичком црквом и ватиканским центром, они су правили политичко-идеолошко залете не би ли такву политичку идеологију под кринком назови историје натурили другим народима.
Но то им тада још није могло проћи код Словена, бар не у првом налету. Али у другом и трећем, током 17. и 18. вијека, онај народ који ми обичавамо да зовемо својом највећом словенском браћом, је прихватио германски катедризам нордијске школе. То су Руси. Прихватање германског катедризма од стране руских историчара оставило је ужасне послиједице, јер је огроман број руских историчара почео да самопоништава словенство на простору средње и западне Европе, и да самима себи уврежују, натурају размишљање да смо ми уствари тиква без коренa.
Како каже неумрли Милош С. Милојевић, по Нијемцима и њиховим руским епигонима, ми смо се појавили једног лепог јутра као печурке после кише, бог те пита одакле. А што и не би могло 150 милиона Словена тако да се појави, одједном?
Но, када се Србија ослобађала у 19. вијеку, поставило се питање њеног образовања, њеног школског система и то је ријешено на најгори могући начин. Ријешено је Доситејем Обрадовићем и њему сличнима. Они су отворили врата, тј. отшкринули, врата тада још нису била потпуно отворена, политичким идеологијама Запада које су потом зацариле као једина научна мисао у Србији. Сви наши умови, једва научени да се прекрсте јер су имали тек по двадесетак година, слани су у Грац, Беч, Берлин и остале западне центре, где су се хтјели не хтјели сусријели и са неописиво великом количином мржње која нема везе са науком, а коју су морали научити под именом историјског критичког правца. И сви наши научници – не само историчари, филолози, лингвисти, већ и многи други – тамо су учили ту науку. И још су већу грешку правили враћајући се овде и натурајући то што су тамо учили овом народу, овом поднебљу и овом простору. Посљедице њиховога дјеловања се данас виде на најбољи, боље речено на најгори могући начин.
И то у времену, што рече Милош С. Милојевић, када Срби много више знају о Хотентотима и Тунгузима него о себи самима. У том лудилу ми имамо људе са српским именом и презименом, можда и вјернике Православне цркве, који су воде као наша назови елита, али који већ безмало двеста година спроводе германско-катедристички план на Балкану најсуровије што могу. Међу њима се у најгорем могућем смислу те ријечи истичу Љубомир Ковачевић, Иларион Руварац, Станоје Станојевић и да не набрајамо даље – а ни данашња Академија се ни по чему не разликује од тих њених германофилних зачетника.
Ми смо народ екстрема. Имамо екстремне издајице, а имамо и екстремне родољубе, спремне на највеће могуће жртвовање, што смо небројено пута доказали. У истом том времену када је европеизација захватала сваки део друштва, европске тековине су биле увожене у Београд, гдје би се усталиле па одатле ишле у цијело Српство. У таквом окружењу, у таквом хаосу јављају се, ничу као Богом благословени плодови, људи који су носили идеју српског народа и жељели да истраже његову прошлост и да се боре за њега. Такви људи су створили још у 19. вијеку један посебан историјски правац, који се не би могао звати “родољубљем”, јер у науци не постоје никакви родољубни системи. Наука може бити родољубива, али родољубив систем у науци може се извргнути у обожавање једног народа, у стварање фашистичке идеологије. Но те наше родољубиве историчаре оптужују да су били романтичари. Није истина, то су били екстреми, у сваком погледу и у сваком смислу. То су људи који су цијели свој живот прошли у неописивим мукама, јер су их сви остали поништавали, пљували и газили, а они су и даље неуморним, Богом благословеним пером писали истине о српском народу.
Међу таквим људима, још и прије Милоша Милојевића, истиче се Константин Николајевић, затим долази сам Милојевић, па Сима Лукин Лазић и Панта Срећковић. Пред почетак Другог рата, четрдесетих година, јавља се Анђелија Станчић Спајић, па неумрли Илија Живанчевић. Ту је наравно и највећи српски филолог Милан Будимир, који је жестоко подржавао овај правац, рекавши, упркос свега што се од њега очекивало на Београдском универзитеу, да је свака друга српска ријеч старија од педесет векова. Но њему ни најгори непријатељи нису могли поријећи стручност, јер је један од најзнаменитијих српских филолога, највећих екстрема научних. Да не бисте мислили да је овакав научни правац пао с неба, и највећи српски етнолог, Веселин Чајкановић, био је аутохтониста, уз Милана Будимира и Милоша С. Милојевића. Значи, највећи српски етнолог, филолог, и историчар били су аутохтонисти. Они су историјским путевима, без икакве романтичарске жеље за које их оптужују, са изразитим критичким апаратом, кренули у истраживање свих могућих извора на које су у својим истраживањима наишли. Милош Милојевић је, зачуђујуће за данашње генерације које мисле да све почиње од њих, прије сто двадесет година користио систем упоредне филологије, који се тек данас обнавља у Београду. Усто данас ми видимо да његова књига, има неке елементе које ћемо ми можда схватити тек за неких 150 година – ако нас уопште буде било, и ако буде имало коме да се пренесе порука са ових страница.
(nastaviće se) …