Dragoš Kalajić

Због незнања или површности, на репродукцијама најславније фигуре са десног зида храма Милешева, задужбине краља Владислава, недостаје, скоро по правилу, оно што је ту духовно битно. Недостаје предмет на који нам упућује поглед светла и просветљавајућа рука Белог анђела. Реч је о плаштаници што чува крваве трагове голготе и отисак васкрсења Исуса Спаситеља. По хришћанском предању у ту плаштаницу било је умотано тело Исуса Спаситеља након скидања са распећа. По свему судећи, плаштаница је почивала у Цариграду до 1204. године, када су је отели крсташи у великој похари, изведеној, наводно, ради стицања средстава за наставак похода. Ту она понире у тајну историју све до 1356. године, када поново избија на површину повести. Те године, у бици против Енглеза код Поатјеа, погинуо је француски витез Жифре де Карније. У његовој оставштини, коју је открила супруга, нађено је ланено платно, дуго 4,36 метара са крвљу и отиском лика Исуса Спаситеља.

Супруга Жифре де Карнијеа понудила је плаштаницу обласној цркви али је била одбијена јер црквењаци нису веровали у веродостојност предмета. Године 1453, унука витеза де Карнијеа поклонила је плаштаницу војводи од Савоје који је реликвију похранио у породичну капелу, у Шамберију. У пожару који је избио у капели Савоја, 1532. године, део сребрне шкриње, што је чувала плаштаницу, излио се у унутрашњост и опалио свету твар, наруживши је са два исправна и паралелна поретка нагоретина. То је податак од великог значаја за савремене расправе о веродостојности плаштанице коју су Савоје, по опоруци краља Умберта II, предали, године 1983, на чување католичкој цркви, односно торинској катедрали, где се она управо ових дана показује погледима верника и неверника.

Неупућеном у тајне Ватикана – и унутрашњу борбу између хришћанских и антихришћанских снага – може изгледати парадоксална чињеница да су сумње у веродостојност плаштанице почеле да колају од часа њеног преноса под окриље јурисдикције католичке цркве. По свему судећи, антихришћанске снаге унутар и изван Ватикана покренуле су процес сумњичења и скрнављења Светог лика.

Тај процес досегао је врхунац 13. октобра 1988. године, када је архибискуп Торина и потоњи кардинал, Анастазио Балестрини, на конференцији за штампу – сазвану ради објављивању исхода лабораторијских анализа плаштанице – лично објавио како је у питању банална кривотворина, те да платно са претпостављеним ликом Исуса Спаситеља не потиче из првог већ из XII или XIV столећа.

Анализе су биле изведене, по налогу Ватикана, на отргнутим комадићима плаштанице, у лабораторијама Аризоне, Оксфорда и Цириха. С обзиром да је плаштаница вековима била (и остала) предмет али и ослонац вере милиона хришћана, морала је сваком вернику па и невернику изгледати бар крајње чудна или чудовишна веселост са којом је кардинал Балестрини, urbi et orbi, објавио поразну вест, не либећи се чак ни неукусне ироније: „Надам се да нико неће сада уобразити како је Црква због тога очајна и потиштена. Било би лепо ако би наши проблеми, наше бриге, били тако лаки.”

Ту антихришћанску мржњу осведочава и једна фотографија, снимљена 21. априла 1988. године, дакле неколико месеци пре закључивања лабораторијских анализа плаштанице. Због незнања или површности, на репродукцијама најславније фигуре са десног зида храма Милешева, задужбине краља Владислава, недостаје, скоро по правилу, оно што је ту духовно битно. Недостаје предмет на који нам упућује поглед светла и просветљавајућа рука Белог анђела. Реч је о плаштаници што чува крваве трагове голготе и отисак васкрсења Исуса Спаситеља. По хришћанском предању у ту плаштаницу било је умотано тело Исуса Спаситеља након скидања са распећа. По свему судећи, плаштаница је почивала у Цариграду до 1204. године, када су је отели крсташи у великој похари, изведеној, наводно, ради стицања средстава за наставак похода. Ту она понире у тајну историју све до 1356. године, када поново избија на површину повести. Те године, у бици против Енглеза код Поатјеа, погинуо је француски витез Жифре де Карније. У његовој оставштини, коју је открила супруга, нађено је ланено платно, дуго 4,36 метара са крвљу и отиском лика Исуса Спаситеља.Супруга Жифре де Карнијеа понудила је плаштаницу обласној цркви али је била одбијена јер црквењаци нису веровали у веродостојност предмета. Године 1453, унука витеза де Карнијеа поклонила је плаштаницу војводи од Савоје који је реликвију похранио у породичну капелу, у Шамберију. У пожару који је избио у капели Савоја, 1532. године, део сребрне шкриње, што је чувала плаштаницу, излио се у унутрашњост и опалио свету твар, наруживши је са два исправна и паралелна поретка нагоретина. То је податак од великог значаја за савремене расправе о веродостојности плаштанице коју су Савоје, по опоруци краља Умберта II, предали, године 1983, на чување католичкој цркви, односно торинској катедрали, где се она управо ових дана показује погледима верника и неверника.Неупућеном у тајне Ватикана – и унутрашњу борбу између хришћанских и антихришћанских снага – може изгледати парадоксална чињеница да су сумње у веродостојност плаштанице почеле да колају од часа њеног преноса под окриље јурисдикције католичке цркве. По свему судећи, антихришћанске снаге унутар и изван Ватикана покренуле су процес сумњичења и скрнављења Светог лика. Тај процес досегао је врхунац 13. октобра 1988. године, када је архибискуп Торина и потоњи кардинал, Анастазио Балестрини, на конференцији за штампу – сазвану ради објављивању исхода лабораторијских анализа плаштанице – лично објавио како је у питању банална кривотворина, те да платно са претпостављеним ликом Исуса Спаситеља не потиче из првог већ из XII или XIV столећа. Лактом против Светог ликаАнализе су биле изведене, по налогу Ватикана, на отргнутим комадићима плаштанице, у лабораторијама Аризоне, Оксфорда и Цириха. С обзиром да је плаштаница вековима била (и остала) предмет али и ослонац вере милиона хришћана, морала је сваком вернику па и невернику изгледати бар крајње чудна или чудовишна веселост са којом је кардинал Балестрини, urbi et orbi, објавио поразну вест, не либећи се чак ни неукусне ироније: „Надам се да нико неће сада уобразити како је Црква због тога очајна и потиштена. Било би лепо ако би наши проблеми, наше бриге, били тако лаки.”Ту антихришћанску мржњу осведочава и једна фотографија, снимљена 21. априла 1988. године, дакле неколико месеци пре закључивања лабораторијских анализа плаштанице. Фотографија приказује Анастазија Балестринија како седи за столом по коме је прострта плаштаница. Десно је експерт који гледа одакле да отргне комадиће анализе. Позади стоје помоћници. Анализирајући фотографију морамо уочити запањујућу чињеницу да је експерт положио по плаштаници шаке без рукавица, обавезних у таквим пословима, ради заштите предмета истраживања ос спољних контаминација. Чак и цариници, када претресају баналне пртљаге путника носе рукавице, поред осталог и као знак уважавања сваког човека и његових интимних ствари. Бар аналогно уважавање изискивао је тада један претпостављени свети предмет.

У том, фотографски осведоченом презиру научних и етичких норми понашања предњачио је надбискуп и потоњи кардинал Балестрини, ослоњен лактовима о Свети лик, као да је плаштаница столњак у некој крчми, премда правила доброг понашања забрањују такво налачивање за било којим столом. На основу речене фотографије можемо слободно закључити да је Свети лик био унапред осуђен на смрт и поругу.

Ако некога занима суд писца ових редова о веродостојности плаштанице – он је апсолутно позитиван. За такав суд нису потребне лабораторијске анализе, нити познавање егзактних наука. Довољна је једина формална квалификација којом располажем, стечена одбраном дипломског рада пред катедром историје уметности на римској Академији лепих уметности. Реч је о иконолошкој анализи значења чувене фреске Паола Учела, зване „Инкиостри верди”, из цркве Санта Мариа дела новела у Фиренци.

Позитивни суд заснивам на стилској анализи фигуре која је утиснута у плаштаницу. Свако ко је упућен у историју стилова – што осведочавају како људи виде очима тела и духа, те приказују свет ствари и појава – лако може одредити време и простор настанка сваког повесног дела. Дакле, ко познаје стилове европског средњовековља мора доћи до закључка да плаштаница о којој је реч апсолутно не може бити фалсификат из те епохе, нити следеће, јер људи тих времена нису имали такве предсаве о стварности, нити су је тако представљали.

Реализам отиска Светог лика на плаштаницу био је посве непознат спознајама и доживљајима света средњовековног човека. За разлику од модерног човека, за кога је објективна стварност само она коју виде очима – средњовековни човек је мерило објективности имао у својој души, у доживљају света ствари и појава. Стога, и да је тај човек наумио да кривотвори Свети лик – он га не би фалсификовао вођен очима, већ по узору на претпостављени духовни или душевни доживљај. Тада су људи знали да је стварност, виђена једино очима тела, варљива и лажна. Зато све познате нам копије или прикази Светог лика са плаштанице из тих времена знатно одступају од оригинала, у правцу „стилизације”, која изражава душевне доживљаје светости.

Ако би условно – због теоријских или полемичких разлога – усвојили тврдњу кардинала Балестринија и његових научних помагача, да је у питању кривотворина из Средњег века, онда би морали закључити да је у питању најчудесније дело људске руке у историји човечанства. Тај замишљени кривотворитељ није циљао да превари своје савременике већ управо људе модерног доба, предвиђајући и очекујући не само хиперреализам, већ и изум звани „фотографија”. У стварности бледи и једва видљиви лик Исуса Спаситеља добија најјасније и упечатљиве обрисе тек на негативима фотографија. То је први уочио, крајем прошлог столећа, фотограф Секондо Пио, који је добио част да први фотографише Свети лик. Развијајући, у лабораторији, фотосензибилне стаклене плоче, он је уочио, запањен – уместо очекиваних магловитих обриса, сенки сенке оригинала – невероватно јасан, скоро тродимензионалан лик. И то је можда, један од знакова „последњег времена” у коме живимо. Реч је о временима најгоре цивилизације, где све што је у нормалним, традиционалним културама било негативно бива слављено као позитивно, а све што је било позитивно, бива оцрњивано као вредносно негативно.

Хипотетички кривотворитељ направио би отисак само уз помоћ неке боје, или нечије крви, али Свети лик није саздан од текућине, нити било какве материје. На местима где се оцртава Свети лик, структура ланених влакана је по површини измењена, док је у дубини очувана. Та промена подсећа на неко благо нагоревање које изазива врела пегла заборављена на тканини. Можда ту стојимо пред материјалним осведочењем васкрсења? Тај жежени отисак Светог лика, писцу ових редова, евоцира аријску доктрину о „духовној топлоти”, на санскрту званој „тапас”, што се развија у човеку силом метафизичког преображаја и уздизања.

Антихришћанске снаге, које су унутар и изван Ватикана биле наумиле да обезвреде Свети лик, у очима хришћанских верника, доживеле су пораз управо од модерне науке, којој су затражили помоћ за своју работу. Неко ће видети особити знак времена у чињеници да је пораз мрзитељима Исуса Спаситеља нанео један православац, руски научник, те добитник награде Лењин, професор Димитриј Кузњецов, из московске лабораторије за физичко-хемијске методе истраживања. Његову помоћ затражили су италијански католици, поштоваоци плаштанице, сумњајући у добру вољу торинског надбискупа, и налазе лабораторија запада.

Професор Кузњецов није добио од Ватикана дозволу да непосредно испита плаштаницу, те се послужио лукавством, иначе несвојственом православцима. Лабораторијама које су испитивале узорке плаштанице послао је на анализу и датацију комадића једног платна, за које је поуздано било утврђено да потиче из првог столећа нове ере. Добио је позитивне одговоре: радиокарбонска метода истраживања старости потврдила је већ утврђену старост платна. Потом је те враћене узорке подвргао жару растопљеног сребра, како је нагорео и плаштаницу из Торина. Поново је послао исте узорке лабораторијама у Аризони, Оксфорду и Цириху, тражећи да им одреде старост. Стигли су одговори да узорци потичу из XIII или XIV столећа. Дакле, растопљено сребро својим жаром изазвало је карбооксидацију целулозе у тканини „обогаћујући” је карбоном, што је заварало радиокарбонску методу датирања у оба случаја. За потребе одређивања старости плаштанице били су узети комадићи управо са места нагорелих у пожару што је избио у капели Савоја 1532, године, Професор Димитри Кузнјецов изложио је своје налазе на једном научном симпозијуму, у Риму 1993. године и тако је за све хришћанске вернике спасао Свети лик од неверица, потврђујући његову веродостојност на посредан начин.

AКрвна група кавкаског човека

Трагови крви указују на дуги процес мучења, почевши од удараца по лицу, осведочених површним ранама. Праволинијски низови ситних крвавих знакова у облику ручице, што се протежу дуж леђа, бокова а местимично досежу и прса, осведочавају сурово бичевање римским корбачом званим флагелум, сачињеним од дршке са две или три жиле, за чије крајеве су биле привезиване сферице од метала или кости, ради појачавања удараца. Таква археолошка знања о римској врсти корбача није могао имати претпостављени средњовековни кривотворитељ. Хронолошки трећу серију знамења тортуре осведочавају дуги млазеви крви који вертикално пресецају лице и потиљак. Они извесно потичу од насилног намицања „круне”, сачињене од бодљи, која је – по сведочењу апостола – била намакнута Исусу Спаситељу ради изругивања његовој улози кнеза. Четврти циклус мучења обелодањују изливи крви из пета и запешчаја. По правцу тих излива може се закључити да су руке Исусове у односу на тело образовале угао од 55-56 степени, што одговара традиционалној представи распећа. Према тој традиционалној представи тело Исуса Спаситеља висило је на распећу о клинове забодене у шаке што плаштаница пориче. Она сведочи да су клинови били забодени у запешчаје, што је са анатомске тачке гледишта логично јер шаке не би могле одржати такав терет. И то одступање од традиционалне представе је посебни знак веродостојности плаштанице јер би претпостављени кривотворитељ – из злонамерне маштарије антихришћанских снага унутар и изван Ватикана – извесно следио иконографску традицију а не анатомску логику.

Плаштаница је покренула и запитаности о етничком или расном пореклу утиснутог лика. Амерички етнолог Карлетон Кун закључио је, на основу дуге косе, што се такорећи у плетеницама пружа до рамена, да је у питању Јеврејин јер су тада Јевреји носили такву косу, уз дугу браду, за разлику од етничких Римљана или романизираних, који су имали краћу косу и бријали су браду. Наравно, то не може бити неки коначни доказ већ само показатељ јер би, у противном, данас, примерице, могли закључити да су беле жене што носе афро-фризуре црнкиње или да су бели „репери”, који говоре и ходају налик афроамеричком пролетаријату, уз звуке одговарајуће музике, припадници потомака црних робова.

Полазећи од увреженог мишљења да је Исус био јеврејског порекла, поборници теорије што одбацује плаштаницу као фалсификат налазе свој последњи аргумент у ванредној висини оцртане фигуре, сасвим несвојствене Семите тог времена. Реч је о фигури високој преко 180 сантиметара. Анализа крви на плаштаници потврђује, непобитно, да то није семитски човек. У питању је крв групе АБ, карактеристичне за кавкаску (или белу) расу у тој зони мелтинг пота. Та чињеница осветљава низ места у Новом завету која посредно или непосредно дају до знања да су Јевреји тог времена у Исусу видели странца а не припадника њихове етничке и верске заједнице. Али то је сасвим друга и веома дуга тема, што изискује посебни простор разматрања.